Српско правосуђе и даље потврђује немоћ да казни убице новинара и њихове налогодавце. 

Ни после више деценија нису пронађени и кажњени налогодавци и убице новинара Славка Ћурувије и Милана Пантића, нити су расветљене околности смрти Даде Вујасиновић. Нису пронађени и кажњени ни одговорни за убиства и киднаповања новинара и медијских радника на КиМ од 1998. до 2005. године. 

Годину између два Светска дана слободе медија новинари и медијски радници памтиће по рекордном броју напада на колегинице и колеге, од којих је већина остала некажњена. 

У 2025. години УНС је забележио 261 случај угрожавања новинара, 150 више него годину раније, док је број евидентираних физичких напада био на највишем нивоу у последњих пет година.

У години за нама посебно нас је забринуо тренд напада на новинаре и медијске раднике који су извештавали са терена, најчешће са студентских протеста или локалних избора. Нарочито забрињава чињеница да се велики број ових напада десио наочиглед полиције која није реаговала. Напротив, често су полицајци физички угрожавали новинаре.

Угрожена безбедност, таргетирања, полицијска репресија и онемогућавање рада стварност су и медијске заједнице на Косову и Метохији. Наставља се пракса неосноване забране уласка новинарима на подручје Косова и Метохије.

Српски медији на Косову и Метохији суочавају се и са озбиљним финансијским проблемима, па и најкредибилнијим медијима прети гашење. Још је израженији дискриминаторни однос институција према српским редакцијама и језику, као и осионо понашање носилаца власти према новинарима и медијским радницима.   

Ако се у обзир узму неефикасно реаговање надлежних органа на угрожавање безбедности новинара и медијских радника, али и лош економски положај колегиница и колега, и овог  3. маја морамо рећи да је тешко бити новинар у Србији.

Ово потврђује и најновија листа Светског индекса слободе медија Репортера без граница (РСФ). Од 180 земаља у свету у којима Репортери без граница рачунају индекс слободе медија, Србија је у извештају за 2026. сврстана на  104. местo - што је пад за осам места у односу на претходну годину, и спада у земље у којима је "тешка ситуација".

Годину између два Светска дана слободе медија новинари и медијски радници  у Србији памтиће и по бројним отказима и одмаздама власника медија против колегиница и колега који су покушавали да свој посао раде професионално у јеку промене уређивачких политика и у време дубоке друштвене подељености. 

Члановима Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) 4. новембра 2024. године престао је мандат. Нови Савет до данас није изабран, па ово регулаторно тело  у ни након више од годину и по дана не функционише. 

После више од деценију постојања пројектног суфинансирања можемо рећи да је овај систем обесмишљен. Чланови већине комисија које су прошле, али који и ове године одлучују о расподели новца су представници новоформираних и удружења и асоцијација чија је основна делатност учешће у комисија, уместо борбе за бољи положај новинара и медија. Новац су и у претходној години добијали таблоиди и медији који не поштују новинарски кодекс.  

Годину између два Светска дана слободе медија обележила су и драстична кршења Кодекса новинара Србије, нарочито у случајевима извештавања о трагичним догађајима. 

УНС зато тражи:

- Да надлежни органи ефикасно истраже све претње новинарима и медијским радницима и да о резултатима тих истрага редовно обавештавају медије и јавност;

- Да правосудни органи не дозволе да и убиство Милана Пантића дочека потпуну застарелост кривичног гоњења за кривично дело убиства.

- Да се измени Кривични законик тако да више облика напада на новинаре буде обухваћено кривичном одговорношћу;

- Да се обезбеди ефикасна институционална заштита новинара од притисака носилаца јавних функција, власника медија и других моћника;

- Да се јавни новац праведно расподељује како би се очувао медијски плурализам и омогућило квалитетно информисање грађана;

- Да Скупштина Србије коначно изабере чланове Савета РЕМ-а;

- Да косовске институције и међународна управа на Косову* хитно формирају Међународну експертску комисију ради истраживања убистава и киднаповања новинара и медијских радника на Косову* од 1998. до 2005. године;  УНС тражи да у овој комисији буду и представници новинарских удружења.

*У складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. 

Авалски торањ срушен је у ноћи између 29. и 30. априла 1999. године за време НАТО бомбардовања СР Југославије и све до 2010. године био је, како је писао Милорад Павић, „рана на души Београда“.

Бројни новинари, уредници, спортисти и ђаци учествовали су у УНС-овој акцији обнове срушеног Авалског торња, како би зацелили ову рану. Аукције слика, Химна Авалском торњу, егзибициони меч Ане Ивановић и Новака Ђоковића, ђачки динар у основним школама – само су неки од начина на које је новац за обнову прикупљан.

Обновљен Авалски торањ отворен је 21. априла 2010. године, али га, како су рекли многи који су учествовали у акцији, треба посматрати као споменик старом.

Иначе, „стари“ Авалски торањ се, како пише на званичном сајту, градио од 1961. до 1965. године када је пуштен у рад, а био је једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао.

Стабилан, на три ноге, Авалски торањ одолевао је кошави, громовима, земљотресима. Бомбама, нажалост, није могао.

Појединци из канцеларије УНС-а, бројне колегинице и колеге, познати новинари, прикључили су се акцији коју пожртвовано воде Бранкини пријатељи, запослени и сарадници из њеног Дневника.

УНС се захваљује свима који су у могућности да се прикључе акцији прикупљања новца за Бранкино лечење.

Рођен је на острву Вис 18. октобра 1944 године.

После рата школовао се у Метковићу, Мостару, у којем је одрастао, Ријеци и Загребу где је, као некадашњи шездесетосмаш, уписао студије економије и дипломирао.

Радио је за телевизију, радио, новине и филм. Режирао је документарне филмове и ТВ емисије, а по његовим текстовима су други режисери снимали драме и серије, позоришне представе, цртане филмове (Рибље око) или снимали грамофонске плоче (Арсен Дедић, Корнелије Ковач).

Био је уредник загребачког „Ока“ (1973−1991), једног од најутицајнијих двонедељника за културу који је окупљао писце и интелектуалце из целе Југославије.

У периоду од 1981. до 1985. био је задужен за културу у Председништву Социјалистичког савеза Републике Хрватске.

Последњи текст објављен у Хрватској написао је када је на зиду у кварту Дубрава видео графит: Забрањено за Србе, псе и Цигане. Текст је завршио реченицом: Тражите ме међу Србима, псима и Циганима.

Из Загреба се, због политичких прилика и прогона, 1990. године преселио с породицом у Београд.

Сарађивао је са Радио Београдом и био колумниста листа „Одговор“.

Поезија му је уврштена у антологије југословенске, српске и хрватске поезије.

Горан Бабић преминуо је 26. априла у Београду.

Боро Лазукић рођен је 1964. године у Шипову, у Републици Српској. Студирао је Правни факултет у Новом Саду.

Новинарством је почео да се бави у листу „Борба“, где је радио од 1989. до 1994. године.

У „Нашој Борби“ био је новинар од 1994. до 1996. године, када прелази у дневни лист "Блиц" где је годину дана био шеф дописништва.

Боро Лазукић био је уредник информативног програма на Радију 021 из Новог Сада, од 1997. до 1999. године, када се, до 2001. године враћа у „Блиц“.

Наредне четири године био је заменик главног и одговорног уредника „Грађанском листу“. У РТВ „Панонија“ прелази 2005. године где је наредних пет година био заменик главног и одговорног уредника информативног програма.

У Радио телевизији Војводине радио је у редакцији Информативног програма Првог програма радија од 2015. године. Између осталог, на овом радију уређивао је емисију о спољно-политичким дешавањима "Свет са насловнице".

Добитник је неколико новинарских награда, међу којима је и трећа награда на фестивалу ИНТЕРФЕР 2017. године, за радио репортажу „Колона безнађа“.

Сахрана колеге Лазукића биће у четвртак у 12 сати, на Градском гробљу у Новом Саду.

Као посебно важно, УНС је истакао праћење поступања припадника Министарства унутрашњих послова у односу на захтеве које им достави тужилаштво.

Бјелица: Измене Кривичног законика у 2009. години предложене као одговор на 39 случајева угрожавања новинара, а само прошле године евидентирали смо 261

Ефикасна крвичноправна заштита новинара је, како је рекла коауторка и уредница Анализе, Драгана Бјелица, посебно важна, имајући у виду статистику случајева угрожавања новинара, која је показала пораст у односу на прошлу годину, иначе рекордну по нападима на новинаре.

Подсетила је да је у 2025. години УНС забележио 261 случај, 150 више него прошле године, док је број евидентираних физичких напада на највишем нивоу у последњих пет година.

“Иако можда наши подаци нису савршени и упркос томе што се разликују у удружењима, они јасно показују тренд пораста напада на новинаре”, додала је она.

Да су промене неопходне у овом тренутку показује и чињеница да су измене Кривичног  законика у 2009. години усвојене, након што је УНС забележио свега 39 напада на новинаре.

„То је био окидач за иницијативу која је довела до измене члана 138, став 3 Кривичног законика 2009. године. Тај податак делује скромно у поређењу са оним што данас бележе организације које прате безбедност новинара у Србији”, навела је она.

Бјелица је, осврнувши се на измене кривичног Законика које је УНС тада предложио, подсетила да су захтеви обухватали пооштравање казни за нападе на новинаре, увођење прекршајне одговорности за лица која их онемогућавају у праћењу јавних догађаја, као и солидарну одговорност издавача према запосленима.

Неки од предлога УНС-а су прихваћени, па су у септембру 2009. године донете измене Кривичног законика, према којима су новинари и медијски радници, као особе које раде посао од јавног значаја у области информисања, посебно препознати.

„У Члану 138. предвиђена је казна за угрожавање сигурности новинара претњом, у вези са послом који обављају. У ставу три овог члана, изједначена је заштита новинара са оном која је предвиђена за председника Републике, народног посланика, председника и чланове Владе, судије, тужиоце, адвокате, полицајце“, објаснила је Бјелица.

Бјелица је подсетила и на шире напоре медијске заједнице у борби за заштиту новинара у претходној деценији.

"Када је 2013. формирана Комисија за истраживање убистава новинара, владао је оптимизам. Тадашња власт показала је вољу да се ангажује. Председник Вучић је јавно рекао колегиници из Радио Београда да му је од свих нерешених случајева најважније разрешавање убиства Славка Ћурувије. Основана је Стална радна група за безбедност, затим Владина Радна група за безбедност новинара, а уследили су и покушаји нових измена Кривичног законика", додала је она.

Ипак, како је навела Бјелица, новинарска заједница није у наредним годинама успела да се међусобно усагласи око предлога, иако је постојала политичка воља. После је, додала је, тај моменат прошао и политичка воља да се Кривични законик у овом делу измени је нестала.

Управо политичка воља остаје и данас, рекла је, кључни недостајући елемент.

Од 2009. године до данас у основним судовима покренуто 46 кривичних поступака који се односе на угрожавање сигурности новинара

Једна од ауторки Анализе и уредница сајта УНС-а Кристина Ковач Настасић рекла је да је, по подацима које је УНС добио из основних судова, 2009. године до данас, у 53 основна суда у Србији покренуто 46 поступака по члану 138, став три Кривичног законика (КЗ) који се односи на угрожавање сигурности новинара.

Како је навела Ковач Настасић, од 46 поступака, у 25 случаја окривљени су оглашени кривим.

Било је, додала је, 11 ослобађајућих пресуда, једна пријава је одбачена, једна одбијена, у два су изречене мере психијатријског лечења. Један случај је, како је рекла, у прекиду, један је обустављен, а у току су четири поступка који се односе на угрожавање сигурности новинара.

Ковач Настасић објаснила је да је УНС податке затражио од свих 67 основних судова у Србији. Од 59 добијених одговора, пет судова није доставило евиденцију која се односи на новинаре, већ свих поступака вођених по члану 138, став три, док је један суд одговорио да не води евиденцију на основу тога да ли је кривични поступак покренут искључиво због угрожавања сигурности новинара.

Крајновић: Важно је да медијска заједница буде проактивна у предлозима измена Кривичног законика

Адвокат Ненад Крајновић подсетио је да су напори да се побољша заштита новинара трајали годинама, али да су резултати изостали - делом због неслагања унутар новинарске заједнице, делом због непостојања политичке воље.

Као кључну је издвојио 2021. годину, када је, како је навео, постојала изразита политичка воља за промене. Министарство је тада кренуло у јавну расправу о нацрту који је у три члана сумирао захтеве новинарских удружења.

Министарство је, према његовим речима, одабрало добар приступ - проширење кривичноправне инкриминације за нападе на новинаре и усклађивање постојећих кривичних дела са оним што су новинари тражили.

Разматрано је и проширење заштите на имовину новинара, што би, како је навело, било посебно корисно у случајевима попут паљења куће новинара Милана Јовановића.

Међутим, процес је, рекао је Крајновић, одједном стао.

Оно што је на крају остало као најмањи заједнички садржалац свих предлога новинарских и медијских удружења је, како је рекао, заједнички предлог из 2024. године, који Министаратво правде није прихватило.

Изостало је, додао је Крајновић, оно чега је било у 2021. години у годинама пре тога – политичка воља.

Он је закључио да измене Кривичног законика нису једино решење, али да је важно бити проактиван. Уз правне механизме, нагласио је, неопходна је и јавна осуда напада на новинаре од стране највиших политичких актера и стварање друштвене климе у којој такви напади не би били нормални и уобичајени.

Ракочевић: Законске промене кључне за излазак из „драме“ у којој раде новинари

Председник УНС-а Живојин Ракочевић рекао је да је питање унапређења кривичноправне заштите новинара тешко разматрати у амбијенту свакодневних притисака и „драме“ са којом се медијски радници суочавају.

Подсетио је да су измене Кривичног законика из 2009. године представљале важан корак у заштити новинара.

„Те измене су донете уз значајан допринос тадашњег министра за људска и мањинска права Светозара Чиплића.  На изради предлога измена Кривичног законика радили су тада судија Врховног суда у пензији Зоран Ивошевић и тадашњи председник УНС-а Нино Брајовић“, навео је Ракочевић.

Ипак, како је истакао, остаје отворено питање у којој мери се те одредбе данас доследно примењују. УНС се, према његовим речима, ослања на институције, али сматра да је неопходно унапредити њихов рад и обезбедити доследну примену закона у јавном интересу.

Ракочевић је указао и на нерешене случајеве убистава новинара Славка Ћурувије и Милана Пантића, нерасветљене околности смрти Даде Вујасиновић, као и на потребу формирања посебних механизама за истраживање убистава и нестанака новинара, укључујући и 17 случајева на Косову и Метохији.

„Проблеми безбедности новинара морају се решавати системски, односно кроз законе и институције, јер без таквог приступа остаје осећај трајне несигурности и неизвесности“, навео је он.

Закључио је да је ослањање на демократске принципе кључно, али и да без конкретних институционалних и законодавних промена неће бити могуће изаћи из постојеће друштвене климе у којој су притисци и напади на новинаре учестали.

Стаменковић: Тужилаштво ове године забележило додатан пораст напада на новинаре

Јавни тужилац Бранко Стаменковић је рекао да је јавно тужилаштво у својој бази у првих неколико месеци ове године забележило пораст од 33,3 одсто напада на новинаре у односу на прошлу годину. То, како је навео, посебно забрињава имајући у виду да је 2025. година била рекордна по броју кривичних дела усмерених против новинара. 

Број предмета је у 2025. години порастао за 115 одсто у односу на 2024. годину, са више од 140 формираних предмета и више од 150 новинара који су били оштећена лица.

Стаменковић је рекао да га посебно забрињава број физичких напада који је порастао са свега четири до шест годишње, на 24 до 26 у току 2025, што представља пораст од око 336 одсто. Он је нагласио да се ради само о пријављиваним случајевима, док знатан број напада остаје непријављен, а понекад непознат чак и новинарским удружењима.

Као посебно поражавајућу околност истакао је да је он увек препоручивао да новинари на јавним догађајима носе легитимације и прслуке са ознаком „PRESS" и да их истичу ради додатне заштите, а да се испоставило да су често управо због видљивих ознака они лакше мете напада.

Ипак, Стаменковић је додао да је, упркос овим поражавајућим околностима, важно истаћи и напоре Стане радне групе за безбедност новинара, која ове године бележи деценију рада.

Вуковић: Потребно прецизирање појединих одредби Кривичног законика

Професор кривичног права Игор Вуковић оценио је да кривичноправни систем у Србији тренутно обезбеђује заштиту појединих професија кроз два основна механизма, али да постоје значајне недоумице у погледу њихове доследности и прецизности, рекао је Вуковић.

Како је објаснио, први вид заштите односи се на статус лица од јавног значаја, док други подразумева увођење посебних кривичних дела, попут напада на запослене у установама образовања и васпитања, здравственим установама и установама социјалне заштите, рекао је Вуковић.

„У закону су издвојене одређене професије, међу којима су новинари, адвокати, лекари и запослени у јавним службама, због процене да обављање тих послова носи повећан ризик по безбедност“, рекао је Вуковић.

Вуковић је указао да овакав приступ отвара питање селективности, будући да су и друга занимања која подразумевају непосредан рад са грађанима, често изложена сличним ризицима.

Говорећи о положају новинара, Вуковић је навео да они већ уживају одређени степен заштите као лица која обављају посао од јавног значаја, али да постоји простор за даље унапређење.

У том домену је, како је истакао, важна улога новинарских удружења, која се, попут удружења других струка, могу изборити за прецизниије норме и свеобухватнију кривично-правну заштиту.

Горан Илић: Нису кључне строже казне, већ извесност да ће кажњавање уопште бити спроведено

Почасни председник Друштва тужилаца Србије Горан Илић је рекао да Анализа коју је урадио УНС у великој мери одражава стање ствари, али да није сагласан са примедбама у њој, које се односе на предлоге за строже казне у изменама Кривичног законика.

За заштиту безбедности новинара, како је навео Илић, нису кључне строже казне, већ извесност да ће кажњавање уопште бити спроведено. Илић истакао да је важна доследна примена Кривичног законика, као и доношење одлука тужилаштва и судова у разумним роковима.

„Када неко одлучује да ли ће извршити кривично дело, пресудно је да ли верује да ће уопште бити процесуиран“, рекао је Илић, додајући да је недостатак извесности кажњавања један од главних проблема у пракси.

Он је додао да се тај проблем види и у неуједначеној судској пракси, јер се у неким случајевима кривична дела процесуирају и санкционишу, док у другим поступци изостају.

Илић је рекао да се такво стање не треба решавати пооштравањем казнене политике или додатним издвајањима појединих група, попут новинара. Такви приступи, како је навео, до сада нису давали нису дали очекиване резултате.

Као пример је навео податке који показују да, упркос изменама закона и јачању нормативне заштите, број напада на новинаре и даље расте.

Додао је да је, припремајући се за скуп, прегледао судску праксу и закључио да одлуке значајно варирају, што код медијских радника ствара осећај несигурности и неуједначеног третмана.

Матић: Полиција не само да је престала да се бави својим послом, већ је почела и да туче новинаре

И члан Сталне радне групе за безбедност новинара Веран Матић указао је на проблеме у раду полиције и тужилаштва.

“Прво је полиција не само престала да се бави својим послом, већ је почела и да туче новинаре, а затим је тужилаштво почело све више да одбацује случајеве”, рекао је он.

Матић је истакао је да је у 2019. години од 60 случајева, по евиденцији Врховној јавног тужилаштва, више од трећине судски решено правоснажно. Сада, како је додао, од 200 случајева у последње две године, имамо само пет решених.

Политички врх Србије, својом реториком, како је рекао Матић, ствара оквир у коме је допуштено насиље.

Он се осврнуо на рад Комисије за истраживање убистава новинара, чији је био председник, и рекао да је у случају убиства Славка Ћурувије било опструкције судског поступка.

Матић је рекао да је у том предмету често био утисак да уместо брзог поступка и правоснажног окончања долази до одуговлачења.

У међувремену су се, како је рекао, 2015. и 2016. години догодиле и смене у МУП-у и Комисија више није имала подршку као раније док су у њој седели и директор УКП-а и шеф службе за организовани криминал.

“Дошао је Стефановић, а затим и Дијана Хркаловић, а ми смо практично престали да се састајемо. Највећи посао нам је била контрола штете, спречавање опструкције и спасавање случаја на суду. После две пресуде на сто година затвора, дошли смо до тога да се у политички живот враћа реторика из краја деведесетих година, што је резултирало ослобађајућом пресудом петочланог већа Апелационог суда. За њу можемо рећи да је облик амнестије, а не правни акт”, рекао је Матић.

Кључна у свим случајевима је, навео је Матић, политичка воља, које, како је навео, више нема.

Сведочења нападнутих новинара

На конференцији УНС-а говорили су и новинари и медијски радници који су претходних година били мете напада.

Сниматељ ТВ Н1 Иван Павловић говорио је о нападу када је новинарској екипи ове телевизије поломљена камера испред шаторског насеља у центру Београда.

Павловић је објаснио да се за напад тренутно воде два поступка – један пред основним судом у Београду, након што је нападач идентификован, и други у форми притужбе против МУП-а, који се води пред надлежном комисијом Министарства унутрашњих послова.

“Прошле недеље смо новинарка Маја Николић и ја били у полицијској станици. Тамо су нам пуштане изјаве полицајаца, у којима они тврде да је полиција реаговала правовремено и поступила исправно, што нипошто не одговара ономе што се заиста догодило”, рекао је Павловић.

Додао је да се напад догодио наочиглед полиције која није реаговала, већ је остала пасивна током целог инцидента, иако су се налазили у непосредној близини.

Овогодишњи локални избори, били су, како је рекла уредница НГ портала из Неготина Сузана Јовановић Михајловић, прекретница када су у питању напади на новинаре у мањим срединама.

Михајловић Јовановић је у изборном дану, 29. марта ове године, нападнута испред просторија Српске напредне странке (СНС) у Неготину, са још двоје колега.

Михајловић Јовановић је навела да је случај пријављен полицији, али да до данас нема информација о истрази и додала да поражавајуће што су тај напад доживели испред странке која је у том тренутку проглашавала изборну победу.

Новинар портала 021 Зоран Стрика подсетио је да је прошле године нападнут док је телефоном снимао како двојица мушкарца обарају на под и ударају грађанина који је снимао одлазак грађана на СНС митинг, а потом му бацају телефон у Дунав.

“Нисам добијао информација о даљем развоју поступка из полиције. Све информације које сам добијао биле су од УНС-а или од Верана Матића. Чак сам посредно добио опаску зашто се нисам распитивао код тужитељке како се одвија поступак. Нисам сматрао да би било у реду да зовем тужитељку и подсећам је на свој случај, јер мој случај није ни важнији ни озбиљнији од осталих који су уследили”, додао је он.

У марту је, каже, добио обавештење из тужилаштва да се поступак не води као поступак по службеној дужности.

Фоторепортер Фонета Марко Чоњагић говорио је о нападу који је доживео док је извештавао са скупа подршке мајци погинулог у паду надстрешнице Дијани Хрки.

Тада су га, рекао је, четворица маскираних мушкараца, који су дошли из шаторског насеља на Тргу Николе Пашића, напала наочиглед припадника полиције.

Чоњагић је, како каже, случај пријавио у полицијској станици. Ујутро га је, рекао је, звао тужилац, а након тога се више нико није јавио. Притужбе су поднете против полицајаца који нису реаговали на напад.

Војислав Милованчевић, уредник портала Нова, говорио је о нападу који се догодио током јулских протеста 2020. године испред Народне скупштине, када је био на задатку и извештавао о протестима који су организовани због најаве увођења забране кретања и ванредног стања услед пандемије вируса корона.

 “Добио сам ударац у потиљак неким предметом, за који сумњам да је боксер. Знам да је чврст предмет због силине ударца. Исто тако не могу да тврдим ни ко је особа која ме је ударила јер сам био окренут леђима”, рекао је Милованчевић.

Након што је отишао у полицијску станицу, речено му је, како је навео да је пронађен нападач. Међутим, особа која је касније доведена у поступак и коју је видео, рекао је, не одговара физичком опису особе за коју је сумњао да га је ударила.

“У питању је био старији мушкарац, док су особе које сам видео пре напада биле млађе”.

Овај човек је у међувремену осуђен на годину дана кућног притвора уз наногицу.

“Чуо сам да је тај човек већ био у затвору, па је могуће да је дошло до нагодбе”, додао је Милованчевић.

Иначе, приликом вештачења је у медицинској документацији писало да је задобио лакше телесне повреде песницом, иако је му је била повређена лобања.

Обезбеђен је превод са српског односно енглеског језика. Регистрација учесника почеће у 9.30 сати, а у 10 сати је почетак конференције која ће са паузама трајати до 14 сати.

Kонференција коју УНС организује део је пројекта ,,Kривичноправна заштита новинара у Србији: тренутно стање и потребе за унапређењем”, који је подржала Мисија ОЕБС-а у Србији, уз финасијску подршку Владе Шведске.

Полицијска управа задужена за Београд евидентирала је 15 физичких напада, она у Новом Саду шест, у Чачку три, у Нишу и Ужицу по два, у Краљеву и Ваљеву по један.

Највише вербалних напада – 15, регистровано је у Београду, а затим у осталим полицијским управама - четири случаја у Новом Саду, три у Пироту, по два у Нишу, Ваљеву и Сомбору, по један у Ужицу, Чачку, Врању, Краљеву и Сремској Митровици. 

Кривичне пријаве, навео је МУП у одговору УНС-у, поднете су због 17 кривичних дела. Због кривичног дела угрожавање сигурности поднето је седам кривичних пријава, по две у Београду и Новом Саду, по једна у Нишу, Ваљеву и Чачку.

Због кривичног дела увреда заведена су два случаја и поднете кривичне пријаве у Чачку и Пироту.

У Ужицу су две кривичне пријаве поднете због насилничког понашања на спортској приредби или јавном скупу.

У Новом Саду је по једна кривична пријава поднета због изазивања панике и нереда, затим насилничког понашања, разбојништва и тешке крађе у покушају.

У Београду је једна кривична пријава поднета због недозвољене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја. Због кривичног дела принуде такође је у Београду поднета једна пријава.

МУП је у одговору УНС-у навео да су захтеви за покретање прекршајног поступка поднети у 15 случајева на основу Закону о јавном реду и миру и једанпут по Закону о личној карти, а у осталим случајевима достављени су извештају надлежном тужилаштву.

Због кршења Закона о јавном реду и миру поднето је шест захтева за покретање прекршајних поступака у Београду. У Новом Саду је у 2025. години поднето пет таквих захтева, док је у Ваљеву, Ужицу Сомбору, Сремској Митровици по један.

Један захтев за покретање прекршајног поступка због кршења Закона о личној карту поднет је у Београду.

Полицији су пријављене 23 претње преко мобилних телефона и друштвених мрежа у којима се као оштећени наводе новинари и медијски радници.

Према полицијским управама подаци су следећи: шест пријава у Београду, по три у Врању и Панчеву, по две у Прокупљу, Пироту и Зрењанину и по једна у Јагодини, Пожаревцу, Краљеву, Чачку и Новом Саду. 

У овим случајевима регистрована су три кривична дела – два се односе на угрожавање сигурности, за територију Београда, а једно је увреда и пријављена је у Новом Саду. У осталим случајевима, навео је МУП одговарајући УНС-у, достављени су извештаји надлежном тужилаштву.

Новинари из Контакт Плус радија, Радија Митровица Север, Коссева, Калзоа, Клан Косова, Бирна и  Заклетве за правду су са представницама УНС-а разговарали о историјату и делатности Удружења, медијској сцени у Србији, начинима финансирања медија, борби за заштиту безбедности новинара и убијеним и несталим новинарима и медијским радницима на Косову* од 1998. до 2005. године.

Са њима су данас у УНС-у разговарали генерални секретар УНС-а Нино Брајовић, члан Управе УНС-а Матеја Агатоновић и уредница сајта УНС-а Кристина Ковач Настасић.

Брајовић је рекао да су, када је у питању финансирање медија, дани када је осамдесетих година прошлог века радио као новинар у РТС-у били бољи него сада. У прошлости су, како је подсетио, штампани и електронски медији живели због читалаца, гледалаца и слушалаца. То, како је истакао, данас није случај.

„Имали сте медије коли су били под контролом влaсти, али су водили рачуна о томе да раде у интересу публике. Маркетинг је био екстра профит. Појавом интернета, све се променило, па медији махом живе од маркетинга, као и политичких и финансијских центара моћи“, објаснио је Брајовић.

Економски рањиви, медији се тако, сагласни су били присутни, суочавају са све већим притисцима.

Агатоновић је указао на то, да је, према статистици УНС-а, ове године број случајева угрожавања новинара у порасту. То, како је навео, посебно забрињава, имајући у виду да је УНС у 2025. години забележио двоструко више напада него у години пре тога, као и да је евидентиран највећи број физичких напада у последњих пет година.

Представници УНС-а објаснили су на које начине се ово Удружење бори против репресије над новинарима и медијским радницима, указујући на правну подршку УНС-а, као и на подршку кроз рад Сталне радне групе за безбедност новинара.

Било је речи и о неправилностима у процесу суфинансирања медијских пројеката и начинима на које се Удружење бори против тога, као и о настојању да се очувају етички и професионални стандарди.

Гости су посебно интересовање изразили за Меморијалну собу УНС-а у којој су фотографије и карикатуре председника УНС-а од оснивања, 1881. године, као и за арихиву података о члановима која броји више хиљада досијеа.

Новинари који су посетили УНС су стипендисти ОЕБС-овог Програма стипендирања медија. Секција за медије ОЕБС-а, осму годину за редом, организује посете за младе новинаре који обилазе медијске агенције, удружења и институције.

*У складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. 

„И у њему је оставила неизбрисив траг као уредник културног програма Радио Београда“, рекла је Роћеновић.

Изванредно је, истакла је, познавала не само светске писце попут Шекспира, Достојевског, Томаса Мана и Толстоја, већ и читаву вертикалу српске књижевности – од средњовековне традиције до савремених аутора.

Додала је да домаћој медијској сцени данас недостаје профил новинара какав је била Споменка Деретић.

Ћерка Споменке Деретић, Ирина, рекла је да има значења у томе што је Споменка преминула управо у Вијетнаму, јер је била велики љубитељ вијетнамске културе и вијетнамског народа.

Додала је да је Споменка била јединствена и храбра личност која ју је од детињства учила моралним вредностима.

Она је рекла је да је сваки рукопис који је написала прошао прво кроз Споменкине руке и да је она била први и најоштрији читалац њених књига.

„Сваки њен савет сам слушала и применила, јер је она најбоље знала како да напише тако да реченица буде јасна и неоптерећена. Писала је лако, да свако разуме“, рекла је Ирина.

Председник Клуба новинара ветерана УНС-а Петар Трајковић посебно је истакао борбеност Споменке Деретић за радно правни положај новинара и њене напоре за добробит овог Удружења.

 „Годинама сам водио синдикате, а Споменка је била један од најактивнијих сарадника“, додао је он.

О Споменки Деретић

Споменка Деретић рођена је 1945. године у Пожаревцу. Завршила је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Уређивала је и водила емисије информативног програма Радио Београда. Била је уредница културе и уредница у деску.

Споменка Деретић била је и члан Управног одбора УНС-а од 1992. до 1996. године.

Године 1995. добила је награду „Светозар Марковић“ коју је УНС од 1967. до 2001. године додељивао за једногодишњи рад и остварења.

Споменка Деретић преминула је 11. фебруара у Вијетнаму, у 81. години, а сахрањена је на Новом бежанијском гробљу у Београду.

Споменка Деретић рођена је 1945. године у Пожаревцу. Завршила је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Уређивала је и водила емисије информативног програма Радио Београда. Била је уредница културе и уредница у деску.

Споменка Деретић била је и члан Управног одбора УНС-а од 1992. до 1996. године.

Године 1995. добила је награду „Светозар Марковић“ коју је УНС од 1967. до 2001. године додељивао за једногодишњи рад и остварења.

Споменка Деретић преминула је 11. фебруара у Вијетнаму, у 81. години.

Број места је ограничен и молимо заинтересоване колегинице и колеге да се пријаве на имејл unsinfo@uns.org.rs до 23. априла. У пријави је потребно навести име и презиме, редакцију у којој радите или са којом сарађујете, контакт податке.

Програм конференције доставићемо благовремено учесницима чија је пријава прихваћена.

Конференција коју УНС организује део је пројекта ,,Кривичноправна заштита новинара у Србији: тренутно стање и потребе за унапређењем”, који је подржала Мисија ОЕБС-а у Србији, уз финасијску подршку Владе Шведске.

Представница УНС-а Драгана Бјелица оценила је да би на скупу говорило много више некадашњих новинара Јуроњуза, али да им “стомак то не да”.

“Ако би се тако гледало, политички комесари на медијским и уредничким функцијама у Јуроњуз Србија су успели, јер победу над јавним сведочењем однела је мучнина коју изазива помисао на дешавања када је у редакцији почела да доминира сила хијерархије, а не новинарског знања, искуства и аргумената, када је за нељудске поступке штит постала политичка подобност, а за указивање на цензуру следио је напад, изокретање и лаж”, навела је Бјелица.

Истакла је да су новинари отерани из Јуроњуза не само тако што су добијали отказе и што су проглашавани технолошким вишковима, или због тога што им нису продужавани уговори, већ и тако што су многи због промене уређивачке политике сами напустили редакцију.

“Није дошао неки политичар или економски моћник да растерује новинаре, сниматеље и колеге из технике, већ су то превасходно урадиле две постављене колегинице Миња Милетић и Драгана Пејовић”, навела је Бјелица.

Новинарка Марија Шехић је истакла да ће се лично трудити да у будућности ниједна редакција не дође у ситуацију да има проблем какав су имали новинари и новинарке у Јуроњузу.

“Да не буде политички мотивисаних отказа новинарима и цензуре на тако бестијалан начин. То никада нећемо заборавити и никада нећемо опростити оно што су урадили, не само нама на Јуроњузу већ и нашим бројним колегама годинама уназад”, рекла је Шехић.
Она је навела да су сви који су се оградили од непотписаног саопштења “знали шта их чека”.

“Очекивали смо то, сви који смо се потписали испод тог саопштења, знали смо шта отприлике може да уследи. Очекивала сам да у наредном периоду следи отказ”, рекла је Шехић.

Навела је да је, након што је објављено непотписано саопштење Јуроњуза, она послала мејл редакцији у коме је питала ко је аутор тог саопштења, зашто оно није потписано и одакле право оном ко га је писао у име редакције да га пише без претходног обавештавања и консултација са члановима редакције.

“Са садржајем саопштења, нити са тим да ће оно бити објављено, нисмо били обавештени. Након мог мејла, на њега се надовезало још двоје колега Јуроњуза, некашњих новинара РТС-а. Они су се придружили мом питању и рекли да не дозвољавају да се у њихово име пишу такве ствари”, рекла је Шехић.

Она је навела да ју је након тога телефоном позвала директорка Јуроњуза Миња Милетић која ју је упитала одакле јој право да пише такав мејл.

“На то сам одговорила питањем одакле њој право да пише таква саопштења и да потписује редакцију. Рекла сам да ћу се, уколико саопштење не буде повучено, на друштвеним мрежама оградити од њега као Марија Шехић, а она је рекла да ако се оградим од те куће, да ће се и та кућа оградити од мене. Знала сам шта то значи”, навела је Шехић.

Новинар Стефан Горановић истакао је да су његове колеге и он људи који се годинама труде да раде онако како налажу закон и Kодекс новинара и новинарки Србије, “јер је то једини начин на који може да се ради”.

“Поред тога што нећемо заборавити оне који су покушали да нас провуку кроз блато, нећемо заборавити ни то да су се они на тај начин самодисквалификовали из професије”, рекао је он. 

Врло често се, истакао је, враћамо на промене након 5. октобра и на то како су људи из наше професије успели да “прелете” из старог система у нови. 

“Верујем су да оним што су нама урадили, и што раде многим другим колегама, онемогућили себи да прелете када све ово буде јуче”, рекао је Горановић.

Истакао је да је непотписано саопштење у име редакције било „све оно што ми новинари нисмо”.

“Новинари и људи који су радили на Јуроњузу, не користе такав речник. Не баве се тиме. Ми смо годинама радили у редакцији у којој је у почетку било скепсе, али врло брзо ми смо били ти који су развејали сумње да ћемо радити за власт и трудили смо се да нам једино закон и Kодекс буду водиља када извештавамо. Мислим да је то разлог што смо ми дигли глас у року од неколико сати”, рекао је Горановић.

Навео је да је на Јуроњузу било новинара који су били кажњавани због постављања питања на конференцијама за новинаре, а поједини и финансијски “зато што су одбили да поставе наручено питање председнику државе”, као и због начина извештавања.
Бивши новинар Јуроњуза Милош Милић оценио је да је то саопштење било први пут да су запослени јавно изнели шта се дешава у редакцији, као и да је то била кулминација вишемесечних трвења у редакцији, отпора људи и њихових кажњавања.

“Неке од колега су на крају отишле и на терапије код психијатра, почели су да пију лекове за смирење. То су заиста трауматични периоди за многе моје колеге - и за ове који су на крају добили отказ, као и за ове који су пре и после тога сами одлазили”, рекао је Милић.

Новинарка Наташа Kовачев истакла је да она није била потписница документа којим су се некадашњи запослени на Јуроњузу оградили од непотписаног саопштења, јер је у тренутку када се оно појавило већ била била бивша новинарка тог медија, пошто је претходно дала отказ. 

Навела је да је на њену одлуку да напусти Јуроњуз пресудно утицао начин на који су се унутар редакције одвијале ствари у ноћи након првог великог протеста у Новом Саду поводом пада надстрешнице на железничкој станици у том граду. 

Нагласила је да се то односи на реакцију редакције Јуроњуза на напад на сниматеља те телевизије Мирка Тодоровића који је нападнут испред просторија новосадског СНС-а и потом кажњавања млађег колеге из Јуроњуа који је сутрадан ишао на прес конфренецију Ане Брнабић. 

“Он јој је поставио питање и инсистирао да добије одговор како је могуће да човек који је изашао из редова СНС-а, а који ће касније постати саветник градоначелника Новог Сада, једноставно пришао с леђа сниматељу, оборио га једним рвачким захватом на земљу, а након чега су се сви правили као да се ништа није догођало. Kолега који је инсистирао на одговору касније је кажњен због тога. То су биле ствари које су утицале на моју одлуку да одем, зато што сам схватила на коју је страну то кренуло”, објаснила је Kовачев.

Додала је и да јој је био императив да, као тадашња дописница Јуроњуза из Војводине, извести о свим друштвеним дешавањима након урушавања надстрешнице.

“То је за мене била тема над темама, али је било покушаја да од мене траже да за неке емисије направимо причу о томе како су угрожени рибњаци на северу Војводине”, рекла је она.

Врло јасно сам, истакла је, уредницима и редакцији рекла да сам ту апсолутно за све што је повезано са падом надстрешнице, али да не траже од мене да се бавим било којом другом, споровозном темом, која у том тернутку, поред дешавања у Новом Саду, апсолутно није била тема”, рекла је Kовачев.

У документу који је УНС, након жалбе Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, добио од Агенције за квалификације, наведени су сви испити које је Мања Грчић положила, као и број ЦАТС бодова (енглески систем, прим.нов) које они носе.

Сабирањем поена за три године студија долази се до броја 360 ЦАТС кредита, што је еквивалент 180 ЕСПБ (ЕЦТС) бодова.

У Формулару за признавање стране високошколске исправе који је Агенцији за квалификације 30. јануара поднела Мања Грчић, а који је такође достављен УНС-у, Грчић је и сама навела да су њене основне студије трајале три године, те да је остварила 360 ЦАТС поена, што у европском систему значи 180 ЕСПБ бодова.

Иначе, Мања Грчић је захтев за признавање дипломе Агенцији поднела 30. јануара, на дан када је Управни одбор обављао разговоре са кандидатима за које је претходно утврдио да испуњавају услове конкурса.

Подсетимо, Закон о јавним сервисима прописује да кандидат за генералног директора РТС-а мора имати високо образовање, односно диплому која носи 240 ЕСПБ бодова.

Диплома без апостила

Иначе, у документацији коју је Агенција доставила УНС-у, нема апостила (званична овера јавне исправе, прим.нов) што је, како сазнаје УНС, неопходан услов за рад Агенције на решавању захтева за признавање дипломе из Велике Британије.

УНС је од Агенције тражио сву докуменатцију коју је Мања Грчић поднела, а на основу које је донето Решење о признавању дипломе, из чега произилази да апостил није достављен уз осталу документацију.

Решење Агенције за квалификације без броја бодова – диплома “функционално еквивалентна квалификацији дипломирани новинар”

У Решењу о признавању дипломе Мање Грчић које је донела Агенција за квалификације, а које је такође достављено УНС-у, не наводи се конкретно колико ЕСПБ поена носи диплома Мање Грчић.

Решење је 11. фебруара 2026. године донео директор Часлав Митровић, на дан када је Мања Грчић изабрана за генералну директорку РТС-а.

У њему се наводи да се  “диплома признаје као диплома основних академских студија првог степена образовања”.

“Увидом у достављену документацију утврђено је да стечена квалификација одговара квалификацији стеченој завршетком основних академских студија у области новинарства, односно основним академским студијама новинарства”, пише у Решењу.

У образложењу се такође наводи да је “утврђено да је диплома функционално еквивалентна квалификацији дипломирани новинар стеченој завршетком основних академских студија  у Републици Србији”.

У Решењу Агенције пише да је диплома Мање Грчић “стечена на нивоу 6, еквивалентна квалификацији дипломирани новинар у систему националног оквира квалификација (НОКС) и одговара нивоу 6.2 који обухвата основне академске студије првог степена високог образовања”.

У Закону о националном оквиру квалификација Републике Србије ниво 6, подниво два (6.2) стиче се завршавањем основних академских студија обима најмање 240 ЕСПБ бодова, што значи да је Агенција за квалификације у образложењу утврдила да диплома Мање Грчић носи више бодова него што је сама у захтеву за признавање дипломе навела.

На јутрошњем импресуму Другог програма још увек је наведено његово име.

На УНС-ове позиве и поруке Кецмановић није одговарао.

У истом дану, јавно, на десетине новинара и медијских радника Euronews Србија, за време ускршњих празника, у петак, 18. априла 2025. године, солидарно је реаговало на објаву “Саопштење Euronews Србија: Позивамо надлежне да омогуће рад РТС-а”, које је освануло у јавности без потписа руководства ове куће и без знања редакције.   

Одговор иза ког је именом и презименом стало 78 новинара и медијских радника објавила су новинарска удружења. У њему је група запослених и хонорарних сарадника Euronews Србија, у једној од ретких солидарних акција ове врсте у данашњем српском новинарству, јавност обавестила да је саопштење у ком су наводно позвали надлежне да омогуће рад РТС-а објављено без знања редакције и да се од њега ограђују. 

Уочи скупа на ком ће говорити новинари и медијски радници који су се у то време, унутар куће, борили за поштовање достојанства и професионалних стандарда, а након промене руководства Euronews Србија и постављења Миње Милетић за регионалну директорку, а Драгане Пејовић за главну уредницу ТВ, подсећамо на текст одговора: 

“Ми, група новинара Euronews Србија, ограђујемо се од саопштења које је објављено без потписа уредништва или управе наше куће и сагласности и знања редакције у ком "позивамо надлежне да омогуће рад РТС-а", као и од непримерених формулација које се користе у тексту (помињање логора и гета). Новинари/новинарке негују културу и етику јавне речи, не користе говор мржње, агресивну реторику или реторику која може подстицати на дискриминацију или агресивно понашање.

Ми смо ту да извештавамо, а не да позивамо да полиција или други државни органи реагују против неког, нарочито у случају када би таква реакција вероватно резултирала насиљем.

Истовремено, наглашавамо да сматрамо да је моменат да се професија врати себи и да се медији уређују у складу са професионалним стандардима, законима и Кодексом новинара и новинарки Србије. 

Захтевамо да сви друштвени актери то одмах омогуће и колегама са РТС-а. То исто тражимо и за себе, као и за све друге новинаре и редакције у земљи.

Најоштрије осуђујемо сваки вид таргетирања и вређања наших колега са РТС-а, као и незаконито објављивање њихових бројева телефона. Не слажемо се са блокадом медија, без обзира на ниво професионализма који су у претходним годинама показали.

Подсећамо и да новинар не сме бити кажњаван због одбијања да изврши налог којим би кршио правна и етичка правила новинарске професије”. 

Догађај можете пратити преко Јутјуб канала Пресс центра УНС-а. Важна напомена - сутра се у Београду одржава маратон и како бисте на време стигли до Прес центра молимо вас да проверите маратонску трасу.  

Како се наводи у записнику у који је УНС имао увид, утврђено је да оба кандидата у формално-правном смислу испуњавају услове предвиђене Конкурсом.

Пријаве кандидата отворене су 3. априла у Кабинету генералне директорке РТС-а, а поступку отварања присуствовали су генерална директорка РТС-а Мања Грчић, генерална секретарка РТС-а Маријана Гојковић, шефица Кабинета генералне директорке Татјана Костић, извршна директорка Сектора људских ресурса Десанка Партенијевић и пословна секретарка Управног одбора Љиљана Пантовић.

Генерална директорка Мања Грчић дужна је да обави разговоре са кандидатима, након чега ће донети коначну одлуку. Рок за именовање главног уредника Информативног програма је 18. мај 2026. године.

Подсећамо, Апелациони суд у Београду објавио је у фебруару 2024. године, десет месеци након доношења одлуке, да је преиначио првостепену пресуду којом су некадашњи припадници Државне безбедности Радомир Марковић, Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак били осуђени на укупно 100 година затвора због убиства Славка Ћурувије, и правоснажно их ослободио.

У току је и судски поступак по тужби Радоњића, Ромића и Курака против Славко Ћурувија фондације, јер им је, како тврде, ова Фондација, саопштењем којим је изразила незадовољство пресудом, повредила част и углед.

У међувремену, Врховни суд утврдио је да су у пресуди Апелационог суда у случају убиства Славка Ћурувије постојале битне повреде одредаба кривичног поступка. И поред ове пресуде суђење, нажалост, не може бити поновљено. 

Суђење за убиство Славка Ћурувије почело је 2015. године. Првостепени суд је два пута донео исту пресуду, којом су четворица оптужених била осуђена на укупно 100 година затвора. Последњом одлуком, Апелациони суд их је ослободио.