Синдикалне теме

11. 08. 2023.

Аутор: С. Димитријевић, А. Ничић Извор: УНС

Од ТВ прилога ни за пљескавицу – новинари и професор радног права за УНС о ниским накнадама за медијски садржај

За телевизијски прилог у неким медијима новинар добије око 200 динара, од којих не може да купи ни пљескавицу без прилога, показује истраживање УНС-а. Многи медијски радници годинама раде без или са „лабавим уговорима“, за минималац, који често чекају више месеци. Да би се ситуација променила, потребне су, кажу саговорници УНС-а, политичка воља и измене законодавства.

Новинарка Силвија Стојић тренутно ради хонорарно, а до сада се сусретала углавном са ниским платама и пословима без уговора.

„На једној новосадској телевизији добила сам понуду да радим као репортер на терену за 40 хиљада динара, без уговора. То сам одбила. У разговору на другој телевизији је, после пола сата, када сам напокон питала за плату, власница почела да виче на мене и рекла да не може да ми каже износ. Плата је, навела је, индивидуална за свакога. Такође ми је понудила да три месеца радим пробно, пуну смену, неплаћено. Тек након тога, одлучили би да ли добијам посао“, прича она за УНС.

Стојић каже да је углавном добијала понуде да волонтира, што је, како додаје, у реду ако си студент, али не после 15 година искуства.

Наводи да је већина портала при НВО или удружењима и да раде преко пројекта, па и хонорари зависе од пројекта. Такође, да би „упао на пројекат“ новинар како истиче, мора да познаје некога и да се његове идеје допадну уреднику.

„Ако дођеш сам и да нудиш своје идеје, што се мени дешавало, нико то неће да плати. Док једни као разлог наводе да уопште немају финансијских средстава за хонорар, други не могу да плате, јер им то не спада у пројекат. То је баш проблем када имаш неке добре идеје за текстове, а немаш где да их објавиш“, каже она.

Имала је, како додаје, понуде да пише за неке музичке портале, који су уместо новчаних накнада за текстове нудили акредитације за догађаје. Каже и да јој је пре неколико година сарађивала са порталом из источне Србије, где је волонтирала. Престала је са радом јер су тражили да свакодневно извештава без новчане надокнаде.

Новинар и сувласник „За медије“ из Зајечара Душан Војводић каже за УНС да су од 2006. године почели да раде прилоге за телевизије које имају националну покривеност. Тржиште, додаје, диктира цене, а средња цена прилога је око 50 евра.

„Ако се узме да је троје људи укључено у производњу прилога, испада да је дневница медијског радника за целодневно ангажовање 2000 динара, што је испод цене ангажовања физичког радника“, рекао је Војводић.

Парадокс је да постоје медијске куће у којима новинари раде и за десет пута мањи износ по прилогу.

Како УНС сазнаје, на телевизији „Белами“, новинари по прилогу добијају око 200 динара.

Власник и главни и главни и одговорни уредник телевизије Белами Видосав Радомировић негирао је ову информацију.

 „Не желим да коментаришем глупости. Лоше су вам информације“, рекао је Радомировић на питање УНС-а планира ли да повећа надокнаде новинарима и колико новинара у Беламију ради за надокнаду од 200 динара по прилогу, а колико је стално запослених.

Марковић: Новинари на локалу демотивисани јер се, ма какав квалитет био, сваки прилог једнако вреднује

Дописница телевизије „Нова С“ Ивана Марковић, која је на почетку каријере месец дана сарађивала са телевизијом „Белами“, потврдила је за УНС да су 2006. године, када је почела да ради, накнаде по прилогу на овој телевизији износиле 150 динара. Она је из „Беламија“ отишла без хонорара.

Њен супруг је, како каже, такође радио на овој телевизији у режији непријављен и месечно је зарађивао 15 хиљада динара. Додаје да су многе колеге са којима је у контакту потврдиле да су плате, хонорари и надокнаде за прилоге данас слични.

Новинари у локалним медијима су, како каже, ниским надокнадама демотивисани да уложе труд у телевизијске прилоге, јер се, ма какав квалитет био, сви садржаји исто вредују.

„Имамо на локалу много квалитетних новинара, сниматеља и уредника, али ти људи су углавном одлазили из новинарства. И то не само у ПР и политику, већ и у драгсторе. Моја колегиница која је радила јако добру емисију за 800 динара отишла је да ради за касом. Увек се сетим и старијег колеге за којег ми је уредник причао да нема шта да једе и да понекад купи само пола хлеба.  У питању је познати нишки новинар“, додала је Маровић.

Иако су на „Беламију“ плате биле минималне, Марковић истиче да никад нису касниле, као што је био случај у другим медијским кућама у којима је радила. У „Коперникусу“ је примала неколико хиљада динара изнад минималца, а отишла је када је сазнала да од ње очекују да настави рад без уговора.

„То сам сазнала када ми нису легле паре на рачун“, додаје.

Марковић је потом, „окушала срећу“ на телевизији „Зона“ у којој је радила за плату од око 20 хиљада динара.

„У 'Зони' сам остала без посла у осмом месецу трудноће зато што се телевизија затворила. Одустала сам на кратко од новинарског посла, јер сам сматрала да ми не доноси сигурност. У тренутку када доводите у питање свој образ, углед и сигурност, треба вам подршка уредника, али и финансијска потпора менаџмента“, рекла је Марковић за УНС.

Осим тога, када остале колеге желе да за малу цифру раде новинарски посао, немогуће је, како истиче, своју цену рада повећати ни на који начин.

Новинарству се вратила 2017. године, када је постала постала дописник телевизије „Прва“.

„Тада сам примила прву нормалну плату. Нисам била, додуше, запослена код њих него сам била дописник преко агенције за запошљавање у Нишу. Власник Прве је тада била 'Антена медија група'  из Грчке. Касније су преузели други власници који су новинаре Коперникуса укључили у дописничку мрежу. Када је 'Прва' продата, гашена су дописништва. Многи од нас су остали без посла и свако се сналазио како је знао“, каже Марковић.

Неколико месеци касније запослила се као дописник на телевизији „Нова С“, на којој и данас ради. У дописничком послу се, како каже, више проналази јер има утисак да се у већој мери цени иновативност.

Урдаревић: Грански колективни уговор – решење за остваривање радних права стално запослених и „слободних новинара“

Проблематична је, каже професор радног права др Бојан Урдаревић, чињеница да нема могућности за одређивање минималне накнаде за новинаре,  јер нема гранског колективног уговоара који би се примењивао на целу професију.

„За новинаре излаз је у колективном уговору, за који нема капацитета. Нема оног ко би потписао такав уговор у име послодавца, а нема ни довољно чланства у синдикатима. По неким истраживањима новинари више верују удружењима и више су концентрисани око удружења него око синдиката. Удружења по нашем закону немају права да закључују колективни уговор. У нашем законодавству су синдикат и послодавци, то су две стране“, додаје Урдаревић.

Професор Урдаревић као други проблем наводи да грански колективни уговор не би важио за новинаре ван радног односа, јер они нису препознати ни у једном закону. Додаје да новинарска професија није дефинисана ниједним законом, за разлику од слободних уметника који су препознати Законом о култури, па се тачно зна ко се може сматрати слободним уметником.

„Решење би било да се положај новинара, радно-правно регулише посебним законом, а не Законом о раду. Ви имате право да у Закону о информисању решите питање радно-правног статуса новинара, па чак и уредите питање репрезентативности синдиката - да није потребно 15 одсто него 10, да пробамо да смањимо тај цензус“, додао је.

Држава, по његовом мишљењу није превише заинтересована да решава овај проблем, јер се не ради о великом броју људи. Такође, разлика у доприносима за новинаре који раде по привременим уговорима и стално запослене је врло мала.

„Држава није на губитку, већ човек и радник. Он плаћа мање-више сличне доприносе када ради по уговорима ван радног односа, а нема ништа.  Када ради по уговору о раду има сва права. Држави не смета да радите у оваквим облицима рада јер свакако плаћате доприносе. То што права нису остварена није битно“, додаје он.

Проф. др Урдаревић сматра да би синдикати у јавним медијском сервисима могли бити носиоци гранског колективног преговарања. Међутим, они су се изборили за своја права, која су осталима недостижна и не желе да се баве гранском колективним уговором.

Решавање радног статуса медијских радника који су у прикривеном радном односу, по Урдаревић је посао за инспекцију рада која би требала да утврди да уговори нису адекватни за обављање посла и да натера послодавца да закључи уговор о раду.

„Новинари раде у прикривеном радном односу, раде у сивој зони, јер нема контроле, нема надзора, људи су затечени односом узми или остави. Могу само да се жале инспекторату, да туже… Ако нећете да тужите или поднесете пријаву инспекцији, нико неће да дође да вас брани“, закључује Урдаревић.  

 

Тек сваки пети новинар има плату вишу од 45 хиљада динара Резултати истраживања УНС-а из 2013. године показали су да тек сваки пети новинар има плату вишу од 45 хиљада динара. Нешто мање од четрдесет одсто новинара примало је плату која је износила између 130 и 240 евра. До сличних резултата дошао је и Центар за развој синдикализма две године касније. Такође, истраживање УНС-а из 2019. године показало је да 60 одсто новинара ради по „лабавим уговорима“.