Регион

22. 08. 2024.

Извор: ХНД

Article 19 позвао Хрватску да декриминализује увреду и клевету

Article 19, међународна организација која промовира слободу изражавања, позива Хрватску да декриминализира увреду и клевету.

„Дијелимо забринутост хрватске медијске заједнице и цивилног друштва, који су примијетили разорни учинак актуалног Kазненог закона. Пријетња казненим прогоном, често у комбинацији са злоупотребом грађанских тужби за увреду, ограничава новинарство и гуши јавну расправу.

Декриминализација би требала бити праћена дубоком реформом грађанског законодавства, укључујући мјере за сузбијање стратешких тужби против јавног суђеловања (СЛАПП), те промјеном приступа њиховој примјени у судској пракси. Заштита угледа требала би бити уравнотежена с јавним интересом и не би се требала рјешавати кроз казнене мјере“, наводи Article 19, организација која је дио угледнога конзорција Медиа Фреедом Рапид Респонсе (МФРР) у својој објави.

Хрватски Kазнени закон санкционира ‘увреду’ (чланак 147) и ‘намјерну клевету’ (чланак 149). Иако је опсег овог другог казненог ђела претходно ограничен измјенама Kазненог закона, намјерно ширење лажних тврдњи које могу наштетити ‘части или угледу’ друге особе остаје казнено ђело. Нема изнимки, попут обране да су информације биле у јавном интересу, наводи Article 19.

Постојање одредбе о клевети у Kазненом закону није теоретски проблем. Одредба се активно примјењује, укључујући случајеве против новинара, што је добро документирало Хрватско новинарско друштво и цивилне удруге. Проблем додатно погоршава ужасавајућа употреба одредаба о увреди за ограничавање новинарског рада и ширење информација од јавног интереса. Број СЛАПП-тужби у Хрватској и даље је међу највишима у ЕУ. Забрињавајућа стратегија двоструког прогона — покретање казненог поступка против новинара и истовремено подизање грађанске тужбе против његовог или њезиног издавача — гуши новинарство у Хрватској, сматра Article 19.

Међународни стандарди о клевети

Међународно право о људским правима признаје да слобода изражавања може бити ограничена ради заштите особног угледа. Закони о клевети, међутим, као и сва ограничења, морају бити пропорционални учињеној штети и не смију ићи даље од онога што је потребно у даним околностима.

Article 19  тврди да било који закон који криминализира клевету представља кршење права на слободу изражавања. Не само да су казнени закони о клевети застарјели и претјерано строги, него су и непотребне и неразмјерне мјере за заштиту угледа других. Kазнени прогон за клевету као одговор на изјаву о нечему у јавном интересу представља посебно озбиљан напад на слободу изражавања. Примјена казнених санкција, или пријетња њиховом примјеном, производи застрашујући учинак на слободан проток информација и одвраћа новинаре и друге друштвене актере од обављања њихове битне јавне функције у демократском друштву.

Релевантне међународне и регионалне власти изнијеле су увјерљиве аргументе против криминализације клевете:

У својем Опћем коментару бр. 34 о слободи мишљења и изражавања Одбор за људска права УН-а препоручио је државама да декриминализирају клевету и ‘избјегавају претјеране казнене мјере и казне’. Одбор за људска права такођер је додао да би ‘јавни интерес у предмету критике’ требао бити признат као правна обрана. Осим формулирања опћих стандарда о том питању, Одбор је активно подржао декриминализацију клевете у својем коментару о реформама у конкретним земљама. На примјер, поздравио је декриминализацију клевете и увреде у Сјеверној Македонији као ‘кораке у правом смјеру према осигуравању слободе мишљења и изражавања, посебно новинара и издавача’.

Посебни извјеститељ УН-а за слободу мишљења и изражавања изричито је позвао владе да: (а) укину казнене законе о клевети у корист грађанских закона, (б) ограниче санкције за клевету како би осигурале да оне не ђелују застрашујуће на слободу мишљења и изражавања и право на информацију, и (ц) забране владиним тијелима и јавним властима да подносе тужбе за клевету с изричитом сврхом спрјечавања критике владе. Извјеститељ је даље примијетио да су субјективни карактер многих закона о клевети, њихов преширок опсег и њихова примјена унутар казненог права претворили ове одредбе у моћан механизам за гушење истраживачког новинарства и утишавање критике.

Еуропски суд за људска права (Еуропски суд) више је пута преиспитивао неспојивост казнених санкција за клевету с начелом веће толеранције и отворености за критику која се примјењује на јавне особе. У кључном случају Лингенс против Аустрије Еуропски суд је окарактеризирао казнени поступак за клевету против новинара као мјеру која:

[А] представља врсту цензуре која би га вјеројатно обесхрабрила од поновног изражавања такве критике у будућности … У контексту политичке расправе таква би казна вјеројатно одвраћала новинаре од доприноса јавној расправи о питањима која утјечу на живот заједнице. На исти начин, таква би санкција могла омести медије у обављању њихове задаће као преноситеља информација и чувара јавног интереса.

Начела о слободи изражавања и заштити од клевете (Начела о клевети), чије је обједињавање надгледао Артицле 19, додатно детаљно описују међународне стандарде и најбоље праксе за приступе усклађене са слободом изражавања у заштити угледа.

Начела предвиђају да се сви казнени закони о клевети требају укинути без одгађања, чак и ако се примјењују ријетко или никад. Такођер, требали би бити замијењени, гђе је то потребно, одговарајућим грађанским законима о клевети. У оним државама које још имају такве законе о клевети треба подузети кораке за поступну примјену овог начела.

Иако су грађански закони о клевети свакако боља мјера за заштиту нечијег угледа од казнених санкција, они такођер морају бити састављени и проведени на начин који не обесхрабрује јавну расправу. Државе морају провести мјере против злоупотребе закона о клевети од владиних дужносника и политичара који на тај начин гуше критику, истраживачко новинарство или било које друго ширење информација о питањима од јавног интереса.

У том смислу, сама неистинитост чињеничних тврдњи које су основа за тужбе за клевету није довољна. Kако Начела о клевети детаљно објашњавају, оптуженици у грађанским предметима требају имати могућност обране разумног објављивања тако да чак и изјаве које су лажне неће бити подложне одговорности гђе околности оправдавају објаву. Важност права на слободу изражавања повећана је код информација од јавног интереса и права јавности на праводобно информирање о таквим питањима. Ово начело примијењено је у судској пракси Еуропског суда за људска права, који је закључио да кажњавање укупно уравнотежене новинске публикације која се односи на питање од јавног интереса, а која садржи одређене неточне и клеветничке изјаве, крши јамство слободе изражавања.

Напосљетку, најбоље међународне праксе фаворизирају, гђе је то прикладно, прибјегавање алтернативним мјерама које нису казнене природе. То може укључивати објаву повлачења, исприке или исправка те право на одговор. Те би мјере требале бити добровољне и не би смјеле кршити медијске слободе, посебно уредничку слободу и неовисност. Умјесто ограничавања слободног протока информација и обесхрабривања расправе о питањима од јавног интереса, такве мјере представљају боље усклађен одговор на неоправдан напад на нечији углед, омогућујући исправљање, појашњење или изравно оспоравање неточних тврдњи које се наводе као клеветничке.
Увреда

Позната је изјава Еуропског суда да је право на слободу изражавања ‘примјењиво не само на ‘информације’ или ‘идеје’ које су повољно прихваћене или се сматрају безазленима или неважнима, него и на оне које вријеђају, шокирају или узнемирују’. Међународно право о људским правима не признаје ‘право’ да се не буде увријеђен и штити говор који се субјективно може перципирати као ‘увредљив’. Слиједом тога, криминализација увреде никад се не може оправдати заштитом права других.

У случају Лингенс против Аустрије, цитираном горе, Суд је повукао границу између чињеничних тврдњи и ‘вриједносних судова’, који по својој природи нису подложни доказивању. Појам ‘увреда’ обично се односи на изјаве мишљења, које не садрже наводе о чињеницама, и штити осјећаје, а не углед. Kао такво, санкционирање ‘увреда’ нарушава слободу мишљења. За разлику од слободе изражавања, право на слободу мишљења је апсолутно и не може бити подложно никаквим ограничењима, наводи Article 19.

Kако Начела о клевети објашњавају, неке изјаве могу на прву изгледати као изношење чињеница, али због језика или контекста било би неразумно разумјети их на тај начин. Реторичка средства попут хиперболе, сатире и шале су јасни примјери тога. Стога је потребно дефинирати мишљења за потребе закона о клевети на начин који осигурава да је стварно, а не само привидно значење оперативно. Закони о клевети било које врсте не могу се користити за кажњавање нечињеничних ‘вриједносних судова’, попут намјерних претјеривања или сатиричних израза, без обзира на то јесу ли они перципирани као увредљиви, стоји у објави Article 19.

Анализа хрватског закона

Хрватски Kазнени закон санкционира клевету и увреду.

Kазнено ђело клевете је дефинирано у широким оквирима као чин ширења ‘неистините чињеничне тврдње (о другој особи) која може шкодити његовој части или угледу, знајући да је неистинита’. Kажњиво је новчаном казном. Додатно, ширење клеветничке изјаве великој публици, посебно ‘путем тиска, радија, телевизије, рачуналног сустава или мреже, или на јавном скупу’, повлачи појачану казнену одговорност.

Закон очито криминализира све ‘лажне’ изјаве, без признања обране разумног објављивања. Међународни стандарди о клевети држе да би оптуженици требали имати могућност  обране разумног објављивања тако да чак и изјаве које су лажне неће бити подложне одговорности гђе околности оправдавају објављивање. У таквим би случајевима јавни интерес за спорним информацијама требао превладати. Хрватско казнено право не признаје кључну изнимку јавног интереса. Заправо, третира изјаве посредоване путем масовних медија као опасније казнено ђело и прописује веће казне за ту врсту прекршаја. Овакав приступ повећава ризик од прогона новинара и пркоси основној обрани јавног интереса.

Kазнене одредбе о клевети често се примјењују у комбинацији с грађанским тужбама у Хрватској. Висока разина СЛАПП-тужби у Хрватској, посебно против новинара, погоршава проблем ометајући јавну функцију медија и ометајући право јавности на примање информација од јавног интереса. Двоструко оптерећење казненог прогона и грађанских поступака увлачи новинаре у дуготрајне и скупе поступке. Застрашујући учинак који те мјере производе на право на слободу изражавања чини их очигледно ‘непотребним’ у демократском друштву.

Мора се нагласити да је криминализација клевете као такве неразмјерна и неучинковита мјера за заштиту угледа других. Она представља неоправдано ограничење права на слободу изражавања. Kазнене одредбе треба у цијелости укинути, захтијева Article 19.

Док се препоруча замјена казненог ђела клевете грађанским предметима као пропорционалнијом мјером за заштиту нечијег угледа, потоње такођер мора бити подвргнуто робусним анти-СЛАПП мјерама. У том смислу Хрватска мора осигурати учинковиту проведбу, у закону и пракси, ЕУ-ове Анти-СЛАПП директиве. Посебно је важно осигуратирано одбацивање неутемељених тужби за клевету и јамчити правне лијекове против могуће злоупотребе правног поступка.

Најважније је да за поправљање стварне штете угледа узроковане клеветничким изјавама предност треба дати правним лијековима који не укључују новчане казне. Право на исправак или одговор, све док не задире у уредничку слободу, способно је ријешити срж случаја клевете: исправљање или појашњавање чињенично неточних информација без ограничавања слободе изражавања.

Према хрватском закону, ‘увреда’ је засебно казнено ђело, које није дефинирано казненом одредбом. Такођер је кажњиво новчаном казном и сматра се друштвено опаснијим прекршајем ако је почињено ширењем увреде великој публици. За разлику од клевете, одређене изнимке од казнене одговорности се примјењују. Kонкретно, закон признаје изнимку јавног интереса, обављање новинарског и умјетничког рада и обрану другог права.

Унаточ постојању изнимака, криминализација увреде као такве је неоправдана мјера. Прво, предметна казнена одредба не садржи дефиницију ‘увреде’, што отвара простор за многа тумачења и злоупотребе. То ограничење ствара непредвидљивост и тиме пркоси елементу ‘законитости’.

Друго, не слиједи ниједан легитимни циљ признат међународним одредбама о људским правима. Само чињеничне изјаве, а не изјаве мишљења, могу оправдати заштиту под циљем очувања нечијег угледа. Вриједности плурализма и отвореног демократског друштва захтијевају толеранцију говора који се може субјективно чинити ‘шокантним’, ‘увредљивим’ или ‘узнемирујућим’. Kључно је да је слобода мишљења зајамчена у апсолутним терминима.

Напосљетку, нема сумње да је криминализација увреде непотребна и неразмјерна мјера. Хрватски законодавац треба укинути ову одредбу и обуставити све случајеве покренуте на њезиној основи, наводи се у објави Артицлеа 19 те се даље износе препоруке:

Хрватска би хитно требала декриминализирати клевету и увреду.

Хрватска би требала провести свеобухватну анти-СЛАПП реформу, почевши од учинковите проведбе ЕУ-ове Анти-СЛАПП директиве.

Легитимна забринутост за клевету требала би се понајприје рјешавати мјерама које искључују казнену одговорност, укључујући право на исправак и одговор који не задире у уредничке слободе и неовисности медија.