Синдикалне теме
16. 06. 2023.
Радичевић и Урдаревић у подкасту УНС-а о прековременом раду новинара: Да би новинари били видљиви треба да покажу бројност и солидарност
„Новинари пристају на то да немају радно време зато што воле новинарску професију или због недостатка посла“, рекао је председник Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС), новинар Слободан Радичевић у подкасту УНС-а. Иако би због флексибилног радног времена новинарски позив требало да у правном систему буде специфично препознат, то у Србији није случај. По мишљењу професора радног права др Бојана Урдаревића, држава је пасивна према радно-правном положају новинара.
Урдаревић је, разговарајући са новинарком Сањом Соврлић и Слободаном Радичевићем у УНС-овом подкасту, рекао да новинаре правни систем сврстава у општи режим радног односа на који се примењује Закон о раду. Да би за њих важио неки други режим, како каже, морало би да буде познато на колико се људи он односи.
Навео је да располаже информацијом да у Србији има око 12 хиљада запослених новинара, док је Радичевић додао да је то укупан број новинара и медијских радника, а да новинара има око четири хиљаде. То је, како сматра проф. др Урдаревић, мала скупина људи која, с обзиром на бројност државу не занима.
„Држава је увек била врло пасивна према радно-правном положају новинара. Сва та лица, ако их има 12 хиљада, су парцелисана. Неки раде по уговору о раду, неки по уговору о делу, а неки по ауторском уговору“, рекао је проф. др Урдаревић.
Да би за државу били видљивији, новинари, како истиче, треба да преузму иницијативу и буду солидарни. Управо то, каже Урдаревић, недостаје новинарској професији.
„Држава мора да вас примети и каже: 'Хајде да ово решимо'. Овде се ради о политичкој вољи да статус новинара реши. Једини су у тој борби успели адвокати, такстисти и фриленсери. Они су своју аргументацију показали на улици (…) Моје мишљење је да тако мора да се решавају ствари – показивањем бројности и солидарности“, рекао је Урдаревић.
Додао је да није сигуран да је део новинара који је задовољан својим положајем уопште спреман да се бори за колеге којима су права угрожена.
Ипак, како истиче Радичевић, новинари би у тој борби могли да буду веома успешни јер имају оно што нема ниједна друга професија – могућност информисања јавности и формирања јавног мњења.
„Новинари имају оружје какво немају ни адвокати ни таксисти. Потребно је само да будемо солидарни пре него што га употребимо. Ми објављујемо информације и имамо медије. На тај начин можемо вршити притисак, али он мора да буде смислен и организован. Неопходно да постоји консензус већег дела медијске заједнице, али и да поруке буду разумљиве јавности“, рекао је Радичевић.
Да би постојао посебан режим рада новинара и медијских радника, он мора да буде препознат у неком посебном пропису, сагласни су гости подкаста. То би, каже Ударевић, могао да буде Закон о јавном информисању и медијима. Истакао је да је Медијском стратегијом прописано да мора да се побољша положај медијских радника, али да није описано како се то може урадити“.
Новинарима у локалним медијима додатно отежан рад
Нерегулисан положај новинара у правном систему, како је рекао Радичевић, у великој мери одговара не само политичкој елити, већ и послодавцима који имају премало обавеза према новинарима. То, како каже, посебно отежава рад новинарима у локалним медијима.
Када се новинар запосли, прво на шта му се, како каже, скрене пажња је да нема радно време. Радичевић је испричао да је као млад новинар пре двадесетак година 43 сата без спавања провео у својој редакцији.
„Постала је матрица да се неком ко је нов скрене пажња да долази у медијску кућу и да је новинар 24/7. Нема радног времена и ако си спреман на такав начин рада, онда можемо да сарађујемо – каже послодавац. Најчешће то иде по систему да се види неки пробни период и да ли новинар то може, а онда уговор о ауторском хонорару“, навео је Радичевић.
Некада је, додао је, јако тешко измерити радно време новинара, јер он истражује и ради и ван радног места.
„Новинару истраживачу у било ком медију у радно време спада и ако се у 17 сати чује са неким и разговара о идеји, а радно време му је од 8 до 16. Са неким ће се чути и у 23 часа, па ће сести да конципира причу, а онда сутрадан да монтира. Како измерити то радно време?“, рекао је.
Као проблем је истакао и што неки новинари немају прилику да се баве истраживачким новинарством због много тема које морају да покрију и лошег економског положаја.
„Мали локални медији са слабијим капацитетима не могу често да се баве истраживачким новинарством, јер опстају од средстава добијених на конкурсима за пројектно суфинансирање или бочним донацијама, најчешће буџетског новца“, додао је.
Медиј сам за себе као економски одржива целина, како додаје, тешко може да опстане.
„Тржишта има, али зна се како се тај колач дели. Раније је било много другачије“, навео је Радичевић.
Зато су саговорници у подкасту били сагласни са констатацијом Соврлић да проблем уређења радног времена новинари морају да решавају паралелно са осталим горућим проблемима попут економске нестабилности и угрожене слободе медија. За то је потребна сарадња новинара.
Ипак, синдикална сцена је, како каже Урдаревић, показатељ да је кооперативност у Србији генерално на ниском нивоу.
„У нашој земљи регистровано је више од 25 хиљада синдиката. Неко би помислио ово је за радно право најбоља држава на свету, а заправо је број синдиката обрнуто пропорционалан синдикалној моћи. У новинарству се излаз тражи у колективном уговору који би био закључен за новинаре и медијске раднике. Ипак, постоје препреке јер Закон о раду има цензусе којима се тражи да се тај уговор односи на десет одсто запослених у тој грани или делатности. Ту се намеће питање – 10 одсто од чега?, истакао је Урдаревић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.