УНС вести

21. 01. 2009.

Неравноправно такмичење са младима

Последње године Милице Јаковљевић–Мирјам

Популарна новинарка и списатељица, аутор више романа, међу којима и врло читаног „Рањеног орла”, безупешно је покушала да непосредно после Другог светског рата поново једе новинарски хлеб. Међутим, изнуреност под окупацијом, коју је достојанствено пребродила, и поодмакле године су учиниле своје. А када се, несумњиво у великој оскудици и невољи, пред смрт, обратила 1951. године Удружењу новинара Србије ради регулисања пензије, добила је здушну подршку колега. Али, по свему судећи, то није било довољно

Уочи априлског слома Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије је имало 264 члана. Организација није била тако бројна, безмало сви су се међусобно знали, али је била врло јака и добро организована. За разлику од савременог састава, у којој превагу носе припаднице лепшег пола, у Удружењу је пре Другог светског рата било само дванаест жена.

Рат је, гледано у целини, преполовио чланство Удружења. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године. Даница Шоћ, новинар агенције „Авала”, умрла је крајем 1941, Наталија Хаџић, сарадник „Правде”, погинула је у партизанима, Веру Стефановић, сарадника „Времена”, заклали су четници у околини Лесковца, Зденка Галовац, сарадник „Времена” је, као новинар окупационе радио-станице Зендер Белград и гестаповка, побегла 1944. године са Немцима, али је ухваћена у Бечу, враћена у земљу и осуђена на робију, док су новинарке агенције „Авала” Мирјана Иконић и Јелка Милутиновић и незапослена Ружа Мандић под окупацијом биле ван новинарске професије, којој се ни после ослобођења нису вратиле.

Новинарством као главним занимањем наставиле су 1945. године да се баве само њих пет – сараднице „Политике” Радмила Бунушевац-Дединац и Нада Дорошки, сарадница „Времена” Радмила Тодоровић, која је у родном Нишу наставила новинарски посао, Деса Глишић, легендарни карикатуриста „Јежа”, и Милица Јаковљевић, популарна Мирјам, сарадница „Недељних илустрација”, а по ослобођењу новинар београдског вечерњег листа „Глас”. Од њих пет, једна није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова”) није имао ограничене ни норму ни време. Била је то Милица Јаковљевић, најчитанија новинарка и списатељица између два светска рата. Уосталом, она је била и најстарија. Навршавала је 1945. године шесту деценију и била старија од Радмиле Тодоровић 11, Радмиле Бунушевац 16, Десе Глишић 25, а Наде Дорошки 30 година.

Ова честита жена и, ван спора, велики родољуб, преживела је две окупације и из обе изашла неокаљаног образа. Све то, наравно, није било лако и оставило је трага на њој. Није јој било потребно позивање на рођеног брата Стевана. Наиме, њен млађи брат Стеван Јаковљевић, прослављени солунац и писац чувене „Српске трилогије”, изабран за одборника Крагујевца на листи Комунистичке партије на првим изборима после Првог светског рата, касније универзитетски наставник (1922), познати биолог, члан Српске академије наука (1937), био је после рата председник комисије за обнову Београдског универзитета (1945), народни посланик и члан Президијума Савезне народне скупштине. Нису јој били потребни ни помоћ ни заштита брата Стевана, у то време врло истакнуте, угледне и утицајне личности у новој комунистичкој власти. Јер, она је имала своје достојанство и чињенице које су довољно говориле о њој.

Уморна и стара

Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време” и „Обнова”, под изговором да је уморна и стара. Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, дакле још уморнија и старија, ипак је покушала да једе новинарски хлеб у „Гласу”, који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944, да би од 22. априла 1945. године, кад рат још није био завршен, почео да излази као дневни лист.

Тада су „Политика” и „Борба” имале статус савезних гласила, а „Глас” је био републички лист. Редакција се налазила у Влајковићевој 8, где је данас штампарија (у згради предратне „Правде” браће Сокић, којима је имовина конфискована). У прво време је главни уредник био новинарски вук Душан Дуда Тимотијевић и „Глас” је важио за расадник младих кадрова, који ће убрзо постати најзапаженија пера српског новинарства. Кроз ову својеврсну школу новинарства прошли су првих поратних година, између осталих, Влатко Влатковић, Жика Камперелић, Живорад Шиља Михаиловић, Ђорђе Раденковић, Душан Славковић, Мирко Милојковић, Љубиша Манојловић, Игор Холотков, Милутин Чолић, Драгољуб Голубовић и касније друга запажена пера која ће се распоредити безмало у свим београдским редакцијама.

На жалост, Милица Јаковљевић је изгубила своју шестомесечну борбу да остане у новинарству 1945. године. По тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен – губи статус новинара. Она није успела да се одржи у „Гласу”. Удружење је из чланства 1945. године избрисало 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мирјам.

По окрутном слову Правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године. Да иронија буде већа, истога дана је одржана 12. седница Управе, на којој је решено да новинари добију Р–1 картице, које су им омогућавале бољу исхрану. Ову повластицу, у то време поратне оскудице, уживале су посебне категорије (народни хероји, носиоци споменице, ратни војни инвалиди и рудари, којима је била потребна јача исхрана).

Прикупљање потврда

Милица Јаковљевић је, као у две преживљене окупације, поново остала без средстава за живот. Пред крај живота, свакако у великој оскудици и невољи, закуцала је на врата свога Удружења, на чију је адресу стигло ово њено, својеручно написано, писмо:

Почела сам новинарску каријеру 1. јуна 1921. г. и радила непрекидно до 6. априла 1941. г. у дневном листу Новости (првих 5 година) и Недељним илустрацијама (15 година). Мој лични рад почиње са учитељским позивом од 1906. до 1919. г. и са годинама новинарског рада навршила сам 33 године службе 1941. и тиме стекла право на пуну пензиј
у. Последња плата, коју сам уживала две године, била је 4.500 дин.За све време била сам члан Удружења новинара.Молим Удружење новинара да ми изда уверење о годинама мог новинарског рада од 1. јуна 1921. до 6. априла 1941 и о висини плате последње две године као новинарског сарадника. Ово ми је потребно ради регулисања пензије. После Ослобођења била сам примљена у Удружење новинара за шест месеци, с тим да се упо
слим. Ја сам била слаба, уморна од темпа рада без одсуства и предаха (држала сам рубрике: историјску, етнографску, дописивање са читаоцима, друштвени живот свију слојева, психолошке теме, филмску рубрику, позоришну критику, приповетку и роман) да нисам могла више да радим и такмичим с младим данашњим новинарима. Нису ми допуштале ни године (рођена сам 22. априла 1886. г.). Ако ми и време Окупације улази у године за пензију, молим да ми се урачуна.

Милица Ј. Јаковљевић Мирјам              
31. III 1951.Београд.

Допис је истог дана службено заведен у Удружењу новинара и прослеђен Комисији за пензије, која је врло брзо, након две седмице, доставила своје мишљење Управном одбору Удружења новинара НР Србије.

Подршка Удружења

Чланови комисије су били предратни новинари Богдан Билбија и Добросав Кузмић. Богдан Билбија је пре рата био хонорарни сарадник више листова и члан илегалне Комунистичке партије, а сада је био уредник партијског дневног листа „Борба”. Као добар новинар, а осведочени партијски кадар, био је врло утицајан и поштован. Крајем 1951. године Удружење је прославило 70-годишњицу постојања и доделило три јубиларне и једну специјалну награду. Специјалну награду је добио стари новинар, високи државни и партијски функционер Моша Пијаде, а добитник једне од јубиларних награда је био Богдан Билбија. Друге две су припале Пјеру Крижанићу, првом председнику Савеза новинара Југославије (1945) и Владиславу Миленковићу, који је 1951. године био председник Удружења новинара Србије.

Добрица Кузмић је био новинар „Политике” и уживао је посебно велики углед у чланству, јер је био најактивнија личност Удружења, што потврђује чињеница да је у раздобљу 1929–1938. године на скупштинама два пута биран за потпредседника (1929. и 1931), а четири пута за председника српске новинарске организације (1933, 1934, 1936, 1937). За његовог председниковања је подигнут Дом новинара Србије у Франкопановој (сада Ресавској) улици бр. 28.

Билбија и Кузмић су се, уз то, врло добро знали са госпођицом (сада другарицом), својом колегиницом Милицом Јаковљевић, популарном Мирјам, и врло ажурно и ревносно су сачинили извештај комисије. Извештај Управном одбору се чува у Архиви Удружења новинара Србије, а у њему стоји:

„Милица Јаковљевић-Мирјам моли да јој се изда уверење о годинама проведеним у новинарству и то од 1. јуна 1921. до. 6. априла 1941, што значи за период од деветнаест година десет месеци и двадесет четири дана. Навела је листове у којима је радила: ’Новости’ и ’Недељне илустрације’. Као доказ приложила је три новинарске легитимације: једну из 1923, једну из 1929. и једну из 1940. године. Молитељка је била члан Југословенског новинарског удружења – секција Београд (прим. ур.: тако се у том времену звала српска новинарска организација). ”

У наставку текста, куцаног писаћом машином, подвучен је следећи став: „Комисија је нашла да горњи наводи одговарају истини па зато сматра да се Милици Јаковљевић-Мирјам може издати тражено уверење да се бавила новинарством као главном професијом и у њему провела 19 година 10 месеци и 24 дана”,иза којег је напомена: „У случају да није уплаћивала свој удео за обавезно новинарско пензионо осигурање од априла 1939. до априла 1940. године – Комисији није познато да ли ће јој пензиони завод ту последњу од наведених година признати или оспорити.”

У погледу других тражења Милице Јаковљевић-Мирјам, Комисија врло благонаклоно даје следеће одговоре:„Што се тиче тражења да јој се, по могућности, урачунају и ратне године (1941–1945), молитељку Мирјам треба упутити да се уверење о раду у тим годинама добија другим путем и од других установа, а не од Удружења новинара. Молитељка има право на признање тих година, као новинарских, у пензионе сврхе, али под условима да се није огрешила за време окупације о националну част, да није сарађивала у окупаторској и проокупаторској штампи итд., о чему издају уверења народни одбори, судови и сличне установе. Из молбе молитељкине види се да јој то није јасно, па је зато треба у то упутити.”

Једна од три међу сто

На крају овог извештаја комисије, датираног 15. априла 1951. године, Билбија и Кузмић додају: „Молитељка Милица Јаковљевић-Мирјам има иначе, пре него што се одала новинарству, четрнаест година учитељске службе (од 1906. до 1919), која јој се урачунава у радни стаж за пензију, што заједно са наведеним новинарским стажом износи укупно округло 34 године службе – довољно за стицање пензије. Сем тога је у 65–тој години живота, те и у том погледу испуњава услове за пензију.”

Разуме се, молитељки је Удружење одмах издало уверење о признавању новинарског стажа (19 година 10 месеци и 24 дана) „у сврху регулисања пензије”, а потписали су га лево секретар Милорад Милошевић (који је непуна три месеца касније умро у својству генералног секретара „Борбе”) и десно председник Стојиљко Стојиљковић, тада уредник „Политике”. И Милошевић и Стојиљковић су били предратни новинари и чланови Удружења, а на тзв. Оснивачкој скупштини Удружења новинара Србије 1945. године су изабрани у његове органе. Стојиљковић за члана Управног одбора, где је био благајник, а Милошевић за члана Надзорног одбора. Ова четири потписа (Билбија, Кузмић, Милошевић и Стојиљковић) била су довољно јемство за признавање новинарског стажа Милици Јаковљевић-Мирјам.

Нема података о даљем току њеног захтева за регулисање пензије. Али с обзиром на то да је већ следеће године (22. децембра 1952) умрла усамљена и заборављена, може се претпоставити да је није добила или, бар, да је није дуго уживала.

Када су свођени рачуни за два века српског новинарства (1791–1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене – Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић-Мирјам. То је, несумњиво, највеће признање за допринос професији и за место у њој.Утешно. Али, не без горчине.

Миле Недељковић
Аутор је новинар из Београда