УНС вести
05. 01. 2024.
Пре 190 година изашао први српски лист на српском тлу
Први српски лист штампан на српском тлу „Новине србске“ изашао је на данашњи дан, пре 190 година у Крагујевцу. Док их је уређивао њихов оснивач Димитрије Давидовић, иначе и творац српског Устава, свака шлајфна говорила је језиком слободе новинарства и зато не треба да чуди што је прича о првим српским новинама на српском тлу и прича о њему.
Давидовић је најпре са Димитријем Фрушићем 1814. године основао „Новине сербске“ које су штампане у Бечу. У том листу углавном је објављивана хроника политичких и ратних дешавања уз вести о трговинским и саобраћајним везама, али читалачки аудиторијум није био лишен ни информација из света уметности и језичке културе. Тако су место у новинама заузимали и књижевни огласи и аналитички текстови о српској књижевности, а са њима је излазио и додатак „Смесице“ посвећен граматици, правопису и лексици. Писане су народним језиком.
Давидовић је годинама желео да овакав лист оснује и на српском тлу, а када су се услови за то створили, 28. марта 1832. године штампан је огледни број. Ипак, први пут изашао је 5. јануара 1834. године у Крагујевцу.
У првом броју објављене су вести о кнезу Милошу, Турцима, а најављене су и информације из света књижевности које су биле објављене у наредним бројевима.
Новине су излазиле најпре једном недељно, а онда и свакодневно. Садржај је био сличан ономе у „Новинама сербским“ које су претходно објављиване у Бечу. Његов уређивачки концепт ослањао се на објављивање онога што је у интересу, али и у складу са укусом јавности.
Давидовић стварао темеље слободног новинарства
„Појављујући се у несигурним временима, у којима национално освешћивање, политичка полемика, државни трач пребивају на страницама периодичних гласила, „Новине србске“, доступне читаоцима преко нахијских судова, покушавају да објективно информишу о дешавањима у земљи и свету, о указима ‘Књажевским и правитељственим’, о вестима књижевним забавним и поучним, али објективност није адекватан критеријум за цензуру оличену у више у самом кнезу Милошу него у државном цензору“, пише професорка Филолошког факултета у Београду др Александра Вранеш.
Управо је овакав однос кнеза Милоша према јавном информисању коштао Давидовића уредничког места. Први текст који је угрозио његов положај била је вест о болести кнежевића Милана, други је о односу према Порти, а трећи о Енглеској и Француској који је прерађен из немачких новина.
Последња ствар која је угрозила његов положај и довела до његове смене је Сретењски устав, који је ограничавао апсолутистичку владавину кнеза Милоша.
С обзиром на то да је био творац Сретењког устава, који је тада био међу најлибералнијима у Европи, Давидовић је настојао да све што је у интересу јавности објављује и у „Новинама србским“. Велике силе су, како је навео у књизи „Димитрије Давидовић“ бивши директор „Политике“ Дарко Рибникар, биле против овог Устава, па је кнез Милош то искористио да га суспендује, а да Давидовића, због информисања јавности о одредбама, удаљи из новинарства.
Он заиста никада више није информисао јавност, а преминуо стар и болестан, у трошној кући. Да парадокс буде већи вест о његовој смрти нису објавиле ни „Новине српске“ чија се годишњица постојања данас обележава.
За Давидовића многи теоретичари новинарства, новинари и медијски професионалци кажу да је стварао темеље на којима је почивало слободно новинарство у Србији. Ти темељи одолевали су бројним нападима, али било је кроз историју и оних које ни новинари приљежни да се боре за правду, попут Давидовића, нису могли савладати. Зато је Давидовић имао трагичан крај, али је остао упамћен у историји новинарства.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.