Случај "Курир" (2017)

17. 07. 2017.

Аутор: Курир/Ј. Пронић Извор: Курир

Родољуб Шабић за Курир: Пореска да каже колики је дуг Адрија медија групе, ако га има!

Некоректан однос према Поверенику као институцији није „специјалност“ актуелне власти. Сада је то можда кулминирало, али присутно је све време, све владајуће гарнитуре слале су поруке да је повереник „опасан“

Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, у интервјуу за Курир говори о томе зашто га власт перципира као „државног непријатеља“, какву поруку смо послали свету „случајем Савамала“, због чега уговори са „Фијатом“ и „Београдом на води“ нису смели да буду тајни, али и о корупцији, злоупотреби и дискриминацији медија.

- Мој однос с представницима власти мора бити детерминисан заједничким циљем, дакле заштитом и унапређењем на закону заснованих права и интереса грађана. Нажалост, веома често то није тако. Нужно је да неки схвате да успостављање савременог система заштите података о личности није ни мој приватни посао, ни искључиви задатак Повереника као институције, већ изузетно комплексан државни посао који подразумева обавезе и ангажман великог броја субјеката, посебно Владе и министарстава. Нужно је и изменити праксу да Влада игнорише своју, законом утврђену, обавезу да обезбеди принудно извршење решења Повереника, као и да надлежно министарство, готово по правилу, не покреће прекршајне поступке против оних који крше закон. Проценат успешних интервенција Повереника достизао је 96 одсто, али у прошлој години је, нажалост, смањен на 92 одсто.

Колико је кривичних пријава поднела ваша канцеларија, колико их је процесуирано и на какве сте све опструкције наилазили?

- Повереник је до данас поднео укупно 32 кривичне пријаве, а донета је само једна правоснажна осуђујућа пресуда. У 16 случајева наступила је застарелост гоњења или је осуда изостала због примене начела опортунитета. Поступци по другим кривичним пријавама су „у току“, шта год то значило. Нажалост, највероватније ће значити - застарелост.

Да ли је Више јавно тужилаштво платило новчану казну од 800.000 динара, којом сте их казнили због непоступања по вашем налогу - а тражили сте информације о „случају Савамала“?

- Независно од тога да ли је платило казну, било које тужилаштво које крши закон, крије информације о свом нераду, не поступа по налозима надлежних државних органа и учестало чини кажњиве прекршаје извесно шаље опскурну слику о стању правосудног система државе. А одредбу закона по којој је један од главних задатака тужилаштва да „штити законитост“ буквално претвара у карикатуру.

Какву поруку шаљу државне институције када одбијају да поступе по налогу повереника?

- Правна сигурност и извесност су у фундаменту сваке уређене државе. Они су, за транзициону земљу, улазница за друштво таквих држава. Они су важна претпоставка за сарадњу, долазак страних инвеститора, напредак процеса европских интеграција... Ако шаљете поруку да одлуке надлежних државних органа, по закону обавезујуће, неко, а поготово власт, може да игнорише, онда сами себи отежавате улазак у друштво уређених модерних земаља. Будимо прецизни, није реч о „сарадњи“ с повереником, она може бити и необавезна и факултативна, реч је о обавези поштовања закона.

Да ли сматрате да је уговор државе с „Фијатом“ требало да буде јаван и зашто се он и даље крије?

- Да, наравно да сматрам. То сам рекао још у време његовог закључивања. И више од тога, по жалби покојне Верице Бараћ и њеног Савета донео сам решење којим сам наложио да се уговор учини доступним јавности. Тадашња влада није извршила то решење, изиграла је извршење. Нису га извршиле ни касније владе, укључујући и актуелну. Зашто? То је питање за њих. Правних разлога за то није било и нема их.

Ту су и неки капитални уговори са „Ер Србијом“ и „Београдом на води“ који нису откривени...

- За све сличне уговоре, начелно, није спорно да су одређене информације поверљиве и да се сходно томе јавности може ограничити приступ њима. Ту је реч, пре свега, о информацијама чији извор је сам страни партнер, односно информацијама које њему „припадају“, па је оправдано да јавности не буду доступне. Међутим, такав третман не могу имати све информације. Поготово не оне које су неопходне за оцену оправданости располагања наше стране јавним новцем и ресурсима, као што су уступање државне својине, субвенције, ослобађање од пореза... Ускраћивање тих информација је и формално незаконито и има више реалних штетних последица. Отежава објективну оцену оправданости и ваљаности посла и, што је најгоре, неминовно изазива сумње у могућу корупцију.

Делује као да власт повереника некада етикетира као државног непријатеља. Да ли је то тако у вашем случају?

- То је сасвим евидентно. Иначе, такав некоректан однос према Поверенику као институцији није „специјалност“ актуелне власти. Сада је то можда кулминирало, али присутно је све време, све владајуће гарнитуре слале су поруке да је повереник „опасан“, „угрожава интересе земље“, „нарушава економски или финансијски поредак“, „угрожава безбедност“ или је „крив за све“. Ради се о потврди једног ружног феномена, који се огледа у томе што све наше политичке странке, кад су у опозицији, веома цене људска права и права јавности, па доследно томе и повереника. Кад дођу на власт, то се потпуно мења, па повереник постаје „непријатељ“. Иако, понављам, није једини, пример владајућег СНС је у том погледу посебно илустративан. Увид у статистику Повереника, у вези са жалбама поднетим од стране политичких странака, па сходно томе и решењима донетим у њихову корист, потврђује да је рекордер СНС. Поднео је убедљиво највише жалби, а у његову корист донето је највише решења. Робусно и доследно инсистирао је на правима из закона, тражио и добијао заштиту права од Повереника, и тако давао допринос афирмацији права јавности. Али рекорд који се и данас држи СНС је остварио давно, онда кад је био у опозицији. Данас се тога „не сећају“.

 
Рачуни „Адрија медија групе“ недавно су блокирани због наводног пореског дуга, али без образложења. На све захтеве, између осталих и УНС, да се обелодани због чега су тачно блокирани рачуни компаније, Пореска управа одговарала је да су они „тајни“. Да ли подаци о разлогу блокаде рачуна у оваквој ситуацији треба да буду познати јавности?

- Да, сматрам да ти подаци треба да буду доступни јавности. Уосталом, још пре неколико година Пореска управа увела је у праксу објављивање спискова великих дужника и њихових обавеза. Објављивани су до моје интервенције, због тога што је то било кршење Закона о заштити података о личности, чак и подаци физичких лица. Код правних лица тај проблем не постоји, а евентуално неизвршавање јавно-правних обавеза као што је порез јесте легитиман предмет интересовања јавности.

Стиче се утисак да се тајност одређених података не примењује исто за новинаре, грађане и представнике власти, који их по потреби износе?

- С тим у вези, имамо двоструки проблем. С једне стране, све је евидентније да неке информације о раду или у вези с радом јавних установа или пак „лични“ подаци из биографија или о приходима и имовини функционера добијају заштиту иако их не заслужују, него би, напротив, то морало да буде предмет третмана и јавности и органа гоњења. С друге стране, евидентно је да неки подаци, било о раду јавних институција, било лични подаци грађана, који заслужују заштиту, ту заштиту у пракси немају. Ако се све то дешава у околностима које указују на злоупотребу и дискриминацију медија, онда је то забрињавајуће и са становишта слободе медија.

Многи тврде да је то само један у низу начина притиска власти на медије. Постоји ли слобода медија у Србији?

- Издвојићу само један релевантан феномен, а то је чињеница да веома значајан део прихода који медији остварују потиче из јавних извора, да је реч о средствима којима се на различитим нивоима власти располаже дискреционим одлукама и на нетранспарентан начин. Од медија који од власти примају знатна финансијска средства није реално очекивати да ће објективно, а поготово не критички, извештавати о њеном раду. Такав однос неизбежно индукује аутоцензуру. Озбиљно залагање за слободу медија подразумева реално сагледавање овог комплекса, свођење обима ове „државне помоћи“ у оквире прихватљиве са становишта европских стандарда и пуну транспарентност располагања овим средствима. Обавеза власти није само да се коректно односи према тој слободи и уздржи од њеног ограничавања. Њена обавеза и задатак подразумева више, власт мора да обраћа пажњу на све феномене који су од значаја за слободу изражавања, поготово на оне којима се она реално или потенцијално угрожава (од хакерских напада на сајтове, преко организованих кампања ботова, па до претњи и напада на новинаре и медије), и да на њих реагује на начин примерен демократском друштву. Не мислим да то чини.

О обраћању поверенику

Грађани ми се највише жале на корупцију

На шта вам се највише жале обични грађани, који су им проблеми?

- Пажња је у највећој мери, на свим нивоима власти, усмерена на јавни новац, јавне набавке, јавне ресурсе уопште. Рекло би се да су и грађани и медији од мноштва потенцијала Закона о слободном приступу информацијама најбоље препознали велики антикорупцијски потенцијал. Нажалост, за власт се то не би могло рећи.

 

О могућем политичком ангажману

Сугеришу ми да се кандидујем за градоначелника Београда

Да ли сте размишљали о политичком ангажовању? Иду градски избори, размишљате ли да будете кандидат за градоначелника Београда?

- С функције министра и из руководства једне владајуће странке повукао сам се пре 15 година, сам, када то нико није ни тражио ни очекивао. Касније сам се вратио на јавну сцену, и заиста сам задовољан што многи грађани мисле да сам, заједно са сарадницима, успео да изградим институцију достојну поверења. У последње време често сам у прилици да и од грађана и од политичара чујем сугестије да се кандидујем. Искрено, нисам о томе размишљао. Има још ствари које желим као повереник да покушам да решим. Уосталом, ни избори које помињете ни неки други нису скоро. И за евентуално размишљање има времена.