УНС вести

28. 03. 2023.

Аутор: Филип Мириловић Извор: УНС

O убиству совјетских новинара Ногина и Куриноја 1991. године у зараћеној Хрватској

Истрага којој се не види крај

Виктор Владимирович Ногин (1948) и Генадиј Демјанович Куриној (1950), дописник и сниматељ “Сверуске државне телевизије“ из Београда, нестали су у недељу, 1. септембра 1991. године. Тог дана упутили су се из Београда ка Загребу аутомобилом опел омега, металик плаве боје, са дипломатским таблицама добијеним у совјетској амбасади у Београду.

Шест дана касније објављен је први текст о њиховом нестанку у “Вечерњим новостима”, са кратким објашњењем да су се они упутили ка кризним подручјима у Хрватској.

У истим се новинама, 10. септембра  појављују се потенцијални сведок који тврди да су “заробљени у околини Окучана”, те да их је видео “везане за камион”. 

На апел власти из Москве почиње интензивнија потрага за новинарима, а припадници Југословенске народне армије (ЈНА) стационирани у зони где су наводно нестали, деле фотографије новинара у нади да ће их неко препознати, пишу Новости.

Ко је анонимни сведок, као и одакле му информације, није познато, нити се ико тиме касније бавио. 

Виктор Ногин и Генадиј Куриној, сва је прилика, прошли су Окучане, скренули према босанској граници, прешли реку Саву и упутили се ка Хрватској Костајници.

Десетак дана после нестанка, појавила су се двојица сведока – ухваћени хрватски војници који су испричали да су се новинари неколико сати задржали у Костајници, осматрали и снимали хрватске положаје, а онда кренули ка Петрињи и територији коју су контролисали Срби и ЈНА.

Иако се на основу натписа у новинама непосредно након нестанка совјетских новинара, може закључити да је постојала нада да ће бити пронађени живи, 10. октобра, загребачки “Вијесник” пише да су они “највјероватније мртви”, позивајући се на сазнања истражне комисије, пристигле из СССР-а да открије шта им се догодило.

Српска и хрватска страна почеле су међусобно да се оптужују за нестанак новинара.

Мартићеви специјалци

Између Хрватске Костајнице и Петриње налази се село Комоговина, познато по старом православном манастиру. У Спомен-дому, покрај црквице, група локалних кавгаџија и каубоја, организована је почетком рата у специјалну јединицу полиције, подређену директно тадашњем министру унутрашњих послова Српске аутономне области Крајине Милану Мартићу. Касније, децембра 1991. године, ова област постаће  Република Српска Крајина (РСК). Специјална јединица полиције названа је Обучни центар Калине Комоговина. За команданта је изабран Стево Боројевић (1959), звани Гадафи.

Према извештајима ЈНА у периоду непосредно пред и након убиства совјетских новинара, јединица Калине Комоговина оптужена је за учествовање у пљачкама и убијањима цивила.

Све до почетка 1992. године границе и даље нису биле формиране. Једно село је могло бити у рукама хрватских паравојних формација, а друго, неколико километара даље, под контролом српских јединица, тада још у великој мери зависних ЈНА. Када су совјетски новинари нестали, Хрватска Костајница је била под контролом хрватских снага, да би неколико месеци касније ушла у састав новоформиране РСК.

Касније истраге утврдиле су да су совјетски новинари изгубили животе управо у рејону деловања јединице Калине Комоговина, у зони борбених дејстава, али са хрватским положајима остављеним иза леђа. У тренутку отварања ватре, аутомобил се кретао ка српским барикадама.

Тридесет година касније, фебруара 2021, хрватска полиција подноси пријаву Жупанијском државном тужилаштву у Загребу против двојице бивших крајинских специјалаца за ратни злочин убиства руских новинара.

Сада хрватски МУП тврди да је на аутомобил новинара пуцано са око стотину метара удаљености, лаким пешадијским наоружањем, са положаја изнад друштвеног дома у селу Пањани, одмах на изласку из Хрватске Костајнице.

Даље се у пријави наводи да када се возило зауставило, првоосумњичени је пришао аутомобилу, затекао новинаре рањене (према налазима са лица места, меци су их углавном погодили у доњи део тела), од њих затражио исправе, које му је Ногин и дао. Пошто је утврдио да се ради о совјетским новинарима, извадио је пиштољ и ликвидирао их хицима у потиљак.

Другоосумњичени се терети да није спречио убиство, с обзиром на то да је по вишој хијерархији у јединици то могао да учини, и да је учествовао у прикривању трагова. Узета новинарска опрема, запаљен је аутомобил, а изгорела олупина са посмртним остацима одвезена до реке Суње у Доњим Кукурузарима, где је бачена у речно корито.

Олупина аутомобила пронађена је 1992. године, али су уместо лешева новинара, наводи хрватска истрага, подметнута угљенисана тела хрватских војника, са објашњењем да су они још раније отели Ногина и Куриноја, те им одузели аутомобил.

Тела Ногина и Куриноја су у месецима након злочина, према полицијској пријави, извађена из олупине и закопана на непознатој локацији. До данас нису пронађена.

Вишегодишња истрага

Вођење истраге је још на самом почетку пребачено са локалног на највиши - међународни ниво. У Москви је формирана Истражна комисија, која је одмах 1991. послата у Београд, а потом упућена на терен у рејон где су новинари задњи пут виђени. Унутар-политичке турбуленције у СССР-у су успориле рад државне комисије.

На иницијативу новинара Владимира Мукушева, члана Врховног Совјета Русије и блиског пријатеља убијеног Ногина, формира се специјална парламентарна комисија која преузима истрагу. За председника и вођу експедиције која у августу долази у Београд, изабран је управо Мукушев.

Пред долазак комисије, у руску амбасаду у Београду дошла је жена која је тврдила да има сазнања о судбини Ногина и Куриноја. Наводно, била је супруга извесног Стева Боројевића, припадника јединице Калине Комоговина, који је из предострожности прво њу послао у амбасаду.

У то време већ је понуђена новчана награда у износу од 5.000 немачких марака, за свакога ко да допринос решавању мистерије нестанка новинара.

Када се Стево Боројевић састао са истражитељима рекао им је да је годину и по дана провео у крајишком затвору. До детаља им је спричао како је дошло до убиства, ко је пуцао, а ко уклонио трагове.

Тај разговор је био повод да комисија на челу са Макушевим што пре дође у Београд. Међутим, када су стигли, сачекала их је вест да је Боројевић убијен.

Око саме личности руског новинара Владимира Мукушева, који је фотоапарат и бележницу заменио местом у парламенту, а напослетку и професорском катедром, створена је нека врста мита.

Једни сматрају да је он, захваљујући личном залагању, дошао до сазнања шта се догодило његовим колегама 1991. године, док га други осуђују, називајући га сензационалистом који је уништио шансе да се истрага спроведе до краја.

Као и у свему у вихору рата, истина је вероватно на пола пута. Међутим, чињеница је да је прича Владимира Мукушева испуњена са много нелогичности, отворених питања, супростављених ставова, али и дозом филмског сензационализма, како ће то касније бити окарактерисано у самој Русији.

Осврт на пропусте Мукушевљеве верзије, дао је председник Документационо-информационог центра “Веритас” Саво Штрбац у књизи “Рат и ријеч”. Истражујући убиство новинара, он је упоредио обе верзије, предочене у два различита интервјуа која је Мукушев дао 1994. и 2006. године. О томе ће бити више речи касније.

Званична истрага Мукушева обустављена је већ крајем исте године, када је Врховни Совјет престао да постоји, а он сам изгубио званична овлашћења. Сви каснији покушаји да се формира нова комисија нису уродили плодом, те се Мукушев, по сопственом признању, одлучио да правду потражи медијским путем.

Једна прича, две верзије

Од јесени 1993. године Владимир Мукушев већину сазнања базира на причи Стеве Боројевића руским истражитељима. 

Први интервју о судбини совјетских новинара Мукушев је дао 1994. руском листу “Известиа”. У њему тврди, на основу онога што је испричао Стево Боројевић, да је групу која је пуцала на аутомобил новинара предводио Ранко Боројевић.

Када су новинари рањени, исти им је пришао, прегледао документа, те се окренуо ка својим људима и рекао да су то “хрватски шпијуни” и да “пуцају”. Даље, Мукушев каже да је аутомобил трактором одвукао један од припадника јединице, а да је сведок Стево Боројевић заправо био командант јединице и рођак Ранка Боројевића, те да је протестовао због убиства новинара и због тога ухапшен од својих подређених. За исти лист, овај руски новинар износи тврдње да је даља званична истрага обустављена јер су убице Срби, додајући да му је речено да би инсистирање могло угрозити руске интересе на Балкану.

Саво Штрбац у књизи указује на текст који се у руском листу “Космомолскаја правда” појавио непосредно након Мукушевљевог интервјуа. Наиме, оптужили су га да је претходним текстом “направио сензацију” и затворио сва врата за будуће истраге. Убрзо се огласио и представник тужилаштва Русије, који га је демантовао, тврдећи да информације које је дао Стево Боројевић истражитељима “нису доказ”, јер његов идентитет “није утврђен”.

Оно што Мукушев вероватно није знао на самом почетку, када се појавио “крунски сведок” Стево Боројевић и што је погрешно интерпретирао у интервјуу датом листу “Известиа”, јесте да тај човек никако није могао бити Стево Боројевић, звани Гадафи, стварни командант јединице Калине Комоговина.

Гадафи је убијен још 1992. године, покошен рафалом након кавге са припадником сопствене јединице, скоро годину дана прије спорног исказа.

Штрбац је касније утврдио да је сведок који се јавио руској амбасади заправо Стево Боројевић (1963), звани Ћук, имењак и презимењак команданта Гадафија и такође припадник ове специјалне јединице, који је ухапшен крајем новембра 1991. године.

Владимир Мукушев је покушао да оживи причу о страдању Виктора Ногина и Генадија Куриноја 2006. године, када је дао интервју хрватском листу “Национал”. Прича коју је тада испричао слична је претходној, али постоје значајна одступања.

Пре свега разликује се део о телима убијених новинара. Према првој Мукушевљевој верзији, тела су бачена са аутомобилом, а онда накнадно извађена и закопана, док је у разговору за “Национал” рекао да су одмах покопана одвојено од возила.

Даље, тракториста који је одвезао аутомобил није, према другом тексту, био припадник јединице, већ је “незаинтересовано” посматрао догађај са брежуљка, па је позван да одвуче возило.

У “Националу”, Мукушев више не помиње сведока Боројевића као команданта јединице, већ као припадника, а део да је ухапшен јер је протестовао због убиства новинара, мења причом да је завршио иза решетака пошто је, пијан, у кафани, превише причао. Овде први пут помиње и новчану награду која је расписана за информације о судбини новинара.

Председник “Веритаса” Штрбац указује на још једно разликовање у причи Мукушева.

Наиме, у интервјуу датом 1994. године, рекао је да су приликом посете Костајници током истраге, имали непријатну сцену са начелником локалне полиције, који им је поручио да је “боље да оду што прије”, јер ће их “тражити дуже него новинаре”. Тринаест година касније, Владимир Мукушев понавља исту реченицу, али каже да ју је изрекао министар унутрашњих послова РСК Милан Мартић.

Два Ћукова исказа

Мукушев није једини који има две различите верзије једне приче. Иста је ситуација и са сведоком Стевом Боројевићем Ћуком.

Своја сазнања о убиству совјетских новинара први пут је испричао истражном судији у Глини када је ухапшен. На основу судских записа, Штрбац у књизи наводи да се Ћук тада “није сећао” ко је руководио јединицом. Тог детаља се присетио тек годину и по касније, када је Мукушеву поменуо Ранка Боројевића, додајући да му је он и рођак.

Такође, иако је касније руским истражитељима испричао ко је шта изговорио током убиства, судији је објаснио да је био удаљен 700 метара од места ликвидације, те да је тамо потрчао тек када је зачуо пуцње.

Током писања књиге, Саво Штрбац је разговарао са замеником команданта јединице Калине Комоговина, извесним Илијом Чизмићем. Он је негирао наводе Стеве Боројевића Ћука, тврдећи да никад није чуо за Ранка Боројевића и додао да је он сам ухапсио Ћука, али због неког другог инцидента. На питање ко их је онда убио, Чизмић је одговорио “уби их рат”.

Две године након објављивања књиге, Илија Чизмић биће приведен у Загребу због истраге о ратним злочинима на Банији, укључујући и убиство совјетских новинара. Услед недостатка доказа, врло брзо је пуштен. Према писању хрватских медија, он је тада за убиство оптужио свог покојног ратног друга Жељка Остојића.

Новинска агенција Хина објавила је, у фебруару 2021. године, незваничну информацију за који су навели да је добијена из полиције, да се пријава Жупанијском државном тужилаштву у Загребу за убиство совјетских новинара, односи на Илију Чизмића и Здравка Матијашевића Жабца, помоћника команданта за позадину и припадника јединице Калине Комоговина. Наиме, ако се у пријави заиста ради о њима, онда се Матијашевић терети да је директни извршилац убиства, док је њему надређени Чизмић другоокривљени, и терети се да је пропустио да спречи злочин, те касније учествовао у прикривању трагова.

И један и други су тренутно недоступни хрватској полицији. Живе не тако далеко од места где су дејстовали у рату, али на територији Босне и Херцеговине.

Крај без епилога

У полицијској пријави, како су медији објавили, пише да су совјетске новинаре Виктора Ногина и Генадија Куриноја ликвидирали припадници специјалне јединице МУП-а РСК Калине Комоговина. Наведено је да су прво рањени рафалном паљбом, а затим докрајчени хицима у главу. Који је мотив? Није утврђено.

Владимир Мукушев говорећи за руски, па хрватски медиј, износи три могућа мотива. Према првом, убијени су да би се кривица свалила на хрватску страну и дискредитовале хрватске паравојне снаге. У другом, разлог за ликвидацију лежи у прошлости Виктора Ногина, који је студирао у Загребу, па су убице наводно мислиле да је хрватски шпијун. И према трећем, припадници јединице су хтели да се дочепају касета са снимцима хрватских положаја.

Ниједан од ових сценарија није вероватан. Зашто? Из простог разлога што убице сасвим сигурно нису имале појма у кога пуцају. Аутомобил је налетео у постављену заседу. Коме је била намењена? Вероватно ником специфично, већ заправо свима који туда наилазе из правца хрватских положаја. Када су видели шта су урадили и кога су упуцали, већ је било касно.