Вежбанку, у којој је Кристина Панић написала своје виђење друштва у којем живи, тек пре два дана је разредна Александра донела родитељима Зорици и Саши Панић у Дубону. Кристина је написала школски рад, који се може назвати и лекцијом која јасно говори о вредностима које је превашодно стекла у породици током осамнаест година живота. То је лекција саосећања са анђелима из Рибникара, али и пример  јасног увида у суштину проблема са којим се друштво у којем живимо неуспешно суочава.

Преносимо цео текст Кристине Панић.

У каквом друштву живимо?

Када останеш сам, оставиш телефон, угасиш телевизор и све друго што ти одвлачи пажњу са стране, да ли се икада запиташ у каквом друштву живиш? Ко су ти узори? Ко је човек који ти одвлачи пажњу? Да ли је све што ти је смешно и занимљиво заиста тако?

Имам још много питања, али на сва та моја питања, твој одговор је вероватно: ”Не знам”, или имаш блед поглед као да не видиш ништа лоше у томе. И свима нам је тако док се неко зло не догоди. Тада сви видимо грешку и знамо да уперимо прст у некога, а заправо смо сви криви. Када се много тога накупи, негде мора да пукне, једноставно речено, нека кап је морала прелити чашу. Родитељи данас због каријере запостављају децу, битније им је да имају кућу на три спрата и луксузан живот уместо добро васпитаног детета. И стално се провлачи изговор: „Морам да обезбедим детету све”.  Не, детету су потребни отац и мајка који ће да разговарају са њим о свему. Не треба му скуп телефон и гардероба да би имало леп живот. Деца у Африци без свега тога срећни живе. Данашњој деци нема ко да угаси телевизор или телефон када гледа филмове и серије у којима се промовишу алкохолизам, наркоманија, криминал и неморал. Зато и пропадамо као друштво, јер нам деца у свему томе виде узор. До јуче смо школу гледали као најбезбеднију установу за дете, а већ данас са страхом шаљемо дете у исту. Неко је јуче после школе планирао породични ручак, неко да учи географију да поправи оцену, неко да одигра утакмицу са другарима… А неко је желео да своје дете сачека испред школе, загрли и пољуби, а није и више никад неће. Сваки тренутак са њима је постао само успомена на ту децу.

Верујем да су туга и бол породица преминулих ђака огромни, и никада не бих желела да ту бол у свом животу осетим. Са децом треба разговарати! Ниједна казна неће моћи да врати родитељима ову јадну децу која су, ни крива ни дужна, настрадала. Коста је пример запостављеног детета. Родитељи, интернет, друштвене мреже, ђаци у школи… Свачија је кривица. Свако је имао утицај на ово дете које је починило овај монструозан злочин.  Ово је знак да треба да се пробудимо, јер је ово само почетак катастрофе ако се нешто не предузме. Србија данас плаче, осам анђела нас је напустило јер се нисмо пробудили на време.

3. маја 2023. године смо из сата у сат сазнавали све страшније детаље националне трагедије. Ужасан злочин добио је још стравичније димензије након објављивања званичне информације о броју убијених ученика и њиховог анђела чувара. Уместо одлучне реакције, осуде и јасних порука, званичног проглашења вишедневне жалости уследиле су релативизације, шпекулације, непроверене информације и намерне дезинформације. У јавности се појавио и списак чиме су створени услови  за нове мете, нове сукобе и додатни хаос…

У дому Панића, Саше и Зорице, које сам упознао и више пута са њима разговарао, замишљам комуникацију коју су тим поводом 3. и 4. маја имали са матуранткињом Кристином и Миланом који је радио у полицијској станици у Младеновцу. Њихови породични односи заснивали су се на међусобној подршци и сталним контактима на основу којих су се боље и сигурније осећали. Свако од њих  је био у свом послу и са обавезама у воћњаку, гимназији, полицији, гимназији и заједничком домаћинству. Једни другима су преносили вест о масовном убиству у београдској школи уз коментаре који су се базирали на вредностима које су Зорица и Саша као родитељи већ изградили код Милана и Кристине. Саша је касније изјавио да је тада помислио како је страшно родитељима које је задесила таква трагедија не сањајући шта ће се сутрадан догодити. Уз друштвену игру проводе вече.

У дворишту школе које је центар друштвених збивања за младе у Дубони (која је део Београда) најмлађи се окупљају на игралишту док они старији седе на клупама. Преко пута је мала продавница где се могу купити освежавајућа пића које је чини ми се, једино место сусрета старијих из Дубоне. Школа је у комшилуку Панића. Кристина и Милан одлазе да се још мало друже са пријатељима и, верујем, причају и о томе какво је друштво у којем живимо.

Зорица и Саша изузетно тешко подносе невероватан губитак ћерке и сина. Не треба поредити губитке и жртве, али њих двоје сигурно имају право да се осећају додатно  тужним и љутим, и са правом не разумеју како је могуће да се догоди такво некажњено зло које им је однело двоје деце. Њихов став је потпуно јасан: шта год се деси као резултат суђења – то неће бити праведно. И то не само метафизички, већ и практично. С правом се питају шта их чека посла издржане затворске казне масовног убице. С правом су забринути и сви грађани Дубоне, Малог Орашја и Србије.

Читајући јасне мисли и ставове Кристине, Кике, Малише, читао сам породичну школу Панића из Дубоне. О вредностима којима су учили своју децу, слушао сам од Зорице и Саше, а сада све што сам чуо, читам у овом писменом задатку. Могу да замислим како су се пре два дана родитељи потресли када су прочитали овај рад, који је био и својеврсна антиципација трагедије у којој је са братом и још седморицом познаника и пријатеља и сама убијена. Невероватан сплет околности, али не само то: Док је писала писмени рад 4. маја, Кристини је било јасно да Србија мора да стане и преиспита се. Било јој је јасно да су негативни, погубни треднови отишли толико далеко да захтевају радикалнија решења. Верујем да је пуно младих размишљало на сличан начин као Кристина. И да су о томе разговарали у друштву, у школи, у својим породицама и тог 4. маја, а посебно након та два ужасна дана. Нажалост, та дебата није вођена јавно, са вредностима које су породице у Дубони, Малом Орашју и убијених у ОШ „Владислав Рибникар“ уткале као неизбрисиве вредности у животе своје деце.

На годишњицу монструозних злочина, догодиле су се достојанствене манифестације сећања. И то би морало да буде нека нулта тачка у којој ћемо признати све оно што није урађено, а морало је да буде у протеклих годину дана како би се створили услови за постизање максимално могуће правда за жртве, породице и све грађане Србије. Није то само ефикасно суђење и пресуда, већ и отворена дебата о кажњивости, могућностима за пооштравање казнене политике која би била одвраћајућа и одбијајућа да се почине овакви злочини. Зорица и Саша, а мислим и већина родитеља убијених, с правом очекују промене у казненој политици, промене у спровођењу казни које би биле порука потенцијалним монструмима који размишљају о копирању злочина или новим могућим ужасима који се, нажалост,  дешавају. Превенција се заснива на вредностима које родитељи усађују својој деци, као што су то чинили Зорица и Саша, родитељи страдалих у Дубони, Малом Орашју и Београду али и васпитачи у обдаништима, учитељи, наставници, професори, којима треба вратити достојанство тако да то буду много цењеније професије у друштву а да њихов труд буде усмерен на децу, њихово образовање за живот и будуће  професије.

Због тога је од изузетног значаја да се говори о ужасном искуству 3. и 4. маја 2023. године, када је пуцано у нашу будућност, у вредности које представљају човечност. Годину дана после ужасавајућих злочина, Кристинин писмени рад нас опомиње да ништа нисмо урадили од онога што је она са својих 18 година прецизно и јасно детектовала као кључне проблеме.

Управо ових дана донета је одлука да национални медији у својим програмима не морају да воде рачуна ни о образовању, ни о култури, ни о вредностима… Легализовано је стање које је довело до ужасавајућих злочина, и створени су темељи да се понове у различитим драстичним облицима.

Колико познајем родитеље, они о вредностима своје деце сасвим довољно знају и веома су тужни а и љути због неразумевања за ургентно решавање свих проблема који су у протеклих годину дана евидентирани и дефинисани, и који би уз практичну реализацију предлога омогућили промене набоље.

Кристинин писмени рад, са радовима других сурово убијених, не само у ова два дана, морали би да буду врло брзо сабрани у неки нови „Дневник Ане Франк“, који би постао део образовног система, не само због сећања на наших 19 или много већи број жртава, већ због вредности које су красиле њихове животе. И сазнања да смо у великом дефициту тих вредности које су потиснуте од отровних политика, скаредних медија и нових технолошких могућности које окупирају нове генерације.

Родитељско искуство у васпитању страдале деце, њихова несрећна судбина, племенитост и трагање за правдом и истином могу бити лековити. Зато би требало да постану део покушаја излечења нашег друштва и стварање основа за превентиву чиме би се умањиле могућности за нека нова зла која нам се већ догађају.

За десетак дана почиње припремно суђење „убици из кокошињца“ у Смедереву. Било би изузетно важно да новинари и јавност прате ово суђење, бар као оно које се догађа у Палати правде у Београду. Сигуран сам да ће бити солидарности родитеља, али је изузетно важно да та солидарност буде масовнија од подршке родитеља који су остали без најдражих.

Не смемо да дозволимо да нам се догоди да са обележавањем годишњице кажемо да „смо и то обавили“, посветивши се неким личним проблемима или неким другим небитним, који нам се сервирају свакога дана.

Моји бака и дека, мама и тата, васпитањем у сличним условима које су имали Кика и Милан, усадили су ми вредности које не само да су животне, већ важе и за новинарску професију.

Много је важно да у наредних две-три године године или дуже, колико ће трајати суђења, учинимо све да се промени доминација друштвених вредности, и да хероји постану Кика, Милан, Далибор из Дубоне и сви младићи из Малог Орашја, ученице и ученици из ОШ „Владислав Рибникар“ и Драган Влаховић. Биће то знак да смо као друшво на путу излечења и враћању потиснутим и загубљеним вредностима на које нам указује Кристина Панић у свом последњем писменом задатку. 

Дружење је одисало нежношћу и пажњом, љубављу једних према другима и љубављу према Софији, и њеном небеском разреду.

14 лампиона је било намењено Софији за 14.рођендан. За Адриану, Ему, Ангелину, Катарину, Мару, Драгана, Андрију, Бојану, Ану је такође био намењен по лампион, на којима су се писале поруке. Укупно 33 који симболизују Исусове године, пуну зрелост цовека.

Потом су лампиони полетели негде пут Дунава да пренесу сву љубав и тугу.

Било је то потресно и дивно вече у славу свих вредности, чисте душе и доброте Софије, страдале деце и Драгана и снажне потребе да њен и њихов траг остане, не само у сећањима већ и срцима свих присутних, али и свих оних који су се данас на различитим местима сећали и туговали.

Софија ће увек бити дете Миланке и Слободана, али и дете свих нас који не желимо да је заборавимо. Делимо сећање на лепоту, али делимо и тугу. Делимо жељу да сурова убиства не буду обесмишљена, већ да буду завештање која ће помоћи да школа и друштво постану бољи, да буду инкубатори правих вредности, племенитости и доброте, а не само знања.

У Србији је прошле године највише девојчица добило име Софија.

Данас обележавамо 14. рођендан једне посебне Софије. 

Софије Негић  Номен ест омен. Често је име знак, знамење које носимо.

Софијини Мама и Тата смогли су снагу достојну дивљења да безгранични бол поделе са нама путем медија. И дозволе нам да њихови животи, судбина, постану и наши. Да њихова туга, постане и наша. Да нам учине јаснијим зло које се догодило 3. и 4. маја. И како да се према њему односимо.

Те мајске недељне ноћи, Србија је доживела катарзу гледајући и слушајући Софијног Тату.

А он је само причао о својој јединој ћерки Софији.

Онако како поносни отац пун љубави може да прича о свом детету.

Али и који проповеда племенитост коју је и као родитељ уткао у ДНК своје јединице. У најтежим личним тренуцима, издиже се изнад мржње, одмазде, говори о емпатији, доброти. Подсећа нас да постоје „добре душе” и да су међу нама. И да доброта мора да се користи као одговор на свако зло. Стално.

Миланкина и Слободанова Софија је била посебна и другачија, јер су јој такви и Мама и Тата, којима је она била најважнија.

Обоје су хтели да буду што више са њом јер је била своја и њихова.       

Имала је зелени прамен у коси, носила је мајицу Раге агаинст мацхине, слушала је Раммстеин, савршено је скијала, глумила у клиповима које је сама режирала…

Није робовала уштогљеним правилима и имала је свој свет у којем је безбрижно одрастала.

Попут имењакиње из оне књиге која постаје бесмртна и невидљива свима, осим неколицини.

Софијин четрнаести рођендан обележавамо са надом да је Трећи мај променио ову земљу и ово друштво. Не на горе.

О томе је Софијин Тата својевремено причао на телевизији.

И померио је људе.

Изместио их је из тежишта и скоро па проповеднички указао на важност љубави и емпатије.

Као и Софијина Мама, која је храбро иступила и прва рекла неке непријатне истине које умеју да заболе.

Софија би била поносна на своје Маму и Тату.

Баш као што су они на њу поносни.     

Софију Негић. Данас би напунила 14. година.

Верујем да ће “небески разред” Ане Божовић, Маре Анђелковић, Андрије Чикића, Бојане Асовић, Ангелине Аћимовић, Еме Кобиљски, Катарине Мартиновић, Адриане Дукић, Софије Негић и њиховог Драгана Влаховића, достојно обележити овај рођендан, као што ће и Софијини родитељи то учинити.

И не само Софијин, већ и рођендан свакога из овог разреда, треба да обележавају и ученици основних и средњих школа, наставници, сви у просвети, сви грађани. Као облик завештања, као задужбину, као стално подсећање на универзалне људске вредности, не само као школске већ као животне лекције.

Родитељи “небеског разреда” своју доброту супростављају злу. Желе да помогну да се та спирала заустави, преокрене. Да вредности хуманости, другарства, солидарности, емпатије, креативности, љубави… заиста, буду вредности око којих се гради друштво.

Од нашег отвореног срца, решености свих чланова овог друштва, али и политичке воље, зависи да ли ћемо се окренути људскости, једни другима, или ће инерција учинити своје, и држати нас у неизвесности када и где ће се зло поновити и да ли ћемо и ми или неко нама близак њиме бити обухваћени.

Недостајеш ми од како си отишла међу звезде. Сваки дан помислим на тебе. Ниси нестала, јер  „срце куца, ту је”, баш као у песми Партибрејкерса, моја си другарица заувек, моје срце те памти.

Кад год чујем неки нови бенд, помислим како бих волео да заједно преслушавамо и коментаришемо нову музику. Питам се како би се теби свидело оно што сада слушам.

Сада сам стварно добро навежбао да свирам на гитари све оне песме које си ми задавала као  „домаћи”. Да ме само сад чујеш. А можда ме ипак некако чујеш, јер верујем да кад се са толико добрих осећања повежемо с неким, да је та веза нераскидива кроз све светове, од првог до последњег неба. И зато често свирам гледајући звезде и облаке.

Кренуо сам у другу школу и добро ми је тамо. Међу децом има чак и оних који исто воле да цртају графите. Једна девојчица има зелене праменове, а друга носи Раммстеин мајцу, као и ти. Сигуран сам да би ти се свидело у тој новој школи, па онда замишљам да је све као пре, само без оних лоших ствари ― да се сачекујемо да идемо заједно у школу, да ме ти уобичајено „извлачиш” из потенцијално катастрофичних ситуација у школи јер заборавим на неку школску обавезу, и да је школа боље место јер си ти тамо. А после школе, да шетамо по граду, причамо о музици и оне неке занимљиве приче, да се смејемо, ми „металци” по нашим плејлистама и зубним протезама. Тада имам осећај као да си са мном, некако. Леп осећај. Још кад би то некако помагало за физику, хемију и матиш. И за солфеђо у музичкој школи. Теби су ови предмети тако добро ишли. Био сам поносан на тебе када си ишла на такмичења и задивљен како си постала одлучна када говориш о својој будућности. Ти си ме одувек мотивисала, у свему, а ипак никад нисам имао осећај притиска да нешто морам или би требало да урадим због било ког другог осим мене самог и моје личне радости. Показивала си толико разумевања за све око себе, као да си одрасла. Није чудо да смо те волели. С тобом сам увек осећао да сија сунце, моја сунчана Софија. Утеха ми је да си сада, бар, увек са мном. Смислио сам твој таг. Надам се да ћу га некад нацртати негде у граду, у знак сећања на тебе. 

Твој другар Миљан

Драга моја брале,

Често ми недостајеш, па те онда потражим. Пронађем те у мислима, пронађем те у сликама, пронађем те у песмама. Надам се да ти је, где год да си сада, сваки тренутак као најбољи концерт.

Воли те твоја Софија <3

…

Најдража моја Софија, Софи, ово је увек био један од најсрећнијих дана у мом животу, кад смо сви били заједно и певали ти песму Данас нам је диван дан, нашој Софији рођендан! Ти си била пресрећна, уживала си кад смо сви заједно, насмејани и весели, ту су наравно и поклони. Наравно и торта, коју је мама с љубављу правила.

Од оног најнесрећнијег дана, 3. маја 2023. године, када сам питала твоју маму, коју обожаваш и волиш, као и твог тату: Да ли је жива, с друге стране чујем једва изговорену реч: Није. Цели свет се срушио на мене, желела сам само да умрем и будем с тобом. То се није, мацо моја, догодило, затим сам мислила да је то ружан сан, да ћеш се појавити онако весела, насмејана, пуна живота и излечити сву тугу и бол, као што си то и раније чинила. Довољан је твој искрени осмех и снажан загрљај, сви болови и проблеми нестану.

Шта да ти данас, срце моје, на твој 14. рођендан пожелим, осим да си с анђелима и драгим особама, да се дружите јер вас је много, невиних, младих, најбољих из целога света настрадало на такав начин. Желим љубави моја, анђеле мој, да са осталим другарума, анђелима сачувате сву децу света, да се оваква злодела не понове и ако можете поправите овај свет.

Душо моја, ти знаш да сам увек са тобом, увек ћу бити и бескрајно те волим. Радујем се дану када ћемо се срести и када ћеш ме чврсто загрлити. Свима је претешко и пуно те добрих људи воли, нису, Софи, сви зли. Много пати твој ујко и сваки дан те посећује. Пуно недостајеш свом брату, који нема још пет година, свашта је он планирао да уради са својом секом Софијом. Сада, стално прави неке машине, да иде на неку далеку планету и да те врати кући.

Због њих, маме, малог брата, тате, ујке, деде и свих којима неизмерно недостајеш, морам остати с њима јер ја сам мама и баба и ту сам да помогнем. Мада, љубави, бол је огромна и никад неће проћи. Сунце моје, срећна сам што те имам, ма где да си.

13.09.2023.

Заувек твоја баба Ђулкица

Кумица моја,

Твој 14.рођендан нисмо успеле заједно да дочекамо. Нисмо знале да ће неко узети шансу за загрљај. Да бар још једном видим те искрене твоје окице, да ти пружим загрљај пун љубави. Да будем поред твоје неописиве доброте и великодушности. И кад нам је тешко бодримо једна другу. Сад нам остаје да верујемо да ћемо се поново срести , и кренути тамо где смо стале. Обећавам ти. Једина ствар коју сам одувек желела је да будеш срећна, па ти то желим и овај пут. Проналазила си је у малим али вредним стварима, била си храбра и своја. То је твој највећи успех. Поносна сам! Мислим на тебе анђеле. Хвала ти што си показала шта је љубав, шта заправо значи бити добар и поштен човек.Драго ми је да сам познавала такву особу као што си ти. Волим те највише на целом свету.Недостајеш. Срећан рођендан.

Твоја кум Миа

….

Драга моја најдража Софија, Ускоро ће твој рођендан, сетио сам се како сте ми једне године, ти и Олга честитале рођендан тако што сте ми направиле торту и журку у минецрафт-у. Иако је Огла тада била у Немачкој, а ми овде, били смо заједно. То ми је био толико диван дан који ћу вечно памтити. Смејали смо се и забављали све време и били смо пресрећни. Не знам шта ја сада за твој рођендан да направим, какав свет да измислим, а да у њему будемо опет сви заједно и да се смејемо. Непрестано мислим о томе. Постоји ли негде неки свет за нас, у игрици, на Земљи, некој другој планети… И знам да постоји, знам да смо тамо сви срећни, безбрижни, да смо заједно, да се дружимо певамо, играмо, нико нас не нервира и немамо никакве проблеме. И у том свету, као и у овом, ти си најлепша, најбоља и најпосебнија девојчица у мом животу.

В.

Софија, много ми недостајеш, желео би само да те загрлим још једном. Још од кад сам почео да се дружим са тобом, обожавао сам сваки моменат који смо провели заједно, и даље се сећам кад дођем у школу сморен и не желим да будем на часовима, ти си увек била ту да ме сачекаш са твојим топлим загрљајем, и тако сам увек био срећан у школи. Желим некад да те видим опет и да приЧамо опет као што смо пре.

Никола

СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН СОФИ !!!

Надам се да ти је лепо тамо горе и да се забављаш. Мислим на тебе сваки дан и понекад се сећам колико смо глупости заједно урадиле и колико пута смо се заједно са Симоном забављале. На пример, када смо отишле заједно на базен, и то више пута, када смо славиле Божић заједно, када смо спавале код тебе, када смо излазиле, када сте ме заборавиле у парку и Беба се наљутила на тебе, када смо отишле у Старбакс, када си ти спавала код нас и још милион пута смо се виђале. И са овим желим да кажем да те много, али много, волим. Надам се да ћеш прочитати ово писмо.

ВОЛИМ ТЕ СОФИ

Вики

….

Ретко се налазе људи који посматрају свет са истом мером зачуђености и радозналости, без трунке осуде, као ти. Ретки су људи који свет не деле на нас и њих, већ око себе препознају и прихватају друге, са својим врлинама и манама. Теби је то било природно. Радовала си се свему што тек долази, без мржње и страха од непознатог. Била си другачија, а опет свим својим бићем, без сумње – наша.

Имали смо привилегију да учествујемо у твом прекратком путу на овом свету, за шта осећамо бескрајну захвалност.

Упркос даљини, ваше другарство је опстало и било нешто посебно.

За нашу Олгу, ти си заувек  „брат” и  „бураз”, најбоља, посебна другарица, за нас – наше дивно дете, са којим је све било лако и лепо.

Смиљанићи

Само Софија, само љубав!

Пиши, бриши… Не знам како да почнем, шта бих о теби могла рећи, а да се изнутра не распаднем од бола.

Но, то ниси ти, моја Соко, ти си одувек и заувек била и бићеш раздрагана искрица светлости која пева  „Хере цомес тхе сун” и шири љубав. Стога ћемо ово писмо повести у другом правцу, ево пустила сам Тхе Беатлес-е и сад си ми ту и тако волим кад си ми ту.

Срећан ти рођендан, Софија!

Хвала ти што ме чуваш одозго и што ми диригујеш и намешташ дивне ствари, људе, ситуације.

Много недостајеш Марку и мени да нам помогнеш у разрешавању свих  „зашто” мистерија, да се играмо са Леном, причамо и брчкамо.

Не прође дан, а да се не запитам да ли бих коначно ја била  „најмлађа од старијих” и повела те кроз коју годину на журке да ђускамо до јутра. Да ли би ти се свидео лиqуид днб? Да ли би са мном мозда први пут попила коју више? Како би ти било друштво у Петој? Како би прошле прве љубави и љубавни јади?

Фали ми превише одговора у овом проклетом матриксу… Због тога често побесним, а онда се сетим твог гласића који каже  ͈не разумем, како неко може да не воли Беатлес-е” и тад си ту, у свакој ћелији мога бића. Као најчистији извор љубави, доброте, разумевања и мудрости.

Боже, никада нећу заборавити кад смо правиле концерте, плавих локница и твог осмеха кад те после отпеване песме завртим онако малецку. Али мацо моја, то је то, ту си, ја то знам, ево креће ми на схуффле моод-у „And I love her” ,  а образ ми милује нежни зрак сунца, баш као твоје малене руке некад.

A love like ours

Could never die

As long as I

Have you near me

Bright are the stars that shine

Dark is the sky

I know this love of mine

Will never die

And I love her

Софија, хвала ти на свему што јеси! Хвала ти што ме сваки дан чиниш бољом особом! Хвала ти за сва сећања, а још веће ти хвала за смернице које ми сада дајеш.

Мислила сам да нећу покренути тему огорчености и каквих људи има, но не вреди, и то си ми пробудила, истину…

Истину и љубав.

Без истине нема љубави.

Посебно ти хвала за снагу коју ми свакодневно дајеш, а како је љубав двосмерна улица, дајем ти обећање да ћу се, и поред ове непролазне туге, сваки дан трудити да будем светлост и радост.

У твоју част.

Волим те заувек… and how I wish, how I wish you were here.

И да, трудићу се да не живим у прошлости, већ у садашњем тренутку, сваке секунде свесна да сам имала част да будем твоја неформална тетка.

Why she had to go?

I don’t know, she wouldn’t say.

I said something wrong.

Now I long for yesterday.

Заувек. To the moon and back.

П.С. Недостају ми вибер поруке у најјачој групи на свету, па макар и оне цикличне поруке које ако не пошаљеш, нешто ти се неће испунити…

Још једном заувек али заувек остајеш моје срце живота.”

Лина

Од када смо се упознале, у вртићу, постале смо блиске. Дружиле смо се у вртићу, ван њега, спавале смо једна код друге. Увек сам волела то што си била искрена, имале смо сличан хумор, па смо се стално смејале, бранила си ме када је било потребно и била си ту за мене. Волим то што си имала своје ја, волим све у вези тебе. Људи често говоре да се ствари дешавају са разлогом, али никада нећу наћи нормалан разлог за овако нешто. Једино што ми остаје да се сећам свих наших успомена и сећања. Свака успомена са тобом била је најлепша. Толико ми недостајеш. Никад се баш овако нисам осећала, не знам ни како да опишем та осећања. Волим те највише, заувек ћу.

Срећан рођендан, најдража моја Соко.

Тара

Софија срећо… Душо…Паметнице…Срце живота…

Уф, како недостаје твоја присутност, твоје Биће овде са нама на Земљи,

баш све Срећо, твој загрљај и мој пољубац у чело…

Нећу да те замарам, знам то… 13. Септембар и желим ти као и увек свеее,

а ти ме укори ако мислиш да претерујем…

Види, а видимо се ☺, горе на небу сазвежђе Рис (Лyнџ), где смо се пронашли опет, уз „ Ин Ун’алтра Вита“ по тоновима Лудовица Еинаудија, где свака нота је нешто наше, а песма се врти на „репеат“… и вртеће се, врти се, док ме има, има и тебе, ма знаш и сама…

Рекох ти скоро и за „ Тхе Беатлес“ твој бенд из „мог“ Ливерпула…

Брате Софија… да знају и други … ооо како се смејемо на планини, где Звезде најлепше сијају. Ти мени збориш о Битлсима, а ја теби о Ливерпулу… и пре свитања „Little darling“  „Here comes the sun“ и опет осмеси, очигледно је, и те мудре речи, вазда… Твој осмех, онај поглед Соко… и као утеха у тишини „YNWA“ , поглед је горе, десна рука ка Срцу –живота … не плачем, све ме боли, педаламо, обећао сам ти.

Волим те Софија, љубим те… Чувај нас.

Сани

Sof… My lovely Sof.. Writting this is one of the most painful and hardest things I ever wrote in my life.. I don’t even know what to say.. I’m completely lost without you.. I can’t even think straight without your mesmerizing gaze popping up in my mind. I miss you more than it seems. I miss your cute giggles, I miss the way your eyes brightened whenever you talked about something we have in common. I miss your soft, fluffy curls. I miss the adorable smile and the way your mood lit up and changed every time you and I hung out. I miss the way you jumped when the bell on Saint Sava’s temple rang and scared you. I miss your confused reactions every time I spoke too quickly and you didn’t understand a word I said. I miss your excited reactions every time I spoke about Genshin and told you I’d show it to you and let you play on my computer. I miss your warm, tight hugs every time we saw each other or had to leave. I miss planning hang outs and getting all cheerful when the day came. I miss the way we always talked for hours and hours, since we had so much to say, and we still ended up leaving with unfinished conversations. I miss our everyday ranting to one another about the stupidest stuff. I miss the way you always ended up with a new hairstyle, whether it’s a haircut or dying your ends green. I miss the way you talked about the Beatles or any of your other favorite bands, while I listened carefully. You always listened to me when I needed you.

You think that you didn’t do much since you “weren’t good at comforting”, but to me, it was more than you can imagine. I needed comfort, and you gave it to me. I needed a friend whom I can talk to about anything, and you were that friend. I needed someone to rant to about Genshin, there you were, wanting to play it with me. I needed a hug after a stressful time, you gave it to me once we saw each other. You were there every time.                                     

They say crying is a sign of weakness. I say, crying is a sign of your soul hurting and breaking. When our soul is breaking, we cry. That’s a quote I heard once. And I really felt it. My soul breaks every time I see your pictures, hear your precious voice from when you were little, watch your videos and Lotr and Hobit edits. I can’t get myself sit in that one bench in the park where we were the very last time I was ever with you. I can’t get myself to walk across our meeting spot, what we called “our spot”. I can’t get myself to walk across Tašmajdan park, the very park where we met up in real life for the first time, where we had our first hug..

I won’t ever forget our hugs. I won’t forget any of the hugs we had, they are one of the most precious memories I have with you, my darling. Especially our first and last two. I won’t forget the gifts we bought each other and the ones we didn’t give each other in the end. The Fantastic beasts book you gave me for my 13th birthday, the mini bear markers you gave me on our first meet up, the plastic cup I wanted to give you, the pen holder, the stationary, the special bracelet. I also found one of my old dolls I used to play with, and her blonde and green hair reminded me of you. So now, I keep her with me so I can always think of you. It sounds childish, and probably cringe as well, but I really don’t care.

After you disappeared, You kept sending me the heartwarming tiktoks to my fyp, which made me feel like I was really a big part of your life. It’s weird for me to think that, but I believe it was you. I felt your presence each time and felt your hand gently rubbing my shoulder. I will never forget the night I heard your call. It was late at night, everyone was asleep and I tried a little whistle, since I saw that it’s a call friends do, or something of the sort. I quietly whistled, and I heard a quiet whistle back seconds after. It wasn’t anyone in the house, it wasn’t the wind outside. I clearly heard it, in my room, a human whistle, that lasted for about 2-3 seconds. I whistled again, trying to figure out if I was going insane, and I heard it again, but it was so quiet, I barely heard it, and I can’t even completely confirm that it was another whistle. But it made me feel a lot of things. I whistled again, but this time there was no response, and I’m fine with that. I’m glad you answered my call in the first place. It showed me that you were there. That you’re still here, just invisible. I constantly wonder, if I was a good friend to you as much as you were to me. You used to tell me that I was, which always made me feel better.

 I wasn’t your best friend ever, but I was one of your best friends, and to me, that was more than enough. I don’t need to be your #1, nor #2 or #3 or whichever one it is. I was one of your closer ones, and also one of your best, and I am honored to be able to say that. I don’t know how much I listened to your problems since you didn’t really like doing that, at least with me. But you did have certain moments, and being there to listen to you made me feel like I truly did help you with it. And it made me feel even better every time you told me that you love it when we talk, and that I made your day. I was always ready to help you. I am always ready to help you, and always will be.

Your birthday is hours away, and I hate that I can’t spend it hugging you until you can’t breathe, showering you with gifts, and talking for hours on end. But I know you will be celebrating it in a better place, where no one can hurt you again, so It’s okay. Someone once said “God takes young people because he sees the horrible and cruel future they would live if they stayed.” You’re one of the strongest people I know, and I know you’d survive any obstacle in your life. But I guess everything happens for a reason. Some things.. Well, most things, not in the way we want it to be, but it’s all for a reason. And I realize that you’re now safe, in peace and free. And although it makes me and many others feel like this, it makes me happy knowing you’re okay and happy somewhere else. You will always have a special place in my heart that belongs only to you, and no one else. And I know that I hold a special place in your heart as well, and I will forever be grateful for that, Sof. But even if you didn’t, even if you didn’t care about me the same way I care for you, that would be okay with me, because I love and care about you enough for both of us.

-Мими

Софијина свеска за српски језик, неизбежни блок за цртање, бележница “о аурама” и неизбезни Владимир (Фото: Породична архива)

 Одговори на следеће захтеве

1. Својим речима протумачи следеће цитате:

    а) „Мораш да прођеш неколико гусеница да би упознао лепира“.

Мислим да цитат „Мораш да прођеш неколико гусеница да би упознао лептира“ значи да ћеш у животу упознавати разне људе док не нађеш правог пријатеља.

б) „Ако успеш себи да судиш, добро онда си прави мудрац.“

Лако је судити другима, прави изазов је судити себи, признати себи када направиш грешку, кад то успеш, можеш се сматрати врло мудрим.

    в) „Одрасле особе су баш досадне“

„Одрасле особе су баш досадне“, мислим да овај цитат показује како деца пуна маште виде свет одраслих у ком нема толико маште колико има у свету деце.

2. Објасни зашто је „Говор извор неспоразума“.

Говор је извор неспоразума јер људи не умеју често речима да кажу оно што стварно мисле.

3. Шта значи припитомити?

Мислим да припитомити значи стећи поверење код некога и постепено изградити искрени однос.

4. Шта за тебе значе част и достојанство? Образложи.

За мене су част и достојанство када неко не ради све из сопствене користи већ прави поступке који могу да помогну и другима.

5. Напиши ко су јунаци некада, а ко су сада. (њихове особине; сличности и разлике)

Некада су јунаци били храбри, одлучни мудри и сналажљиви, а данас више нема јунака са таквим особинама.

6. Шта значи када је неко кукавица? (Дај и пример из епске песме)

Кукавице су људи који беже од својих проблема јер се плаше пораза и изазова.

7. Након прочитаних дела напиши шта за тебе значи:

    а) Право пријатељство

За мене право пријатељство значи имати искрен однос који се стиче постепено, уз поверење. Прави пријатељ је онај који вас прихвата са вашим манама и врлинама.

   б) Права љубав

Опаска наставнице: Заврши! Одлично.

Једна страница из дневника

30.11.2022.

Драги дневниче,

У књизи „Дневник Ане Франк“ ради се о одрастању једне младе Јеврејке у околностима Другог светског рата. Описују се пуно њена осећања, била је врло уплашена, али и веома храбра. Док сам читала књигу, у мени су се будила разна осећања и размишљала сам како би мени било да морам да се кријем у затвореном простору две године и да ми живот зависи од тога. Била бих уплашена као и Ана и вероватно бих због тога, исто као она, мислила да сам кукавица.

Током читања књиге сам се осећала врло тужно. И мислим да некоме, тако младом, не би требало да се одузме живот. Не само њој, већ било коме, како деци тако и одраслима. Врло ми је жао што се њен живот завршио тако рано.

Твоја Софија

Питања за писмени задатак

Одговори на

Да ли волиш да путујеш? Како се тада осећаш? Шта опажаш, о чему размишљаш?

Волим да путујем. Тада се осећам веома узбуђено и срећно, а понекад и нервозно. Поготово када идем на неко место први пут. Када путујем, волим да обратим пажњу на природно окружење неког места и на свакодневни живот.

2.  Наведи нека омиљена места (градове, државе,…) и где си путовала?

Два омиљена места на која сам путовала била су на Тасос, у Грчку, и у Келн у Немачкој. Ова два места су веома различита, како по природи и клими, тако и по начину живота.

3.  Зашто су путовања важна?

Путовања су важна јер док путујемо, опажамо различите културе и начине живота и на тај начин упоређујемо разлике и сличности у животу на различитим местима.

4.  Протумачи мисао из Аниног дневника „комадић плавог неба у црном кругу“.

Реченицу „комадић плавог неба у црном кругу“ тумачим као да је комадић плавог неба Ана, недужно дете, које је заробљено у црном кругу који представља тајно скровиште где се она крије како не би изгубила живот.

5.  Какав је живот прогоњене деце принуђене да се скривају да би избегли смрт?

Живот деце која су прогоњена и крију се да би сачували живот је веома тежак и страшан, такође и јако тужан, јер та деца нису ништа скривила да буду прогањана.

6.  Објасни Анине речи: „Дубоко у себи млади су усамљенији од старијих“.

Мисао „Дубоко у себи, млади су усамљенији од старијих“ тумачим тако што је Ана била врло тужна док се скривала јер није имала правог пријатеља ком може да каже све што осећа.

 7.  Најважније поруке дневника Ане Франк које сам уочила?

 Најважније поруке које сам извукла су: Свако ко живи, живи да би био срећан; Храброст и стрпљење су дивне врлине.

 8.  Запиши неколико најлепших реченица које си упамтила.

 а)

Наставница „Одлично урађена припрема. Завши 8. задатак“