Регион

30. 05. 2023.

Аутор: Матеј Девчић Извор: Телеграм.хр

Хрвоје Шимичевић, новинар заслужан за случај раскринкавање педофила у хрватској Цркви

Новинар Новости Хрвоје Шимичевић описује како је годинама истраживао случај сотинског жупника који је покренуо лавину

'Супротно тврдњама крајње деснице, више релевантних истраживања одбацило је корелацију између хомосексуалности и педофилије. Злостављање је у сличном статистичком узорку присутно у свим друштвеним секторима. Разлика је у томе што су се злостављачи у Католичкој цркви десетљећима с правом осјећали заштићени од стварних посљедица'.

Недавни текстови новинара Хрвоја Шимичевића о случају сотинског свећеника Златка Рајчевца, који је сексуално злостављао малољетнице, коначно је покренуо разоткривање педофила у хрватским жупама. Његов серијал објављен у Новостима, а настао у оквиру Гонгова пројекта ПИНГ, зорно је дочарао и завјет шутње клера о злостављачима у својим редовима.

Због Рајчевца је надбискуп Ђуро Хранић, који га је по свему судећи годинама штитио, пријављен Ватикану, а из средишта Католичке цркве надбискупу је убрзо дошла озбиљна пацка те се испричао жртвама тог злостављача. Након овог сотинског случаја, у јавност су очекивано почели излазити и нови случајеви сексуалног злостављања.

ТЕЛЕГРАМ: Колико сте дуго радили на разоткривању свећеника Рајчевца у сотинској жупи?

ШИМИЧЕВИЋ: Прве информације и назнаке да би нешто могло постојати, добио сам од једног извора 2020. године. Будући да сам текст објавио 2023., екстензивно сам, уз остале задатке у Новостима, на томе радио три године. Почео сам истраживати свећеника Рајчевца, радити његову биографију. Прочитао сам све могуће што постоји у Националној и свеучилишној књижници, архиву, часописе у којима је сурађивао, књиге које је објавио он сам, његови колеге и надређени бискупи.

На темељу његових пјесама, настајао сам анализирати могуће патологије из метафора које је у својим радовима почетком осамдесетих година писао. Гледао сам и гдје је све био распоређиван и колико је често премјештан из жупе у жупу.

Темељем тога сам схватио како је извјесно да је прва информација коју сам добио о Рајчевцу вјеројатно вјеродостојна, јер је динамика његових премјештаја осамдесетих и седамдесетих година била необично интензивна.

ТЕЛЕГРАМ: Колико често су га премјештали из жупе у жупу?

ШИМИЧЕВИЋ: Сваку годину или двије. У десетак година промијенио је десетак жупа, с тим да би у једном тренутку био главни жупник, а онда би постао помоћни. То је био знак за узбуну. Односно, то је указивало како је извјесно да су већ осамдесетих знали што је радио. Наилазио сам на књиге које је објављивао и у њима писао посвете надлежним бискупима. Тадашњи бискуп Ћирил Кос претходио је Марину Сракићу. Могуће је да је Рајчевац био близак с њима, поготово зато што сам открио да су Сракић и Кос одрасли врло близу њему.

ТЕЛЕГРАМ: Што сте учинили с тим информацијама?

ШИМИЧЕВИЋ: Тијеком истраживања покушао сам доћи до његових жупљана, но нисам имао неког успјеха јер су људи у тим селима били знатно старији, промијенило се становништво. Фокусирао сам се на Сотин, разговарао с људима, дошао до чланова обитељи жртава и покушао добити потврду или деманти од надбискупа Хранића. Говорио је да је све у реду, међутим показало се да ништа није у реду. Почетком ове године објавио сам неколико текстова о оним злодјелима свећеника Рајчевца које сам могао доказати.

Прекретница се десила кад је, због притиска Ватикана и нунција, Хранић одрадио конференцију за медије која се показала ПР катастрофом јер се вјеројатно није надао да ћу доћи тамо и испитивати га. Са сваким питањем тонуо је све дубље и испоставило се да је покушао заташкати случај, да није вјеровао жртвама, да је хушкао на њих, да је држао мисе с тим сексуалним предатором. Тек под пријетњом да ће бити пријављен папи и хрватском правосуђу, Хранић је сам пријавио Рајчевца полицији. А онда је Рајчевац преминуо усред пандемије и случај никада није добио свој правосудни епилог.

ТЕЛЕГРАМ: Проучавали сте, кажете, материјал који је Рајчевац писао, анализирали сте метафоре у његовим књигама и пјесмама. Јесте ли стекли дојам да кроз стихове заправо прича о ономе што чини?

ШИМИЧЕВИЋ: Ријеч је о пучкошколским метафорама, иако га у вјерским часописима тог времена славе као великог пјесника и младу наду католичке умјетничке сцене. Човјек је у једној пјесми с почетка 80-их говорио о томе како га нетко из злобе клевеће и прогони због нечега, а он није крив. У тој пјесми се успоређује с Исусовим патњама. У другим пјесмама користи метафоре које комбинирају плодне славонске равнице с пробујалим дјевојчицама и тому слично. У начелу, то не мора ништа значити, али је ситуација другачија кад је гледамо из данашње перспективе и оптужби потврђених на суду.

ТЕЛЕГРАМ: Јесу ли се, према вашим сазнањима, свећеник Рајчевац и бискуп Хранић дуго познавали?

ШИМИЧЕВИЋ: Постоји низ показатеља да њихово познанство сеже у прошлост. Не знам је ли га због тога Хранић штитио, али се према случају злостављања односио на скандалозан начин и по свим правилима Цркве требао би бити смијењен. Међутим, дешава се ситуација гдје је Хранић на првој прес конференцији дао повода папи да тражи његову оставку и смијени га. Дошло је до ПР исприке гдје се испричао што није вјеровао жртвама, потврдивши све што смо писали. Дешава се сабор Хрватске бискупске конференције. Унутар њега расправљају о питањима злостављања малољетника унутар Католичке цркве у Хрватској. Монсињор Узинић…

ТЕЛЕГРАМ: Најављује нове смјернице…

ШИМИЧЕВИЋ: То је точно. Али, монсињор Узинић, који је шеф Повјеренства за заштиту малољетника и рањивих особа, осим што је најавио велике промјене, реферирао се на Хранића. Хранић је на том сабору бискупима изнио цијели поступак око Рајчевца иза затворених врата. Узинић је поздравио што је Хранић изразио жаљење и рекао: “Мислим да то треба цијенити, да би било помало беспредметно на том плану тражити нове жртвене јарце”, мислећи на Хранића и потенцијал оставке. “Оно што се њему догодило, то је поука за све нас. Захваљујући погрешкама ми можемо научити како у будућности не понављати исте ствари”, рекао је надбискуп на крају додајући да се више ради о погрешци у односима с јавношћу него у поступању у том случају.

ТЕЛЕГРАМ: Какав је ваш став о том Узинићевом иступу?

ШИМИЧЕВИЋ: Ту је моја замјерка надбискупу Узинићу који је најгласнији и, барем по досадашњим потезима, најпристојнији заговорник промјена и борбе против педофилије у Цркви, али ово што је рекао није точно. Када каже да се радило више о погрешци у односу с јавношћу него у поступању у том случају, то напросто није истина. Хранић је штитио свећеника док је могао, покушао је јавно срамотити жене које су га пријавиле, држао га је док није дошла пандемија. Макнуо га је управо због пандемије, бојао се да ће умријети. Држао га је у служби три и нешто године након прве пријаве и тиме је угрозио сигурност дјеце.

То су велики пропусти по Канонском закону и смјерницама које је папа увео 2016. кроз писмо које се зове “Попут брижне мајке”. Тај документ прописује санкције за бискупе који раде пропусте у истраживању пријава против њихових свећеника. За покретање поступка против бискупа и њихове евентуалне смјене довољан је тешки немар на штету жртава или цијеле заједнице. Хранић је испунио све критерије из те реченице.

ТЕЛЕГРАМ: Али Црква није реагирала…

ШИМИЧЕВИЋ: Показало се како Хрватска бискупска конференција сматра да је Хранићева исприка достатна. Новом загребачком надбискупу Кутлеши на сабору је с десне стране сједио Хранић, а с лијеве Узинић. Прије тога није било тако. То је у стилу талијанских фамилија другог типа. Показало се да Црква стоји иза Хранића. Настојим од Ватикана добити одговоре што је са свим документима које сам им послао. Чак сам транскрибирао конференцију за медије која није интегрално објављена у медијима, послао сам им с фуснотама и натукницама гдје све Хранић лаже и манипулира, крши Канонске законе.

Све је прослијеђено својеврсном министарству за бискупе које одлучује је ли надбискуп крив или не, треба ли приједлог смјене бити упућен папи или не. Но колико су отворено монсињор Узинић и остала екипа из ХБК стали иза њега, Хранић би могао преживјети скандал.

То ће бити показатељ да, уз све што говоре, промјене наступају недовољно интензивно и недовољно искрено. Ријеч је о злостављачу дјеце, што је потврдио и Хранић. Оптужница која је против Рајчевца подигнута указује на злостављање пет цурица. Моје истраживање показује да је вјеројатно било више жртава, јер је ријеч о серијском сексуалном предатору који се није фокусирао само на петоро дјеце него је то трансгенерацијско злостављање које се, могуће је, дешавало и прије него је дошао у Сотин и филијалну жупу Опатовац. Тај је свећеник примјер најгорих сексуалних предатора у Католичкој цркви.

ТЕЛЕГРАМ: Можете ли то детаљизирати?

ШИМИЧЕВИЋ: Као прво, дјеловао је у мјесту чији су становници доживјели тешку ратну трагедију и трауму. У таквим околностима приближио се појединим дјевојчицама из најрањивијег обитељског амбијента, из обитељи које су имале различитих проблема. А он је за њих постао морална и духовна утјеха, нека врста менторске и полубожанске фигуре. Тако их је, да се изразим модерним лексиком, грумао. Злоупотребљавао је њихово повјерење те је неке од њих годинама злостављао и ментално манипулирао њиховим младим мозговима.

ТЕЛЕГРАМ: Причали сте и са жртвама и с њиховим обитељима. Прошло је пуно времена од свих тих догађаја, јесу ли имали наду да ће се нешто промијенити након иступа?

ШИМИЧЕВИЋ: Причали су ми како су због нечињења црквених дужносника пролазили разне фазе емоционалног и психичког стања. Од страха од средине, кривљења самих себе, па до ординарног гњева не само око свећеника, него и његових надлежних који нису ништа направили након пријава. У тој задњој фази, након што су гледали и слушали Хранића како хвали Рајчевца и на спроводу, јавили су се мени.

Смогли су храбрости, унаточ осуди средине, и потпуно су се одвојили од наизглед традиционалних и конзервативних премиса да није добро ширити причу и наступати на тај начин према Цркви. Превазишли су то, схватили су у каквом су емоционалном стању њихова дјеца, конкретно једно дијете о којем причамо. То су тешке трауме којих тек након десетљећа или два човјек постане доиста свјестан. То је одговор на питање десничарских мислиоца и медија, који питају зашто се жртва није одмах јавила. Истраживања показују како се жртве често успију суочити с траумом тек десетљећима након што се догодила.

ТЕЛЕГРАМ: Зато што као младе особе не могу процесуирати што им се догодило?

ШИМИЧЕВИЋ: Због тога и још низа других разлога; срама, осјећаја кривње, страха од посљедица или реакције околине, манипулације починитеља – које би стручњаци за то поље могли боље адресирати. Но чак и када се јаве, онда се – према истраживању већих католичких друштава – покаже да надбискупи, кардинали и свећеници јако често нису адекватно реагирали, заташкавали су случајеве и селили свећенике, претварајући се у подводитеље дјеце како би заштитили углед Католичке цркве. Моје суговорнице су се надале да ће Хранић одговарати за своје пропусте, али то се засад није десило.

ТЕЛЕГРАМ: Када сте већ споменули заташкавање, монсињор Узинић је недавно казао да у “већини случајева за које знам, није била сврха заташкавање, него је био проблем у неадекватном и наивном суочавању с овом проблематиком”. Како то коментирате?

ШИМИЧЕВИЋ: Након избијања масовних скандала у Католичкој цркви, уведен је низ нових смјерница с циљем да све непознанице за бискупе и кардинале на локалним разинама буду разјашњене, да им буде јасније како рјешавати случајеве сексуалног злостављања. Не може их се приказивати инфантилним особама које не познају свјетовно право.

Овдје је ријеч о црквеном, Канонском праву. Смјернице не могу бити јасније, зна се како треба поступати када дође до пријаве за сексуално насиље. Одавно постоји смјерница да, ако се пријаве случајеви у земљама у којима је законска облигација обавезно пријавити педофилију полицији и државним тијелима, то се мора учинити. То пише у Канонском закону десетљећима. У случају Рајчевца, Хранић то није направио.

ТЕЛЕГРАМ: Он је терет пријаве покушао пребацити на жртву?

ШИМИЧЕВИЋ: Тако је. Ако у Хрватској дође до јавног експонирања већег броја случајева злостављања малољетника у цркви у наредним мјесецима или годинама, моја је претпоставка да ће се показати како се већина свећеника и бискупа огријешила о Канонски закон. У пријеводу, нису поштивали матичну процедуру.

Поновио бих да у Хрватској постоји обавеза пријавити сексуално злостављање дјеце. Бискупи се не могу вадити и релативизирати ситуацију. Хранић је ватикански ђак; боравио је тамо од краја осамдесетих до средине деведесетих. Ако би иједан надбискуп требао знати како наступати у тим ситуацијама, то је онда Хранић. Проблем је што није вјеровао жртви, него сексуалном предатору.

ТЕЛЕГРАМ: Што се тиче случајева у ријечкој надбискупији, монсињор Узинић је четири мјесеца након преузимања функције поднио пријаве ДОРХ-у и дао им сву документацију. Оно што се даље догађа, а исто је било и случајевима жупника Ивана Чучека и свећеника Недјељка Иванова који су били сексуални злостављачи, да се не покреће казнени поступак због застаре.

ШИМИЧЕВИЋ: Постоји застара по Канонском закону. Због притиска јавности и новинарског разоткривања бројних случајева, она се продуљила на 20 година након жртвиног 18. рођендана, али би и та застара требала бити макнута. Ту је Узинић у праву. Истраживања показују да у цијелом свијету постоје пријаве које сежу у педесете године двадесетог стољећа, а неки од тих случајева не могу се процесуирати по црквеном закону.

Што се тиче државних закона, сматрам да би се такођер требао продужити или укинути временски рок застаре. Ријечки свећеник Милан Шпехар признао је да је од 1987. па до 1994. сексуално злостављао 13 дјечака, знајући евидентно да је таквим специфичним признањем наступила застара. У свом приопћењу, Узинић је сугерирао како је могуће да се у Шпехаровом случају нешто дешавало и од 1994. до 2018.

ТЕЛЕГРАМ: Чини ли вам се да је Узинић у свом чувеном наступу у којем је кроз сузе говорио о педофилима у цркви био искрен? Је ли требао раније објавити информације? И зашто нитко није његовог претходника Ивана Девчића питао ништа о тим случајевима, а по свему произлази да је и он имао сазнања о злостављањима унутар ријечке надбискупије?

ШИМИЧЕВИЋ: Свакако постоји могућност да се Девчић огријешио о црквене и државне законе. Постоји на примјер временски вакуум између раздобља кад је тај злостављач тринаестеро дјеце од 2016., први пут пријављен, па до 2018. кад је други пут пријављен, односно када се сам пријавио полицији. Девчић је имао сазнања и двије године то није пријавио надлежним тијелима, барем по ономе што сам прочитао. Не знамо ни за квалитету његових истрага. У свим другим случајевима који се тичу Узинића и свега што је рекао, тек треба видјети детаље.

Што се тиче искрености или неискрености, улажење у то била би спекулација јер не знам све појединости. У исто вријеме, вјерујем да је припремао извјешће и да га је планирао објавити. Не би га, међутим, сасвим сигурно објавио прошли тједан да није било Националовог текста и упита које су њихови новинари послали. То је још један показатељ да медији узрокују провјетравање Католичке цркве од сексуалних злостављања. Барем потичу поједине надбискупе да реагирају и да то објаве.

Додуше, да је неки други надбискуп у питању не вјерујем да би одржао конференцију и о свему извијестио јавност. То је полу ПР био да се превенира штета, али и добар Узинићев потез. Он је пријавио све случајеве ДОРХ-у, што је битно, и то убрзо након што је сазнао за њих. То је похвално. Ово је тек почетак, надам се да ће његова објава ових детаља узроковати додатне пријаве и јављања других жртава. Притом бих апелирао на жртве да своје злостављаче најприје пријаве полицији, и медијима, па тек на крају надбискупима или папинском нунцију у Хрватској, тако да их могу процесуирати па тражити дебелу финанцијску одштету од њих. Узинић је на конференцији ХБК најавио могућност вођења материјалне бриге о жртвама. То је на западу присутно десетљећима.

ТЕЛЕГРАМ: Ватикан је 2016. кренуо у интензиван обрачун с педофилијом, но прије два мјесеца, један од водећих чланова ватиканског одбора против сексуалног злостављања дјеце, Ханс Золлнер, дао је оставку због незадовољства како тај одбор дјелује.

ШИМИЧЕВИЋ: Није то једини рецентни примјер нуђења оставке. Представници жртава, које је у папинску комисију именовао папа Фрањо и с којима сам имао прилике разговарати прије пет-шест година, дали су оставке тврдећи да је немогуће проводити смјернице те номиналне папине поруке. Јер постоје кардинали и бискупи који спрјечавају рјешавање тих проблема и углед Цркве стављају на прво мјесто. Козметички би рјешавали најгоре случајеве, испричали се, али не желе адресирати системски проблем и ријешити то дугорочно.

Тај проблем, с обзиром на најновија нуђења оставки, постоји и даље. Док се испричавао жртвама, Узинић је рекао како ће унаточ разним препрекама дати све од себе да разријеши проблеме у ријечкој надбискупији. Није рекао о каквим препрекама се ради, али ми се чини да долазе из разних хијерархија Католичке цркве и бит ће их тешко пробити. Сматрам да се једино новинарским истраживањима, које су деликатна и изискују вишегодишње истраживање случаја, може промијенити парадигма и у Хрватској. Зато је у свему најважнији иступ жртве или обитељи жртве.

ТЕЛЕГРАМ: Кажете, најважнији је иступ жртве. Зашто свећеници тако ријетко пријављују своје колеге?

ШИМИЧЕВИЋ: Знам за случајеве када су неки свећеници пријављивали надлежним бискупима да су неки њихови колеге злостављачи. Бискупи су то, међутим, занемарили и прешутјели што су чули. Ти свећеници су потом одустали од даљњих упозорења јер им је црквено братство једина обитељ у најчвршћем смислу и боје се да не испадну издајници, рачунајући притом и на све могуће посљедице обраћања нецрквеним институцијама. Могуће је да је то један од разлога зашто свећеници мање проговарају о томе него жртве. Омерта може произлазити и због њиховог готово рефлексног неповјерења према свјетовним институцијама у Хрватској, с нагласком на критичке медије, који се у дубоко конзервативном црквеном братству често перципирају као непријатељски елементи.

Након свега овог што се десило, можда се пракса преокрене и свећеници који имају пуно више сазнања почну давати информације. У Цркви има пуно више злостављача него их је регистрирано. Мислим да се то, уз пријаву државним тијелима, првенствено медијским посредовањем може ријешити, али можда и рецентним промјенама унутар Цркве, које су резултат новинарских прича. Надлежни црквени уреди и повјеренства за запримање пријава у Хрватској су од 2020. били успостављени у надбискупијама, али је након сотинског случаја одлучено да се оснује централни уред, кроз који ће пролазити све пријаве.

Паралелно с тиме, постојеће повјеренство ХБК којим предсједа Узинић, најавило је да ће почети прикупљати све пријаве и истраге које су у Хрватској проведене задњих неколико десетљећа. Претпостављам да ће након одређеног времена објавити збирно извјешће, а ако га објаве, мислим да ће резултати изазвати поприличан шок за јавност. Због чињенице да добар дио случајева никада није пријављен, злостављача ће бити мање него што их доиста има, али ће и то извјешће указати на огроман несразмјер између истине и онога чега је јавност тренутно свјесна. Важно је притом подсјетити на шири контекст. Многи папе су, како се испоставило, заташкавали сексуално злостављање.

ТЕЛЕГРАМ: Сада се папу Ивана Павла II спомиње у контексту заташкавања педофилије у цркви, као и његовог насљедника, Бенедикта XVI.

ШИМИЧЕВИЋ: Папа Иван Павао II заташкавао је сексуалне злочине педофила, и то док је био надбискуп и кардинал у Пољској. Кад је постао папа знао је за случај једног од најгорих монструма, свећеника из Јужне Америке који је злостављао више од 60 дјеце. За случајеве у Пољској сазнао је од жртава којима је обећао да ће то ријешити, али није. Само је селио свећенике у друге еуропске државе. Док је био њемачки надбискуп, кардинал, а потом и папа, Ратзингер је исто заташкавао злочине. Као први човјек Конгрегације за наук вјере нешто је чак и покушавао ријешити по том питању, али му папа Иван Павао II није допуштао.

Прије папе Ивана Павла II још двојица послијератних папа знали су за споменути случај у Јужној Америци и заташкавали га. Ради се о системском проблему заштите злостављача и занемаривању жртава. Крајем осамдесетих година амерички бискупи су се, између осталог, састајали с папом Иван Павлом II због масовних тужби јер су се бојали банкрота. Тражили су од њега да избаци злостављаче из Цркве, али он је више бринуо о угледу, због чега је на разне начине зауставио њихов прогон и зато сноси највећу одговорност. Он је једноставно ординарни заштитник силоватеља и злостављача дјеце.

Папа Фрањо се покушава суочавати с проблемом, не бих одагнао ни могућност да је актуални нунциј у Хрватску дошао и да се ријеши овај проблем. Надам се да нисам у криву, али мислим да ће медијска открића у задњих неколико мјесеци охрабрити жртве да се јављају и да причају своје приче те траже обештећење од цркве. Сматрам да је све осим тога реторички ПР. Ако их се уради по џепу, другачије ће резонирати и можда ће на другачији начин рјешавати проблеме с људима који им чине финанцијску, материјалну и сваку другу штету.

ТЕЛЕГРАМ: Треба ли Ватикан преустројити своја тијела надлежна за случајеве свећеника педофила? Поставити људе који долазе ван оквира Цркве?

ШИМИЧЕВИЋ: Прије три године објављен је документ темељем којег су успостављена споменута повјеренства за будућу заштиту малољетника по бискупијама. Тамо је писало да на готово свим позицијама могу бити лаици. Моје је мишљење да та повјеренства, умјесто свећеницима, треба напучити са психолозима и психијатрима, правницима и истражитељима који би знали радити с добивеним материјалом.

Уз то Католичка црква у Хрватској требала би слиједити примјер субраће у Америци, Њемачкој, Ирској, Аустралији и препустити истрагу претходних случајева вањским институцијама. Тамо су ангажирали одвјетничке уреде и стручњаке с факултета, платили им позамашне износе, дали им приступ цијелом архиву, с циљем да открију тко је што заташкавао, како су се кршили црквени и свјетовни закони и што је потребно пријавити полицији. Потом су објавили та извјешћа.

ТЕЛЕГРАМ: Је ли ово све потицај за новог загребачког надбискупа, да се коначно ухвати рјешавања тог проблема?

ШИМИЧЕВИЋ: Кутлеша, као и Бозанић прије њега, има надлежност за надбискупију у којој је, али ако је хијерархијски поглавар Цркве у Хрватској, требао би подузети додатне, најприје реторичке напоре. Требао би поручити жртвама да се јаве, макар и анонимно. И затим кренути са свеобухватном, описаном праксом, што би био радикални заокрет од досадашњег поступања. Исто би требали чинити сви бискупи.

Осим тога, требали би можда слиједити и праксу Католичке цркве у неким другим земљама с објавом имена и презимена свећеника злостављача, без сустезања – што су радили и за што су оптужени. Највећи обол требају дати жртве. Из особног искуства, могу рећи да тренутно радим на више различитих случајева и знам за више свећеника који су наводно злостављали дјецу у Хрватској. Ријеч је о бројним жртвама али то још изискује додатан новинарски посао. У већини тих случајева пресудну важност за долазак до информација имају или жртве или члан обитељи. Без њих се бацкгроунд свећеника може истраживати, али су жртве пресудне.

ТЕЛЕГРАМ: Кажете да провјеравате бацкгроунд свећеника. Постоји ли профил свећеника злостављача?

ШИМИЧЕВИЋ: Премда постоје одређене сличности, сваки којим сам се бавио има различите обрасце понашања. Из новинарског аспекта, мени су пуно значајнији поступци њихових надређених, односно намјерни пропусти и лоше реакције бискупа. Ако се сумњиве свећенике сели из већих у све мање жупе након годину или двије, то некад сугерира да нешто можда није у реду. Пресељење у потпуно друге, и то увијек исте надбискупије, додатно побуђује сумњу. Исто вриједи и у случајевима кад пресељени свећеници постану помоћници, а прије тога су били на челу жупа, или кад су као тридесетогодишњаци на допусту због болести или у пријевременој мировини без икаквог јавног образложења.

Само бих још споменуо како је, унаточ опетованим тврдњама крајње десних кругова о главним узроцима овог проблема у Католичкој цркви, више релевантних истраживања одбацило било какву корелацију између хомосексуалности и педофилије. Наведена казнена дјела присутна су у сличном статистичком узорку у свим друштвеним секторима. Разлика је у томе што су у вјерској институцији типа Католичке цркве злостављачи десетљећима с правом осјећали да су заштићени од стварних посљедица, чак и када би њихови надређени сазнали за њихово понашање. Можда је и то један од доказа да се апсолутистичка монархија на челу с папом, која је к томе ексклузивно мушко друштво на свим најважнијим позицијама, треба радикално мијењати у својим темељима.