Из историје београдске штампе
18. 12. 2023.
Бити новинар у окупираној Југославији (ВИДЕО)
Зашто је кора новинарског хлеба у српској историји била можда и најтврђа за време Другог светског рата
Новинарски хлеб је, као и рударски, са седам кора. Иако су многи чули ту изреку, мање је познато да је кора новинарског хлеба у српској историји можда и најтврђа била за време окупације. У пролеће 1941. године територија Србије, а посебно њене престонице, била је разорена. Глад, зараза и отимачина владали су до успостављања строгог нацистичког режима, који је убио слободу. Просечан новинар тонуо је у сан и будио се са два страха. Од окупатора, чијој пропаганди је морао да доприноси и освете која га је могла сустићи због те сарадње.
О животу новинара током окупације за Удружење новинара Србије (УНС) говорили су Александар Стојановић из Института за новију историју Србије, Маријана Мраовић из Војног архива Министарства одбране Републике Србије и Раде Ристановић из Института за савремену историју.
Историчар Александар Стојановић каже да је највећи део предратних посленика штампе наставио да ради и у новим условима.
“Њима је придодат један број новинара или радника за штампу који су дошли као избеглице и који су, будући да им је то била животна професија, потражили ухлебљење у новим листовима који су основани”, каже Стојановић.
Број новинара превазилазио је реалне потребе штампе, сматра историчар Раде Ристановић.
“Чини ми се да их је било више него што је потребно, с обзиром на то да нису обновљени сви дневни листови и да је део новина долазио из страних извора и није постојала толика потреба за ауторским текстовима. Према мојим сазнањима, људи који нису хтели да наставе новинарски посао, нису били само због тога под ударом домаћег режима. Долазили су под удар они који су били сумњиви у предратном периоду”, каже Ристановић.
Док је одређени број новинара заиста веровао у нацизам и фашизам, попут Ратка Парежанина или Лазара Прокића, многи нису гајили изразиту идеолошку блискост с окупатором. На уредничким позицијама били су људи од поверења и њихови хонорари били су високи. За разлику од њих, новац који су добијали просечни новинари, који су извештавали о свакодневним проблемима, био је довољан само за животарење.
Окупатор и колаборационисти знали су све о члановима пропагандног ланца, чак и о најслабијим карикама. Између редова записа сачуваних у Војном архиву Министарства одбране Републике Србије, формира се слика о просечним новинарима. О томе говори и Маријана Мраовић.
“Можемо да закључимо да је просечан новинар тог периода био млађи човек до четрдесет година, да је углавном имао завршену средњу школу, првенствено гимназију и да је доста било несвршених студената Правног факултета или економске струке”, каже Мраовић.
Након ослобођења, нису сви новинари доживели исту судбину. То је зависило од тренутка хапшења. Било је случајева да се људи стрељају због једног текста објављеног у “Новом времену” или “Обнови”, а да уредници тих листова који касније доспеју у руке нових власти добију вишегодишњу казну затвора.
Као апсолутног победника многи наводе Предрага Милојевића, првог уредника “Новог
времена”. Иако је неколико година по ослобођењу био скрајнут и приморан да распродаје мираз
богате Немице којом се оженио, успео је да се врати у матични лист, “Политику” и постане доајен
југословенског и светског новинарства.
Истина о периоду окупације не лежи у редовима тадашње штампе. Ипак, тиражи који се чувају у
Народној библиотеци, Универзитетској библиотеци, и другим архивама, данас су драгоцени јер осликавају моћ пропаганде у Другом светском рату.
_________________________________________________________________________
Овај текст настао је у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.