Синдикалне теме

12. 07. 2023.

Аутор: Слађана Димитријевић Извор: УНС

Јованић: Синдикати РТВ-а су моћна машинерија

„Код нас је мало незгодна ситуација последње две године. Практично немамо руководство и сви су в.д. стању. Са Управним одбором имамо контакте, али пошто смо поднели кривичну пријаву, не бих да дефинишем те контакте као плодоносне. Ове године треба да се уради нова систематизација, а колективни уговор мора да се мења, што ће нам, надам се, донети мало боље услове рада.“

Овако Милена Јованић, председница Самосталног синдиката Радио телевизије Војводине дефинише ситуацију у покрајинском јавном сервису, а деловање синдиката описује речима „на муци се познају јунаци“.  

Синдикати ове медијске куће последњих година највише су се оглашавали у јавности. Осим Самосталног синдиката, у РТВ-у постоји струковни и синдикат Независност, а од скоро je и Синдикат новинара Србије (СИНОС) постао репрезентативан. Како кажу, синдикати имају одличну сарадњу, више од 60 одсто запослених су чланови неког од синдиката, а у преговорима са руководством представљају јаку машинерију чији ставови се уважавају.

За УНС смо са Миленом Јованић разговарали о проблемима синдиката, синдикалној сарадњи и како младе заинтересовати за њихов рад.  

Синдикати РТВ-а су у протеклом периоду највише реаговали на најављена отпуштања.

Ми смо јака, гломазна машинерија, у којој има доста нелогичности и запошљавањa по „другим“ основама. Доста колега ради по ауторским и уговорима о привременим и повременим пословима. У једном тренутку, услед отказивања уговора са агенцијом преко које је РТВ ангажовао раднике, отпуштено је око 200 колега. Доста њих је враћено и потписали су уговоре са телевизијом.

Сваки нови Закон о раду радне односе дефинише све лабавије. У медијима већина запослених су хонорарци. Колико је то проблем вама каo синдикату, јер чланови могу бити само стално запослени?

Ви не можете да заштитите људе који очито раде. У РТВ-у има доста колега који су на неким уговорима, а више раде и више доприносе од стално запослених.

Проблем је и што се не разуме поента чланства у синдикату. Свако ће вас ухватити за руку, био члан или не, када је проблем. Синдикално деловање значи и објашњавати људима да синдикат није полутка, или куповина на рате. У овој ситуацији где се дефинише рад покрајинског јавног сервиса у наредних 10 година, не можемо људима увек да објаснимо зашто је важно да буду чланови било ког синдиката. У овом тренутку имамо атмосферу где су три синдиката сложна у мисији да је битно да будеш члан било ког синдиката, небитно да ли је самостални, независни или струковни. Имамо и четврти који је скоро добио репрезентативност, он је за сада непознаница.

Колико бројем чланова добијате „моћ“ у преговорима и да се изборите за нешто што вам је битно?

Ми имамо доста старог чланства, с обзиром на то да постојимо од 80-их, када се по аутоматизму учлањивало. И данас имамо велики број чланова из свих генерација. Код нас се људи везују за то ко је председник, ко је члан одбора, приклањају се синдикатима где имају лична познанства. У неку руку то је добро, а у другу баш и не, јер дешава се да због личних односа не желе да буду чланови синдиката. То више функционише као породична прича. Овде када некога питаш за синдикат, кажу ја сам члан синдиката, немам појма ког. Али сам члан.

Колико су млади заинтересовани за синдикате? Да ли имају свест да морају да се боре за нека своја права?

Можда у овом тренутку мало више,  јер је ова бестежинска ситуација повећала свест о томе. У разговорима са млађим колегама чујемо да су упућени у наш рад, да размишљају да постану чланови.

Шта су по Вашем мишљењу приоритети, на чему ћете инсистирати код промене колективног уговора?

Приоритети су да се јасно дефинише опис послова, звања. Такође, скоро деценију је распон коефицијената бесмислено велик, чак и за иста звања. И описи посла су једно на папиру, а друго у пракси. На одређеним радним местима немате довољан број људи,  а услед „преметачине уговора“ запошљавани су људи на другим радним местима и пословима које уопште не обављају. Мислим да ће нова систематизација показати колико у производњи програма, која је основна делатност РТВ-а, недостаје људи, а колико рецимо у администрацији има сувише запослених.

Да ли имате осећај да у медијима приоритет има менаџмент, а да су медијски радници гурнути у запећак?

Ја 15 година радим у РТВ-у и то је дефинитивно нешто што свима нама у производњи програма смета. Ко ће да нам објасни зашто су нам потребни 50 правника, 150 економиста, менаџери за статистику, за истраживања. Дошли смо у потпуни дисбаланс администрације и производње програма.

Ви сте прошли све методе борбе-преговори, тужбе, штрајк?

Неке ситуације су се наметале, било је и великих проблема, али смо налазили начин да чланство усмеримо ка томе да ли би требало да буде штрајк или не. Наш синдикат се не бави уценама послодавца, али постоје ситуације где је неопходно да се тако нешто деси. Кривичне тужбе против свих чланова УО укључујући и председника имале су за циљ да се пожури са избором генералног директора, али то за сада не даје ефекат. Пробали смо све, пробаћемо и даље, зато смо ту. То не значи да у скоријој будућности, ако се опет нешто не дефинише, не деси опет штрајк.

Имали сте различите директоре. Колико је битно да комуникација са  њима постоји?

Званично, синдикати заступају право радника. И управо због тога што ми можемо да комуницирамо са менаџментом то је добро за све нас. Са досадашњим в.д. генералног директора чини ми се да смо имали најбољу комуникацију, у протеклих 10, 15 година.

Велики број медија нема синдикате. Претпостављам да власницима приватних медија када поменете синдикат, најеже се. Који би био Ваш савет колегама који желе да оснују синдикат?

Групно деловање је најјаче деловање. Нажалост, у Србији тај стари систем синдикалног деловања би могао да се модернизује. Требало би да се доста тога мења, да се програми прилагоде данашњем времену. Али јасна дефиниција деловања треба да буде тимска прича. Мислим да се приватницима мало више дозвољава да немају комуникацију са радницима, што је у другим државама другачије. Нека колеге прочешљају мало шведски систем и то колико је важно имати јак синдикат. Јер управо у ситуацијама где је преломно, где се нешто јасно дефинише, па и у приватном сектору, већи број људи има јачу снагу него појединац.

Да ли постоји могућност да медијски синдикати у Србији почну да комуницирају међусобно, да ли можемо да дођемо до гранског колективног уговора који би важио за све медијске раднике?

РТВ јесте у овом тренутку пример сарадње, међутим на републичком нивоу имате два синдиката Независност и Самостални. Ми у РТВ-у имамо четири синдиката, од којих су два, како бих рекла приватна - СИНОС и Струковни. Не могу да замислим да би могли да се сложимо сви у свему. Око преломних тачака верујем да би се сви синдикати сложили, али у дефинисању колективног уговора не верујем да би дошло до толике сарадње.

Зашто?

Због различитих ставова и мало би дуже трајали преговори. Ако не делујемо сложно као синдикати према било ком послодавцу, онда колективни уговор нема смисао. Не оспоравам идеју, али сумњам у примену. Ни један медији није исти, ни једна дефиниција синдикалног рада у ни једној кући није иста. Ми у РТВ у овом тренутку имамо заједничке ставове, али пре 15 година нисмо.

Како сте дошли до тога да имате заједничке ставове?

Када смо видели да послодавац више ради на своју руку и да мисли да може да са свима нама, условно речено, манипулише.

Руководство значи гледа да манипулише синдикатима и да синдикати што мање сарађују?

То им је најважније. Њима јесте у неком тренутку важно да смо ми несложни, али када дође до потписивања неких важних аката, онда им одговара да смо сложни, јер у противном не могу да раде свој посао. Мислим да у овом тренутку када се важне ствари дешавају за кућу и послодавцу одговара да нас је више сложних, јер ће брже да обави свој део посла. Ми нисмо још добили увид ни у један акт који треба да се потпише и дефинише, али за сада сви репрезентативни синдикати имају исте ставове.

Говорили смо да постоји комуникација са овим руководством. Колики су ефекти тога што договорите? Колико је тешко да се спроведе договорено?

Није тешко уколико има воље. У овом тренутку има воље и да се саслуша и на неке конкретне проблеме реагује. Није баш сваки проблем решен или решив. Можда и ми понекад имамо захтеве који изискују време за решавање. Али инсистирамо и на месечном нивоу тражимо састанке и расправе и на следећем састанку одговоре са претходног. Последњих неколико месеци имамо ефекте. Као и сваки послодавац, и наш креће од најмањих проблема и онда мисле - решили смо нешто. Али када дође до крупнијих, онда настане застој.

Лепо је чути да у неком медију постоје синдикати који могу да кажу да су моћни!

Групно да. Појединачно не можемо да делујемо и то је добро што смо схватили. Наши чланови су у сваком појединачном сектору и у неком тренутку можемо да станемо сви. Моћан смо медиј, довољно је да се окупи стотину људи из програма и каже од сутра немате програм.

Када смо помињали хонорарне сараднике, колико је солидарност битна? Имали сте проблем запошљавања преко агенције. Колико је битна солидарност да се изборите не само за оне који су чланови синдиката него и за оне који то не могу да буду?

Стопирање запошљавања у јавном сектору имало је велике последице. У неким тренуцима, важним за програм, нисмо успели да задржимо људе. Када су хонорарци у питању та солидарност и подршка њима значи. То су наше колеге које су у послу, које су равноправни са нама који смо запослени. И тај хонорарац ако се запосли он ће се приклонити синдикату који га је бранио када није морао.