УНС вести

20. 03. 2023.

Аутор: Јелена С. Спасић Извор: УНС

И док је убијан излазиле су вести Симе Кљајића у "Новом листу", а ипак се не води као новинар убијен у рату

Истраживање УНС-а о убијеним новинарима: Уопште није важно шта је писао

Симо Кљајић рођен је, живео и убијен у Хрватској. У новинарству је провео 35 година. Чак и у данима кад је био отет, па ликвидиран, запаљен и закопан с већом групом убијених Срба, у ријечком "Новом листу", те јесени 1991, излазле су вестице њиховог сарадника Симе Кљајића из Госпића.

И мимо свега, Симо Кљајић у Хрватској није заведен као новинар убијен у рату. Нити игде другде, осим у Досијеу о убијеним и несталом новинарима и медијским радницима од 1991. Удружења новинара Србије (УНС). Зашто? Одговор се може наслутити. Али га нико званично не даје.   

УНС је већ опширно писао како је и зашто убијен, а сада се бавимо радом Симе Кљајића, који је био класичан "локалац", како то новинари у жаргону кажу.

Иако по занимаљу металостругар, већ са 23 године 1956. ушао је у новинарство, када је постао лички дописник "Гласа рада". Још 1959. примљен је у редовно чланство тадашњег Душтва новинара Хрватске (ДНХ), што је аутоматски подразумевало и чланство у Савезу новинара Југославије, показују копије докумената које нам је послало Хрватско новинарско друштво (ХНД). Чланство му се рачунало од самог новинарског старта 1956, те је морао да плати заостале чланарине.

Те 1959. већ је био у "Личким новинама", у које је дошао 15. марта 1958, а хонорарно је сарађивао са "Борбом", "Гласом рада", "Ревијом", "Вечерњим вјесником", "Комунистом". Главни уредник постаје 15. фебруара 1967, што је и најављено на насловној страни овог полумесечника. Једногласно га бира Управни одбор Новинско-издавачког и штампарског предузећа "Личке новине" као дотадашњег уредника листа фабрике "Марко Орешковић" у Личком Осику.

- Друг Симо Кљајић провео је шест година као новинар у "Личким новинама", а последње три године радио је у служби информисања у Личком Осику - пише у објави.

Крајем 1975. ДНХ обавештава редакцију „Личких новина“ да Симо Кљајић има више од 15 година професионалног новинарског стажа, те да зато стиче право да се на њега примени самоуправни споразум којим му се признаје висока стручна спрема јер у СФРЈ не постоји високошколска установа која би верификовала високошколско новинарско звање. У складу с тим има право и на већи коефицијент за плату. 

Као главни уредник "затворио" је "Личке новине" 1976. и као такав отворио наследника - "Лички вјесник". Последњи број "Личког вјесника" као главни уредник потписао је 1. марта 1977, а последњи текст у њему објавио у броју од 1. јуна 1989. Потом одлази у пензију - 1. јула 1989, показују подаци из евиденционог картона ДНХ. Чланарину је, ипак, плаћао до краја 1989. А ону у Фонду солидарности еснафског удружења и до краја 1990. Интересантно - тек 1995. утврђено je да треба да се брише из евиденције Фонда солидарности јер, како пише, не плаћа чланарину од децембра 1990.

Као пензионер, Симо Кљајић је дописник „Новог листа“ из Лике. Па и те ратне '91. А она је, занимљиво и поред свег хаоса, мада званичног рата још није било, у „Новом листу“ почела и честитком Божића православним верницима. И објавом слика и вести на насловној страни од 7. јануара да је стари православни обичај паљења бадњака по први пут на отвореном оживео и у Ријеци.

Већ сутрадан у рубрици Новости, на најважнијим, предњим странама је и Кљајићев текст "Тешко рањен на барикадама", o пуцњу на човека док се возиo на посао. Барикаде су, као што се зна, биле “заштитини знак” тог краја и времена. Али и све учесталији инциденти, те Кљајић 11. јануара извештава да је срушена гостионица извесног Богдана Басте из Косиња, чију националност не означава.

Прати „Нови лист“ све актуелно у Југи, те му је главна најава био и чувени 9. март под насловом „Београд као Букурешт”.

Југославија је пролећа `91. имала и редован попис становништва, па Кљајић 26. априла пише да је бојкотован у српским селима и засеоцима јер нису добили своје пописине комисије и пописиваче Србе...

У недељу 5. маја 1991. објављује како је минулог петка група становника Госпића, углавном Хрвата, спречила војнике ЈНА да у центру места истоваре тенк са шлепера, а да је у суботу поново више хиљада грађана мирно протестовало "против терора српских екстремиста, убојства редарственика МУП-а, а за мир, слободу, демократску и цјеловиту Републику Хрватску..."

Пратећи Кљајићеве текстове „скенирамо“ ситуацију на терену, те он четири дана касније извештава и да је испод комбија једног Србина постављен експлозив, док други Србин тврди да му је опљачкана и демолирана викендица.

Све време објављује и обичне, занимљиве и мање битне вести на „локалним“, даљим странама „Новог листа“…

Референдум на ком је гласано за независност Хрватске одржан је 19. маја, а сутрадан стижу нови Кљајићеви извештаји о подметању експлозива, под ауто Србина Милана Новковића и паљењу викендице - Душана Милојевића, такође Србина.

Почетком јуна пише да се из општине Оточац, одселило" 17 месних заједница", тј. да се те општина жали Уставном суду Хрватске. Подсећа да је 9. децембра 1990. у 17 од 40 месних заједница организован по СДС референдум, а изгласано издвајање и припајање општини Титова Кореница.

Средином месеца бележи о "акцији мартићеваца у Титовој Кореници" под насловом "Отели теренско возило Индустроградње", и како у том крају оперише "милиција Крајине", односно наоружани мартићевци...

Стиже и 25. јун 1991, када је хрватски Сабор изгласао независност Хрватске.

Кљајић и даље шаље вести и мање текстове за „Нови лист“. Још се "држи" и на предњим странама. Међутим, нема више вести о уништавању имовине Срба. Да ли је слао, а није објављивано или није ни слао, то је сада немогуће знати.

У издању од 7. јула објављена је Кљајићева вестица да су из затвора у Книну пуштена три радника која су мартићевци отели, али не и тројица полицајаца из Госпића.

Извештава 21. јула о убиству полицајца из заседе, а 29. јула о нападу терориста у ком је убијен један човек и који је “успешно одбијен снагама МУП-а и јединица посебне намене код којих нема рањених".

"Оточац засут минама" је наслов текста потписаног Кљајићевим иницијалима 30. јула, док дан касније стиже текст, потписан пуним именом - "131 мина пала на Оточац". Пише да мине испаљују из српског села Подум, те да се тиме жели обзнанити да је ту негде граница тзв. Крајине и Републике Хрватске.

"Дакакао, лако се може закључити да у случају преговора Република Хрватска има на знању 'границу' Велике Србије с које се тако немилосрдно удара од терориста, који је не бирају гдје ће испалити убојита средства. Народ је врло уплашен, и српски, и хрватски..."

Истог дана објављена је и Кљајићева вест да је у Госпић из неких села са подручја тзв. Крајине пребегло 17 особа хрватске народности које су биле изложене жестоком малтретирању од мартићеваца.

Почетком августа извештава о минобацачком нападу терориста на хрватско село Рајковић недалеко од Бриња. Пише и да су у Госпићу велике тешкоће у испоруци пошиљки и пензија јер 24 поште не раде или раде повремено, а терористи заустављају возила, пљачкају их и отимају.

Последњи текст који је објавио у рубрици Новости, дакле на предњим странама „Новог листа“, био је онај од 27. августа наслова "Отимају им продавнице". Наводи да ће поједине радње "Велепромета" из Оточца узети САО Крајина и направити ново предузеће.

Како се и види из текстова, ничим није одступао од уређивачке политике новина.

Међутим, ситуација се драстично мења 28. августа, на православну Велику Госпојину, када ЈНА гранатира Лички Осик. А гранате на сам Госпић пале су 30. августа, што је и званични почетак рата у овом градићу.

То је била и пректретница у Кљајићевом извештавању за „Нови лист“. На чију иницијативу - самог новинара или редакције, ни то не можемо знати јер су сви актери покојни. Не само Кљајић, већ и тадашњи уредник рубрике Новости Ђанкарло Кравар, као и главни уредник Вељко Вичевић.

Од тада о свим ратним, осетљивим стварима текстове потписује извесни Перо Радић, чије је име пре тога углавном било испод текстова из рубрике Црна хроника, и то најчешће оних из Ријеке и околине. 

"Госпић ослобођен" известио је “Нови лист” 20. септембра, наводећи да је седмодневна опсада касарне "Станко Опсеница" завршена предајом.

Симо Кљајић је и даље ту, али са малим, споредним стварима – о прикупљању новчане помоћи породицама погинулих гардиста, томе да је Лика обавила жетву, да је све више питке воде. У потоњем тексту сазнајемо да је почетком октобра у Госпићу остало једва 30% житеља.

Дан пре него што ће га појести мрак Кљајић је објавио вестицу да је почела исплата накнаде незапосленима.

А онда је 12. октобра, нешто пре поднева, кренуо из свог стана до стотинак метара удаљене продавнице да купи хлеб. Никад се није вратио. 

Међутим, на странама „Новог листа“ није се видело да је нестао. Тако 15. октобра излази вест "Пошиљке касне данима", а дан касније и "Више од 200 отказа радницима". Ту је и текстић "На тоне поквареног меса", где пише и да се позиву грађанима преко локалног радија да се врате у град до 6. октобра није одазвало више од 45 % становништва. Јасно је када је написано.

„Почетак листопада (октобра) у подвелебитском градићу Карлобагу даје праву љетњу слику…“ ‚ пише у Кљајићевом текстићу „Живље него љети“, објављеном тек 16. октобра, кад и вестица је да је апотека "тешко оштећена у бројним минобацачким и сличним нападима српских терориста и окупаторске армије" морала бити премештена на друго место.

Занимљиво, али у истом броју је ратна репортажа "Лички пркос покосио војарне” (касарне, прим. нов.).

"Уторак, 15. листопада. Јака киша у Карлобагу, отворило се небо. Ово је граница замишљене српске државе...", тако почиње, па се даље наводи да "Срби овдје нису повјест, а богаме ни садашњост".

Репортери иду и у Госпић: "Педесет дана рата у Госпићу, личкој метрополи. Од кад је 30. коловоза (августа) нападнута Скупћина опћине на град је испаљено шест до седам тисућа мина и граната”...

...”У оперативном стожеру за Лику сусрећемо се с три најодговорнија човјека, личке водоноше..." Један од њих је Тихомир Орешковић, тајник оперативног стожера.

Овде ћемо се подсетити да је Тихомир Орешковић управо један од (само) тројице осуђених за масакр у Госпићу, у коме је, као и остали српски цивили, недужан убијен и Симо Кљајић.

Наведено је у истој репортажи и да су "војни станови и станови многих Срба напуштени", те да се они “којима су станови и куће уништени смештају у напуштене”...

Коју страну даље, у истом броју почео је и фељтон "Извори великосрпске агресије", где је цитирано и Начертаније Илије Гарашанина.

 

Последња објављена вест (фото УНС)

"Краснило замијенило вратник" наслов је вестице објављене 17. октобра, о томе како је ризично ићи неким путевима, док је на истој страни и вест да је под минобацачким нападом изгорела и штампарија "Личке новине" из Госпића и то још половином септембра!

У петак, 18. октобра у раним јутарњим сатима Симо Кљајић је био у групи отетих Срба, који су из касарне у Перушићу превезени на локалитет Липова Главица код Перушића. Ту су их све ватреним оружјем поубијали припадници Хрватске војске.

И док су Орешковићеви пулени ликвидирали Кљајића и остале Србе, у Лици, Ријеци и шире читала се и његова вест изашла тог дана да "Месокомбинатов" маркет у разореном Госпићу чека санацију.

Можда је баш истог тог дана и настала репортажа „Новог листа“ објављена сутрадан, а насловљена с "Тигрови у Госпићу". Репортере ових новина и тада је у Госпићу дочекао Тихомир Орешковић. А десетак километра даље њихов колега Симо Кљајић добијао је метак у потиљак управо и по Орешковићевом наређењу.

Увелико је Кљајић био запаљен и закопан недалеко од војног аеродрома Удбина, где су лешеви пренети након убиства, кад је 21. октобра изашао његов текстић "Како продати купус".

И коначно, последње Кљајићево што су имали „у штеку“ излази 22. октобра - "Вађење крумпира уз тутњаву мина".

„Изузев неколико пљускова крајем рујна (септембра) и почетком листопада (октобра), климатски увјети су повољни пољопривредницима, који ваде крумпир...". Очигледно је када је писано.

Од тада па све до 19. новембра „Нови лист“ не зна за дописника из Госпића. Тек тог дана и тек на 16. страни новина, у рубрици Црна хроника, објављена је вест да је нестао Симо Кљајић, дугогодишњи сарадник "Новог листа".

И то је крај. За колеге, новинаре, медије у Хрватској Симо Кљајић не постоји. Није ни постојао.

А цео Госпић, Лика и шире знали су практично одмах шта је са Кљајићем и више од 100 других Срба, који су зверски убијени октобра 1991. Ништа се није десило ни кад су бивши припадници Хрватске војске деведесетих година у медијима сведочили о злочинима над тим Србима. Ништа ни кад је 2003. донета пресуда Жупанијског суда у Ријеци за злочин у Госпићу, у којој је међу жртвама и име Симе Кљајића. Ништа ни када ју је 2004. правоснажно потврдио Врховни суд Хрватске. Ништа ни дан данас.

На улазу у здање Хрватског новинарског друштва у Загребу мермерна је плоча са именима 14 хратских новинара и техничара погинулих у Домовинском рату. ХНД ју је поставио 1994. Наравно, Симе Кљаића ту нема, као и многих других. И то је за 1994. донекле и разумљиво. Међутим, сада смо у 2023. години. И ништа се није променило.

И док су нам колеге из ХНД-а заиста одмах послале све копије докумената о Кљајићу, на питање зашто га нема ни на табли, ни на једном списику убијених новинара, остали смо без одговора из неколико покушаја. 

Имена Симе Кљијаћа нема ни на једном другом списку убијених и несталих новинара у међународним организацијама које су се бавиле овом тематиком.

А бар толико је заслужио човек који је ни крив ни дужан убијен као пас. И који ни дан данас није сахрањен као човек. А био је новинар до судњег дана, пуних 35 година.