УНС вести
01. 11. 2023.
Уручена УНС-ова награда за новинарску хуманост Јелени Спасић и Јелени Јоргачевић Кисић: Добро је снажно када је заједно
„Јелена Спасић и Јелена Јоргачевић Кисић учиниле су велику ствар, оне су откриле малог човека, невидљивог за систем и за друштво и показале да такви људи нису увек невидљиви и за новинаре“, рекла је на уручењу награде Удружења новинара Србије (УНС) за новинарску хуманост „Ђоко Вјештица“ потпредседница УНС-а Оливера Милошевић.
Она је данас у Прес центру УНС-а рекла да је то што су добитнице урадиле за болесног човека који се нашао у ситуацији бескућништва, била нека врста мелема.
„Сви знамо колика је моћ јавне речи. Она може бити и мелем и мач. Оне су изабрале ово прво и хвала им на томе. Хвала им што препознају и настављају пут Ђока Вјештице“, рекла је Милошевић.
Добитнице су, рекла је Милошевић, заједно са претходним добитницима доказале да хуманост у новинарству није умрла са Ђоком Вјештицом.
„Радује чињеница да и данас има новинара који баштине оно што је он радио, који помажу људима и чине овај свет бољим“, казала је Милошевић.
Новинарка „Курира“ Јелена Спасић рекла је да је неизмерна част и задовољство бити добитник награде „Ђоко Вјештица“.
„Надам се да сам оправдала награду и да ћу је и даље својим радом оправдавати. Изузетно ми је драго што смо добиле награду баш за ову тему. Од колегинице Јоргачевић Кисић сам сазнала за причу и да није било ње, не бих звала ни директора Пулмологије који је у време Божића био на скијању, не бих, на неки начин, сметала ни градској секретарки за социјалну заштиту Александри Чамагић“, рекла је Спасић.
Она је казала да им се захваљује јер је био Божић када их је звала, „увече, у незгодно време, да помогнемо човеку који умире, који нема документа, који не постоји ни за систем, ни за друштво, а који је само човек“.
„Човек који има право да живи и умре као човек. Успели смо у томе. Он је смештен у болницу, добио је документа и преминуо у болници након шест дана. Сахрањен је под именом и презименом, пошто је добио документа, а не као НН лице“, рекла је Спасић.
Она је истакла да јој је због тога драго што су награду добиле за ову причу и да се нада да ће „они који одлучују видети ово и чути да су палијативна нега и палијативно збрињавање заиста велики проблем у Србији“.
„По подацима Бел хосписа, непрофитне организације која се бави палијативном негом, око 20.000 људи годишње премине само од малигних болести, а они нису једини који захтевају палијативну негу. Свега 33 одсто, дакле трећина, буде смештено у болницу“, рекла је Спасић.
„Колико породица не може да негује своје најближе, немају средства, не могу да напусте посао, немају могућности и не могу да гледају своје најближе како умиру, а колико је тек њих који немају болнице. УКЦ Војводине је део ковид болнице Мишелук претворио у центар за палијативну негу, што је сјајно. Имамо још две ковид болнице које су и даље празне и надам се да ће ускоро барем део тих болница бити намењен за палијативну негу, јер као што имамо право да живимо, имамо право и да достојанствено умремо”, рекла је Спасић.
Јелена Јоргачевић Кисић рекла је да је „велика част бити данас овде“.
Јоргачевић Кисић додала је да је „једна од највећих привилегија нашег новинарског посла могућност да учинимо људе који су за систем невидљиви, видљивим и дати им глас“.
„Ако заборавимо на борбу за јавни интерес и за човека који је невидљив, онда џабе радимо овај посао“, рекла је Јоргачевић Кисић.
Она је испричала да је о судбини Радета Дринија чула од Иване Радојичић, која му је била комшиница и која му је помагала.
„Ивана је иначе координаторка удружења 'Преводилачко срце' које бесплатно преводи медицинску документацију за оболеле. Када смо пре тога имале разговор, наслов је био: ‘Имамо срце, немамо систем’. Мислим да је јако важно да те људе имамо, али је важно и да систем где не ваља мењамо. Палијативна нега је заиста на ниском нивоу“, рекла је Јоргачевић Кисић.
Она је навела да је, када је написала текст о Радету, „била дирнута количином добра која се излила у неколико дана“.
„Звали су људи да покушају да помогну. Показала се снага удруженог добра, то је оно што треба да имамо у виду. Добро је снажно када је заједно“, истакла је Јоргачевић Кисић и додала да је “огромна част примити ову награду“.
„Сећам се да сам као мала читала о хуманитарним акцијама Ђока Вјештице, тада у ‘Блицу’, и пажљиво сам пратила хоће ли се оне завршити успешно. Увек постоји осећај да нисте достојни ове награде. Хвала жирију”, рекла је Јоргачевић Кисић.
Новинар Радио-телевизије Србије (РТС), председник жирија који је одлучивао о награди и прошлогодишњи добитник награде „Ђоко Вјештица“ Милан Поповић подсетио се осећаја када је екипа серијала „Моја дедовина“ чула да је добила награду, и рекао да је то за њих било „као да су добили Оскара“.
„Две Јелене су биле наш фаворит, али ове године пристигао је и предлог за награду емисије ’Зелена патрола’, коју такође одликује оно што добитник награде 'Ђоко Вјештица' треба да има - то су упорност, фокусираност, снага коју други немају. Дилема је била да ли наградити некога ко се окренуо људима или некога ко се окренуо природи, а ми мислимо да је у овом тренутку нама најважније да се окренемо једни другима“, рекао је Поповић.
Он је додао да је оно што је био квалитет више заједничка сарадња „Курира“ и „Времена“.
„Похвалили смо, наградили и дивили се шта су две Јелене биле спремне да ураде, пре свега као људи, а онда и као наше драге колегинице новинарке. Схватили смо да новинарство није баш на кривом путу, има нас који то радимо врхунски“, рекао је Поповић.
Члан жирија, новинар РТС-а у пензији Милош Бато Милатовић истакао је да је донатор награде „Ђоко Вјештица“ добротвор Бранислав Баћовић, власник фирме „Транспортшпед“.
„Баћовић је значајан привредник, али и нама најважније, један од људи који је значајно помогао културу Београда и много шире. Баћовић је добитник Златног беочуга, Златне значке Културно-просветне заједнице Београда, добитник Вукове награде, а финансирао је и помогао издавање више од 400 књига“, подсетио је Милатовић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.