Регион
07. 10. 2022.
Мирза Чубро представио књигу о убијеним новинарима у рату у БиХ
„Убијање истине о Босни“ садржи приче о 19 домаћих и страних новинара који су убијени или нестали током рата у БиХ
Допринијети сјећању на новинаре који су часно и поштујући професионалне новинарске стандарде радили свој посао током рата у Босни и Херцеговини, а који су изгубили своје животе или су нестали током ратног периода 1992-1995. године, био је повод новинару Мирзи Чубри да напише и представи књигу „Убијање истине о Босни“.
Промоција књиге у којој су описани детаљи из живота страних, али и новинара из БиХ, одржана је у Бошњачком институту у Сарајеву. Издавач је Вијеће Конгреса бошњачких интелектуалаца уз подршку Министарства културе и спорта Кантона Сарајево, Бошњачког института те Фондације Слипичевић. Књига садржи приче о 19 домаћих и страних новинара које је Чубро прикупио и на основу разговора са њиховим пријатељима и породицама.
Тешко и веома изазовно је било разговарати са члановима породица и присјећати се њихових најмилијих који су изгубили животе радећи на извјештавању о рату у БиХ, каже за Медиацентар Сарајево Мирза Чубро, аутор књиге. Идеја за књигу „Убијање истине о Босни“ била је да се не заборави сјећање на ове људе који су, како наводи, живјели за новинарство. Каже и да му је лакше било радити на причама о корупцији и криминалу него разговарати са породицама и пријатељима убијених или несталих новинара.
Откуд идеја и који је мотив писања књиге „Убијање истине о Босни“?
Идеја је уствари продукт разговора и дружења нас неколицине новинара у којим смо ми, млађа и средња генерација, схватили како је из јавне меморије нестао велики број број наших колега. Напросто вријеме пролази, а није остало забиљежено довољно ствари о њима, тако да у јавности знамо за неколицину наших колега који су убијени у рату у Босни и Херцеговини, док смо не тако мали број људи скоро па почели заборављати и то је у ствари мотив - да се присјетимо тих колега који су дали своје животе радећи свој посао. Истовремено, и да на неки начин све нас који смо у новинарству подсјетимо колико је то важна професија, колико је битно да се сви ми новинари, уредници, свако у свом сегменту посла, држи највиших новинарских стандарда. То је нешто без чега новинарство не може опстати, а ови људи су се тих стандарда држали у најтежим временима и околностима и они су у ствари истински живјели новинарство.
Када сам разговарао са кћерком Кјашифа Смајловића, сјајног новинара Ослобођења који је убијен у Зворнику, она ми је казала да је њихов посљедњи разговор протекао између осталог и у томе што је Кјашиф замолио своју кћерку и зета да, пошто је у том периоду почетком априла 1992. године престало долазити принтано издање Ослобођења у Зворник, сачувају сва издања новина како би остало забиљежено оно што је писао. Дакле, ти људи до посљедњег тренутка су били истински новинари и истински живјели новинарство. Сви се требамо сјећати тих људи с дужном пажњом и, кад год имамо дилему како поступити радећи свој свакодневни посао, сјетити се да су у ужасно тешким околностима наше колеге то часно радиле на најбољи могући начин. То је истовремено и мотив и циљ овог цијелог мог посла.
Књига садржи приче о 19 новинара, домаћих и страних, који су убијени или нестали. Колико је било тешко доћи до података, али и разговарати о убиствима, нестанцима са породицом и пријатељима ?
Да будем искрен, књига је једна од тежих ствари коју су ми олакшали разговори са члановима породица убијених новинара. У својој новинарској каријери урадио сам стотине прича које су откривале корупцију, криминал, и то ми је било лакше него молити ове људе да се отворе, да причају о тим тешким губицима. Међутим, њихова реакција је била најбоља могућа. Они су врло захвални, са мном су дијелили све, дали су ми фотографије, све што ми је требало.
Брат од Нине Ћатића, Нермин, ми је из Шведске слао фотографије писама који су размјењивали Нино и он у рату. Реакција породица је била сјајна и то ми је олакшало тај, по мени најтежи дио посла, да се с породицама враћамо на тај дио. Било је тешко доћи до неких података, а у томе ми је помагао и Кемал Курспахић, који је био директор и уредник Ослобођења у том тешком периоду у којем су и двојица новинара Ослобођења убијени. Са Кемом сам се на почетку истраживања договорио да ћемо радити интервју, а прије тога ће ми он помоћи да дођем до неких људи и информација. Та наша комуникација е-маилом, јер је Кемо живио у Америци, била је врло интензивна и обојица смо са стране држали тај интервју који смо договорили сматрајући да има времена за њега и да ћемо га урадити. Нажалост, није било времена. Кемо је у међувремену преминуо, а моја питања која сам му послао су остала неодговорена. С те стране је и то је један од примјера који показују како је важно да забиљежимо свједочења сад и у овом тренутку јер не можемо против времена.
Да ли је неки примјер о којим пишете на Вас јако емотивно дјеловао?
Сваки од ових случајева је сам за себе стварно страшан, али нешто што повезује све ове људе јесте њихова невјероватна преданост новинарству. Ти људи у БиХ, али и ови који су долазили извана, напросто су живјели баш за ту професију. Навест ћу и примјер Жељка Ружичића који је могао изаћи из Сарајева дан касније, али је убијен док је прикупљао дозволе да посјети своју породицу. Кад говоримо изаћи из Сарајева у његовом случају је то значило само да оде да види супругу и дјецу и да се врати. Његов син, а наш колега, уредник Хрватског радија Ивица Ружичић, каже да је посљедњи њихов разговор био врло занимљив јер је његова породица имала жељу да он буде са њима, док Жељко ниједног тренутка није двојио да се треба вратити у Сарајево и наставити извјештавати о Сарајеву. И сличне су приче свих новинара о којима сам писао, напросто они су били право новинарство. Тако да ниједну причу не могу издвојити посебно.
Но, оно што је било најтеже јесте када сам породицама двојице новинара који су били заробљени у логору у Фочи препричавао неке мучне детаље о њиховом злостављању до којих сам дошао разговарајући са другим логорашима који су с њима дијелили ћелије. Породице новинара прије тога нису чуле те детаље и то је било прилично тешко. Сви ти људи који су изгубили чланове породица, поготово они који су били заточени у логорима, траже сваки могући детаљ да сложе мозаик посљедњих дана убијених чланова породица, а то преносити баш и није једноставна ствар.
Колико дуго сте радили на књизи и гдје је доступна за оне који желе да је прочитају?
Само истраживање је трајало отприлике двије године. У зиму 2020. сам почео, а написана је почетком ове године. Послије тога је услиједио процес лекторисања, превода, корекуре, обраде и тако даље. Књига се не може нигдје купити и ја сам страшно задовољан због тога. Ми књигу дијелимо бесплатно. Ово прво издање књиге ћемо подијелити универзитетима, новинарским организацијама, појединцима, као и свим људима који су данас дошли на промоцију. Услов без којег нисам хтио издавати ту књигу јесте да што више људи који се баве новинарством на начин да је то њихов дневни посао, да се тиме баве на некој научној бази, желим поклонити књигу да остане забиљежена.
У наредној фази се надам да ћемо бити у могућности да направимо једну веб платформу гдје ћемо све ове приче објавити и да ће то бити прилика да наше колеге ако желе радити причу о овим новинарима, неко додатно истраживање, документарац или било шта друго, да ће на том мјесту моћи наћи ова свједочења која сам ја забиљежио, а онда можда у некој фази то неко прошири.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.