Из историје београдске штампе

27. 12. 2023.

Аутор: Лука Тотај Извор: УНС

Српска штампа под немачком окупацијом: Српски радник по мери Националсоцијалистичке радничке партије

Може се рећи да се злогласно и капитално Хитлерово дело „Моја борба” у великој мери бави решавањем проблема лошег положаја радништва у (немачком) друштву додатно погоршаног глобалном Великом депресијом. Ипак, својим делањем на повесној позорници, Националсоцијалистичка немачка радничка партија и њен фирер можда су најмање остали упамћени по идејама о праведном односу према радницима.

Победом у Априлскоме рату и постављањем своје окупационе управе у Банату и средишњој Србији, нацисти и њихови сарадници су веома сличне наративе пласирали и у српској штампи.

Идеја рада у колаборационистичким листовима

Лист „Српски народ” у фебруару 1943. пренео је говор Недићевог министара социјалне политике Стојимира Добросављевића који је истакао да се „један нови национално‐економски и национално‐социјални поредак, чије темеље чини правилно схватање рада као једине могуће вредности, искристалисао [...] у Немачкој као творевина национал‐социјализма”.

Непуних 11 седмица после окупирања Југославије, освајачи су се бацили на пропагирање обнове такозване „Нове Србије” кроз рад, која би се прикључила Хитлеровој визији Нове Европе. Према њиховој интерпретацији догађаја записаних кроз мисли референта за питања радне снаге у Вермахту Вилхелма Шпаркулеа, Срби су пострадали због лоших одлука претходне владе. Најтиражнији колаборационистички лист „Ново време” је првога дана јула 1941. године објавио исечак из говора Шпаркулеа који је — осим наведеног — рекао да немачка окупациона власт неће бити равнодушна по питању незапослености.

Као једно од решења, наведена је „могућност за привремено упослење у Рајху”, али да ће бити строги одабир потенцијалних гастарбајтера. Окупационе власти су кубуриле с радном снагом у Србији јер је много радно способнога становништва завршило по логорима као ратни заробљеници.

Према сопственом признању, Адолф Хтилер је био скромног формалног образовања и једно време је такође радио тешке послове за бедну надницу. Зато се учланио у Немачку радничку партију у којој је видео заинтересованост за патње радника, али која није нудила решење у виду егалитарног друштва и комунистичког интернационализма (иза кога је сматрао да стоје Јевреји), већ је радник био један — надасве важан — вијак у националној хијерархији. Немачка радничка партија је недуго затим надограђена у Нацистичку странку која, барем по имену, није била само националистичка и немачка, већ и социјалистичка и радничка.

Kрајем септембра 1941. Ђоко Слијепчевић у љотићевској „Нашој борби” написао коментар о социјалном идеалу нових власти у Србији наводeћи да је презир према идеји рада „основна потстицајна мисао комунистичке социологије”, као и то да је у комунистичком Совјетском Савезу радник обесправљен „више него игде на другом месту”, а да ће колаборационистичке власти изградити „такав друштвени поредак у коме ће радна и творачка личност човекова бити призната за највећу овоземаљску вредност”.

Последњег дана маја 1942. године наведени лист је објавио есеј В. Ј. Мандића „Органско решење социјалног проблема”, за који слободно можемо рећи да је један од најпристојнијих текстова у колаборационистичкој штампи, упркос томе што је изашао у веома агресивно‐фашистичком листу.

„Потребно је једном речју да послодавац увиди да је везан уз радника, да имају исти циљ, да предузеће не постоји ради послодавца и његовог ћефа”, наводи се у есеју, „него ради заједнице, а с друге стране да радник осети предузеће као своје и да увиди да је и његов и послодавчев интерес да предузеће напредује.”

У земљама немачких непријатеља влада беда и тежак физички рад  

Осим оваквих есејских текстова, колаборационистичка штампа је каткад објављивала пропагандне вести о лошим условима запослених у земљама немачких непријатеља, како би застрашили домаће раднике, али и како би им учинили услове рада у Немачкој још примамљивијим.

Крајем априла 1943. „Ново време” је објавило текст „Совјетска заштита мајки” у ком се рециклира шест и по година бајата вест о лошим условима радница у Црвеној империји, о томе како и труднице морају да раде тешке физичке послове. Актуелност овој причи даје спекулација да „ако је такво стање било у мирно доба у рату се управо катастрофално погоршао социјални положај жена.” Даље, у тексту се констатује да је у Совјетском Савезу престала свака брига за мајке и децу, а завршава се „омиљеном реченицом бољшевика”: „Москва не верује сузама”.

Не треба много промишљати како би се схватила конотативна порука овог текста која гласи — ово ће вам се догодити уколико комунисти победе у рату. На насловној страни недићевског листа „Српски радник” из 1. јула 1943 писало је: „Данас целом свету може послужити за пример огромна морална снага великонемачког Рајха, која је резултат савршеног социјалног уређења и организације. На социјалном пољу Велика Немачка је дала величанствене примере целе нације и целе државе о својим радницима.” Међутим, нацисти су желели благостање искључиво немачким радницима док су радници из осталих делова Европе (који нису Јевреји, комунисти или Роми) виђени као најамна радна снага, која може бити плаћена и третирана коректно, али не може да ужива привилегије резервисане за немачко радништво.

Премда су првенствено комунисти означени као највеће зло радноме народу, било је и примера када су као опоненти поштеним српским радницима означивани и Енглези, то јест, земље либералне демократије.

 „Ново време” је 30. октобра 1941. пренело говор Михаила Олћана — који је дан касније обрадила и „Обнова” — у ком се наводи да Недићева влада спроводи политику која је искључиво у интересу српскога народа.

„У духу те политике и руковођени интересима свога народа”, наводи се у транскрипту говора, „наши добровољачки одреди са нашим јуначким четницима омогућили су рад у многим рудницима и очистили су многе наше шуме од Черчилових и Стаљинових савезника, а твојих, српски народе, највећих непријатеља и злотвора: јевреја, цигана, мангупа, зликоваца, криминалних типова и комунистичких бандита.”

Михаило Олћан (1894—1961) био је индустријалац и богати земљопоседник јужнога Баната. Потиче из добростојећих војвођанских породица. Брат његове мајке био је Михаило Пупин, а његова жена била је рођака краљу Николи Петровићу. Попут Милоша Црњанског и многих војвођанских Срба, мобилисан је као војник Аустроугарске и послат на Источни фронт где се убрзо предао Русима, те је ступио у редове југословенске војске с којом је пробио Солунски фронт. Одликован је руским и југословенским ордењем. Као и у случају генерала Милана Недића, његово делање у Другом светском рату означило га је као контроверзну историјску личност, иако је неоспорна његова позитивна улога до успона Хитлера на власт у Немачкој. За разлику од Недића, који све до Другог светског рата никаквих афинитета није имао према фашизму, Олћан се 1930‐их година приближио Збору и Димитрију Љотићу. Године 1941. је постао министар народне привреде у Недићевој Влади народнога спаса. Држао је понекад екстремне, популистичке говоре у којима је покушавао да српски национализам укалупи с немачким нацизмом, па је једном приликом изјавио да је Свети Сава био први српски националсоцијалиста. После рата био је у егзилу. Преминуо је у Аустралији.

Крајем марта 1943. „Ново време” објављује текст под насловом „Беда енглеских радника” у коме се истиче да је Уједињено Краљевство било „најбогатија земља овог континента [Европе], али међутим њено радно становништво спада међу најсиромашније људе овог континента.” Као и у случају са совјетским трудницама, тако и ова вест служи за омаловажавање непријатеља нациста које треба да ублажи потенцијално незадовољство радника у домаћој привреди.

Омладина да ради „да не би залутала”

За разлику од радника у индустрији, којима је пропагирана — као што је наведено —  практични и идеолошки значај њиховог рада, пропаганда према српској младежи имала је још једну уочљиву компоненту — васпитно‐безбедносну.

Окупаторима је било у интересу да држи омладину под контролом, па су се зато кроз текстове у штампи трудили да приволе мњење млађих генерација за учешће у раду, односно, такозваним радним обавезама.

Управо Милан Недић на то мисли када је рекао да „наша омладина не би залутала ми је сада позивамо да ради и стално ћемо јој налазити посао да би је отстранили од свих страшних зала.”

Средином марта 1942. Године „Ново време” преноси говор руководиоца ове службе Ђуре Котура у ком отворено пише да је задатак НСОС‐а двострук: национално‐васпитни и радни.

„Наше младо поколење треба васпитати у духу националне и социјалне солидарности. Развијати у омладини дух родољубља, љубав за лепе народне традиције, смисао за нашу националну културу. Треба створити новог Србина на сасвим реалној основи, домаћина који ће у својим грудима носити дружељубље, социјалну правду и националну свест.”

Рад – морална и патриотска вредност

У складу с нацистичким учењем, рад је у српској штампи приказиван као врхунска морална и патриотска вредност и да свака нација зависи од тога колико радници доприносе њеноме благостању. Додатно, за потребе пропаганде према грађанима Србије, штампа је наглашавала и то да ће народ марљивим радом окајати своје грехе мартовско‐априлског отпора нацистима.

Како је говорио министар Олћан, у већ цитираном извештају, „у Новој Европи, пак, у којој ни јунаштво неће бити вредност последња по рангу, народи ће стицати право на опстанак и тапију на свој посед једним другим оружјем, оружјем које се зове — рад”.

Колаборационистичка штампа када је писала о раду имала је прегршт усмерења и тема. Писали су о „омладини која би требало да узме лопате у шаке, а не да шета по корзоима”. О условима радника који су објављали тешке послове у Немачкој писано је изразито похвално. Читајући текстове колаборационистичких листова о рударима у Бору, читаоци би сигурно пожелели да и они тамо раде, осим оних којима је било — мало — сумњиво зашто постоје сличности између вести и тема које су говориле о борским рударима и, на пример, ратним заробљеницима у немачким логорима (као што је скупљање хуманитарне помоћи за обе категорије).

Ако можемо рећи да најмање идеолошко‐пропагандних мотива има у текстовима о српским радницима у Немачкој, који су отворено призивани чистим капиталистичким мамцем о добрим зарадама (али и чињеницом да ће бити поштеђени од мобилизације), насупрот томе, радници у индустрији били су можда чак и највише изложени идеолошко‐пропагандном деловању српске штампе.

Окупационе власти и сарадници нису желели да примамљиве идеје комунизма о егалитарном радничком друштву створе симпатије у ионако очајним окупаторским и ратним условима рада. Пропаганду је појачавала чињеница да су комунисти с временом постајали највећи такмаци окупационим властима. Осим тога, у текстовима који су се тицали радника у индустрији било је и напада на домаће интелектуалце, али и на земље либерално‐демократског уређења.

Српски новинари заиста јесу пласирали Хитлерове идеале о раду и радницима, али су вешто манипулисали чињеницама прећуткујући нацистички светоназор да су радници који заслужују добар живот искључиво Германи, као и то да су радници у српској индустрији својим мукотрпним радом првенствено помагали Трећем рајху који је окрутно експлоатисао српску привреду, док српска омладина и радници у фабрикама од тога нису имали готово ништа.

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање