УНС вести
14. 06. 2022.
Милица Шпадијер: Има поетичности у ригидности агенцијског новинарства
Некадашња новинарка агенције Танјуг, песникиња и књижевни преводилац Милица Шпадијер објавила је књигу песама "Ново гробље", у чијим су стиховима своје место нашли грешке, опроштаји и људи. Некада се, каже за Удружење новинара Србије (УНС), шалила да уме да обликује свет људима око себе − спољашњи новинарством, а унутрашњи поезијом. Управо у томе се може пронаћи разлог због којег агенцијско новинарство и поезија код ње несметано коегзистирају.
За Милицу Шпадијер факти у новинарству никада нису само факти, а поезија је за обожавање само ако је искрена.
Осим књиге "Ново гробље", објавила је и књигу "Шар планина" за коју писац Бојан Васић "каже да је саздана из релативно дужих, разглобљенијих песама слободне структуре - најквалитетнијим и најснажнијим делом песникињиног света".
Члан је УНС-а од 2021. године и била је новинарка новинске агенције Танјуг.
Завршила је Филолошку гимназију, а основне и мастер студије на Катедри за класичне науке на Филозофском факултету у Београду. Са грчког језика превела је роман "Касандра и вук" Маргарите Карапану, као и збирку песама "Афродита у плавом" Петроса Стефанеаса.
У разговору за УНС, Милица Шпадијер говори о поезији, новинарству, превођењу, али и смрти и рађању као непресушним мотивима.
УНС: Стварање често служи као одбрамбени механизам којим одстрањујемо ствари које нас тиште. Шта сте Ви успели да "сахраните" у књизи "Ново гробље"?
Милица Шпадијер: У „Ново гробље“ сместила сам страхове, надања, грешке и опроштаје, па и читаве људе. Рецимо да сам ту похранила неколико година свог живота, обележених пре свега смрћу моје куме Тање Поповић којој је књига посвећена.
УНС: С обзиром на то да је смрт основни мотив књиге, да ли перципирате смрт као крај или нови почетак?
Милица Шпадијер: И оба и ниједно. Смрт је, са једне стране „коначни непријатељ“, са друге „саставни део живота“. Мислим да је наша перцепција смрти условљена поимањем времена као нечег линеарног, па да је учесталије доживљавамо као крај, али она заправо јесте увек ту и против ње се морамо стално борити. Смрт су и одустајање и заборав и све оно што нам одузима достојанствену вечност.
УНС: Шта се за Вас кроз писање рађа?
Милица Шпадијер: Рађа се разумевање. И аутора са публиком, али и са самим собом. Постоји нешто што зовем „парадокс поезије“ – ствари због којих бисте били разапети могу да буду и разлог због којег ћете бити обожавани ако их опевате како треба. Искреност и суочавање се цене, а писање пружа прилику за оба.
УНС: У Вашим песмама песничке слике су неретко прожете тзв "лепотом ружног". Чиме су инспирисане?
Милица Шпадијер: Цитираћу Есхила − Патњом којом се мудрост стиче. Ја их нисам доживљавала ни као лепе ни као ружне, можда само као детаљне.
УНС: Колико везе овакав приступ има са новинарством с обзиром на то да некада пажњу у већој мери привлаче лоше вести?
Милица Шпадијер: Људи воле трагедије јер су оне понекад једини начин да нешто осете. Кад се деси нека несрећа, новинари одмах гледају има ли мртвих и по томе одређују важност вести. У поезији би неки пандан томе било улажење у интиму до границе непријатног, што је свакако интригантно и може привући читаоце увек жељне „меса“. Свесна сам тога, али не могу да кажем да имам то у виду док пишем.
УНС: Колико је тешко пребацити се из агенцијског новинарства, у коме су кључни и једино дозвољени факти, у свет креативног писања који почива на емотивном доживљају аутора?
Милица Шпадијер: Једно време сам се шалила како обликујем свет људима око себе, спољни вестима које пишем, унутрашњи поезијом. Чиме год да сам се бавила, писала сам и независно од тога. Посао је посао, поезија је поезија. Па ипак, има одређене поетичности и у тој агенцијској ригидности. И у песми је, слично као и у вести, некад важно рећи што више са што мање речи. А и факти никад нису само факти. Рецимо, никада нећу заборавити догађај који се одиграо кад сам почела да радим у агенцији. У Малију се десио страшан масакр – када је вест дошла до нас стајало је да је убијено шездесет становника села, и жене и деца и старци. Било ми је јако тешко да напишем ту вест и у тренутку кад сам је завршила уредник ме је питао „Колико си мртвих имала тамо у Малију? Шездесет? Сад их има сто двадесет, додај.“ Осетила сам се као да је неко у секунди убио још шездесет људи на моје очи и припала ми је мука.Покушала сам касније да напишем песму о томе, али нисам успела. Изгледа да је и вест вест, а песма песма.
УНС: С обзиром на то да сте студирали на Филозофском факултету, колико је изучавање грчког и латинског језика, као и античке културе уопште, имало утицаја на Ваше стваралаштво?
Милица Шпадијер: Имало је пресудан утицај. Ја сам ишла и у класично одељење у Филолошкој гимназији, где смо већ од првог разреда преводили римске песнике. За Илијаду и Одисеју знам откад знам за себе захваљујући мојој мајци. Антички свет је, једноставно речено, одувек био мој свет и све што сам икада написала била је нека врста дијалога са њим.
УНС: Са грчког језика сте превели и роман "Касандра и вук". У којој мери се због потпуног стилског и мисаоног прилагођавања на један језик, може рећи да преводилац креира ново уметничко дело?
Милица Шпадијер: Зависи шта желите да постигнете. Ја не волим да превођењем стварам ништа ново, трудим се да будем што је могуће ближа оригиналу. Ако неко није добар писац, преводилац га не сме чинити бољим. Али, ако преводите нешто изузетно, ваша је дужност да то у потпуности пренесете, мењајући и прилагођавајући шта је потребно. Занимљив пример је Пастернак који је у свом преводу Гетеовог Фауста на руски, како тврди руски писац Јуриј Јурченико, Фауста поистоветио са Стаљином и учино га суровијим. Слично је урадио и са Шекспировим трагедијама, тако да Руси захваљујући њему буквално имају „свог“ Отела, Магбета, Краља Лира...Ја то никада не бих урадила, али ја нисам Пастернак.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.