Регион
27. 04. 2020.
Медијска саморегулација и инфодемија
„Не боримо се само против епидемије, већ и против инфодемије”, наглашава шеф СЗО Др Tedros Adhanom Ghebreyesus, указујући на несагледиве посљедице ширења непровјерених, полуистинитих и лажних вијести о пандемији новог типа коронавируса која је, на моменте гротескно, изоштрила протурјечја времена у коме живимо.
У хордерској паници која је испразнила рафове продавница и апотека или у њеном лежерно игнорантском антиподу који је пунио игралишта и терасе кафића напоредо са мјерама заштите које забрањују јавна окупљања, извјесно је једно – масовна когнитивна дисонанца конзумената медијских садржаја као неминовни резултат неконтролисане бујице информација којом смо свакодневно преплављени. Глобални баук новог коронавируса потенцира и дословно отјеловљује опасности ”постистине” – ако повјерујете да бијели лук, сусамово уље, сода бикарбона или озонирање крви имају волшебне заштитне моћи, можете аванзовати од блажено незнавеног дезиформатора до нехотичног (само)убице. У контексту информационе дезорјентисаности и растуће ирационалности као обиљежја новог варварства у које постепено тонемо изгледа да медијска писменост постаје оруђе безмало физичког опстанка. Да ли и на који начин медијска саморегулација може допринијети овој борби у условима постистинитости?
Опште је мјесто да нема професионалног без етичног новинарства, али да ли је етичност довољна за професионалност? То што представља нужан услов наравно да је не чини и довољном. Медијска саморегулација је механизам финог подешавања који се ослања на функционисање гломазнијих система – правосудног и медијског система, на првом мјесту, али исто тако и образовног система у најширем смислу. Без испуњености ових предуслова, њене су могућности неупоредиво скромније. Саморегулација представља добровољно обавезивање професионалних медија на поштовање принципа прописаних новинарским етичким кодексом. Она показује да у новинарству, као и у осталим областима живота и друштвености, нема слободе без одговорности. У Црној Гори на снази је јединствени Кодекс новинара и новинарки Црне Горе који у пракси примјењују новинари/ке, а о чијем поштовању и евентуалним кршењима одлучују различита саморегулаторна тијела – колективно (Медијски савјет за саморегулацију) и инокосна (омбудсмани). Њихова је сврха заштита јавног интереса, будући да представљају његову својеврсну институционализацију. Смисао медијске саморегулације лежи у отвореном преузимању професионалне и етичке одговорности медија за објављено, кроз одговарање на основане примједбе читалаца објављивањем њихових усвојених жалби. Читаоци су од пресудне важности у овом процесу, будући да омбудсмани дјелују првенствено на основу њихових притужби, па што су читаоци активнији и што више користе могућности саморегулације, то и омбудсмани имају више посла, а кредибилитет медија расте. Иако се омбудсмани често зову и ”заштитницима права читалаца”, они су ту прије свега да штите јавни интерес, односно одредбе кодекса и утврђују његове евентуалне повреде. Ово посредно штити не само права читалаца него и слободу медија, уређивачку политику медија, односно рад новинара. Слобода медија може постојати само уз минимум државне контроле. Етичке стандарде може и треба да поставља искључиво професионална заједница и она је та која, уз помоћ и подршку читалаца, треба да води рачуна о њиховој досљедној и уједначеној примјени. На тај начин штити и себе и оне у чијем интересу ради – јавност.
Јавност има право на провјерену, цјеловиту и благовремену информацију, а посао професионалних медија је да је обезбиједе. Међутим, нису само професионални медији ти који производе најразноврсније медијске садржаје којима смо све више преплављени, посебно на друштвеним мрежама које за огроман број људи постају примарни извор информисања. На њима циркулише невиђен број дезинформација, непровјерених али и ноторно лажних вијести. То можда никада није било очитије него данас, када смо загазили дубоко у други мјесец свјетске пандемије изложени рестриктивним мјерама, самоизолацији, реорганизацији послова, несташицама, порасту агресије и страху (и индустрији страха) који је све претходно ставио у погон. Посебну опасност у том контексту представљају непровјерене и лажне вијести које нас доводе у ризике о којима раније можда нисмо ни размишљали. Може ли медијска саморегулација утицати на инфодемију и на који начин?
Кодекс новинара и новинарки Црне Горе у том смислу има пар смјерница чије би дослједно поштовање у професионалним медијима и онима који теже да таквима постану могао осигурати прилично поуздан ослонац. Оне се прије свега односе на обавезу провјеравања садржаја и извора на основу којих се пише текст и обавезу да се гласине и претпоставке недвосмислено означе као такве. Затим ту је смјерница која се тиче оригиналности – обавезе одговорног преузимања туђих садржаја, и на концу смјерница која се односи на медицинска истраживања и терапију која додатно потенцира важност обазривости, посебне дозе разложне сумње и повећаног степена уздржаности, пажње и одговорности када се извјештава о овим темама.
Одредбе Кодекса требало би да су нераскидиви дио професионалног идентитета и интегритета сваког новинара/ке. Па ипак, оне се крше практично на дневном нивоу. Идеални исход жалбеног поступка пред омбудсманом је рјешење договором постигнутим путем медијације. Иако број жалби ријешених медијацијом из дана у дан расте, оне се већином и даље рјешавају одлукама. Позиција омбудсмана/ке је изразито усамљена и то је најгори дио овог посла, посебно у тешко одлучивим случајевима вагања између супротстављених принципа и вриједности, попут права на приватност носиоца јавних функција и слободе изражавања, или људске потребе за хуманошћу и обавезе новинара/ки да буду критички посматрачи носиоца друштвене, политичке или економске моћи. Баланс је стога клучни концепт саморегулације, баланс утемељен на осјећају правде и начинима њене концептуализације. Увјерена сам да без страствене посвећености правди нема непристрасне саморегулације.
Можда на први поглед дјелује необично, али дослједна примјена начела етичког кодекса није искључиво посао ни новинара нити саморегулаторних тијела. Будући да је примарни циљ саморегулације заштита јавног интереса, одредбе кодекса треба да промишљамо и штитимо сви – новинари, саморегулаторна тијела и читаоци јер, под претпоставком непристрасности, професионалности и интегритета саморегулаторног тијела, саморегулација је онолико моћна колико се користи. Другим ријечима, моћна је онолико колико повјерења у њу имају и читаоци и новинари и колико су спремни да уче из међусобних конфронтација и комуникације. Индолентан аудиторијум и недодирљивост аутора објављених садржаја нису чиниоци демократске заједнице. Њезина могућност лежи у преговарању заједничког хоризонта принципа, вриједности и интереса који се успоставља у информисаном дијалогу отвореног и за социјалну правду заинтересованог друштва.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.