УНС вести
12. 08. 2013.
Сутра 200 година од изласка "Новина сербских" у Бечу
Први број "Новина сербских" у Бечу изашао је 13. августа 1813. године. Покретачи и уредници ових новина били су Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, српски студенти медицине у Бечу. За сајт УНС-а колегиница Весна Арсенић припремила је две приче о почецима српског новинарства и једном од првих српских новинара Димитрију Давидовићу.
САВ СРБИН
Кад се 25. марта 1838. године упокојио утемељивач српског новинарства Димитрије Давидовић, чак ни "Новине србске", које је 5. јануара 1834. покренуо у Крагујевцу и био њихов први уредник, нису забележиле смрт овог знаменитог човека!
Званично неоплакан и неожаљен сахрањен је у тишини у Смедереву, где је живео након што је пао у немилост владарске куће Обреновића, пре свега Књаза Милоша, због тога што је био ватрени заговорник Устава, а тиме и законског ограничења моћи Господареве.
Као први професионални новинар међу Србима, а, по свој прилици, и међу свим Јужним Словенима, Давидовић, који је једно време био и особа од највишег поверења владарске куће - учитељ младих Обреновића, Кнежев секретар, попечитељ (министар) у неколико наврата, никад није дозволио да чиновник победи журналисту у њему, због чега га је је Књаз, од свих учених људи у Србији, сматрао "луђим"!
Овог оснивача и уредника првих дневних новина на "чистом Србину разуметелном језику"- "Новина сербских", чији први број се појавио у Бечу 13. августа 1813. године, као и првог листа у Србији - "Новина србских", аутора првог Устава - Сретењског, Књаз је лишио свих државних и уредничких функција и послао га у превремену пензију.
Али, ни најмоћнији владари нису јачи од суда времена, јер увек има оних чије сећање је јаче од заборава!
Затрављени гроб у Смедереву је пронађен, а посмртни остаци су обележени спомен плочом од студеничког камена на којој је, по изричитој жељи покојника, уклесано: “Димитрије Давидовић сав Србин”.
Тиме је овај "пречанин", рођени Земунац, међу Крагујевчанима подругљиво називан "Немечкар", нагласио сврху свог живота - посвећеност свом роду за чију "ползу" је радио читав живот!
Записала В. Арсенић
ЦЕНЗУРИСАНА СЛОБОДА
Недуго пошто је првом српском новинару и уреднику Димитрију Давидовићу (1789.- 1838.) одобрио штампање “Новина сербских”, 23. маја 1832. године у Крагујевцу, и неколико написа који му нису били по вољи Кнез Милош Обреновић је схватио да је штампа потенцијално опасна по власт и - завео је цензуру!
За првог цензора одредио је Лазу Теодоровића, тадашњег министра правосуђа, који се старао да се “ништа у новине не ставља што би било као примјечаније сопственог самог новинара о политици и поступку страних држава”.
Преведено, није пожељно да новинар мисли својом главом, а најбоље је дати “памет под аренду” владару!
Чињеницу да су "Новине србске" почеле да излазе, а да истовремено није именован и цензор, Књаз је сматрао великим пропустом, па је Теодоровићу поручио да "то никакав разуман народ не чини, већ новине подлежу разумној цензури... Од сад сваки лист ви најпре цензуришите и подпишите, па да се тек онда штампати може".
Повод за зауздавање новинарства, које је показало да уме да “уједе” и тек изниклим “млечним зубима”, био је тај што је Кнез Милош изгубио поверење у Давидовића, као једног од твораца Сретењског устава и нескривеног заговорника “конституције”, односно законског ограничења апсолутне власти Кнежеве.
Давидовић је у седам бројева листа, који је важио за службено политичко гласило Кнежевине - од 2. фебруара до 16. марта 1835. самоинцијативно популарисао закључке Сретењске скупштине и Устав.
Чињеница да је Сретењски устав донет без сагласности Порте, чији вазал је Србија још била, као и руског и бечког двора, који су је сматрали својом интересном сфером, утицала је на то да су све три стране мрко гледале на заразно јачање слободарског и демократског духа на Балкану.
"Да није у новинама то којешта печатано, не би нико ни знао, ал' курири лете на све стране и разносе новине наше, из који' људи виде само конштитуцију", критиковао је Књаз.
Подозривост Господарева према првом српском новинару се продубила кад се Давидовић дрзнуо да објави велику и строго чувану државну тајну - о болести старијег Милошевог сина Милана, виђеног за наследника кнежевског трона.
Истинољубивог новинара Кнез је, брже - боље, 16.марта 1835, лишио свих државних и новинарских послова и послао у пензију, уз циничну напомену да "не ваља да попечитељ (министар) новинар буде!"
Данашњим речником речено - Давидовић је пензионисан због сукоба интереса!
Али, упркос “кратком фитиљу” и моћи да га отера у прогонство или лиши слободе, па и главе, мудри владар је прво српско новинарско перо великодушно “частио” кућом и имањем са 60 стабала шљиве у центру Смедерева и 300 гроша годишње.
Била је то богата отпремнина о каквој данашњи новинари, који понекад месецима чекају зарађену плату или хонорар, могу само да сањају!
На основу текста Драгана Ђорђевића “За 60 шљива и 300 гроша” објављеног у “Историјским свескама” у јулу 1998. године, као и Зборника радова са научног скупа "Стваралаштво Димитрија Давидовића" одржаног у САНУ поводом 150. годишњице доношења Сретењског устава, написала В. Арсенић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.