УНС вести

22. 02. 2023.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Дописник РТВ-а из Брисела Иван Илић: Човек-редакција је садашњост новинарства

Са дописником РТВ-а из Брисела и добитником награде „Лаза Костић“ за извештај коју додељује Удружење новинара Србије (УНС) Иваном Илићем разговарали смо о извештавању из европских институција, истраживањима јавног мњења о уласку Србије у Европску унију, као и о мобилном новинарству и будућности професије.

Награду је добио за телевизијски извештај "Шта Европска политичка заједница заиста јесте и шта значи за Србију“, објављен на РТВ-у.

Твитер је постао дигитално место за микропрес конференције, а новинар замењује целу телевизијску екипу, каже Илић за УНС.

Љубица Гојгић је у предлогу за награду истакла да обављате посао читавог дописништва, јер сте не само репортер, већ истовремено и возач, монтажер, организатор, планер и рачуновођа. У којој мери сматрате да је то будућност новинарства?

Иван Илић: Човек-редакција је у Бриселу већ увелико садашњост због промена у индустрији и смањења трошкова медијских кућа. Кад кажем промене у индустрији, мислим и на смањење количине опреме и техничког знања неопходног за рад. Директна укључења и снимања се све више обављају мобилним телефонима, а поједностављени су и програми за монтажу и слање материјала. Сведок сам те промене.

Сећам се момената када европски саговорници нису хтели да дају интервјуе који се снимају телефонима или мањим камкордерима јер се то сматрало непрофесионалним. Мене је један политичар пре више од десет година питао када ћу да купим већу камеру.

 

Имам баш доста анегдота из тог пионирског периода. Азијским туристима који обилазе зграду Берлејмон је било интересантно да сликају како говорим у камеру иза које не стоји нико. Данас је то сасвим нормална појава. Видећете све европске државнике и челнике институција да без проблема дају интервјуе видео новинарима чиме год да снимају.

Ковид нам је донео још једну промену, да некако радимо свој посао Зумом, Скајпом и другим апликацијама. Срећом, то је и даље крајње средство.

Ништа не може да замени разговор уживо са саговорником када можемо да му очитамо ниво искрености и нервозе. Мени је тај утисак битан, а преко екрана се добро крије. Већ сада је видљиво да је будућност у поливалентности новинара и свакако дигитална.

У којим ситуацијама сте помислили да би било боље када бисте имали читаву екипу?

Иван Илић: Толико дуго радим као "one man show" да више нисам сигуран како бих се снашао са екипом. Понекад ми се чини да не би било лоше имати некога да поделимо стрес. Навикао сам ипак да све буде у мојим рукама иако ми је пажња подељена на праћење догађаја и технички део посла.

 

Дешава се да док држим микрофон и разговарам са саговорником размишљам да ли сам укључио снимање и да ли сам добро кадрирао, да ли је светло укључено… Све то зна да деконцентрише како мене тако и саговорника. То се ипак ретко дешава с обзиром на чињеницу да радим око две стотине прилога годишње. Волео бих да сам имао екипу кад сам извештавао са терористичких напада и већих протеста, али је можда и боље што нисам јер сам тада морао да водим рачуна само о својој безбедности у општој гужви и метежу.

Година иза нас није донела много добрих резултата када су у питању евроинтергације. У којој мери је Ваш посао отежало толико лоших вести?

Иван Илић: Ствар перцепције. ЕУ каже да је прошла година по том питању била одлична. Украјини ,Молдавији и БиХ су дали кандидатски статус, Грузији европску перспективу. Тврде да је проширење и даље једна од најуспешнијих политика Уније. Година у том смислу није била сјајна за Србију зато што нисмо отворили кластере. У свакој прилици се позивало, а и даље се позива на усклађивање са спољном и безбедносном политиком уније.

Отежало је мој посао зато што је постало монотематика. У скоро сваком разговору и изјави европских саговорника који се тицао Србије главна је порука усклађивање са политиком санкција. Биле добре или лоше вести, мени је само било важно да то што пренесем буде тачно.

Најновије истраживање јавног мњења које је спровело Министарство за европске интеграције показало је да је само 43 одсто Срба за улазак у Европску унију. Који су узроци оваквих ставова?

Иван Илић: Анкете су одраз тренутног стања и врло су промењивог карактера. Проценти углавном падну кад ЕУ помери фокус са региона или шаље поруке које се могу тумачити као притисак и уцена. Наравно, уважавам и став испитаника који просто сматрају да Србија никада не треба да постане чланица иако бих волео да видим њихове мало чвршће аргументе.

Колико је онда тешко извештавати када унапред знате да се бавите темом за коју значајан број људи не показује интересовање? 

Иван Илић: Најискреније, не стављам ту врсту притиска на себе. Исто бих се односио према послу и да је интересовање много мање него што кажете. Јавни интерес за европске теме је ипак већи него што се чини јер неке ЕУ одлуке данас директно утичу на живот наших грађана.

Извештавао сам из институција док још нисмо били ни земља кандидат. Тада је требало убеђивати уреднике зашто нешто из Брисела треба да се нађе у дневнику, саговорници баш нису били претерано вољни да разговарају са нама јер нису видели корист за себе , а већину гледалаца је једино интересовало да ли сутра улазимо у ЕУ. Данас ипак сви знају да је то дуг процес и да смо на европском путу, да цитирам једног дипломату, кривудавом и џомбастом али смо и даље ту.

Ипак, на додели годишњих награда УНС-а сте били оптимистични и рекли да бисте волели да се за неколико година сретнете са свима на истом месту, а да награђена вест буде да је Србија пуноправна чланица Европске уније. Узевши у обзир потписивање и непотписивање споразума Београда и Приштине, колико смо, по Вашој процени, далеко од те вести?

Иван Илић: Узевши све у обзир - далеко смо, али имам право на оптимизам.

У Нови Сад шаљете извештаје са изјавама на српском, енглеском, мађарском, чешком, словачком и румунском језику. Да ли сте у ствари једини новинар чији саговорници одговарају на свом уместо на енглеском језику?

Иван Илић: Мислим да јесам једини, али на тој чињеници морам да захвалим специфичности покрајинског јавног сервиса чији сам део преко петнаест година.

Иницирао сам да пробамо тако да радимо када сам уочио прилику у виду великог броја кредибилних саговорника и нисам погрешио јер су реакције заиста сјајне. Било је тешко у почетку да у Бриселу швате нашу намеру и систем рада али данас скоро сви  они  знају да Радио Телевизија Војводине има програм на њиховим језицима, лепо реагују кад затражим интервју. Баш сам сад на последњој пленарној седници у Стразбуру срео посланика из Словачке ромског порекла. Одушевљено је пристао на интервју за нашу ромску редакцију који ћемо ускоро реализовати. Интересантно је да су европарламентарци из тих земаља на чијим језицима емитујемо вољни и да одговарају на питања која нису сасвим из њиховог домена али увек дођу феноменално припремљени што је знак да им је важно  да се појаве у нашем програму.

На које све начине долазите до информација из европских институција?

Иван Илић: Поред званичне комуникације са институцијама и њиховим портпаролима ту су и разговори са разним експертима и другим изворима који су важни због шире слике и контекста. Врло ми је важна и размена са бриселским колегама без којих бих тешко испратио све процесе. Последњих година је Твитер постао дигитално место за микропрес конференције. Дешава се да ту званичници објаве детаље затворених састанака или твитују са седница које су у току. Примамо баш велики број информација  на дневној бази али је мој изабрани  принцип  да на екран или у етар  излази само проверена и потврђена вест.

Љубица Гојгић је на Твитеру написала да сте јој помогли да прође кроз лавиринт европских институција. Како сте ви првобитно сами прошли кроз тај лавиринт?

Иван Илић: Не баш лако и брзо  због комплексности институција. Од савладавања њихових процедура, језика којим говоре па до дозвољених места за снимања, јављања уживо и  проналажења паркинга. Понављао сам све више пута док ми није постало рутина без обзира  на то да ли сам физички у Бриселу, Луксембургу, Стразбуру или Хагу. Баш зато што знам колико може да буде тешко увек сам на располагању колегама кад дођу да извештавају.

Колико Вам је тешко да се тематски „прешалтате“ са седница Европског парламента на спортска дешавања која неретко пратите? 

Иван Илић: Ни најмање јер је у основи свега љубав према извештавању. Комотно се осећам на оба поља.

 

Теже ми је било да радим међународну правду у свим судовима у Хагу јер је тематика била врло осетљива, а саговорници прилично затворени или недоступни. Све то прихватам као део дописничког посла.

Да Вам свеобухватна обрада различитих тема није страна показује и награда Прес витез коју сте добили за прилог „Последњи поен српског аса“ о последњем мечу Јанка Типсаревића и крају ере златне генерације тениса. Који је рецепт да се кроз прилог о једној личности врати сећање на читаву генерацију која је низала успехе?

Иван Илић: Драго ми је да сте се тога сетили. Прича је била баш специфична и можда најбоље описује мој приступ новинарству. Купио сам карту импулсивно  и отишао у Мадрид без акредитације за турнир и договорених интервјуа. Са̑м сам платио трошкове и све сам решавао у ходу. Једини капитал који сам имао је коректан и фер професионални  однос који сам годинама имао са целом том екипом. Десило се да се Јанко од сјајне каријере опрашта поразом репрезентације који је свима тешко пао.

Снимали смо одмах после меча где су емоције још биле свеже, били су искрено сломљени али и  даље врло професионални да одраде до краја своје медијске обавезе. Некако су одрадили прес са страним новинарима, а онда је у просторији са њима остало нас неколико српских извештача… Само сам камером прибележио ту искреност и поверење које су ми дали, а захвалан сам и уреднику који је препознао важност садржаја и дао ми великих телевизијских седам минута за информативни прилог у форми мини-дока што се није десило ни пре ни касније.

Да дам конкретан одговор, немам рецепт. У овом случају је било само велике жеље да испричам једну добру причу.