Насловна  |  Актуелно  |  УНС вести  |  Убиства у Малом Орашју и Дубони – медијска морбидност изнад етике
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

УНС вести

29. 12. 2023.

Аутор: Оливера Милошевић Извор: УНС

Убиства у Малом Орашју и Дубони – медијска морбидност изнад етике

Док је увелико трајало медијско „лешинарење“ над трагедијом у београдској школи „Владислав Рибникар“, масовно убиство се поновило.

Само дан касније, 4. маја увече, у селима Мало Орашје и Дубона код Смедерева и Младеновца, убијено је деветоро младих људи, а рањено 12 девојака и младића. Осам породица је завијено у црно, док се остали и данас боре са тешким повредама  и инвалидитетима своје деце. Детаљи овог масакра познати су јавности и више него што је постојао интерес да се зна, управо захваљујући извештавању великог броја медија.

Да црвена линија у медијској злоупотреби трагедије у „Рибникару“ није постојала, доказало се за мање од 50 сати. Већина медија није пропустила да и овај други злочин искористи за штанцовање сензационалистичких текстова, кликбејт наслова, спекулација, узнемирујућих садржаја, брутално газећи елементарну професионалну етику. Све тачке кодекса, смернице, закони, све је прекршено. Али, праву слику медијског бесчашћа оголио је један таблоид који је у Дубони прешао линију здравог разума.

Постоје ли уопште речи да се окарактерише фотографисање мртвих тела у ковчезима, сестре и брата убијених у свирепом злочину? Мајка Зорица Панић, која је у трену изгубила оба детета, Кристину (18) и Милана (22), каже за УНС да им је тиме нанет неописив  бол.

„Ковчези су били отворени, неко од новинара је у дворишту сликао моју мртву децу, видела су им се лица, и то је један портал објавио. Ми смо их унапред замолили да то не раде, да сахрану не фотографишу, да ће бити прилике да разговарамо кад све прође. Много је неистина било у медијима, али ово нас је највише погодило“, прича Зорица . За тужбу, каже, немају снаге.

„То више није непрофесионализам, незнање, несмотреност, то је морбидност прве врсте“, оцењује докторка Славица Плавшић, пулмолог у пензији, која је серијал текстова посветила убијеним младим људима у Малом Орашју и Дубони, као и рањенима. Каже да су те језиве фотографије данима биле на порталу и да су уклоњене накнадно на инсистирање Верана Матића.

Мајка Кристине и Милана прича да су их болеле и неистине које су пласиране без икаквих провера.

„Писали су неки медији да се убица посвађао са младим полицајцем, мојим сином, што наравно није била истина. Он се никада ни са ким није посвађао нити потукао. Са убицом, како сам сазнала,  учествовао је на неком сеоском турниру, били су у нормалним односима“, каже Зорица Панић.

Нормалан однос и изостанак сензације, очито, не доносе кликове, па су и лажи о породици која је остала без деце, постале прихватиљив модел за неке медије. И оваква трагедија морала је да се додатно зачини а измишљање непостојећих мотива за убиство није ништа друго него со на отворену породичну рану и непоштовање невиних жртава.

Погађало је несрећне родитеље и стално објављивање фотографије У.Б, али и како се о њему писало.

„На порталима су биле приче о њему и нашој деци, а најгоре је било кад ставе слике Кристине и Милана, а између њих слику убице. Писала сам им да уклоне, не желим то ужасно лице да видим близу моје деце, али нисам добијала одговор нити су то уклонили до данас“, каже ова мајка очајна што тог момка, сматра она, многи представљају као хероја.

„ О његовом животу не треба писати, тако се подстрекују психопате. Никога не треба да занима шта је он волео да једе и пије“, изричита је. Седам месеци након дана када је, како каже, стао живот у њиховој породици, медије више и не прате.

Докторка Славица Плавшић каже за УНС да породице страдалих и даље имају само повреде и малтретирања од таблоида. Смета то што се још увек форсирају починиоци злочина, поготово осумњичени У.Б, и то што поједини новинари злоупотребљавају родитеље и њихову неизмерну тугу. Она наводи, на основу прича са члановима тих породица, да је било случајева да новинари позову, обећају да ће писати о убијенима, а онда у исти текст убаце и онога ко их је усмртио. Наводи и ситуацију када су једну телевизију  родитељи примили у кућу, дозволили да сниме собе убијене деце, што је каже Плавшић, за њих светиња и једина реликвија, а да то никада није емитовано из непознатих разлога. Чије је то одлука, не зна, али сматра да родитеље погађа то евоцирање болних успомена и да уз велики напор то раде. Таблоиди су преносили и нарицања мајки на сахранама, а те речи изашле из дубина душа у најтежој животној ситуацији, завршавале су на насловницама, објашњава наша саговорница додајући да су таблоиди предњачили у неетичком извештавању.

„Било је језиво, једино смо могли да се заштитимо ако не пратимо медије, а како је тим родитељима нико не може ни да замисли. Болеле су их неистине, али и то што су дуго њихова деца била у другом плану у односу на оног ко их је побио, што је његово име општепознато јавности а жртве су за многе и данас безимене“, каже Плавшић.

И у овој трагедији од самог почетка бројни медији су се поигравали бројем жртава. Истовремено, сензационалистичким текстовима и нагађањима где се крије убица,  распириван је страх у јавности. Вишечасовна потрага за осумњиченим била је простор за многе инсинуације и теорије завере. Убрзо после хапшења, осим што није било насловнице на којој није осванула његова фотографија,  у новинарски фокус доспела је и мајица коју је носио док је убијао. Почело је од председника државе који је на конференцији за медије натпис на мајици довео у везу са Хитлером и нацистичким поривима, да би се то испоставило нетачним.

И масовно преношење  непоузданих информација са друштвених мрежа, без провера и доказа, врло је забрињавајућ тренд у новинарској пракси, нарочито у оваквим трагедијама. Готово да се у таблоидима  нормализовала та појава, јер поједини томе редовно прибегавају у  недостатку валидних извора и званичних информација.  Колико је ово узело маха потврђено је и у данима након масакра у Малом Орашју и Дубони, када се на друштвеним мрежама раширила вест да је отац осумњиченог преминуо, а то су пренели и поједини кредибилни медији у Србији. Лажна вест је касније повучена,а потом је објављено да је он ухапшен.

За разлику од трагичног догађаја у београдској школи када су медији износили паушалне теорије о мотивима убиства, о мотивима другог масакра сазнало се од председника државе који је новинарима интерпретирао детаље истраге, односно са првог саслушања У.Б. у полицији. То је иницирало да у појединим медијима крене поређење мотива починиоца два узастопна злочина, па се све свело на „ омаловажавање“  које су наводно обојица осећали.

 „Убица из Младеновца: Разумем дечака убицу, био је омаловажаван као и ја“  - један је од тада ударних наслова. Релативизација злочина, хуманизација починилаца , све је то изнова рањавало породице страдалих у обе пуцњаве.

Нажалост, и у трагедији која се догодила 4. маја, поново су на мети таблоида били рођаци, баке, деке, комшије убијених које су користили као саговорнике, брутално злоупотребљавајући њихов очај, иако се то потпуно коси са сваким новинарским правилом.

„Пресретали су и неке сасвим периферне личности по селима, који готово да никакве везе нису имали са убијенима, узимали изјаве и ко зна како интерпретирали. Много је тога било погрешног“, сматра Славица Плавшић.

И док се питамо где се све грешило, како да унапредимо извештвање у оваквим ситуацијама које укључују шок и бол, сузе, крв и патњу, таблоиди настављају по старом. Не дају мира ни душама убијених ни њиховим најближима. Сецирају и растављају оно мало живота што је остало иза недужних жртава.

 Ко је све заказао у систему па је У.Б. од малолетника познатог полицији постао масовни убица, ове медије није занимало, а и када су се бавили његовом прошлошћу то је прштало од експлицитних детаља са фокусом на његова пријатељства са ријалити звездама.

Било би наивно веровати да ови медији неће наставити трагом сопствене глади за тиражом и кликовима јер нема озбиљних санкција за оволико гажење кодекса и закона. Да их је било неки би одавно били угашени или би остали без националних фреквенција.

Међутим, као у случају деце убијене у београдској школи има и примера добре новинарске праксе. Захваљујући родитељима убијених младих људи у Малом Орашју и Дубони, који желе да се у јавности очува сећање на животе њихове деце, као и једном броју медија, шири се и мисија да они не буду безличне жртве.

 

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси