Подсећамо, Апелациони суд у Београду објавио је у фебруару 2024. године, десет месеци након доношења одлуке, да је преиначио првостепену пресуду којом су некадашњи припадници Државне безбедности Радомир Марковић, Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак били осуђени на укупно 100 година затвора због убиства Славка Ћурувије, и правоснажно их ослободио.

У току је и судски поступак по тужби Радоњића, Ромића и Курака против Славко Ћурувија фондације, јер им је, како тврде, ова Фондација, саопштењем којим је изразила незадовољство пресудом, повредила част и углед.

У међувремену, Врховни суд утврдио је да су у пресуди Апелационог суда у случају убиства Славка Ћурувије постојале битне повреде одредаба кривичног поступка. И поред ове пресуде суђење, нажалост, не може бити поновљено. 

Суђење за убиство Славка Ћурувије почело је 2015. године. Првостепени суд је два пута донео исту пресуду, којом су четворица оптужених била осуђена на укупно 100 година затвора. Последњом одлуком, Апелациони суд их је ослободио.

По информацијама из Јединственог информационог систем (ЈИС) који води Министарство информисања и телекомуникација (МИТ), општине и градови у којима сви чланови комисија имају по сто поена су Црна Трава, Пирот, Трстеник, Нови Пазар, Ириг,  Крагујевац, Горњи Милановац, Чајетина, Дољевац, Ада, Топола, Сента, Кладово, Врање, Бабушница, Деспотовац и Зајечар.

Од чланова комисија бираних на предлог новинарских и медијских удружења, у до данас формираним комисијама најчешће су бирани кандидати мало познатог удружења Центра за медијску културу и образовање - у њих пет.

Професионално удружење новинара Србије (ПРОУНС), које претежно окупља чланове из провладиних медија, своје представнике у има у четири до сада формиране комисије.

Од свих представника новинарских и медијских удружења у комисијама које су до сада формиране, у највећем броју њих - пет, именован је Петар Кочић, кандидат такође провладиног удружења - Друштва новинара Војводине (ДНВ).

Осим њега, првобитно је у пет комисија био изабран и представник и генерални секретар ПРОУНС-а Славољуб Ристић, али су га, како је УНС писао, због сукоба интереса, општине Сврљиг и Димитровград у међувремену замениле другим кандидатом.

Као независни медијски стручњак у комисије је до данас најчешће бирана Јасмина Мијајловић - у 10 од 27. Она је уједно и кандидат који је, без обзира на то на чији је предлог именован, највише пута ове године биран у комисије.

Након Мијајловић, следећи кандидат са највећим бројем комисија у којима је изабран је независни медијски стручњак Бобан Томић, који је члан шест комисија.

Подсетимо, Правилник о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања прописује да у току једне календарске године исти кандидат може бити биран у највише 20 комисија.

Како је УНС-у данас речено из Општине Сврљиг, након што су добили и допис АНЕМ-а у коме их ова организација обавештава да је Ристић јавни функционер, „проверили су информацију у Регистру јавних функционера и утврдили да је непобитна чињеница да је Ристић јавни функционер, те да не може учествовати у раду комисија“.

УНС-у је речено и да Славољуб Ристић није обавестио Општину Сврљиг да је у сукобу интереса.

Због сукоба интереса решење о именовању Ристића за члана комисије изменила је и Општина Димитровград.

Ова Општина образложила је одлуку чињеницом Закон о јавном информисању и медијима прописује да „у раду комисије не могу учествовати именована, изабрана, постављена лица у органима Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, органима јавних предузећа и привредних друштава, установама и другим организацијама…“

„Имајући у виду чињеницу да постојање сукоба интереса представља законску сметњу за даљи рад и одлучивање Комисије, било је неопходно ставити ван снаге претходно решење и именовати нову Комисију, како би се обезбедила законитост и непристрасност поступка“, наводе из Општине Димитровград

Општина Димитровград је уместо Ристића изабрала Александра Симића кога је предложило Удружење спортских новинара Београда, док је Општина Сврљиг именовала Николету Дојчиновић коју је предложио УНС.

Иначе, у Регистру кандидата за чланове комисија који води Министарство информисања и телекомуникација (МИТ) Славољуб Ристић уписан је као представник ПРОУНС-а и има максималних 100 поена. Славољуб Ристић је и генерални секретар овог удружења.

Ристић је иначе, пре поништења решења у Сврљигу и Димитровграду био представник новинарских и медијских удружења који је, уз представника Друштва новинара Војводине Петра Кочића, био именован у највећем броју до сада формираних комисија – њих пет од 27.

Ристић је и даље члан комисије у Општини Чајетина, док су Трстеник и Пирот, где је био изабран, у међувремену донели и Решења о расподели средстава.

Због, како је образложено, сукоба интереса, а о којем је УНС такође раније писао, општине Рековац и Горњи Милановац замениле су у комисији председницу Друштва новинара Војводине Биљану Ратковић Његован са другим кандидатом.   

Општина Рековац уместо Ратковић Његован изабрала је кандидаткињу ПРОУНС-а Слађану Алексић, Општина Горњи Милановац изабрала је Драгана Ђукановића, кандидата Удружења „Плеј“.

Биљана Ратковић Његован, писао је УНС,  уписана је у Регистар јавних функционера 19. фебруара, када је изабрана за чланицу Привременог савета Академије струковних студија из Новог Сада.

Ратковић Његован се, као и Славољуб Ристић и даље налази у регистру кандидата за чланове комисија које оцењују медијске пројекте.

Желимо вам срећан Ускрс!

У Регистру кандидата за чланове комисија који води Министарство информисања и телекомуникација (МИТ) Славољуб Ристић уписан је као представник Професионалног удружења новинара Србије (ПРОУНС) и има максималних 100 поена.

Ристић је до данас, по подацима УНС-а, именован у комисије за оцену пројеката у Димитровграду, Сврљигу, Пироту, Трстенику и Чајетини.

Све ове комисије формиране су након што је Ристић постао јавни функционер. Град Пирот и Општина Трстеник у међувремену су донели и Решење о расподели средстава.

Ристић: Где пише да у исто време не могу да будем председник Управног одбора и члан комисија?

УНС је данас позвао Ристића како би га упитао да ли је упознао Министарство информисања и телекомуникација (МИТ), као и локалне самоуправе у којима је кандидован или изабран за члана, са чињеницом да је постао јавни функционер, те да ли је затражио брисање из Регистра кандидата за чланове комисија који води МИТ.

Ристић је УНС-у прво рекао да га је за Управни одбор предложило Министарство културе и упитао какве то везе има са МИТ-ом. Он је навео да се „функција председника УО обавља без накнаде“ и поново упитао УНС „где у Закону пише да не може да буде члан Управног одбора Републичке установе Филмске новости“.

На констатацију УНС-а да је уписан у Регистар јавних функционера, а да ЗЈИМ изричито наводи да јавни функционери не могу да буду чланови комисија, Ристић је рекао да „то УНС тако тумачи“, те замолио да му питања пошаљемо мејлом и да ће УНС-у одговорити његов адвокат.   

Подсетимо, УНС је раније писао да је професорка Биљана Ратковић Његован, председница Друштва новинара Војводине, 19. фебруара уписана у Регистар јавних функционера Агенције за спречавање корупције и да се , и поред тога, и даље налази у регистру кандидата за чланове комисија које оцењују медијске пројекте  и учествује у њиховом раду.

Такође, као јавни функционер она не би, по Закону о јавним медијским сервисима и Статуту Јавне медијске установе Радио-телевизија Војводине, више смела да буде члан Управног одбора овог јавног сервиса.

Његован је 19. фебруара ове године иманована за чланицу Привременог савета Академије струковних студија Нови Сад и у складу са тим уписана у Регистар јавних функционера Агенције за спречавање корупције.

И поред тога, до данас је, по подацима УНС-а, као представница Друштва новинара Војводине именована у три комисије за оцену медијских пројеката - у Рековцу, Горњем Милановцу и Дољевцу.

Све три комисије у којима је изабрана за члана, по подацима из Јединственог информационог система (ЈИС) Министарства информисања и телекомуникација (МИТ), формиране су након што је Ратковић Његован уписана у Регистар јавних функционера.

Ратковић Његован је за УНС кратко изјавила да „зна да је у сукобу интереса“ и да „то решава“, али није желела да одговори на додатна питања, између осталог на то на који начин то решава и да ли је о сукобу интереса обавестила МИТ, локалне самоуправе у којима је изабрана за чланицу комисије, као  и ЈМУ РТВ.

Ни Министарство информисања и телекомуникација није одговорило на питања УНС-а шта ће урадити поводом овог случаја.

Јавна функција и учешће у комисијама – шта кажу прописи

Одлуку о  именовању Ратковић Његован за чланицу Привременог савета ове установе донела је Скупштина Аутономне покрајине Војводине.

Закон о спречавању корупције прописује да је „јавни функционер” свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти.

Аутентичним тумачењем ове одредбе, које је донела Народна скупштина, прецизирано је да ову одредбу треба разумети тако да се односи и примењује на лица која су непосредно бирана од стране грађана и лица које бира, поставља или именује Народна скупштина, председник Републике, Врховни касациони суд, Високи савет судства, Државно веће тужилаца, Влада Републике Србије, Скупштина аутономне покрајине, Влада аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе.

Закон о јавном информисању и медијима (ЗЈИМ) и Правилник о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања прописују да је обављање јавне функције неспојиво са учешћем у раду комисија.

У члану 25. ЗЈИМ наводи се да „чланове комисије именује руководилац органа који је расписао конкурс и то из реда теоретичара, аналитичара и практичара из области медија који се самостално пријављују, односно која пријављују новинарска и медијска удружења, а који нису у сукобу интереса, односно који не обављају јавну функцију, у смислу прописа којима се уређује сукоб интереса при обављању јавне функције“.

Исто прописује и члан 19. Правилника.

Министарство обавештено, али ништа није предузело

Да је Министарство од раније упознато са овим случајем, УНС-у је потврдио и стручњак за медије Јован Буковала.

Како је рекао за УНС, он је  још 14. марта упутио Министарству информисања и телекомуникација обавештење поводом овог случаја, наводећи да је, на основу наведених информација, Биљану Ратковић Његован потребно избрисати из Регистра МИТ-а.

До данас, каже он, нико му није одговорио на допис, нити је Ратковић  Његован уклоњена са листе кандидатата.

Биљана Ратковић Његован и раније била у сукобу интереса

Подсетимо, ово није први пут да је Биљана Ратковић Његован у сукобу интереса када је реч о оцењивању медијских пројеката.

 Како је УНС писао још 2024. године, на тадашњем конкурсу Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, 4.950.000 динара добила је Задруга медијских и културних стваралаца Медијакулт Нови Сад, за пројекат „Видео подкаст: Новосадски разговори“, а медиј који је наведен у Решењу као медиј преко којег ће бити емитован садржај је „Војвођански новинар“.

Издавач „Војвођанског новинара“ је Друштво новинара Војводине (ДНВ), регистровано на истој адреси као и Задруга која је носилац пројекта, а у комисији која је одлучивала о додели новца била је и Биљана Ратковић Његован, изабрана на предлог тог истог Друштва новинара Војводине.

Истовремено, Биљана Ратковић Његован била је и опертивни уредник портала „Војвођански новинар“.

Проблематично и чланство у Управном одбору РТВ-а

Професорка Биљана Ратковић Његован је и чланица Управног одбора Јавне медијске установе Радио-телевизија Војводине (ЈМУ РТВ).  

Закон о јавним медијским сервисима и Статут ЈМУ РТВ прописује да „чланови Управног одбора не могу бити носиоци јавних функција и функција у политичкој странци, запослени код пружаоца медијске услуге, као ни лица чије би чланство у Управном одбору могло да доведе до сукоба интереса у складу са прописом који регулише спречавање сукоба интереса при обављању јавне функције“.

Подсетимо, чланове Управног одбора именује и разрешава Савет Регулаторног тела за електронске медије који не постоји  годину и по дана, односно од новембра 2024. године.

Како каже за УНС, након поменутог концерта схватила је да пре свега као човек, а потом и новинар мора да оде у Пребиловце.

„То је оно што сам могла да учиним - да се поклоним невиним жртвама усташа и да пишем о томе како бисмо знали”, истиче Спасић.

Радећи серију репортажа о Пребиловцима, рекла нам је она, схватила је да није једина у којој је поменути концерт нешто преломио.

„Силвана Филић, унука учитељице Стане Арнаут (по деди од мајке који је био Станин рођени брат), жене која је један од симбола Пребиловаца и српског страдања од усташке руке, први је пут проговорила у јавности управо за Курир након што је гледала догађања у Загребу. То је уједно и први пут да неко од породице Стане Арнаут говори за медије”, каже Спасић.

У интервјуу за УНС са награђеном новинарком разговарали смо о граници између професионалне одговорности у извештавању о колективном страдању и личних осећања, значају оваквих прича за новинарство у условима хиперпродукције медијског садржаја, али и о томе колико јој је било тешко док је сакупљала грађу за репортаже из овог места.

УНС: У којој мери је новинарска одговорност већа кад се обрађују теме колективног страдања какво је било у Пребиловцима?

- Новинарска одговорност, у смислу односа према послу, по мени је увек иста и једнако велика. Одговоран новинар је онај који даје све од себе да професионално ради свој посао. И добро се припреми за све, па и кад иде на обичну конференцију за новинаре, јер мора да зна ко је и шта је ту, какав је контекст... Тако да у том смислу одговорност не делим на мању или већу. Али као новинар, чији је посао рад у јавном интересу, осећам одговорност да својим делањем и избором тема чувам и истину од заборава. А ако уз то неко нешто научи, размисли пре неких поступака... тек сам успела.

Међутим, кад радим теме као што су Пребиловци, највећи изазов ми је да не упаднем у патетику. Линија између емпатије и патетике је танка. Дешава ми се да, тек кад други, трећи пут прочитам оно што сам написала, видим да то није оно што сам хтела и да сам склизнула, па мењам. А читаоци су, на концу, ти који суде.

УНС: Због чега је важно да се овакве теме објављују у медијима?

- Важно је да бисмо знали, памтили, поштовали и, усудићу се рећи, да нам се историја не би понављала. Камо среће да се сви с Балкана објективно бавимо сваким сегментом прошлости, и у медијима и у уџбеницима, па да нам се историја не понавља из генерације у генерацију. Да сви све знамо.

Такође, а верујем да се то у репортажама из Пребиловаца и види, важно је знати да иза злочина увек стоје конкретна имена и људи, они који су осмислили, наредили, извели, прикривали... И да смо сви ми пре свега људи, добри или лоши, а да нас тек после тога све остало у неком смислу одређује и разликује, па и вера и нација. Управо из репортажа у Пребиловцима види се да и у организованом, систематском злочину има оних међу усташама који су у датом моменту поступили као људи. Зашто, како - небитно. Спасли су неке животе у мору невиних, а убијених. И то треба рећи. Али никако не треба заборавити главну ствар и заменити тезе.

УНС: Како поставити границу између новинарске професионалности и личних осећања?

- Управо репортажа је, по мом суду, жанр у коме осим чињеница и описа дајеш и лични доживљај, емоцију, па и емпатију... И без обзира на то да ли пишеш репортажу из Барселоне или Пребиловаца, мада је, наравно, разлика у доживљају огромна и потпуно другачија. А данас, више него икад, кад је на интернету доступно све и кад се на телефону као на длану може видети баш све, важно је да читаоцима даш и више и даље, а то је и доживљај.
Писати о Пребиловцима је нарочито тешко, исцрпљујуће, и емотивно и ментално. И управо због тог снажног доживљаја важно је, као што већ рекох, не упасти у патетику.

УНС: Колико је важно да се приликом рада на оваквој причи новинар уздржи од сензационализма и "кликбејт" наслова, по цену мање медијске пажње?

- Не јурим медијску пажњу, већ новинарство. Кликове одавно не бројим. Додуше, систем сам броји. Изненадићете се, као што сам неретко и сама изненађена, колико ови озбиљни текстови знају да буду читани. И саме репортаже из Пребиловаца мерене су хиљадама и хиљадама прегледа. И то је доказ да у ери брзог живота, генерација које комуницирају скраћеницама и расту на клиповима од минут, и у време распрострањеног тзв. копи-пејст новинарства, прави новинарски рад ипак има “прођу”. Такође, то је и доказ да људи нису толико површни и да им не можеш сервирати само копи-пејст, да им треба дати и озбиљан и другачији садржај. И захвална сам својој редакцији што не одбија ниједан мој предлог за репортаже и одласке на терен и не калкулише да ли ће то бити кликабилно.

УНС: Шта Вам је било најтеже док сте сакупљали материјал за ову репортажу?

- Знала сам где идем и доста тога прочитала и погледала пре поласка у Пребиловце. И рекло би се, била спремна за оно што ћу видети - и само село, чијих је много кућа без кровова и урасло у коров, и за остатке костију мученика у пребиловачком храму, и за јаму Голубинку, у коју је у једном дану живо бачено више од 500 жена и деце.

Али очигледно то није било довољно.

Дан-два пре поласка на пут прочитала сам причу о Божу Кесу. У мору свега што сам знала, прича о том тихом, поштеном човеку и узорном члану партије ме је баш потресла.

Живот у Чапљини, којој Пребиловци и припадају, дугогодишњег нежење закаснелог за децу изгледао је обично као многи други.

Све док му познаници, па и пријатељи нису отишли на сахрану у Пребиловце. Ту крај надгробног споменика схватају да је имао и жену и две ћеркице. И да су све три скончале у јами Голубинки 6. августа 1941. А Божо је ћутао све те деценије. И управо на том гробљу, где је и Божов грб, али и плоча на којој су имена му жене и деце, било ми је најтеже.

На надгробним плочама преминулих у деценијама након настанка Титове Југославије затичу ме и колоне имена њихових најрођенијих поред којих је иста година смрт - 1941. Ту сам и затечена колико ми је било тешко да то гледам.

УНС: Шта овакве приче значе за савремено новинарство с обзиром на то да, захваљујући интернету, имамо хиперпродукцију медијског садржаја и "борбу за квантитет, а не квалитет" у медијском простору?

- Искрено верујем да још има наде за нас и за новинарство. А о мом раду требало би други да суде.

УНС: Колико је важно што је оваква тема добила поверење жирија?

- Опет искрено, ово је прва награда која ми је дража због теме него мене саме. Трудила сам се да из што више аспеката сагледам пребиловачку трагедију, време после ње и оно што је данас. А данас су Пребиловци место са тридесетак житеља, махом удовица.

Долазе понекад и политичари и из Србије и Републике Српске, сликају се и увек нешто обећавају. Али Пребиловци су и даље село у коме је доста кућа у корову, што је заоставштина и 1941. и 1992. године.

Село које и дан-данас нема водовод. Мада, након објављивања репортажа у Куриру, случајно или не, из званичне Бањалуке обећали су да ће уплатити средства за изградњу водовода у Пребиловцима. То не жели у потпуности да финансира општина Чапљина, одакле су навели да им није исплатива инвестиција за толико мало житеља. Средства су недавно и уплаћена. Чека се почетак радова.

Пребиловци су село у ком ходочасници не могу ни да преноће, до под ведрим небом. Тако не бисмо ни ми могли да нам није изашао у сусрет Ацо Драгићевић, човек кога нисмо ни знали, а који нас је примио у свој дом. Била сам упорна у науму да ноћимо у селу и неизмерно сам захвална Ацу. Као и Алекси Драгићевићу, који нас је водио и кроз Храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима, али и до јаме Голубинке на плус 40. Алекса је ту да се свакоме нађе. И ради при цркви. Крај које СПЦ диже и омањи конак, како би манастир постала.

Захвална сам, и то морам истаћи, и свим својим саговорницима, без којих не би ни било репортажа. Људи су и данас, посебно они који живе у Пребиловцима и околини, још уплашени, зазиру да јавно говоре. А многи су ипак говорили. Обећавале су власти из Бањалуке и да ће пансион у селу подићи, како би ходочасници имали где заноћити. И даље - ништа. А све је то изузетно важно и важно је писати о томе. Добра ствар је да ученици виших разреда основних школа из Републике Српске у образовном програму имају и обавезу доласка у Пребиловце. А колико ђака из Србије уопште зна за Пребиловце, а камоли иде тамо? О Пребиловцима увек треба говорити. Разлога је пуно.

Конференција је одржана на дан када би Миљевићу истекао тромесечни интерпретаторски уговор (спикера на Радио Београду, прим.нов) који је превремено раскинут.

Миљевић је на конференцији навео да је решење о прекиду уговора добио 11. марта, као и да му је исплаћена само половина хонорара за фебруар, иако је обавештење о прекиду добио тек у марту.

Указао је на више спорних навода у образложењу тог решења међу којима су наводи да се 14. фебруара када није био на распореду, појавио у Радио Београду са адвокатом.

„То није истина, а овај навод је лако испитати, јер је потребно само вратити снимке на камерама“, навео је он.

Додао је да се у образложењу помињу и сведочења колега о његовом наводно недоличном понашању.

„Постављам питање – ко су те колеге, на шта се тачно жале и где су докази? У РТС-у постоји пракса да се пишу изјаве о раду колега. За пет година нисам добио ниједну такву примедбу нити сам се ја на било кога жалио", навео је он.

Оно што има везе са овом одлуком је, сматра Миљевић, кандидатура за генералног директора РТС-а. Миљевић каже да се за генералног директора РТС-а пријавио да би указао на проблеме унутар куће, пре свега на радно-правни статус новинара. Тада је, каже, све кренуло низбрдо.

Шта се догодило 11. фебруара?

Генерални секретар УНС-а Нино Брајовић подсетио је да је Миљевић 11.  фебруара усмено обавештен да РТС прекида петогодишњу сарадњу са њим, и то, како је тада навео, свега двадесет минута након што је испред канцеларије заменика генералног директора покушао да закаже разговор са новом генералном директорком.

Након усменог обавештења, које му је саопштио руководилац спикера, у Вајбер групи „Спикери Радио Београда“ објављен је нови распоред без његовог имена. Како није добио званично обавештење, 14. фебруара дошао је на посао. Иако му је прво био омогућен улазак у зграду, убрзо су га припадници обезбеђења замолили да се удаљи.

Након тога Миљевић се обратио руководству имејлом тражећи објашњење, али и да би обавестио руководство да се јесте појавио на послу, подсећа Брајовић.

Као одговор добио је писано обавештење о раскиду сарадње, без јасног образложења.

Управо његов долазак на посао тог дана наведен је као разлог за раскид уговора, док се чињеница да је покушао да закаже разговор са директорком уопште не помиње, истакли су Брајовић и остали присутни.

Брајовић је додао да је након тог догађаја Миљевићу деактивирана пропусница за улазак, као и да се на пријемници Радио Београда појавила његова фотографија, „како би био препознат као особа која не би смела да улази у зграду“.

Константиновић: Присутно мешање радног и уговорног права, размотрићемо наредне кораке

Адвокат УНС-а Гордана Константиновић навела је да у овом случају постоји мешање радног и уговорног права, будући да Миљевић формално није био у радном односу.

Она је нагласила да сам уговор оставља могућност да се сарадња прекине, али да чињенице наведене у образложењу „не одговарају стварности и не обухватају све догађаје који су претходили раскиду“.

Константиновић је додала да је УНС од 11. фебруара, када је Миљевићу саопштено да ће са њим бити прекинут интерпретаторски уговор, у сталној комуникацији са Миљевићем и да је све кораке предузимао уз знање Удружења.

Имајући то у виду, како је рекла, Миљевић ће заједно са УНС-ом размотрити даље правне кораке.

Константиновић каже да је циљ ауторских и интерпретаторских уговора да се запослени држе под контролом не знајући докле ће радити.

„Ако је Миљевићев грех то што је тражио састанак са генералним директором и ако је то успело да испровоцира некога и неке да му се промптно откаже уговор, онда је РТС у великом проблему“, наводи она.

Лубардић: Миљевић сведочи истину

Да је грех не говорити истину и не указивати на њу, рекао је ђакон и фрескописац Никола Лубардић, који је оценио да „не постоји трећа опција – или је истина или је лаж“, додајући да Миљевић страда јер сведочи истину.

„У овој ситуацији важи она флоскула ‘Цар је го, али нико то не сме да каже“, навео је на конференцији пријатељ Бориса Миљевића, ђакон Лубардић.

Напади на новинаре нису изоловани инциденти, они су систематски удар на право јавности да зна. Друштво у којем су новинари мете насиља није слободно друштво и постаје простор страха, ћутања и некажњеног насиља.

Протест почиње у 10.30 часова, у време када се догодио први напад на новинара, након чега су уследили озбиљни физички напади који су угрозили животе појединих наших колега.

Зато позивамо не само новинаре и медије, већ и све грађане да нам се придруже и пруже подршку. Такође, позивамо новинаре и грађане из других градова да се у исто време, у 10.30 часова, окупе на местима која сами одреде и тиме покажу солидарност, заједништво и спремност да заједно станемо у одбрану слободног и безбедног новинарства.

Безбедност новинара мора бити апсолутни приоритет сваког демократског друштва. Професионално новинарство и истина су угрожени тамо где влада страх и где се они који је траже ућуткују силом. Зато стојимо уз њих, јасно и гласно, у борби за њихову безбедност и достојанство.

Када су новинари мета насиља – то је пораз сваког друштва!

Асоцијација медија (АМ)

Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ)

Асоцијација онлајн медија (АОМ)

Грански синдикат културе, уметности и медија „Независност“

Независно друштво новинара Војводине (НДНВ)

Независно удружење новинара Србије (НУНС)

Пословно удружење Асоцијација локалних и независних медија „Локал Прес“

Славко Ћурувија фондација 

Удружење новинара Србије (УНС)

Овај тренд додатно забрињава, ако се има у виду да је 2025. године, према бази УНС-а, број напада био више него удвостручен у односу на годину пре тога.

Само на дан одржавања локалних избора у 10 локалних самоуправа, 29. марта, забележено је 16 напада и ометања рада новинара.

То значи да су се у једном дану десила четири случаја угрожавања новинара више него у остатку марта – од првог до 28. марта забележено их је 12.

Када је реч о ометању колегиница и колега у раду, у прва три месеца ове године евидентирано је 12 случајева, у односу на прошлогодишњих осам.

У првом тромесечју ове године УНС је евидентирао 24 претње, што је двоструко више него лане, када је у УНС-овој бази забележено 11 оваквих случајева.

Посебно забрињава податак да је ове године до марта евидентирано 12 физичких напада, што је за девет више него прошле године, када су забележена три.

Иначе, прошла година је рекордна у односу на претходних пет када је у питању број физичких напада на новинаре и медијске раднике.

У јануару и фебруару ове године посебно су били изражени сајбер напади, па је УНС у овом периоду забележио 10 оваквих случајева.

УНС је у ову категорију уврстио координисане ботовске нападе на Инстаграм налоге, који се манифестују наглим и масовним повећањем броја пратилаца с циљем да платформа Мета аутоматски ограничи или угаси профил медија или новинара, као и хакерске нападе, укључујући ДДоС нападе на сајтове.

С друге стране, у прва три месеца прошле године, УНС није евидентирао ниједан овакав случај.

УНС је ове године забележио и један случај привођења више него прошле године, па је сада забележено два привођења.

Ове године УНС је евидентирао и једнак број притисака и дискриминације као прошле године - три случаја дискриминације медија и четири притиска.

„Младеновачки глас“ и други локални медији из Младеновца, Пожаревца, Лесковца, Алексинца, Крагујевца, Пирота, Тополе, Смедеревске Паланаке, Ромски медијски сервис... упитали су у писму ове европске институције „да ли европски принципи у области конкуренције и државне помоћи заиста подразумевају да се локални медији финансирају искључиво кроз пројектно суфинансирање?“

Писмо преносимо у целости.

Поштовани,

обраћам вам се као оснивач и уредник независног локалног листа Младеновачки глас, који се објављује у Младеновцу у Србији, као и у име групе независних локалних медија широм Србије који подржавају ову иницијативу.

Више од једне деценије наш лист је посвећен извештавању о локалним темама, очувању сећања заједнице и доприносу демократском дијалогу на локалном нивоу.

Локални медији у Србији тренутно се суочавају са структурним изазовом који отвара важна питања у вези са тумачењем европских принципа.

Постојећи оквир финансирања медија у Србији претежно се заснива на пројектном суфинансирању медијских садржаја од јавног интереса. Иако овај механизам има своју вредност, у пракси је постао основни – а често и једини – облик јавне подршке доступне локалним медијима.

На малим локалним тржиштима, где су приходи од оглашавања минимални или не постоје, овакав модел не обезбеђује одрживост. Напротив, ствара услове сталне неизвесности и доприноси постепеном нестајању локалних медија.

Ова ситуација се у домаћем контексту често објашњава као усклађена са правилима Европске уније, нарочито у вези са државном помоћи и правилима конкуренције.

Из тог разлога, желели бисмо да љубазно затражимо појашњење следећих кључних питања:

• Да ли принципи или препоруке Европске уније захтевају да јавно финансирање локалних медија буде организовано искључиво кроз механизме пројектног суфинансирања?
• Или је, у оквиру европског правног оквира, могуће да локалне или националне власти успоставе друге облике транспарентне и законите подршке — укључујући стабилне и континуиране механизме јавног финансирања дефинисане законом или подзаконским актима — са циљем обезбеђивања одрживости локалних медија који послују на малим и економски ограниченим тржиштима?

На основу упоредне праксе у Европи, разумемо да постоје различити модели и да многе земље примењују мешовите системе који комбинују институционалну подршку и пројектно финансирање.

У том контексту, сматрамо да обезбеђивање стабилног и континуираног финансирања за локалне медије који делују у јавном интересу може бити не само дозвољено, већ и неопходно за очување медијског плурализма и демократског учешћа на локалном нивоу. Пројектно финансирање може остати важан допунски механизам, посебно у случајевима специфичних уредничких или развојних потреба, али можда није довољно као једини модел јавне подршке.

Не тражимо повлашћен третман, већ јасноћу — јасноћу која би помогла да се европски принципи правилно тумаче и примењују на начин који јача, а не слаби, локално новинарство.

Локални медији су често једини актери који систематски документују живот заједнице, рад локалних власти и културно наслеђе. Без њих, читаве заједнице ризикују да постану информативно невидљиве.

Били бисмо вам веома захвални на смерницама по овом питању.

Хвала вам на пажњи и на континуираној посвећености подршци медијском плурализму широм Европе.

С поштовањем,
Слободан Станковић
Оснивач и уредник
Младеновачки глас
Младеновац, Србија

(У име групе независних локалних медија из Србије)

Магнисалис: Новинари у Србији се дехуманизују и криминализују

Камил Магнисалис из Европске федерације новинара (ЕФЈ) рекла је да је ситуација када је у питању безбедност новинара прошле године била лоша, а да је сада – експлозивна.

На платформи Мапирање слободе медија (Mapping Media Freedom), подсетила је, прошле године забележено је више од 208 случајева кршења медијских слобода, што је више него двоструко у односу на 2024. годину, а да је ова година, иако је на почетку, још гора.

„То нису само бројеви. Они представљају реалност у којој се новинари у Србији дехуманизују, криминализују и константно им се прети, укључујући и смрћу. Све чешће их напада полиција и раде у непријатељском окружењу које одржавају државни званичници и политичари кроз кампање блаћења“, рекла је она.

Кампање блаћења биле су, како је истакла Магнисалис, једно од кључних питања које су представници ове мисије отворили у разговору са Аном Брнабић, уз поруку да употреба опасне реторике против медијских професионалаца мора престати.

„Званична осуда свих облика напада на новинаре од кључне је важности како би се спречила даља ескалација насиља, пре него што још један новинар буде убијен“, рекла је она.

Брнабић је, каже Магнисалис, навела да ће Србија чешће одговарати на упозорења платформе Савета Европе.

Салај: Ситуација по питању слободе медија у Србији на историјски најнижем нивоу

Павол Салај из организације Репортери без граница је рекао да би важан сигнал Брнабић, као и свих представника власти била јавна осуда свих напада на новинаре. 

Он је рекао да је ситуација по питању слободе медија у Србији на историјски најнижем нивоу, као и да су све "црвене линије" прекорачене.

Салај је рекао да се делегација данас симболично окупила на месту убиства Славка Ћурувије, јер не само да овај случај није дочекао правду, већ се данас суди новинарима који су извештавали о суђењу за ово убиство.

"Верујем да је ово место првобитног греха, када говоримо о случајевима угрожавања новинара јер одавде потиче култура некажњивости", рекао је Салај.

Черешева: Запрепашћени смо реакцијом МУП-а на податке о нападима

Марија Черешева из Асоцијације европских новинара рекла је да је делегација, након састанка са представницима Министарства унутрашњих послова и полиције, узнемирена одсуством разумевања озбиљности проблема и пропуста полиције у заштити новинара, као и одсуством истрага напада на њих.

„Чак и када је говорено о конкретним и документованим примерима случајева у којима је полиција напала новинаре на задатку, надлежни органи рекли су да нису постигли никакав напредак у решавању тих случајева“, додала је.

Како је истакла, не постоје информације ни о једном случају у којем је полицијски службеник сносио одговорност за нападе или за непоступање у случајевима напада на новинаре.

„Овај проблем додатно погоршава чињеница да полиција све мање одговара на  на захтеве тужилаштва, упркос важности тих случајева. Због веома малог броја решених инцидената, све више новинара одлучује да не пријави случајеве надлежнима – што јасно указује на значајан недостатак поверења у институције“, додала је.

Черешева је указала и на нове облике угрожавања слободе медија, попут употребе шпијунских софтвера против новинара, као и сајбер напада на сајтове и налоге медија на друштвеним мрежама.

Вајсман: Савет РЕМ-а један од приоритета

Џеми Вајсман из Интернационалног института за штампу (ИПИ) рекао је да је један од приоритета хитно формирање Савета РЕМ-а, који треба да ради у складу са професионалним и етичким стандардима.

Ник Вилијамс из организације Индекс цензуре (Index on Censorship) указао је на растући проблем СЛАПП тужби, наводећи да је Европска коалиција против СЛАПП тужби током 2024. године забележила 16 таквих случајева, што је трећи највећи број у Европи.

Брнабић је, како је додао Вилијамс, за ову тему показала интересовање и најавила да ће се детаљније бавити решавањем тог проблема.

Атила Монг изнео захтеве: Увести казне за полицијско насиље

Представник Комитета за заштиту новинара (ЦПЈ) Атила Монг изнео је низ захтева мисије, истичући да је потребно обезбедити правду у случају убиства Славка Ћурувије.

Он је додао да је неопходно одмах зауставити све облике непријатељске реторике, узнемиравања и застрашивања новинара.

Такође је истакао да полицији и другим органима за спровођење закона мора бити наложено да штите, а не да нападају новинаре, уз увођење дисциплинских санкција за кршење интерних правила и јачање сарадње у процесуирању полицијског насиља, као и адекватну обуку полицијских службеника.

Додао је да треба зауставити употребу шпијунског софтвера против новинара и у потпуности истражити наводе о његовој ранијој употреби.

Монг је рекао и да треба оснаживати и даље развијати постојеће националне механизме, укључујући Сталну радну групу за безбедност новинара, која окупља правосуђе, полицију и новинаре ради унапређења заштите новинара.

Он је додао да је потребно обезбедити правовремено именовање чланова Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), уз фер, независан и транспарентан процес.

Такође је рекао да функција Заштитника гледалаца јавног сервиса мора бити у потпуности функционална и независна, уз јачање директне комуникације са публиком.

На крају, додао је да је неопходно увести механизме заштите новинара од СЛАПП тужби.

Делегацију чине представници организација Article 19 Evropa, European Center for Press and Media Freedom (ECPMF), European Federation of Journalists (EFJ), Reporters Without Borders (RSF), International Press Institute (IPI), Committee to Protect Journalists (CPJ), Osservatorio Balcani Caucaso Transeuropa (OBCT), Association of European Journalists (AEJ), Index on Censorship и European Broadcasting Union (EBU).

Осим ових локалних самоуправа, јавне позиве није расписало 17 београдских градских општина, као ни пет нишких градских општина. Подсетимо, по Закону о јавном информисању и медијима, градске општине немају обавезу расписивања конкурса.

У 139 локалних самоуправа које су до данас расписале конкурсе, укључујући и девет конкурса Министарства информисања и телекомуникација и два Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе са верским заједницама, расписано је укуно 156 конкурса.

По подацима из УНС-ове базе finansiranjemedija.rs, по свим овим конкурсима, за пројектно суфинансирање медија издвојено је укупно 1.856.756.000 динара.

Прошле године, по евиденцији из УНС-ове базе, за пројектно суфинансирање производње медијских садржаја, на свим нивоима власти и рачунајући све локалне самоуправе које су у току године расписале конкурсе, било је издвојено 1.621.825.500 динара.  

Расписивање након рока и промена датума

Након законског рока, по подацима објављеним у Јединственом информационом систему (ЈИС), конкурсе је расписало десет локалних самоуправа – Ада, Апатин, Чачак, Дољевац, Инђија, Мионица, Тутин, Житорађа, Бољевац и Зрењанин.

Ипак, УНС је приметио да су Босилеград, Бач, Блаце и Јагодина приликом расписивања конкурса у ЈИС-у накнадно промениле датум објаве конкурса, што ова платфома не би требало да дозвољава. 

Иако је УНС уочио да су конкурсе објавиле након 1. марта, у ЈИС-у сада пише да је општина Босилеград расписала јавни позив 26. фебруара, Бач 27. фебруара, а Блаце и Јагодина 1. марта.

Раније је УНС забележио да је и Град Панчево приликом расписивања конкурса у ЈИС-у накнадно променио датум са другог на први март. 

Министарство без одговора

На питање УНС-а да ли или планира да покрене прекршајне поступке против одговорних у локланим самоуправама које нису на време или нису уопште расписале конкурсе, из Министарства инфомрисања и телекомуникација нисмо добили одговор.

Како је био једини администратор, приступ овим страницама му је, дуже од месец дана, у потпуности онемогућен.

Удружење новинара Србије (УНС), којем се обратио овим поводом, повезало га је са Share фондацијом, а ова организација му сада помаже у решавању проблема.

Након обраћања компанији Мета, добио је обавештење да ће ускоро добити упутства за опоравак налога.

„Како су се читаоци распитивали где су објаве ‘Младеновачког гласа’ на Фејсбуку, важно ми је да их преко сајта УНС-а обавестим шта се дешава“, каже он.

Они који су му преузели налог, наводи, објављивали су непримерен садржај, на страном језику, због чега му је Мета привремено суспендовала профил.

„Након жалбе и помоћи УНС-а и Share фондације, добио сам најаву да ћу ускоро добити упутства за поновну активацију и промену лозинке“, навео је Станковић.

Иначе, Слободан Станковић, осамдесетогодишњи новинар и вишедеценијски члан УНС-а, први је објавио дигитално издање новина настало искључиво уз помоћ вештачке интелигенције.

Уз подршку модела ChatGPT-5.2 приредио је тематски број посвећен развоју AI.

Потом су уследила још два специјална издања о улози човека у AI  екосистему, али је, наводи Станковић, њихова промоција отежана због привремене суспензије налога на друштвеним мрежама.

„Упркос проблемима, 'Младеновачки глас' наставља да излази редовно, а нови број се објављује сваког петка“, каже Становић за УНС.

У тужби Иванчевић наводи се да је „у поступку избора генералног директора РТС-а дошло до озбиљних неправилности које доводе у питање законитост целокупног поступка“.

„Одлука је незаконита јер је донета супротно Закону о јавним медијским сервисима, Статуту Радио-телевизије Србије, као и Правилнику о поступку и условима избора генералног директора, условима јавног конкурса и општим принципима законитости, транспарентности и једнакости у поступку избора“, наведено је у тужби.

Спорна диплома Мање Грчић

Kонкурсом за избор генералног директора, објављеним 17. децембра 2025. године, подсећа се у тужби, одређено је да „све доказе о испуњавању услова конкурса треба доставити у оригиналу или  овереној фотокопији“, те да се „непотпуне и неблаговремене пријаве неће узимати у разматрање“.

„Дакле, из самог текста јавног конкурса јасно произлилази да кандидат у тренутку подношења кандидатуре мора испуњавати услове садржане у јавном конкурсу и приложити у оригиналу или овереној копији доказе о испуњавању тих услова, као и да непотпуне пријаве неће бити узете у разматрање“, пише у тужби.

Како је у тужби образложила адвокат Слађане Иванчевић Гордана Константиновић, Мања Грчић је приликом пријаве на конкурс приложила фотокопију дипломе Универзитета у Лидсу са звањем „Degree of Bachelor of Arts“, из које није било могуће утврдити да ли испуњава услов од најмање 240 ЕСПБ бодова стечених студирањем, прописан Законом о јавном информисању и медијима.

У тужби се истиче и да у тренутку отварања пријава диплома није била призната у Републици Србији, нити је имала Апостил, односно међународну потврду веродостојности јавне исправе.

У тужби се наводи и да до окончања поступка признавања стране дипломе и без Апостила, таква исправа не производи правно дејство у Републици Србији и не може се користити као доказ о стеченом образовању у конкурсном поступку.

Захтев за признавање дипломе Агенцији за квалификације, подсећа се у тужби, Мања Грчић, поднела је тек 30. јануара, односно након истека рока за пријаву на конкурс и пошто је Управни одбор пријаву већ прогласио уредном, док је решење Агенције за квалификације којом се диплома признаје донето 11. фебруара, истог дана када је Грчић именована за генералну директорку.

„Уместо да предметну пријаву Мање Грчић одбаци као непотпуну јер из садржине дипломе није видљиво колики број ЕСПБ поена носи, нити је у том тренутку била нострификована, ни снабдевена Апостилом, односно међународном потврдом веродостојности јавне исправе, УО РТС је из само њему знаних разлога на 37. редовној седници одржаној 22. јануара 2026. године утврдио да је кандидатура уредна“, наводи се у тужби.

Диплома Мање Грчић нострификована 13 дана након истека конкурса

У тужби Слађане Иванчевић пише и да је Управни одбор РТС-а знао или морао знати да свесно крши одредбе Закона, а да ова тврдња произилази и из чињенице да је након обављених разговора са кандидатима 30. јануара, 2. фебруара 2026. године донео одлуку да именује Драгана Бујошевића за вршиоца дужности генералног директора РТС-а.

Након што је он то одбио, наведена одлука је „нестала“, а Управни одбор РТС-а наставио је да одуговлачи поступак, наводи се.

„То што је Управни одбор РТС-а у међувремену 'чекао', испоставиће се, је доношење решења Агенције за квалификације о нострификацији дипломе кандидата Мање Грчић. Посебно је индикативно да је захтев за признавање дипломе поднет 30. јануара 2026. године, односно 13 дана након истека рока за пријаву на конкурс и осам дана након што је Управни одбор РТС-а већ утврдио да је њена пријава 'уредна'“, пише у тужби.

Индикативан је, додаје се, и датум доношења самог решења који се поклапа са даном када је Мања Грчић именована за генералног директора ЈМУ РТС.

Оваква временска подударност, закључује се, указује на закључак да је Управни одбор РТС-а свесно погодовао овом кандидату: најпре занемарујући формалне недостатке пријаве, а потом и усклађујући динамику одлучивања са датумом доношења решења Агенције за квалификације.

Нарушена равноправност – Грчић, супротно закону, накнадно допунила документацију

Управни одбор РТС-а, истиче се, нарушио је тако начело једнакости кандидата и довео у питање законитост и транспарентност целокупног поступка избора.

У тужби се подсећа да Закон о јавним медијским сервисима није предвидео могућност да кандидат који не испуњава услове, односно није пружио доказе о испуњености услова, може непотпуну документацију касније „поправити“, допунити или уредити.

„Ни Закон о јавним медијским сервисима, ни Статут РТС, ни Правилник не предвиђају могућност допуне документације“, наводи се.

У тужби пише и да „погодовање једном кандидату ставља друге кандидате у неравноправан положај, а посебно оне чије су кандидатуре оспорене“.  

Наведен је пример Ивице Мита, коме је УО РТС-а одбацио кандидатуру, јер „није доставио валидан доказ о стручној спреми“, односно због тога што “достављена фотокопија Уверења о положеном правосудном испиту и фотокопија Решења о упису у именик адвоката у АК Чачак не представљају тражени доказ из конкурса (уверење о стеченом високом образовању, прим.нов.)“.

Скривени записници са седница Управног одбора РТС-а

У тужби се указује и на то да је Управни одбор у периоду од 30. јануара до 11. фебруара одржао две седнице чији записници нису јавно објављени.

У тужби се истиче да је РТС као одговор на захтев за приступ информацијама којим су тражени записници са свих седница УО од 12. децембра 2025. до краја фебруара 2026. године, Удружењу новинара Србије доставио линк ка сајту, на коме записници са 39, 40. и 41. седнице не постоје.

Ово потврђује чињеница, додаје се, да је Одлука о именовању Грчић, донета на 41. седници, заведена под бројем 1530, а да је записник са 38. седнице заведен под каснијим бројем - 1536.

„Ово даље може да значи  да је било или могло бити 'интервенција' посебно имајући у виду да УО РТС три записника не објављује, а није логично да записник са раније седнице буде заведен под каснијим бројем и каснијим датумом, у односу на Одлуку која је донета на каснијој седници“, наводи се у тужби.

Избор руководства јавног медијског сервиса, због значаја који има, наведено је у тужби Слађане Иванчевић, мора бити у складу са највишим стандардима поштовања јавног интереса, пошто руководство значајно утиче на програмске, етичке и професионалне аспекте деловања сервиса.

„Отуда поступак избора генералног директора мора бити спроведен уз највиши степен законитости, транспарентности и професионалних стандарда, што је овом приликом изостало. Избор кандидата који у тренутку конкурисања није испуњавао законом прописане услове, а упитно је да ли их уопште има подрива поверење јавности у рад јавног медијског сервиса и доводи у питање легитимитет његовог управљања“, пише у овом документу.

Ову информацију су и Миљевићу пренеле колеге из РТС-а.

„Када су видели моју фотографију у портирници питали су о чему је реч, да би људи из обезбеђења имали духовит коментар да сам леп, па зато. Након година сарадње сада сам доведен у ситуацију да будем понижен. Ипак, све ово што се догодило скоро да могу да доживим као комплимент“, навео је он.

Фотографија Миљевића која се налазила у портирници преузета је са сајта УНС-а. Иначе, њоме је илустрована вест да је Миљевић почетком фебруара усмено обавештен да је РТС са њим прекинуо петогодишњу сарадњу.

Ово обавештење је, како је тада рекао Миљевић за УНС, дошло само 20 минута након што је испред канцеларије заменика генералног директора РТС-а Дејана Јовановића хтео да закаже разговор са новом генералном директорком Мањом Грчић.  Иначе, Миљевић се претходно и сам пријавио на конурс за генералног директора РТС-а, али му је кандидатура одбијена јер није испуњавао услове за то.

Након што га је руководилац спикера Мирослав Вујичић усмено обавестио о прекиду сарадње, уследило је обавештење у Вајбер групи „Спикери Радио Београда“ о промени распореда, а на новом распореду није било Миљевића.

Како обавештење није било званично, Миљевић је у суботу, 14. фебруара отишао на посао. 

Најпре је пуштен да уђе у зграду, али су га убрзо припадници обезбеђења, како је тада додао, замолили да се удаљи. 

Након тога послао је имејл руководиоцима, тражећи објашњење, а затим добио писано обавештење да ће сарадња бити прекинута, такође, како каже, без јасног образложења.

Овај долазак на посао се у обавештењу о раскиду уговора наводи као разлог прекида сарадње. Информација о жељи да закаже разговор са Мањом Грчић нема.

Након тог доласка на посао му је поништена, односно, деактивирана пропусница за улазак у РТС.

УНС је путем имејла и СМС поруке питао директорку Радио Београда Зорану Бојичић због чега се у портирници Радио Београда налазила фотографија колеге Бориса Миљевића, имајући у виду да је Миљевићу акредитација поништена. Одговор још нисмо добили.

Борислав Гвозденовић је рођен 29. октобра 1937. у Сирчи код Краљева. Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду.  

Читав радни век, дужи од четири деценије, провео је у „Политици“ — најпре као сарадник и уредник у Београдској хроници, а потом уредник дописничке мреже и спољнополитичке рубрике.

Био је стални дописник „Политике“ из Кине и Совјетског Савеза од 1985. до 1990. године, а потом Руске федерације од 1991. до 1994 године.

Добитник је годишње „Политикине“ награде (1990), награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе (2007) и „Вукове награде" Културно просветне заједнице Србије за допринос српској култури (2015).

Испраћај за кремацију биће у петак 20. марта у 12.45 часова на Новом гробљу у Београду.

Драган Вукићевић рођен је 25. јуна 1958. године у Иванграду. Завршио је Филолошки факултет у Скопљу.

Вукићевић је годинама био једна од препознатљивих новинарских фигура у Краљеву. Остаће упамћен као уредник листа у периоду када су „Ибарске новости“ деведесетих година имале велики тираж и значајан утицај у локалној јавности.

Широј читалачкој публици био је познат по својој рубрици „Дежурни стубац“, у којој је на духовит, проницљив и храбар начин коментарисао друштвене појаве и свакодневни живот града. Текстови из те рубрике касније су објављени у две његове истоимене књиге. Био је маг пера, човек који је умео са речима, непоколебљив и свој.

Као издавач, покренуо је лист „Краљевски гласник“, а објавио је књигу „Старо Краљево“, посвећену сећању на старијег колегу и доајена краљевачког новинарства Драгољуба Обрадовића Кондиса.

Након што је напустио активно новинарство, Вукићевић је радио као просветни радник, предајући српски језик и књижевност.

Остаће забележено да је у време НАТО агресије на СРЈ, са својом јединицом бранио подручје карауле Кошаре.

Гаго, како су га колеге из милоште звале, оставио је дубок и неизбрисив траг у краљевачком новинарству, нажалост, прерано се придружио „небеској редакцији“. 

Био је члан Удружења новинара Србије од 1988. године.

Добитник је награде „Светозар Марковић“ за једногодишњи рад и остварења 1994. године.

Драган Вукићевић биће сахрањен у среду, 18. марта на Старом гробљу у Краљеву.

У класи 1 победио је Сташа Дудић (Ауто-мото шоу), друга је била Мирјана Мирковић (ТВ Авантура), а трећа Тања Гајовић.

У класи 2 најбржи је био новинар приштинског „Јединства“ Предраг Стевановић. Друго место освојила је Анђела Васиљевић (AutoSrbija.club), а треће Новак Јовановић.

У најјачој, трећој класи, победио је Вова Лучић (Лучић инсерти), испред Владице Шљивића (Plumrace.com) и Владимира Николића (РТС).

У екипној конкуренцији прво место освојила је редакција AutoSrbija.club.

На релију су учествовала 26 новинара из 14 редакција.

Знак за старт дао је Душан Козарев, генерални секретар Министарства спољних послова Србије, некадашњи новинар (члан УНС-а), син прерано преминулог новинара Миленка Козарева.