УНС вести

27. 12. 2023.

Аутор: Оливера Милошевић Извор: УНС

О извештавању о трагедији у „Рибникару“ : Осам месеци безобзирности и гажења кодекса

„Није ваљало“. Овим бираним речима Анђелко Аћимовић, отац четрнаестогодишње девојчице Ангелине, убијене у ОШ „ Владислав Рибникар“, за сајт Удружења новинара Србије укратко сумира извештавање медија о трагедији која их је задесила.

У тој анализи нема меродавнијих од родитеља и породица. Они на својој кожи као оштрицу ножа осећају свако написано слово, изговорену реч, објављену фотографију. Њих су поједини медији рањавали лажима и непримереним садржајима, а неки то раде и скоро осам месеци касније.

„Извештаји увек морају да буду такви да се сваки новинар стави колико може у нашу позицију и да размисли да ли ће непровереном информацијом или лажима некоме нанети штету. Како другачије да коментаришете написану лаж да је мали злочинац премештен у ,,Лазу“ или да су родитељи убијене деце направили дил са влашћу“, пита се Анђелко Аћимовић.

Ретки су медији који су одговорно извештавали о овом масакру. Већина је породицама убијене деце појачавала патњу. Нису се обазирали ни на њихово писмо у коме моле уреднике да се фокусирају на децу, њихове таленте, успехе, неостварене планове...

Узвраћали су језивим насловима: „Жао ми је што нисам убио све са списка - исказ дечака који је извршио масакр леди крв у жилама: Уживао сам да слушам њихове крике", „Језиви детаљи истраге злочина у школи, од 57 метака 34 погодило жртве, дечака убицу отац научио да пуца“, „Није ми било тешко да их побијем!“, „Познат идентитет убице са Врачара: Ово је Коста Кецмановић (14) који је убио најмање шест школских другова“,   „Убица из Младеновца: Разумем дечака убицу, био је омаловажаван као и ја“ ... 

Ово су уједно и наслови текстова у којима је Комисија за жалбе Савета за штампу констатовала бројне прекршаје Кодекса новинара. Ефеката нема, а додатно поражавајуће је то што ти медији не признају грешке, а неки чак и не разумеју где су погрешили. Већина игнорише и не одговара на жалбе упућене Савету за штампу, а малобројни који се удостоје да одговоре, тврде да су радили у интересу јавности.

Интерес јавности не огледа се у пребројавању мртвих, у крви, језивим снимцима и фотографијама са лица места, нагађањима, већ у провереним информацијама, извештавању са дозом емпатије и указивању на последице трагедија, с циљем да се не понове.

А шта је јавности понуђено након трагедије?

Пуцњава у ОШ „ Владислав Рибникар“ врло брзо изазвала је лавину непроверених и сензационалистичких вести. Још док се ни сањатати није могло какав се ужас унутра догодио, поједини медији лицитирали су бројем убијених као да су у кладионици.

Безобзирна нагађања трајала су у исто време док су престрављени родитељи јурили од школе до болнице тражећи своју децу – мртву или живу.

Такво новинарско понашање без икакве емпатије било је поигравање са емоцијама целог друштва, нарочито породица чија су се деца налазила у школи.

Неутољива потреба за сензационализмом приликом извештавања о трагедијама, у оваквој ситуацији довела је до поспешивања страха, панике и потпуне конфузије, што је последица екстремног кршења етичких стандарда.

Новинарско правило - да је истинитост важнија од брзине, није занимало медије који су убрзо објавили и непроверену информацију да је рањена наставница преминула, што је потом демантовано, али је иницијална сензација и данас остала на неким порталима. Онима који су то пласирали није био први пут да „усмрте“ живе људе.

Низ новинарског срљања настављен је испред школе салетањем уплашених ученика, очајних родитеља и родбине за изјаве које су завршавале као ударне вести са непримереним насловима и недозвољеним фотографијама и снимцима.

Злоупотреба шока и бола, злоупотреба малолетника које новинар не би смео да интервјуише без присуства или сагласности родитеља, баш све је било мање важно од глади за ексклузивом, макар она подразумевала и кршење закона.

Онда се огласио МУП.

Та конференција остаће упамћена по томе што је полиција обелоданила списак за одстрел, са пуним именима деце коју је малолетни К.К. планирао да убије, укључујући и њихов разред и одељење.

Иако је то био недозвољен и крајње опасан потез људи задужених за нашу безбедност,  медије није спречило да папир зумирају и објаве буквално свуда, a jeдној телевизији је тај језиви списак послужио и као позадина у специјалним емисијама, па су тако имена недужне деце била у кадру док су разни саговорници данима говорили о трагедији.

О узнемирењу и додатној трауматизацији те деце  и страху родитеља, очито се није размишљало.

Корак даље отишао је председник државе лично изневши низ, за јавност непотребних, детаља о К.К., његовој породици, материјалном статусу родитеља. Чак се баратало и подацима из његовог медицинског картона, што је и законом забрањено. Многи су одмах похрлили да пренесу сочне детаље.

„Чак и уколико надлежни државни органи објаве податке који спадају у домен приватности починиоца или жртве, медији ту информацију не смеју да преносе. Грешка државних органа не подразумева 'дозволу' за кршење етичких принципа професије“ – изричит је новинарски кодекс, али нажалост мора се констатовати да је он почетком маја буквално згажен.

Томе у прилог говори и емитовање језивог аудио снимка на телевизији са националном фреквенцијом, у поподневном термину после ручка, на коме се чују пуцњи у школи и крици деце и запослених.Убрзо су га преузели многи портали.

Да ли је уредницима пало на памет да је сваки тај пуцањ угасио нечији живот, да ће слушати породице? Једно је сигурно - тај узнемирујући садржај у професионалном смислу није допринео ничему, али се и даље налази на интернету и моћи ће бесконачно да кида душу родитеља и родбине жртава.     

Већина медија открила је одмах идентитет малолетног починиоца злочина, уз фотографију, иако су били дужни да штите идентитет, чак и у случају признања кривице. 

Снимцима хапшења његовог оца и разговорима са комшијама, откривена је и адреса те породице. И овде кодекс налаже супротно –  морају се заштитити сви подаци који би могли да упуте на идентитет, укључујући адресу, социјални статус, описивање изгледа, па чак и имена пријатеља и комшија.  

Светла рефлектора била су уперена ка малолетном К.К, медијска пажња је отишла у погрешном смеру.

У недостатку нових сензација, уследио је талас хуманизације убице непотребним детаљима из његовог живота, што је опасна замка по друштво и додатни бол породицама.

Огроман простор дат је изразима дивљења починиоцу бруталних убистава коју су појединци исказивали по друштвеним мрежама. На тај начин од дечака који је побио своје другаре, прављена је нека врста иконе, што је по мишљењу многих дан касније допринело новом масакру. 

Друштвена одговорност требало би да је синоним за медије, а поштовање жртава у оваквим трагедијама изнад сваког интереса. Медијска пракса то дематује – ова два масовна убиства заправо су парадигма извештавања о несрећама и трагедијама у Србији. Готово идентично таблоиди се понашају при сваком пуцњу, саобраћајки, самоубиству, силовању, злостављању.

У овом случају, достојно подсећање на жртве требало би да је у новинарском фокусу јер је то једини пут ка превенцији злочина и излечењу рањеног друштва.

Наду уливају све бројније приче о убијеној деци, њиховим кратким али вредним животима, успесима, надањима... 

Захваљујући родитељима који су смогли снаге да са јавношћу поделе део себе, друштву се уместо крви нуди и нада, саосећање, свест о грешкама. Шаље се порука да смо спремни да се сећамо те недужне деце, да гајимо њихове таленте кроз другу децу, да делујемо превентивно и да се лечимо од нагомилане туге.  

У својој великој патњи родитељи страдале деце дали су медијима доста материјала и прилику да се поправе, да о трагедичним догађајима извештавају са више обзира и одговорности. Хвала им на томе.

Нажалост, многи од 3. маја нису престајали са експлоатацијом зличина у „Рибникару“, супротно елеметарним стандардима. Мотивисани кликовима, тиражом или замагљивањем неке друге стварности, таблоиди настављају са сензационалистичким извештавањем на основу спекулација, без пијетета према жртвама и њиховим породицама.

„Ми више немамо снаге да се боримо са тим“, поручује Ангелинин тата.

Нема примерених речи којима било који новинар може описати тугу родитеља убијене деце, али зато увек изнова морамо тражити речи да опишемо новинарску срамоту. Морамо стално подсећати да су се многи медији огрешили, сипали со на живе ране, за профит, за који клик више.  То се не сме ставити под тепих, толико макар као професија дугујемо жртвама и овом друштву.

_______________________________________________________________________