УНС вести
11. 01. 2022.
Сећање на колегу Ђуру Лазића (1953–2021)
Крајем 2021. године сахрањен је Ђура Лазић, новинар листа „Пруга“ у пензији и члан Удружења новинара Србије. Лазић је преминуо 27. октобра, а сахрањен је 3. новембра 2021. године у Београду.
Лазић је рођен 1953. године у селу Жегра, општина Гњилане. Новинарством је почео да се бави 1983. године у Приштини. Радио је као новинар „Јединства“. Био је дописник „Вечерњих новости“, „Политике“, агенције ТАНЈУГ.
Новинарством престаје да се бави 1990. године када постаје председник Општинског одбора Социјалистичке партије Србије у Гњилану, а потом и посланик у Већу грађана скупштине Савезне Републике Југославије.
Почетком 2004. године новинар је у редакцији листа „Пруга“. Радио је и на уредничким пословима.
Од колеге Лазића опростили су се колеге из Медија центра „Железнице Србије“, а текст који следи објавиће „Пруга“ у наредном броју.
Све нас је дубоко дирнула вест о смрти нашег дугогодишњег колеге Ђуре Лазића. Ђура је рођен је у Гњилану, завршио је српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Приштини. Био је новинар у приштинском дневном листу „Јединство“ и дописник „Вечерњих новости“ са Косова и Метохије. Предавао је српски језик у средњој школи у Приштини. Остао је упамћен као неко ко није учио децу само градиво, већ их је учио и животу, због чега су га ђаци много волели и био им је омиљени професор.
На железницу је дошао почетком 2006. године. Био је, најпре, новинар у листу „Пруга“, затим је радио као уредник Службеног гласника “Железница Србије“, био је главни и одговорни уредник листа „Пруга“ и редактор. Памте се његови надахнути текстови пуни прелепих описа писани са терена, репортаже о људима пуне топлине, писане на њему особен начин. Знао је и да „наоштри перо“ у критичким анализама тема везаних за пословање железнице или указивањем на негативне појаве.
Наш колега Ђура био је права енциклопедија знања, паметан и мудар, али несебичан да своје знање подели са другима. Боем седе косе и браде, по којој су га сви препознавали, увек је био спреман да помогне и да савет. Био је пун прича о догодовштинама из свог богатог живота, већим делом из кафана, где се сусретао са многим живописним ликовима, песницима, глумцима, певачима, али и са оним „обичним светом“, а којима је увесељавао колеге.
Изузетно је волео своју породицу, био пожртвован супруг Светлани, а трудио се да своје троје деце Николу, Небојшу и Косовку изведе на прави пут, да буду честити људи, у чему је и успео. Највећи део пензионерских дана, којих нажалост није доживео много, проводио је са унуком Максимом ког је обожавао.
Драги Ђуро, никада нећемо заборавити твој боемски шарм, мудре изреке и топлу људску реч.
Коментари (1)
Остави коментар12.01.
2022.
Djuro Lazić, odlazak
Bože, koliko divnih ljudi iz generacije 1953 ode prosle godine u večnost. Večna mu slava i hvala!
Одговори