Регион
06. 02. 2018.
Слободни новинари у борби за истину и/или властити живот и преживљавање
Немати радно вријеме исто тако значи и немати слободно вријеме; слобода да се оде на годишњи одмор у свако доба, истодобно значи и живот без годишњег одмора. Исто као што немање сталног запослења значи истодобно и прихватање сваког посла, јер ваља мислити на “сезону киселих краставаца”, која ће неизбјежно доћи сваке године
У земљи са екстремно високом стопом незапослености, попут Босне и Херцеговине , врло често срећемо freelancere, прекарне раднике у потрази за послом, којима је незгодно на питање “чиме се бавиш” одговорити са – “ничим, нисам запослен”. Некако је лакше, боље за самопуздање, а и звучи за***аније, одговорити: freelancere. Слободњак. Не постоји шеф који ми може наредити да будем на радном мјесту у одређено вријеме. Не постоји радно вријеме. Правим паузу кад хоћу, радим што хоћу. Радим оно што волим. Уживам апсолутну слободу, без цензуре и аутоцензуре.
Међутим, слобода не само да није бесплатна, него је и папрено скупа. Ријечима сјајне сплитске новинарке са загребачком адресом Барбаре Матејчић, freelanceing је боље име за незапосленост. Па, ипак, њено име је синоним за успјешну слободну новинарку и ауторицу, као таква је уважавана и награђивана чак и ван граница Хрватске. Данас, о свом слободњаштву она овако говори: “Овог ће ми јуна бити осам година слободњаштва и углавном сам добро и радно, али некада не могу избјећи осјећај да ми срце дахће као мачки коју су уза зид стјерали пси и нема стабла на које би им могла умаћи. Ти су пси подједнако моји страхови као и стварна пријетња тмурне будућности. Што ће бити ако се разболим? Довољно је да добијем упалу плућа, не морам баш бити озбиљно болесна. До када ћу моћи радити и каква ће ми старост бити? Хоће ли већ догодине бити иједног медија за које ћу хтјети радити?” Подсјећа на пољског социолога Зyгмунта Баумана, који је говорио о два основна, неопходна увјета достојанственог живота: сигурности и слободи. Однос међу њима је, према Бауману, игра нултог збира – више сигурности можете добити само за цијену давања дијела слободе, а више слободе ћете добити по цијену повећања несигурности.
“Но, потребне су нам обје”, каже Матејчић, “С обзиром на то да живим у потпуној несигурности, можемо се запитати је ли то заправо достојанствен живот. И то се, наравно, не тиче само мене, него све бројније класе прекаријата. Отпочетка ми је јасно да своју садашњу слободу плаћам изгледним сиромаштвом у старости.” Позиција слободног новинара мало се по чему разликује од било којег другог прекарног радника. Борис Постников је на једном мјесту дао сјајан опис слободњаштва: “Прекарни рад: гужва у инбоxу, пропуштени позиви, неколико сати до дедлајна. Прекарни рад: грижња савјести, пробијени рокови, нагле навале адреналина. Прекарни рад: хонорари који касне, чекање хонорара, стрепња испред банкомата. Пријаве, натјечаји, испуњени планери. Мултитаскинг, е-банкинг, подаци за уговор. Кредитна неспособност. Несигурност. Неизвјесност.”
Постоје теоретичари који прекаријат виде као нову класу унутар радничке, која се сада суочава са већим проблемима, иако је прије пада Берлинксог зида, док је слободни свијет још увијек гајио наде у свијетлију будућност, слободњаштво третирано као еманципаторски покрет, што је и резултирало повећаним бројем freelancera, не само у новинарству, тијеком осамдесетих година прошлога стољећа. Проблем са слободњацима је у томе што их њихова социјална, материјална или здравствена несигурност ставља у рањив положај, у којем су најчешће подложни свим облицима запаљивог популизма, и с десне и с лијеве стране.
Њихов страх је реалан, њихова фрустрација је саставни дио њихових живота, а њихова борба за преживљавање је непрекидна. Немати радно вријеме исто тако значи и немати слободно вријеме; слобода да се оде на годишњи одмор у свако доба, истодобно значи и живот без годишњег одмора. Исто као што немање сталног запослења значи истодобно и прихватање сваког посла, јер ваља мислити на “сезону киселих краставаца”, која ће неизбјежно доћи сваке године. Гдје је у свему томе “борба за истину”? Она станује у помпозним најавама и аутопромиџбеним спотовима, тако својственим америчким медијима, што је пракса коју често (зло)рабе телевизијске куће у постјугославенским земљама. Фреланцери немају времена за бомбастична разбацивања крупним ријечима, нарочито о процесима који се подразумијевају и без којих новинарство није ништа друго до пропаганда. Они се морају борити за своје достојанство и професионални интегритет. Одмах, и сада
Овај текст је оригинално објављен у трећем издању специјалног билтена Удружења БХ Новинари, који се реализира у оквиру пројекта “Медији и јавни углед”, као допринос јавној расправи о теми транспарентности медијског власништва и заговарању доношења закона за унапређење медијског простора и тржишта информација у БиХ. Билтен можете преузети овдје.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.