Регион

23. 12. 2017.

Извор: media.ba

Слобода изражавања у локалним заједницама: Kако новинаре заштитити од моћника

Рад локалних новинара угрожен је ограничавањима од локалних власти.

Слобода изражавања у БиХ није на задовољавајућем нивоу, а новинари су често изложени различитим облицима притисака па чак и пријетњи. То потврђују извјештаји међународних организација које се баве праћењем стања и слободом изражавања у свијету. Биљеже се случајеви угрожавања живота новинара или лица која су отворено говорила о неким конкретним случајевима криминала, корупције и другим друштвеним девијацијама, злоупотребама, нечињењу или сукобу интереса.

Рад новинара у малим срединама, у којима се сви међусобно познају, посебно је деликатан, сложен и често опасан по њихову и безбједност њихових породица и имовине. У друштву какво је босанскохерцеговачко, гђе већина институција не ради свој посао квалитетно и у обиму својих надлежности, у коме је према тврдњама многих невладиних и међународних организација висок степен корупције, изражен непотизам и партијска послушност као и запошљавање, рад новинара постаје све опаснији, али и одговорнији јер треба да стално указују на те проблеме и да се њима баве.

Они то годинама раде, али реакција јавног мњења изостаје или је слаба. Народски речено људи су „огуглали“ на свакодневни пријем негативних вијести. Једну аферу или откривени криминал већ сљедећи дан потискују други и све остаје на нивоу дневне вијести. Нема одговора и предузимања мјера надлежних па и јавност остаје нијема. Процесуирања за криминогене радње су ријетка, а казне још рјеђе па починиоци охрабрени таквим стањем у систему настављају да незаконито раде и богате се. Нажалост, у тим аферама често су учесници и они који би требали да их спречавају и санкционишу како им налаже опис посла.

Многи се препознају у медијским прилозима, иако им аутори нису поменули имена јер им нису била позната, и спречавају даље истраживање одређених тема да би скренули пажњу јавности и себе заштитили од одговорности. Обрађујући неке теме новинари често нису свјесни ко је све везан за неке незаконите радње и бивају узнемиравани или доживљавају непријатности од људи које никада нису поменули у својим прилозима и нису им познати, али су се они сами у њима препознали. Због њих се често никако или тешко долази до информација јер их крију да би заташкали своје нелегалне радње.

Надлежни често онемогућавају новинарима да раде свој посао

Новинари који о пишу и указују на друштвене девијације и криминал, излажући се непријатностима док дођу до одређених чињеница, себе и своје породице доводе у опасност, а понекад због тога долазе и у немилост послодаваца, док починиоци најчешће остају на својим мјестима.

Изузимајући часне појединце у свим нивоима државног система и стубова власти, већина „експерата“ не ради квалитетно свој посао и не спроводе законска овлаштења и дужности чиме у потпуности занемарују професионалну и друштвену одговорност, а савјест им је непознаница.

Новинари који професионално, ангажовано и одговорно желе да раде свој посао и извршавају задатке борећи се да дођу до истине и упознају јавност о томе, препуштени су сами себи и најчешће немају ни подршку ни заштиту надлежних органа. Умјесто да од инспектора, полиције, надзорних и управних одбора, правосудних органа, пореске управе или других надлежних органа добију одређене податке, они морају да истражују и раде њихов посао и писањем указују на системске пропусте, нерад, опструкцију, утају пореза, корупцију, непотизам и друге незаконите радње. У многим случајевима

претходно набројани или општински функционери онемогућавају представнике медија да приступе мјесту догађаја или врше селекцију којој новинарској екипи ће дозволити да сними одређени догађај или незгоду и дођу до података, а коме ће то ускратити.

На тај начин ускраћују да јавност буде правовремено и објективно информисана о одређеном догађају или актуелним проблемима и тиме наносе сумњу у квалитет и добронамјерност свога рада односно да прикривају одређене криминогене и незаконите појаве и радње. Новим законским рјешењима то треба ријешити. Нажалост, због непримјењивања закона у овој земљи тешко је заштити и створити услове за пуну безбједност представника журналистичке струке, али се мора водити борба да се законски омогући већа слобода изражавања и приступ информацијама из свих ђелатности и сфера рада и да се закони спроводе.

Јавност има право да зна шта се догађа у друштву и све јавне личности и органи те представници институција дужни су да поштују то право и помогну новинарима да објективно и благовремено информишу ту јавност.

Различити облици директних и индиректних притисака

Притисци на представнике медија у локалним заједницама су различити и све софистициранији, али још има и оних директних, најгрубљих и највулгарнијих. Телефонски позиви и узнемиравања, заустављања на улици и отворене вербалне пријетње, а понекад и физички напади на новинаре неки су од директних притисака и угрожавања професионалних и људских права и слобода новинара.

Појединци користе састанке и масовне скупове за обрачун са новинарима. У тим ситуацијама, осим пријетњи настоји се да се они и њихов рад омаловаже и понизе пред присутнима. Тај метод најчешће користе политички моћници који скупове користе за личну промоцију и представљање својих „способности, заслуга и моћи“ односно непогрешивости и непоколебивости.

Постоји још низ начина и облика директних притисака на новинаре до оних који угрожавају њихово здравље и животе.

Жалосно је што они који су задужени за спровођење и заштиту закона у различитим областима живота и рада то не чине и новинари остају усамљени у својој борби за истину. Умјесто да се придруже и помогну новинарима у истраживању, прикупљању података и доказа у разоткривању неких малверзација, криминала и незаконитих радњи они обавјештавају починиоце тих незаконитости да неки „новинарчићи чачкају“ и да их у томе треба спријечити. То су очигледни примјери подривања и урушавања друштвеног система, а према сазнањима, све их је више.

Постоје и индиректни притисци и пријетње преко чланова породице, колега и пријатеља или угрожавањем чланова породице и имовине новинара. Такође, пријетња отпуштањем са посла, гашење локалног медија, проглашавање технолошким вишком или неким другим врстама притисака и уцјене изложени су многи новинари у локалним срединама који желе само да професионално раде свој посао за најчешће „мизерне“ плате. Онемогућавање запошљавања брачног партнера, притисак на ђецу новинара у школама, онемогућавање дођеле стипендија и остваривања других права чланова породица новинара честе су појаве којима су изложени.

Моћници новинаре желе ставити под своју контролу и дириговати њиховим радом или их потпуно маргинализовати и изоловати доводећи их до просјачког штапа или психичког слома. Да би се онемогућио њихов рад и да би се „дисциплиновали“ и радили према упутствима економских или политичких локалних моћника представници „седме силе“ бивају изложени покушајима компромитације као и чланови њихових породица.

Индиректни облици притисака су неисцрпни, неописиви и све су софистициранији.

Послушни новинари ситуиранији и безбједни

Нажалост, због начина пријема и запошљавања у локалним медијима, најчешће по родбинској или страначкој припадности, а не по стручности, ти „новинари“ у већини случајева бирају лакши пут и показујућу максималну лојалност раде по диктату или упутствима својих политичких или економских мецена. Они су за то награђени бољим примањима и неким привилегијама, а нико их не узнемирава и немају пријетњи.

У свим срединама новинари су изложени неким облицима притиска, а они индивидуално изграђују свој „одбрамбени механизам“ граде свој професионални и лични статус у друштву, без ичије заштите и помоћи, радећи свој посао и настојећи да остану независни и објективни. Kолико ко у томе успијева зависи од личног сналажења и карактера. Изузетно и срамотно ниска примања у овој ђелатности довела су новинаре на руб егзистенције па су многи принуђени професионалну етику жртвовати за задовољавање основних егзистенцијалних потреба и замијенити је за послушност према политичким моћницима и тајкунима.

Увести више реда и побољшати материјални положај

Kакав је то програм који припрема, уређује и емитује једна или двије особе? Kо жели да има своје гласило треба да има и утврђен минимални број запослених стручних лица, а потребно је и прецизније утврдити и стручне услове које треба да испуне особе које се запошљавају да раде новинарске послове. Пратећи годинама стање у овој области увјерио сам се да велики број недовољно стручних особа ради у медијима што деградира новинарску професију. То су најчешће особе које на неки од „познатих“ начина „освану као новинари“ у неким гласилима и постају уредници. Они не допуштају полемику са колегама који професионално и стручно раде свој посао одолијевајући свим притисцима. Не познају редакцијске и сличне разговоре и договоре о темама и начину њиховог реализовања.

Новинари треба више да се позабаве питањем свог положаја и статуса, али и дистанцирањем од оних који крше новинарски кодекс и професионалну етику и да се изборе да особе које нису стручне за било какав посао не постају „новинари“ преко ноћи.

Овај текст је оригинално објављен у децембарском билтену Удружења БХ Новинари, посвећеном обрасцима финансирања локалних медија и утицајима невидљивих токова јавног новца према медијима. Електронску верзију билтена можете преузети овђе.