Синдикалне теме

08. 08. 2023.

Аутор: К. Ковач Настасић Извор: УНС

Радна недеља новинара нема ни почетак, ни крај

“Новинарство је начин живота, а не само бројање радних сати. Никада нећете у сред рада на некој теми погледати на сат и рећи: ‘Истекло ми је осам сати, отићи ћу кући, па ће то неко други да доврши’”, рекла је Удружењу новинара Србије (УНС), у разговору о томе колико траје радна недеља новинара у дневној штампи, новинарка Славица Јововић.

Из разговора УНС-а са садашњим и бившим уредницима и новинарима, неспорно је - новинари немају јасно одређено радно време и њихов радни дан траје док не заврше посао.

„Многи новинари данас подсећају на пекаре који раде 24 часа дневно, без паузе, без слободног викенда, без радног дана који се завршава 'тада и тада'“, каже новинар у пензији Миленко Васовић.

Догађаји су наше радно време

Дан новинара у редакцији диктирају дневни догађаји. Иако запослени по уговору о раду имају формално прописано радно време, саговорници УНС-а сагласни су да је то најчешће „само мртво слово на папиру“.

„Новинари раде са живим људима, трагају за информацијом коју најчешће није лако добити и много времена потроше управо у том звању и проналажењу контаката. То се не може увек десити од 9 до 17 сати, већ је често случај да се повратна информација добије после радног времена. Наравно да тада новинар неће одустати од информације, већ ће сести за рачунар и написати текст, каже новинарка „Вечерњих новости“ Ивана Ковачић.

Новинари, прича она, често у току свог радног времена зову саговорника који је на послу или заузет, „а он онда подразумева да је сасвим нормално звати новинара у 8, 9, 10 сати увече“.

„И наравно да их новинар, да би направио добру причу, неће одбити“, наводи Ковачић, која је и председница Синдиката новинара „Вечерњих новости“, подружнице Синдиката новинара Србије (СИНОС).

Не оставља се редакција без текста

Новинари су на овај начин живота и рада навикли и то најчешће сматрају нормалним.

„Моје радно време диктирају дневни догађаји, па ми радни дан траје све док не обавим посао“, потврђује за УНС и Александар Бојовић, новинар дневног листа „Политика” који прати хронику. 

Он истиче да је бавећи новинарстви навикао да ради у свако време, на различитим местима и у различитим условима и ситуацијама.

„То ми не представља проблем. Сматрам да новинар не сме да остави редакцију без текста јер му је истекло радно време“, каже Бојовић.

Он потврђује да формално има осмочасовно радно време и да по уговору о раду, „ради од понедељка до петка од 10 до 18 сати“.

„Има дана када радим испод осмочасовног времена, али често остајем дуже од тога. Догађаје који се дешавају увече у 'Политици' покрива ноћна екипа, а викенд издање уређује викенд екипа. Понекад радим и увече, и то је у договору са уредником. Новинари у мојој рубрици петком остављају текстове викенд екипи, а на располагању смо да помогнемо и суботом и недељом ако је то потребно“, каже Бојовић.

И његове колеге у „Политици“, како је рекао, раде на сличан начин.

„Новинари појединих рубрика се, на пример, смењују у дежурствима суботом и недељом и за те дане викенда када раде, добију слободне дане у току следеће недеље“, рекао је Бојовић.

Новинарка Славица Јововић била је главна и одговорна уредница “Правде”, “Гласа јавности”, уредница у “Блицу” и новинарка Радио Београда 202.

Како прича за УНС, искуство је показало да „радно време новинара зависи од редакције до редакције, од тога како је конципиран рад у редакцији, чиме се и колико широко бави медиј, колико има људи, какве су им амбиције, односно шта желе да постигну, ураде и пласирају, и у којој мери. Од самог система зависи и организација унутар редакција“.

Некада су, каже, задужења новинара и ангажмани били везани за одређене секторе, такозване ресоре, па су новинари искључиво пратили један ресор, судство, школство, образовање, културу, позоришта, спорт итд.

„У таквим случајевима је сама идеја о одређеном радном времену новинара неусклађена са врстом посла. Ако новинар, на пример, прати високо образовање, па се данас нешто дешава у тој области и то траје изван тих осам сати, тај новинар ће то да пропрати до краја како би имао коначан текст“, прича Јововић.

Новинарство је специфична професија и није је могуће упоредити са било којом другом врстом посла којe се могу мерити на сат, сматра Јововић.

„Ми не радимо у некој канцеларији, у некој фабрици па да је после осам сати крај радног дана, тако да се у дневној штампи често изађе из тих оквира. Како се и да ли то награђује, то је друго питање и различито је од редакције до редакције. Негде се плаћа, негде добија слободан дан, или, на пример, могућност да новинари неки други дан могу да изађу раније или дођу касније. Зависи. То се углавном договара, ту се тешко могу повући неке стриктне линије. Људи се крећу у редакцијама и договарају једни са другима у ходу“, истиче она.

Уредници најчешће у редакцији остају дуже од новинара.

„Тако је било и раније, тако је и сада. Новинар у штампаном медију има задатак да испрати догађај или тему, напише причу и са тим је завршио. Уредник, пак, прати рад више новинара, мора да провери све текстове и да их припреми за прелом, односно штампу. Колико је већа одговорност позиције на којој је неко у медију, толико су захтеви од њега већи“, закључује она.

Ни ентузијазам није изнад граница могућности

Да радна недеља новинара нема фиксно одређен број радних сати потврђује и новинарка Ивана Ковачић.

„Радна недеља новинара нема ни почетак, ни крај. Она траје нон-стоп, осим можда ноћу, ако нисте дежурни уредник“, каже она.

Како наводи, то је тако због природе посла. Чак и када су на одмору, људи читају вести, на телефону, у штампи или на телевизији.

„Новинари су ти који стварају те садржаје. Чак и сада, у доба copy-paste новинарства, мора да постоји неко ко ће информацију написати, а чак и они који је копирају морају тај посао физички да ураде. Нема прекида у раду, за новинара је свеједно да ли је субота, недеља, понедељак, уторак…“, каже Ковачић.

Чињеница је да новинари имају и доста „празног хода“, али исто тако и периоде непрестаног рада.

„Пре 20, 30, 40 година новинари су били људи ентузијасти који су заиста постајали новинари јер им је то био сан од детињства, волели су да откривају велике приче и истине и они се нису много бунили ако су радили по 12, 15 сати. Савремени свет је доста убрзан, захтевнији, потрошнији, па троши и саме новинаре који су некада на граници својих могућности“, истиче Ковачић.

Новинар не може да бира ни место ни време где ће се нешто десити или где ће морати да оде како би направио причу.

„Сетимо се на пример пандемије Ковида. Када ти кажу да је одобрено да екипа оде у Ковид болницу у, на пример, 7 сати, новинар не каже: 'Извините, молим Вас да поштујете моје радно време од 9 до 17 сати'.  Некада је случај да новинар мора и на самом догађају да извештава за свој портал. Новинари хронике имају и ноћу много посла. Једноставно, догађаји се дешавају 24 сата“, каже Ковачић.

Израбљивање кроз смањење броја новинара

Када је реч о броју радних дана новинара штампаних медија у недељи, све зависи од области коју новинар прати, али и позиције, сагласни су саговорници УНС-а.

„Новинари који прате унутрашњу политику - њима је сваки дан радни, нарочито јер их је мало. Они не знају када ће се, на пример, обратити председник, којим поводом, са ког места, да ли је у 6 ујутру, у 7 увече, да ли им је тад крсна слава и тако даље…  Такође, новинари који раде градске рубрике, хронике… Поједине рубрике у већим медијима имају и више новинара, али замислите мање, локалне медије, који желе да опстану на тржишту. Њима су новинари стално у стендбај режиму“, закључује Ковачић. 

Како каже, „тренд је у новинарству да се у редакцијама смањује број људи“.

Медијске куће су, подсећају новинари,  последњих година у великим губицима и труде се да смање број радника.

„Имамо ситуација да читаву страну у новинама ради једна особа, а за веће рубрике попут на пример економије, две особе. Они су и творци садржаја и редактори и уредници и прате техничку припрему за штампу. Имају, такорећи, целодневно радно време. Од 10 ујутру до 19,20 сати увече. Неки то трпе јер имају солидне плате, али зато немају своју слободу. Чак и када су на одмору, они су стално  доступни, прате вести, зову их из редакције јер нема довољно новинара“, каже Ковачић.

Новинар Миленко Васовић сматра да су новинари „делимично  и сами криви за такву ситуацију, јер на то пристају, а суштински разлог је трка власника за профитом“.

„Та профитоманија најбоље се огледа у смањењу броја новинара по рубрикама. Некад сам водио рубрику Друштво и Економију у 'Блицу' која је имала двадесетак људи, а било нас је, рецимо, знатно мање него у 'Новостима', па чак и 'Политици'. Данас се тај број  свео на неколико, најчешће двоје, троје људи, а посао се увећао. Да и не говорим о градским рубрикама које су често биле најбројније. У њима је у сваком тренутку било по 20, 30 новинара – од почетника до искусних колега и неколико уредника.  Замислите колико је текстова тада конкурисало за објављивање и какав се квалитет из тога могао изродити. Наравно да је у таквим приликама било мање оптерећења, мање дежурстава, није било израбљивања што је основна одлика рада у многим данашњим редакцијама“, прича Васовић.

Ипак, каже он, то не значи да се не треба бавити новинарством.

„Напротив. Не треба пристајати на неплаћене сате, на закинуте слободне дане, на бедне хонораре, јер све то заједно штети професији подједнако као и наручени текстови. Тако се једино може градити и бранити интегритет новинара. Све друго је пропаганда, рекетирање, стриптиз. Зовите то како хоћете“, каже Васовић.

Интегрисане редакције нови изазов и оптерећење за новинаре

Тренд интегрисања редакција и све чешћи захтеви да новинари раде и за штампано и за онлајн издање додатно утиче како на радно време, тако и на исцрпљеност новинара. То су две различите врсте медија, подсећају колеге.  

„Ја радим и за принт и за онлајн. Од мене се очекује да нађем тему, да нађем одговарајуће саговорнике, да урадим текст, да пронађем или обезбедим фотографије за њега, а када се то појави у штампи, текст морам да приредим и за онлајн издање које захтева другачију форму, опрему. Често новинари не стигну ни паузу да направе“, наводи Ковачић.

Како каже, у штампи тренутно углавном нема конкретних смена, осим дежурства - ноћних уредника, док их на порталима има јер се ту извештава 24 сата. Дигитализација је донела и нове захтеве када је реч и о радном времену, подсећа Ковачић. 

И Славица Јововић истиче да су се штампани медији данас преоријентисали на другачији начин рада.

„Сада су у већини медија онлајн издања примарна, портали су читанији од штампе, док су раније сајтови били, на неки начин, 'пратећи садржај штампаног издања'. Редакције све више прибегавају интегрисаном организовању рада, па често један новинар ради за сајт, за принт, па и видео продукцију и преоптерећени су. То је један од разлога зашто доста људи у неком тренутку данас излази из овог посла“, рекла је Јововић.

Новинар Миленко Васовић сагласан је да новинари данас раде „без паузе, временски одређено радног дана, викенда“…

„Некада се знало, текстови морају бити готови до три, четири сата, и у редакцијама су остајали само уредници и дежурни новинари.  Данас је захваљујући модерним технологијама и незајажљивим апетитима власника, новинарима из некадашњих штампаних медија натоварено опслуживање портала, разних подкаста, снимање, фотографисање...“, каже Васовић.

Он истиче да су новинари „од некадашње господе и пожељне професије претворени у надничаре од којих се очекује још, и још,и још, и са којима уредници комуницирају најчешће са две речи: 'Дај' и 'Брже'“.

„У таквим условима нема ни новинарства, ни здравља, ни личног и породичног живота. Сваки дрвосеча на планини је задовољнији (и боље плаћен) од већине фрустрираних и израбљиваних колега“, каже Васовић.