Синдикалне теме
19. 07. 2023.
Рељановић и Живановић у Подкасту УНС-а: Хонорарни рад је нерегулисана сива зона у којој новинар нема права, а има обавезе
Фриленсинг у новинарству некада је подразумевао потпуну слободу у раду, а сада се своди на прикривен радни однос у коме запослени испуњава све обавезе, а нема ниједно право које је регулисано Законом о раду. Иако је неостваривање радних права хонорарних сарадника у Србији проблем две и по деценије, никакав помак није начињен, закључили су гости Подкаста УНС-а, извршни уредник у дневном листу „Данас“ Влада Живановић и правник Марио Рељановић.
Хонорарни рад је сива зона у оквиру запошљавања коју држава не регулише, а којој приступа све више новинара јер не постоји друга опција. Многи новинари потписују уговоре који подразумевају рад ван радног односа како би стекли искуство и више прихода, закључили су гости Подкаста УНС-а.
Приликом запошљавања, како каже Марио Рељановић, новинари ни не прочитају пажљиво уговоре и не схватају да не могу да остваре ниједно индивидуално или колективно право које је регулисано Законом о раду.
Хоноарани сарадници, дакле, немају право на ограничено радно време, на плаћени прековремени рад, на увећану и минималну зараду, на плаћено одсуство, на годишњи одмор, на боловање и стручно усавршавање, као ни било које колективно право. Они, како додаје Рељановић, не могу да буду чланови или оснивачи синдиката, нити могу да учествују у штрајку.
Ипак, хонорарни сарадници могу да остваре права која су регулисана другим законима. У питању су, како додаје Рељановић, право на заштиту од злостављања и дискриминације, а могу да стекну и статус узбуњивача.
„За хонорарца нема отказног рока и не мора да се раскине уговор са отказним разлогом, али нема ниједно право приликом отказа“, наводи Рељановић.
Основни проблем у законској регулативи је, кажу саговорници, што је рад ван радног односа у потпуности раздвојен од права треба да уживају новинари који раде. Хонорарни сарадник обавља често све што и запослени, али без икаквих права. Због тога је, истиче Рељановић, уговор о обављању привремених и повремених послова омиљен код послодаваца.
Осим ове врсте атипичног уговора који подразумева рад ван радног односа, Рељановић у подкасту наводи и постојање уговора о делу, као и „лажну самозаполеност“.
„За лажну самозапосленост сам чуо пре неколико година, када је дошао ваш колега код мене и питао ме да ли је законито да отвори предузетничку радњу, а да уместо уговора о раду закључи са послодавцем уговор о пословној сарадњи“, рекао је.
Више је врста уговора, а неки подразумевају и плаћање доприноса за здравствено и пензијско осигурање, што је важно због одласка у пензију. Међутим, стопе и основица су често, истиче Рељановић, изузетно ниски.
„Може се заиста десити да радите 115 година, а да не испуните норму од 15 година стажа“, додаје.
Како млади људи најмање размишљају о пензији, они се најчешће и опредељују на ове врсте уговора. Влада Живановић је у подкасту саветовао младе је да од првог дана посла размишљају о радним правима.
„Ја о томе нисам размишљао. Био сам ентузијаста. Мислио сам да ће све доћи на своје место и да ће, ако радим најбоље што могу, неко то препознати. То није случај – не само у новинарству, већ и у сваком другом послу. Послодавац има свој интерес. Ако има теглећег магарца који ће да ради без адекватне надокнаде и радних права, он ће то да користи до максимума“, истакао је.
Хонорарци - кичма српског новинарства
И сам Живановић је, како је испричао у подкасту УНС-а, био 15 година хонорани сарадник у различитим медијским кућама.
„Радио сам као хонорарни сарадник док сам био млад и све је то трајало док нисам рекао: 'Људи, ово више овако не може'. Не само да нећу дочекати пензију, него је у тим годинама немогуће радити без икаквих права. Све је то некаква имитација. Имам одмор 15 дана, а немам га. Пола месеца не добијем ону цифру коју бих добијао да сам нормално радио“, навео је Живановић.
Када је отишао у ПИО фонд, како каже, добио је информацију да после 15 година рада по хонорарним уговорима има само пет година радног стажа.
„Радио сам у неколико фирми као хонорарац, а прво стално запослење добио сам у 'Гласу јавности' 2003. године. Био сам принуђен да променим посао јер је тамо каснила плата. У лист 'Данас' сам прешао 2006. године. До 2012. године сам имао ауторски уговор. Ипак, по том ауторском уговору нам је одмор био плаћан. Радио сам затим у разним другим медијским кућама пре повратка у 'Данас'. Од 2018. године сам стално запослен у 'Данасу“, испричао је Живановић у Подкасту УНС-а.
Живановић истиче да се у статусу хонорарца у новинарству две и по деценије ништа није променило. Хонорарци су „кичма српског новинарства“ и у многим фирмама хонорарци чине више од половине запослених, додао је.
„То је трновит пут. Од сталног запосленог лако сам се враћао на позицију хонорарца само зато што сам мењао фирму. Тако је и у 'Данасу' било до пре неколико година, када је дошло до транзиције у власништву, па је инострани власник морао да поштује законе. Ми сада немамо више хонорарце“, рекао је Живановић.
Стално запослење су му, каже Живановић највише нудили у таблоидима.
„Тумачим да је то зато што људи, ако раде у таквом типу медија, кажу сами себи да ако већ раде у таквом типу медија, постоји плата испод које неће да раде“, рекао је.
Ипак, некада и у уговорима о раду постоје ствари који су ван Закона у раду.
„У каријери сам се сусрео са суманутом клаузулом која каже да је отказни рок од 90 до 120 дана. Имао сам проблем са послодавцем који је покушао да ме услови да одрадим такав отказни рок који је дужи од три месеца“, рекао је.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.