УНС вести
12. 10. 2023.
Од погибије Јусуфа Чехајића и нестанка Сима Кљајића прошло 32 године
Смрт Јусуфа Чехајића, дописника „Вечерњих новости“ из Вуковара није истраживана.
Била је субота, 12. октобар 1991. године када је граната, прва која се чула тог јутра, пала у двориште куће у чијем је подруму живео Јусуф са супругом Надом.
„У 10 сати је пала граната у двориште и погодила га у прса и бацила у подрум. А уписан је у књигу умрлих под бројем 186 у гробници код болнице“.
Овај текст је последњи запис у Јусуфовој новинарској бележници коју је у одећи имао излазећи тог преподнева из подрума у двориште. Исписала га је супруга.
Силина експлозије гранате која му је пала пред кућу бацила га је назад, у подрум, и преминуо је њој на рукама. Имао је 50 година.
Јусуф Чехајић рођен је у Босни и Херцеговини, у селу Варалићи, 25. августа 1941. године. Као грађевински техничар прво запослење добио је у предузећу „Пут“ из Сарајева. У својим раним двадесетим преселио се у Вуковар, запослио у комуналном, па у стамбеном предузећу, а затим у Установи за информисање. Ту је започео новинарску каријеру у „Вуковарским новинама“ и у „Радио Вуковару“, где је водио емисију о пољопривреди „Земљаци“.
Новинар-дописник „Вечерњих новости“ из Вуковара постао је на празник рада, 1. маја 1975. године, и ту је радио до погибије.
Како је УНС сазнао истражујући за Досије о убијеним и несталим новинарима, Јусуф је прво сахрањен у масовној гробници код Градске болнице у Вуковару.
Према речима сина, после идентификације и обдукције Јусуф је добио своје гробно место, али се испоставило да је дошло до замене тела. После рата породици су се обратиле хрватске власти, ексхумирани су остаци покојног новинара и поново сахрањени 1999. године на вуковарском гробљу.
Новинар Симо Кљајић из Госпића - ликвидиран, запаљен, идентификован, али и даље с ознаком нестао
Нешто пре поднева 12. октобра 1991. новинар Симо Кљајић изашао је из свог стана на првом спрату у Улици Драгана Ракића ББ у Госпићу (данас Улица краља Петра Крешимира IV) па, дијагонално преко раскрснице, отишао до чувене Угловнице да купи хлеб. И нестао.
Као такав се и дан данас води, иако је утврђено и пресуђено где га је и како шест дана касније убила хрватска војска.
Симо Кљајић рођен је 13. јуна 1933. (у неким документима стоји и 20. јун) у Плочи. По занимању је био ковинотокар, тј. металостругар, како показују документа чије је копије Удружењу новинара Србије (УНС) послало Хрватско новинарско друштво (ХНД).
Новинарством је почео да се бави 1956. године, а две године касније обрео се у "Личким новинама" из Госпића. Прошао је пут од новинара-сарадника до главног уредника. Из истих новина, које су од 1976. биле "Лички вјесник", отишао је у пензију, а последњи текст за њих написао је 1989. године.
„Тог 12. октобра било је дејство ватре, па кад се смирило изашао је до продавнице 'Бродокомерца' у Угловници и купио новине. Хлеб је за пола сата требало да стигне из Ријеке. После пола сата отишао је по хлеб и никад се није вратио. А продавница је на 100 метара од зграде. И у тих 100 метара, у подне, у по бела дана је нестао“, рекла је за УНС-ов Досије Кљајићева кћерка Жељка Травица.
Код себе је имао личну карту, новинарску легитимацију, исказницу да је дијабетичар, кључеве од стана и улаза у зграду. У стану га је чекала супруга Марија.
Прве, уједно и трагичне вести о Кљајићу, стигле су половином јануара 1992. године.
„Остали смо скамењени када смо у Дневнику међу именима жртава у Госпићу чули и татино“, прича Травица.
Симо Кљајић је, како пише у пресуди Жупанијског суда у Ријеци - које нигде јавно нема, па су нам је скенирали из Веритаса - убијен 18. октобра 1991. са групом Срба ухапшених без разлога, на локалитету Липова Главица код Перушића. У раним јутарњим сатима превезени су из касарне у Перушићу до Липове Главице где су их припадници Хрватске војске, од којих су неки били маскирани, убили из ватреног оружја.
„Кад су убијени избачени су на тзв. ничију територију, с једне стране су контролисали Срби, а с друге Хрвати, а онда су лешеви запаљени“, наводи Жељка Травица, која је била и сведок у процесу и додаје да пресуда породицама жртава није дата.
ДНК анализом накнадно је идентификовано 15 жртава, док је троје остало неидентификовано. Међу идентификованим није био Симо Кљајић.
Тако Сима Кљајића данас нигде нема. Па ни на једном списку убијених и несталих новинара у Хрватској или свету, осим у Досијеу УНС-а.
Травица претпоставља да су остаци њеног оца у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу, где би требало да су неидентификоване жртве из Госпића.
"У односу на С. К. (Симо Кљајић, прим. нов), првоступањски суд је прихватио исказ његове кћерке, свједока Ж. Т. (Жељка Травица, прим. нов.), која дозвољава могућност да би леш под ознаком УС3 могао бити леш њезина оца за којег је свједок Д. Г. навео да је покопан одмах на Удбини што међутим, није са сигурношћу утврђено", наведено је у пресуди Врховног суда Хрватске.
Маја Васовић, руководилац Групе за нестала лица на територији бивше СФРЈ при Комисији за нестала лица Републике Србије каже за УНС да се Симо Кљајић води као нестао, иако су обавештени да је идентификован.
„Међународни комитет Црвеног крста нам је у октобру 2004. доставио да је Симо Кљајић идентификован у јуну 1997. у Хрватској, као и да је извор те информације кабинет хрватског премијера. Претпостављамо да је идентификован традиционалном методом, а пошто је породица дала крв како би се потврдио идентитет помоћу ДНК, што вероватно још није урађено, он се и даље води као нестао“, објашњава Васовићева.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.