УНС вести

14. 11. 2022.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Бранислав Стругар: Уметност није математика, може имати више истина

Специфичан стваралачки опус који траје готово шест деценија фотограф Бранислав Стругар објединио је у својој монографији „Фотографске експресије“. У овој ризници „ликовних фотографија“ сачувао је од заборава 300 радова који су некада били излагани и забележио своја размишљања о фотографији као уметности.

Бранислав Стругар (фото: Анка Гардашевић)

Стругар је од 1974. године био фоторепортер у информативном програму Телевизије Београд и хонорарно је радио у новинама „Фронт“, а од тада је и члан Удружења новинара Србије (УНС). Уметничке фотографије је први пут изложио у Београду, Новом Саду и Трогиру, а у њима је забележио различите активности војске, као и ноћне призоре градова.

О првом сусрету са фотоапаратом, раду у информативном програму, значењима у фотографији као и о монографији „Фотографске експресије“ разговарали смо са Браниславом Стругаром. 

Како је изгледала прва фотографија коју сте начинили? Да ли је негде сачувана?

Бранислав Стругар: Прва фотографија која ми је остала у памћењу, а начинио сам је крајем шездесетих година, објављена је у Фото кино ревији у рубрици „радови читалаца“. Тада је то објављивање за мене био велики подстрек. Нажалост, тај примерак часописа нисам сачувао. Већ 1970. године почео сам да излажем на изложбама, а једна од тих фотографија (Одблесци, 1970) штампана  је у недавно  објављеној монографији („Бранислав Стругар, фотографске експресије“).

Отац Вам је био фоторепортер новинске агенције Танјуг када сте се први пут сусрели с фотографијом. Који Вам је његов савет био најзначајнији?

Бранислав Стругар: Мој отац је радио у техничкој служби Танјуга на одржавању телепринтера, данас већ заборављених уређаја за пренос вести. Једног дана ми је донео из Танјугове фото-лабораторије неки стари одбачени папир али ни он није знао шта са тим треба радити. Био сам превише мали да бих сам могао тај материјал искористити на прави начин, али успевао сам да добијем фотографију износећи папир са негативом на сунце. После тога би се слика губила и био је то крај моје игре. Вероватно је тај интригантни контакт са фотографијом ипак у мени оставио неки траг, који је после много година постао подстицајан.

Дуго сте радили као фоторепортер РТС-а. Шта је све био Ваш задатак у информативном програму ове медијске куће?

Бранислав Стругар: Као фоторепортери информативног програма Радио-телевизије Србије, а било нас је четворица, имали смо двојак задатак: снимање политичких догађаја и илустровање информативних емисија. Пратили смо значајније државне посете и тим снимцима илустровали вести за поменуте емисије, уз филмски материјал који је на телевизији увек био приоритетан.  

Фотографија у новинарству увек мора приказивати вест. На шта сте све као фотограф у информативи морали да обратите пажњу приликом прављења оваквих фотографија?

Бранислав Стругар: За разлику од новинских фоторепортера који су теми приступали као дневном догађају, ми смо настојали да политичке скупове, а нарочито значајне државне посете, искористимо за снимање портрета које смо касније користили за илустровање вести. Тако су настајали портрети страних председника, министара или значајнијих функционера које смо могли користити и више година. То је наметало специфичан начин снимања: портрет је морао бити што неутралнији како позадина или присуство других људи не би ограничавали могућност каснијег коришћења. 

Због чега Вам је било значајно да на једном месту прикупите свој целокупан стваралачки опус?

Бранислав Стругар: Током више од пола века рада кретао сам са „на два колосека“ који су се, додуше, местимично и преклапали: то су примењена уметност и уметност. Кад фотографија има примену она има задатак и ограничења. Задатак одређује могући степен креативности и слободу уметничког изражавања. Примењени радови, као што су монографије, разгледнице, календари и плакати, најчешће се штампају у тиражима који омогућавају да остану сачувани. На пример, као издавачко предузеће Студио Стругар објавили смо четири фото-монографије у укупном тиражу од преко 100.000 примерака а разгледнице у приближно три милиона примерака. Примерци ових радова остали су трајно и у библиотекама.

Кад је у питању „чиста“ уметност, а под тим подразумевам радове излагане на изложбама, они ствараоцу пружају више могућности за креацију јер није ограничен било каквим захтевима. Са друге стране, то су радови које публика најчешће може видети 10-15 дана. Неки од њих промене власника, дуги чаме по ћошковима, а, све заједно, њих је најтеже сачувати. То је био разлог да пожелим да их објавим у монографији и сачувам од заборава. Направио сам избор од 300 радова насталих током 50 година излагачке активности и презентовао их у монографији. Такође, била је то прилика да забележим своја размишљања о фотографији као уметности, као и да објавим део онога што су други писали о мом раду.

Свака фотографија у Вашој монографији приказује тачно оно што је у опису изнад ње написано и одражава осећања која сте описали. На пример, фотографија унутрашњи мир заиста приказује мирно језеро и одаје осећај мира. У којој мери сте док сте фотографисали размишљали о осећањима која призор може изазвати или поруци која се крије иза њега?

Бранислав Стругар: Када радим у области примењене уметности, односно, кад фотографија има одређену функцију и намену, нужно размишљам какав ће ефект она имати на посматрача. Фотографија има различите задатке у реклами, фото-журнализму као и у безброј других примена, али се увек обраћа конзументу и мора се мислити на то како ће он реаговати на фотографију. За мене је изложбена фотографија нешто друго. Она настаје из потребе да прикажем своја осећања.  

У којој мери сте примећивали нека нова значења након фотографисања?

Бранислав Стругар: Након фотографисања може доћи до додатне обраде и у том процесу је могуће придавати нова значења. Фотографија затеченог стања само је полазна основа за даља истраживања, мењања, доградњу па и стварање нових значења. 

Када се дешава да публика припише неко значење Вашој фотографији о коме ви нисте ни размишљали док сте фотографисали и гледали своје фотографије?

Бранислав Стругар: Наравно, перципијент има свој доживљај и он у ликовном делу може „видети“ оно што аутор није видео. Уметност није математика, може имати више истина. 

Написали сте да када идете у природу, не трагате за занимљивим мотивом већ се трудите да откривате осећања. Како препознате то осећање?

Бранислав Стругар: Кад сам у природи трагам за мотивима који ће у мени изазвати емоције. То није увек оно што називамо лепим, може бити и драматично, снажно: олуја, непогода, бујица, магла. Осећања дођу сама, а ја покушавам да их забележим.

Колико размишљате о томе како ће баш та фотографија изазвати осећања код других?

Бранислав Стругар: У том тренутку то је само мој доживљај и моја тежња да ту емоцију прикажем ликовно. Тај посао се наставља у лабораторији или за компјутером. Некад је тај пут краћи, некад може да траје дуго, а тек кад се одштампа на папиру могу га сматрати готовим. Тек тада могу гледати реакције других и размишљати о њима 

У фотографији „Траг“ се на тренутак учини посматрачу да људи плове по снегу јер вода делује густо и бело, а на тренутак беличасти тонови делују као облаци, те се стиче утисак као да људи плове по небу. У којој мери сте овде имали намеру да се „играте“ са перспективом и техником?

Бранислав Стругар: Настанку ове фотографије претходи низ „игара“: прво је рано устајање и полазак од куће по мрклом мраку јер ми је природа најинтересантнија у време свитања, што значи да до тог тренутка треба већ одабрати мотив и стајну тачку. Фотографија је снимљена у контрасветлу, у снажном одблеску који ниско излазеће сунце прави у језеру, наравно, уз избор одговарајућег објектива и кадра. Касније, током дораде могуће је утицати на контраст и интензитет светла.

 

Траг (фото: Бранислав Стругар)

Техником и знањем сте се поигравали и у књизи „Поигравање“ испод које сте написали да фотографија не представља реално стање. У којој мери се фотографијама представља оно што фотограф жели?

Бранислав Стругар: На поменутој фотографији („Поигравање“) вода се поиграва преливајући се преко стене, мењајући форму и изглед, у делићу секунде. Тешко је рећи шта је ту реално стање, јер оно што видимо на фотографији то је оно што је фотограф одлучио да нам покаже бирајући кадар, а још више бирајући време експозиције.  Могао је да промени неколико експозиција и сви снимци би били различити, а истовремену сви би били реални. С друге стране, то је креација уметника кога реално стање ничим не обавезује.

На који начин је могуће манипулисати детаљима у новинарској фотографији?

Бранислав Стругар: Безброј је начина манипулације. Присећам се једног од најбезазленијих из времена док сам радио у информативном програму. Снимак са неке седнице увек је требало да прикаже да је сала пуна, значи, нису смеле празне столице да буду у првом плану (које су још могле бити потенциране широкоугаоним објективом). Или на пример, стојећи на брду изнад Скадарског језера, на мени је избор: да направим диван пејзаж језера телеобјективом, или да ставим широкоугаони који ће у предњем плану показати депонију смећа. Данас су могућности манипулација веће него што су икад биле, од дигиталне обраде до коришћења снимака уз лажне легенде… 

 

Због чега су светлост и сенка незаобилазни елементи у Вашем раду?

Бранислав Стругар: Светло чини технологију фотографије и без њега фотографије нема,  међутим, сенке праве атмосферу која је мени интересантна. Најбаналнији мотив при јутарњем сунцу може бити изузетно интересантан.  Како се сунце помера, чак и у соби или канцеларији, „слика“ коју те сенке праве непрестано се мења и у њој можемо тражити ликовност.

Драган Бабовић је рекао да сте тиме показали да живот не чини само светлост, већ и сенке. У којој мери сте ово имали на уму као поруку док сте фотографисали?

Бранислав Стругар: Сенке су увек интригантне. Оне мењају предмет снимања и амбијент. Често прикривају део стварности коју наша машта надопуњује. Можда је у томе чар и црно-беле фотографије. За мене је најлошија сцена за снимање кад ми се сунце налази иза леђа, када су пејзажи или предмети без иједне сенке.

Драгољуб Тошић је рекао да обично идеју о фотографији разрађујете дуже и онда чекате погодан тренутак да је спроведете у дело. Шта код Вас инспирише финалну идеју?

Бранислав Стругар: Дешавало се да путујући видим пределе који ме инспиришу, али, да их не могу снимити јер ми не одговарају светлосни услови, или да немам времена да то урадим онако како бих желео. Затим бих долазио поново, путујући ноћу, како бих при изласку сунца био на жељеном месту. Или, долазио бих дан раније и ноћ проводио под шатором. Све су то припреме, планови и жеље, али резултат никад није загарантован. Никад нисам био незадовољан и разочаран ако после свега не направим добар снимак.  

Ваше фотографије из Црне Горе професор Ранко Радовић пореди са сликама, тј. ликовним делима направљеним камером. У којој мери имате за циљ да Ваше „ликовне фотографије“ говоре више од 1000 речи?

Бранислав Стругар: Фотографија која говори више од 1000 речи припада сфери журнализма. Рекао бих да таква фотографија, као и хиљаду речи, читаоцима може да донесе истину али и лаж.  Међутим, Ранко Радовић  у мојим фотографијама није сагледавао информацију него ликовност и зато их је поредио са сликама.