УНС вести
11. 10. 2024.
„Пишем, значи жив сам“ – како је бунтовна новинарска природа Предрагу Ракочевићу дала текстове вредне коричења
„За новинарство је потребан таленат, али и знање, рад и бунтован карактер. Ваља и волети посао који радите, јер сте тада добар новинар. Већина ових особина, а посебно бунтован карактер прате Пеђу, што је показао и у новинарским текстовима, који су сада и укоричени“, рекао је генерални секретар УНС-а Нино Брајовић на промоцији књиге „Изазови и искушења српске дијаспоре у Немачкој", аутора Предрага Ракочевића.
О тој бунтовној природи Ракочевића, апострофирао је Брајовић, сведочи и његов први текст, који је објавио као петнаестогодишњак у тада тек насталим Вечерњим новостима, а у којем је критиковао објављену информацију да је у золошком врту у Београду медвед гризли, а не црни тибетански медвед.
„Пишем, значи жив сам“ је, како је додао Брајовић, животна девиза аутора књиге „Изазови и искушења српске дијаспоре у Немачкој.
„Захваљујући поменутој бунтовној природи, он је рано, као узорни спортиста и члан кајакашке репрезентације, 1961. године отишао у Немачку и тамо дуже остао. Отишао је, како пише у својој биографији са жељом да заради новац, купи половну веспу и њоме се врати кући. Не знам да ли је купио веспу, али знам да се вратио кући и да је имао проблеме због тога што се није вратио са својом репрезентацијом“, додао је.
У Немачку је отишао други пут због жеље да живи у развијенијем свету, и тамо провео читавих шест деценија. Ипак, како каже Брајовић, Предраг Ракочевић никада није одустао од борбе за бољу матицу, као ни од борбе за бољи живот људи који су дошли да живе и раде у Немачкој.
Његова новинарска позиција је, како додаје, идеална и њој сваки новинар треба да тежи.
„Успео је да развије свој бизнис, да питко и добро пише. Чак би се могло рећи да је остварио идеал независности у новинарству, иако је он и сам једном приликом истакао да потпуно независно новинарство не постоји. Ипак, он јесте заиста независан, а то потврђују и његови текстови“, додао је Брајовић.
Он је, навео је Брајовић, показао да не штеди ни данашњу политичку елиту, ни комунистичку власт, ни постпетооктобарску власт. Књига је, како додаје Брајовић, слика његовог рада не само у једном медију, већ и у свим који су спремни да објаве његове критичке текстове. Некада је то портал Новости, некада Курир, а некада портал „Корени“ , чији је садржај претежно посвећен нашим грађанима који живе и раде ван домовине.
Професор Милоје Павловић рекао је да вредност књиге одржава и њена генеза.
„Књига није настала тако што је аутор решио да напише књигу, затворио се у собу и рекао ‘Тишина тамо, пишем’. Настала у деловима. Годинама је писана, у почетку, наравно, без свести да ће настати једна таква књига. После шест деценија боравка у иностранству, од најбољих текстова, склопљена је и стављена у корице. То је легитиман начин“, додао је он.
Иако је са Брајовићем сагласан да је књига вредна поштовања и тематски добро стурктурирана, и да одражава његову тежњу да слободно мисли и пише, он је, за разлику од Брајовића сматрао да Ракочевићева позиција има и негативне стране.
„Наш пријатељ и колега Пеђа је углавном избегао искушења наоко независне позиције“, додао је.
Упркос похвалама, које, како каже надмашују мане, навео је да је књига могла проћи и без делова попут негативног писања о Арноу Гујону и Фонду за дијаспору, за које наводи да је неправдено. Непотребно је, додаје, и писање о Београду на води за које сматра да нема везе са темом и насловом.
Као највећу замерку изнео је то што је о председнику Србије Александру Вучићу писано као о „неукњиженом власнику Србије“. Истиче да сматра да би књига боље прошла да „нема огрешења о чињенице и о укус“.
На то је Предраг Ракочевић касније рекао да он у књизи само преноси мишљење људи из дијаспоре
„Није моје мишљење да је он неукњижени власник Србије. То говоре наши људи, читајући опозициону штампу из Србије, а читајући и немачке медије (...) Ја само преносим што људи говоре и мисле и на шта су спремни да укажу. Многи се плаше и да помену своја имена. Чак ми се и за време Јосипа Броза није дешавало да ми неко каже ‘Хеј немој да ме поменеш’. Не знам од кога се крију, али та појава долази одавде“, додао је он.
Књига ће, каже Ракочевић, можда пробудити неког да размишља о томе да имамо шест милиона људи ван земље и да каже „Хајде да урадимо нешто озбиљно да се људи врате и уложе капитал“.
„Ја сам био против ове књиге јер се држим речи Јозефа Пулицера, који је једном рекао – Ништа није тако бајато као новине од јуче. Ипак, исто тако је рекао да чланак који се прочита други пут и потврди мишљење од првог пута, првог читања, заиста вреди“, додао је он.
Ракочевић, како је речено на скупу, ни за један од ових текстова није узео хонорар. Уместо тога је, рекли су присутни, помагао редакцијама
По томе га памти и новинар Радио Београда Душан Глигоријевић који је рекао да Ракочевић био пријатељ и дародавац ове медијске куће.
„Прва је наша редакција у целом информативном програму имала штампач и сви су код нас долазили да штампају, први смо имали најмодернији факс. Све то је само део онога што је редакцији даривао Предраг Ракочевић“, додао је.
Глигоријевић је навео да је аутора књиге упознао преко живе речи.
„Жао ми што у овој књизи не можете да чујете изговорене речи Ракочевића, јер знате како је то на радију. Жива реч се чује или не чује и све се то распрши у етру. Овако сакупљени на једном месту, Пеђини прилози и чланци добијају сасвим нову димензију. Ово је историја српске дијаспоре у Немачкој, али је и читанка. За све они који желе да се баве темом дијаспоре, ово је буквар“.
Зоран Поповић истакао је да је књига и сведочанство свих ауторових настојања да се судбина дијаспоре не оконча једнодимензионалним утапањем у инострани свет лишен свих мерила српског идентитета.
„У текстовима сабраним у књизи јасно је да се Ракочевић залагао за развој допунске школе на српском језику, а да је био и једини који је имао храбрости да изјави да је допунска школа на ивици пропасти“, додао је он.
Предраг Ракочевић је рођен у Београду, а живи у Немачкој. Новинарство није његово једино занимање.
Писао је страствено и сарађивао са најтиражнијим дневним новинама и ревијама у Србији, а настојао је да наше људе у иностранству одржи у живој вези са домовином.
У Ракочевићевом новинарском видокругу били су они који су давали нов и жив приступ темама из домена политике - Мирослав Радојчић, Душан Савковић, Михајло Хабул, Предраг Милојевић. У Немачкој је, како је рекао, узоре проналазио у Шпиглу и Штерну.
Коментари (1)
Остави коментар12.10.
2024.
вести
О каквој бунтовној природи може бити реч, ако је аутор због веспе отишеао у бели свет? Нажалост , ни Нино није озбиљно проучио живот и дело Пеђе! Као да није уочио, да ја Пеђа вазда сарађивао са властима и у она времена(у Вечерњим новостима), а и сада. Под старе дане се пробудио и почео да се "бори" против власти и "брине" о Србији. Заборавља, да нас обавести како је то стигао да заврши факултете у Немачкој и постане успешан привредник? Заборавља, да нас обавести, како је живео живот у Немачкој и шта је то подразумевало, да радиш у тој средини. Нисам приметио, да је реаговао, када је проф.дрАлексић из Хамбурга постала председник Заједнице српских удружења и како је оне могла да води Удружење, а била је у пензији и користила право за тугу негу и помоћ. Никада се у ондашњим југословенским клубовима није појављивала. Помало је лицемерно, бринути о Србији, а живети у белом свету, причати о шест милиона Срва у белом свету, а немати објашњење о десетак изашлих на изборе. Где нашем Пеђи живе и раде деца?
Одговори