УНС вести

Саопштење Терезе Рибеиро преносимо у целости.

У безбедним и демократским друштвима, новинарима и другим медијским актерима мора бити омогућено да слободно и независно обављају свој посао, без мешања, ограничења или страха за сопствену и туђу безбедност. Коришћење технологије дигиталног надзора представља изразиту претњу овом фундаменталном принципу: када је таква технологија усмерена на праћење новинара, њима је знатно отежано да обављају свој основни посао.

Коришћење технологије дигиталног надзора је у порасту, и обухвата и новинаре. Бројне истраге, попут оних које су водили Пројекат Пегаз и специјализоване невладине организације, откриле су забрињавајућу праксу: све већи број новинара широм света је на мети софтвера за надзор.

Ова чињеница угрожава безбедност новинара и изазива озбиљну забринутост због кршења приватности, као и застрашујућих последица по слободу медија. Праћењем новинарске комуникације и прикупљањем поверљивих информација и веома осетљивих података, корисници овакве технологије озбиљно утичу на способност медија да безбедно обављају свој посао, чиме представљају озбиљну претњу слободи медија, демократским друштвима и нашој општој безбедности.

Оно што је најбитније, употреба технологије дигиталног надзора отежава способност медија да заштите своју комуникацију, своје истраге и своје изворе, што је суштински и утемељен принцип новинарства. Поверљивост извора је кључна за способност новинара да правилно истраже приче, као и за заштиту појединаца и узбуњивача који им дају информације. Општи коментар бр. 34 на Међународни пакт о грађанским и политичким правима (ИЦЦПР) предвиђа да државе учеснице „треба да признају и поштују тај сегмент права на слободу изражавања који обухвата ограничену новинарску привилегију да не откривају изворе“. Европски суд за људска права, у значајној пресуди из 1996. године, пресудио је да је заштита извора један од основних услова за слободу штампе. „Изостанак такве заштите“, навео је Суд, „може да одврати изворе од информисања јавности о питањима од јавног интереса“, и витална улога штампе као чувара јавности може бити нарушена.

Затим, коришћење технологије дигиталног надзора не само да код новинара оставља дубок осећај незаштићености и рањивости, већ повећава и ризике са којима се суочавају. Новинари који су на мети технологије дигиталног надзора могу бити изложени узнемиравању, лажним оптужбама, неоправданом хапшењу или физичком насиљу. То такође угрожава оне који су блиски особи која је под надзором.

Накнадни изазов је то што се и новинари и редакције суочавају са додатним теретом да морају да издвајају веће ресурсе за заштиту од таквих претњи, преусмеравајући драгоцено време и средства. Поврх свега, откривање неке технологије дигиталног надзора се показало као сложен и захтеван изазов, јер софистицирани невидљиви алати у комбинацији са прикривеним сталним надзором отежавају идентификацију потенцијално компромитованих уређаја и успостављање безбедне комуникације.

Уз то, коришћење технологије дигиталног надзора над новинарима осујећује право јавности да добија независне, разноврсне информације и информације од јавног интереса. Надзор утиче на комуникацију између појединаца, ограничавајући њихову могућност да приступе опречним, критичким или супростављеним информацијама, да истраже критичка питања и слободно и безбедно шире информације. У суштини, долази до неизвесности и ерозије поверења, што изазива сужавање грађанског простора. Ово би могло бити још мучније за групе које су историјски маргинализоване или структурно угрожене, укључујући жене, појединце са одређеним личним обележјима или слободне новинаре, који можда немају довољно институционалних ресурса или подршке да се сами бране од утицаја такве инвазивне технологије. Ово појачава застрашујуће последице по слободу медија и ризике од аутоцензуре, додатно подривајући присуство плуралитета мишљења.

Заговорници технологије дигиталног надзора често бране њену примену позивањем на националну безбедност. То је постојан проблем, посебно због забрињавајућег тренда злоупотребе концепта националне безбедности из политичких разлога, што доводи до секуритизације људских права. Уместо да се бави стварним безбедносним претњама, ова пракса често користи онима на власти, што на крају подрива заштиту људских права и разједа демократска друштва. Специјални известилац УН-а за унапређење и заштиту људских права и основних слобода у борби против тероризма у извештају из 2019. године, на пример,  препознао је да су многе државе злоупотребиле антитерористичка овлашћења, што је довело до кршења људских права. Слични трендови уочени су у контексту криза, укључујући недавну пандемију КОВИД-19 и друге катастрофе и сукобе, где је појам националне безбедности и ванредних ситуација у циљу сузбијања негативних последица, у неким случајевима, искоришћен да оправда радње које могу да наруше људска права.

Иако постоје изузетни случајеви у којима прибегавање технологији дигиталног надзора може бити оправдано ради заштите живота и безбедности појединаца и друштва, њено коришћење мора да буде у складу са међународним правом о људским правима и опредељењима ОЕБС-а и да поштује принципе законитости, легитимности, и неопходности и пропорционалности. То укључује обавезе било ког актера да избегава незаконит, нелегитиман или неоснован надзор, а државе да генерално поштује, штити и испуњава људска права, као што је право на слободу изражавања. Јасно је да је, ради очувања слободе изражавања и слободе медија, граница за коришћење технологије дигиталног надзора над новинарима и другим медијским актерима ипак постављена много више.

Релевантне међународне обавезе и опредељења ОЕБС-а

Осим што представља значајан изазов за право на слободу мишљења и изражавања, како је утврђено у члану 19 ИЦЦПР, технологија дигиталног надзора такође омета право на „приватност, породицу, дом или преписку“ и право на слободу од напада на „част и углед“, како је заштићено чланом 17 ИЦЦПР.

Већ 1989. године, током Трећег састанка након Хелсиншке конференције, државе учеснице су препознале важност заштите извора, наводећи да ће осигурати да „новинари, укључујући оне који представљају медије из других држава учесница, имају слободу да траже приступ и одржавају контакте са јавним и приватним изворима информација и да се поштује њихова потреба за професионалном поверљивошћу”.

У Одлуци Министарског савета ОЕБС-а о безбедности новинара из 2018. године, државе учеснице су посебно упозориле на примену надзора над новинарима, што представља ризик за њихову безбедност, и препознале да незаконито или произвољно праћење подрива уживање права на слободу изражавања и заштиту приватности. У овој Одлуци, државе учеснице су се сагласиле да се „уздрже од примене незаконитих или произвољних техника надзора, уз напомену да такве радње крше уживање људских права новинара и могу их изложити потенцијалном ризику од насиља и претњи по њихову безбедност“.

У неколико Заједничких декларација, Представник ОЕБС-а за слободу медија (РФоМ) и други носиоци мандата за слободу говора бавили су се неким од претходно наведених питања. Заједничка декларација из 2018. године о независности медија и разноликости у дигиталном добу идентификује надзор као технолошку претњу слободи медија, док Заједничка декларација из 2019. године о изазовима са којима ће се слобода изражавања суочавати у наредној деценији позива државе да предузму непосредне и дугорочне кораке за забрану незаконитог или произвољног надзора и неодговорне трговине алатима комерцијалне индустрије шпијунског софтвера, уз уважавање знатних штетних последица које могу имати на остваривање слободе мишљења и изражавања. Заједничка декларација о слободи изражавања и родној правди из 2022. године препознаје родну природу надзора, позивајући на елиминацију родно заснованог насиља на интернету. Коначно, Заједничка декларација о слободи медија и демократији из 2023. године позива државе да усвоје свеобухватне мере за заштиту новинара од насиља и нелегитимног надзора. Такође захтева од држава да обезбеде пуну заштиту поверљивости новинарских извора, како у закону тако и у пракси.

Закључци

Док државни органи имају неупитно право, па чак и обавезу, да штите безбедност јавности и друштва, такође је недвосмислено јасно да технологија дигиталног надзора мора да се користи уз велики опрез. Из горе наведених разлога, граница за коришћење технологије дигиталног надзора над новинарима и другим медијским радницима мора бити постављена изузетно високо.

За то је од суштинског значаја примена снажног правног оквира и строгих мера. Ово укључује условљавање ефикасног, обавезујућег претходног одобрења било које мере надзора над новинаром од стране независног органа под судском контролом, као и обезбеђивање да репресивне мере буду временски и у обиму ограничене и да се односе само на најтежа кривична дела. Коришћење технологије дигиталног надзора мора да буде пажљиво оправдано и обухваћено снажаним системом владавине права, праћено смисленим механизмом правне заштите.

Стога се посебно препоручује да се државе учеснице уздрже од коришћења технологије дигиталног надзора над новинарима, осим ако не постоји јасна и непосредна опасност по безбедност јавности.  У тим случајевима, коришћење такве технологије над новинарима мора да буде праћено претходно наведеним строгим мерама, да буде неопходно у демократском друштву и пропорционално за постизање легитимног циља.

Дигитална технологија се развија великом брзином и обезбеђује алате који су све наметљивији, са могућношћу да неприметно премосте шифровање и преузму потпуну контролу над уређајем на који су инсталирани, укључујући камеру и микрофон, омогућавајући јој да прикривено надзире целокупну комуникацију мете, укључујући и физичку област. Чини се да је веома тешко замислити да се коришћење тако изузетно продорног и наметљивог шпијунског софтвера над новинарима и другим медијским актерима икада може сматрати компатибилним са принципима које смо према договору установили у региону ОЕБС-а, укључујући право на слободу изражавања, слободу медија и приватност. Државе учеснице се стога посебно подстичу да се потпуно уздрже од његове употребе на медијима у свим околностима.