УНС вести
11. 09. 2025.
Kомеморација Драгославу Васићу: Сећање на поносног Шумадинца који је задужио професију и народ
Новинар и филмски аутор Драгослав Васић, који је отишао у „небеску редакцију“, неуморно је, кроз седму уметност и новинарство, чувао дух српског народа и борио се за радна права својих колега, речено је на комеморацији Васићу која је данас одржана у Прес центру УНС-а.
“Васић је задужио не само нашу професију, већ и народ и државу”, истакао је генерални секретар УНС-а Нино Брајовић.
Био је, додао је Брајовић, "поносни Шумадинац који је одлучио да своје зреле године посвети истраживању и стварању документарно-филмске грађе о Првом српском устанку и Српској револуцији од 1804. до 1817. године".
Његов колега, бивши уредник Танјуга, Данко Перић истакао је да се Васић, својим стваралаштвом, али и конкретним иницијативама, одужио Карађорђу и Домановићу као нико пре њега.
Једна од таквих иницијатива била је обнова куће у којој је рођен Радоје Домановић. Васић је покренуо ову акцију, а подржало га је удружење „Корак по корак“.
Да је Васић знао да окупља колеге и допринесе новинарској солидарности, показује и то што је, како је рекао Перић, био оснивач Танјуговог новог синдиката, који је, уз подршку СИНОС-а, постао већински у агенцији и борио се до последњег дана за њен опстанак.
Поред тога, тежио је обнови Цркве Светог Преображења у селу Горович, показујући да му је очување идентитета и духовности било подједнако важно као и новинарски позив.
Фрагменти из живота и „лекције о вину“
Васићев пријатељ Бранко Васиљевић је, присећајући се заједничких тренутака, присутнима представљао фрагменте из живота Васића који су забележени објективом.
„На први задатак су га, као приправника у Танјугу, послали да извештава о градској чистоћи, а само неколико година касније већ је био у Москви, да извештава о Јељциновом преврату“, рекао је Васиљевић.
То показује да је Васићев таленат брзо препознат у овој агенцији, а сам одлазак у Москву му, како је додао Васиљевић,није тешко пао јер је волео руски језик.
На комеморацији су приказане и Васићеве фотографије из Призрена и Косова Поља, које сведоче о ширини његовог новинарског рада.
Васиљевић је говорио и о њиховим неформалним дружењима, па се тако присетио и „лекција о вину“ које је, као љубитељ вина, често делио са Васићем. Након комеморације окупљени су симболично попили чашу вина за покој његове душе.
Песма пријатељу
Васићев колега и пријатељ Слободан Стојићевић је подсетио на договор који су својевремено имали - да један другоме, у случају одласка, не пишу говор већ песму.
„Ако мене задеси пре тебе, немој да ми пишеш говоре, напиши ми песму’, рекао је Васић. Узвратих му истом реченицом. Куцнули смо се и стиснули руку један другоме“, рекао је новинар Слободан Стојићевић и прочитао „Обећану песму“.
Обећана песма
Последњи новинари времена оног чиле.
Помрле су реченице угланцане од свиле.
Лажи се сеју у бескрај.
Драгослав Васић, са ветрењачама рвач,
бацио је мач
и отишао одавде.
Видим га сада где је
и како се смеје –
од туге.
Написао је, волео, опсовао, казао, путовао, боловао, снивао, по телексту куцао, плакао, смејао се.
Па опет волео.
Па се уморио.
Драгослав Васић, син Јасенице,
Израстао из зрна овса, које само у Овсишту клија,
У клас који се у ветру не повија.
Од Буљубаше Мијаила до сина Михајла
тече лична историја.
Нема га више, кажу.
Можда је истина, можда лажу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.