Синдикалне теме

14. 02. 2023.

Аутор: Петар Блечић Извор: УНС

Од рођења слепа новинарка Милица Ћирић (33) ради хронику и води радијску емисију „Процес“ на РТВ-у

Слепа новинарка Милица Ћирић има 33 године и ради за три медијске куће. Прошлог октобра, добила је и своју емисију на Првом програму радија Радио телевизије Војводине, где је стално запослена.

Завршила је студије шпанског језика у року, а тренутно приводи крају школовање на Бизнис академији у Новом Саду за менаџера за односе с јавношћу. Имајући у виду све што је постигла, и ако се томе дода мноштво хобија и интересовања којима је заокупљена, јасно је да Милица не само да није просечан новинар, него превазилази и већину својих вршњака. При том није била поштеђена ниједног од безброј проблема са којима се суочавају сви слепи и слабовиди код нас. За све што је остварила, пре свега може да захвали својој натпросечној интелигенцији, борбености, сналажљивости, упорности и безрезервној подршци породице.

 

 

Милица, иначе, највише воли да извештава за црну хронику, због адреналина и непредвидивости, који су с тим послом повезани. Међу колегама је позната по томе што се увек прва, а пуно пута и једина јавља да иде на терен, редовно прати суђења и одлази на увиђаје. Ту Миличину посвећеност уочила је и њена садашња главна уредница Милада Поповић, па је наша саговорница добила ауторску емисију непуну годину пошто се придружила редакцији РТВ–а.

 

 

- Будући да сам била тек примљена у документарну редакцију, бојала сам се како ће слушаоци прихватити моју емисију. Назвала сам је 'Процес' и у њој обрађујем занимљиве судске случајеве, адвокатске приче, и за сада сам задовољна шером и слушаношћу. Није да сам у све то ушла без икаквог искуства. Још док сам студирала, завршила сам школу новинарства при Колор прес групи, и то ми се свидело. Тада сам за њих пратила нека важна локална суђења. Много сам научила од Машана Лекића, са којим сам се спријатељила, и са којим и данас сарађујем. Он ми је велика подршка. Када сам студирала у Београду, на предлог другарице уписале смо школу у организацији УНС–а, где смо училе и о радијском и телевизијском новинарству, а похађала сам и курс Независног друштва новинара Војводине. Пре овог посла, две године сам радила у ‘Дневнику’, тако да имам искуства и у штампаним медијима. Али, то не рачунам, јер сам тамо била максимално спутавана. За све то време само једном сам добила 6.000 динара, иако сам радила интервјуе, мало за рубрику Забаве. Само неколико колега су били људи према мени и помогли ми и са њима се још дружим. Осталима сам бола очи, јер сам хтела да радим – прича ова невероватна девојка.

Милица каже да се у више наврата обраћала синдикату новинара, али да од њих није добила никакву помоћ. Зато за њу синдикати постоје само на папиру.

- Тих пар сусрета са синдикалцима су, у принципу, овако изгледали: дођем и питам их за нешто, али они имају славље, па да то оставимо за неки други, трећи дан. Или кажу: Да ли морамо баш сада да ти то завршимо? Ма, не мора... Даћу вам један баналан пример докле може да иде људска злоба. Када су почеле истакнуте судије и адвокати да ме препознају и јавно хвале мој рад, то је изазвало завист појединих колега. Тако сам у судници доживела да мојој асистенткињи и мени, колегиница из друге редакције, која исто прати суђења, буквално подметне ногу да не можемо да прођемо, па смо морале да седнемо у следећи ред. А ја сам према њој увек била човек и пријатељ и колега.

Борба за асистента

Захваљујући узнапредовалим говорним програмима и апликацијама, Милица све ради помоћу телефона и рачунара – често је принуђена да цео извештај откуца на мобилном, а толико се увежбала да снимак на диктафону од сат времена може да одслуша за пола сата. Тек пре три године, уз много муке, изборила се да добије личног асистента – Раду Кондић (56).

- Рада и ја смо се у међувремену зближиле и она ме гледа као рођено дете. Много ми значи... Када идемо на суђења, она ми хвата белешке, јер је у судници забрањено коришћење мобилног телефона, фотографише, а зна и да приђе потенцијалном саговорнику и пита да ли би дао изјаву за прилог… Да бих добила персоналног асистента, било је потребно приложити толико докумената за потврду о инвалидности да је мој отац данима обилазао све надлежне институције и разне установе. Ја сам, између осталог, морала на преглед да докажем да сам потпуно слепа. Офталмолог ме није ни погледала када сам ушла у ординацију и као да ме није чула иако сам нагласила да сам слепа, него је почела свој уобичајени преглед, ређајући слова различите величине, која је требало да прочитам. Три пута сам јој поновила да сам слепа малтене од рођења – истиче Милица.

Према Радиним речима, Нови Сад је, уз донације Европске уније, релативно скоро почео са плаћањем личних асистената и у систему постоје многе мањкавости које треба отклонити. Већина људи којима је потребан персонални асистент, још увек немају ову врсту помоћи. Практично, уколико слепа особа није запослена, јако су мале шансе да ће га добити.

- Уз то, прописано је да персонални асистент може бити ангажован највише 40 сати недељно у раду са једним корисником. Милица и ја проводимо седам, осам сати дневно, али понекад и више, због природе њеног посла. Сваког месеца подносим детаљне извештаје надлежнима у својој служби, где у сат мора бити наведено шта смо радиле и где смо биле, као доказ да јој је моја помоћ била стварно потребна. Уколико процене да то није тако, доделили би ме некоме другом. Та могућност стално постоји, без обзира на то што смо се Милица и ја временом спријатељиле и имамо најбоље резултате – каже Рада.

Пионир инклузије

Статистика каже да се девет од десет бракова са слепом децом распадне. Такву заједницу напуштају не само очеви, него и мајке. Миличини родитељи, Славица и Јован, не само да су остали заједно, него су били максимално посвећени и водећи беспоштедну борбу за будућност свог детета, учинили много и за осталу слепу децу у граду. Тако су, примера ради, издејствовали да се у вртићу „Радосно детињство“ обезбеди простор за предшколску групу слабовиде и слепе деце, при чему су донирали комплетну опрему и плаћали васпитачице. Када су надлежни после шест месеци покушали да их избаце из просторије, организовали су штрајк и изборили се да остану. Такође, захваљујући Ћирићима, у Новом Саду је отворено прво школско одељење за слепе.

 

- Моја мама је практично одмах после мог рођења настојала да сазна што више о подизању малишана који имају проблема са видом. Набавила је разну литературу и ишла на све могуће семинаре о свом трошку. Она је иницирала да се у Новом Саду отвори прво одељење за слепе при школи 'Др Милан Петровић', лично је ишла на Дефектолошки факултет и тражила да се пошаљу најбољи студенти за образовни кадар. Док то није заживело, моји родитељи су четири године плаћали стан, храну и превоз наставници из Сарајева, која је преко недеље долазила да учи нас, прве ђаке – прича наша саговорница.

Милица је, иначе, била пионир инклузије у Новом Саду, четири задња разреда основне школе завршила је по редовном програму, и то са највишим просеком, а након тога и Карловачку гимназију, где је уписала језички смер. Иако је све то за дивљење, чиме се друштво могло похвалити, њени родитељи су, а и она сама, стално наилазили на бирократске баријере.

- Када сам била у гимназији, једна моја наставница је, преко Извршног већа, договорила да се школи уплати 5.000 евра за куповину Брајевог штампача. Међутим, тадашњи директор је, са образложењем да је изгубио фактуру, тај новац потрошио на компјутере. Сазнали смо за то, јер их је купио од татиног пријатеља. Да је рекао да му требају и то би му се обезбедило. Ја тај штампач не бих однела кући, требало је да остане у Гимназији, да други слепи људи који дођу после мене могу да га користе.

И током студија у Београду, моји родитељи су преко огласа ангажовали девојку која није имала никакву обуку, да живи са мном и помаже ми. Плаћали су је 400 евра месечно, као што су плаћали и стан у коме смо живеле, а за туђу негу сам тада добијала 26.000 динара. Сада је надокнада за туђу негу 35.000 динара, али све остало финансирам сама или ми помажу родитељи.

Баријере на све стране

Како би унапредила живот слепих у нашој земљи, Милица се својевремено ангажовала да се направи квалитетан говорни програм на српском језику за виндоуз, ајфон и андроид, бољи од свих који се тренутно користе. Пронашла је особу која ће да позајми глас, успоставила и контакт са фирмом где се праве овакви програми, али је читав пројекат пропао, јер у ресорном министарству за то нису имали слуха. Слично је прошла и када се разним другим поводима обраћала бројним удружењима која се декларативно баве проблемима особа са инвалидитетом. Ипак, она сматра да би уз мало добре воље много тога могло да се уради.

- Рецимо, да буде више говорних семафора у граду, да стазе за слепе буду направљене како треба, а не само обележене са стране као украс и да не буду стазе које нигде не воде; да се склоне разне препреке и више консултују слепи и особе у колицима о њиховим потребама и проблемима са којима се суочавају; да се спусте ивичњаци и прилагоде улазна врата у аутобусима, да се тржни центри, ресторани, музеји и друга места учине приступачнијим помоћу аудио водича... Једноставно, јако мало тога је нама прилагођено – каже Милица.