Из историје београдске штампе

15. 12. 2022.

Аутор: др Александар Стојановић, виши научни сарадник, Институт за новију историју Србије Извор: УНС

Ширење Београда и „дивљих насеља“ у међуратном периоду на страницама београдских „Општинских новина“

Улице су биле у таквом стању да су се девојке обично преобувале код својих другарица које су живеле на улазу у варош, а често се за пролаз кола или запрега у блато бацала по нека даска или се пут насипао ситним камењем, како не би долазило до заглављивања точкова, извештавале су београдске Општинске о стању у дивљим насељима престонице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у годинама након Првог светског рата.

У већини европских земаља проблем дивљих насеља је убрзо препознат од стране власти и приступило се његовом решавању, па су импровизована насеља и објекти постепено и систематски уклањани, а њихови житељи смештани у новоизграђене стамбене објекте. У Београду, који је посебно пропатио током Великог рата и у првим годинама након њега, решавање поменутог проблема било је скопчано са бројим тешкоћама и изазовима.

„Општинске новине“, као званични лист Београдске општине, чија је уредничка политика увек била усмерена ка унапређивању града и животних услова становника, објављивале су текстове који су се односили на комуналне и урбанистичке теме још од првог броја, објављеног 6. јануара 1888. године.

У међуратном периоду, ове новине посвећивале су велику пажњу питању дивљих насеља, уређењу градске периферије и побољшању животних услова становника ових делова града, а на поменуте теме су се у листу оглашавали водећи српски архитекти, лекари и економски аналитичари. На страницама ових новина налазимо и податак да је Београд до Великог рата имао око 120.000 становника, те да је границу његовог резиденцијалног дела чинио Чубурски поток. До половине тридесетих година број становника се дуплирао, а територија под управом општинских власти вишеструко увећала.

Архитекта Бранко Максимовић са жаљењем и дубоком забринутошћу констатовао је, у тексту објављеном на страницама „Општинских новина“, почетком 1930. године, да је ширењем појаса дивљих насеља „од Лаудановог шанца и Пашиног брда, па преко Душановца и Вождовца на Прокоп и Јатаган малу“, дугорочно угрожена могућност планске експанзије Београда.

 

 

Максимовић је упозорио да се са „асанацијом периферије Београда“ касни пуних десет година, позивајући на примену рационалног модела који се већ показао у пракси у многим западноевропским градовима.

Импровизоване и неусловне грађевине требало је заменити рационално конципираном станоградњом, наводећи као добар пример локалне праксе павиљоне које је Београдска општина подигла у околини Топовских шупа. Овај се процес одвијао веома успорено, о чему сведочи и текст о „санирању нездравих квартова и насеља“, који је на страницама „Општинских новина“ у априлу 1936. године објавио архитекта Драгомир М. Поповић.

Поповић је посебно истакао нужност рушења старих, неусловних објеката, јер је пракса показала да ће овакви објекти, у ма колико лошем стању били, уколико не буду уклоњени увек наћи нове становнике који нису у могућности да себи приуште пристојнији смештај.

Поповићев чланак права је компаративна анализа решавања проблема дивљих насеља, јер упоређује законска и практична решења примењена у Лондону, Паризу и Марсељу, и има готово академски карактер.

 

Грађевински правилник – пут ка решењу проблема

Како би ухватила корак са развијеним европским престоницама и већим градовима, бар када је реч о урбанистичком уређивању и унапређењу хигијенских услова, Београдска општина издала је 1935. године Грађевински правилник.

Правилником је предвиђен поступак којим се нека кућа или други стамбени објекат утврђују као нехигијенски или шкодљиви по здравље. Поступак је био сложен и дуготрајан, а подразумевао је излазак на терен медицинске инспекције и грађевинског контролора за зграде склоне паду.

Први објекти који су у Београду били означени за рушење у складу са поменутим Правилником налазили су се на простору Јатаган мале и Пиштољ мале, али је рушење више пута одлагано јер је становницима неусловних објеката требало обезбедити нова места становања. Архитекта Поповић јадиковао је због овог стања, истичући да још ни једна зграда у Београду није срушена због постојања рупа у правилима, те да „ваљда чекамо да се појави у коме крају куга, као оно у Паризу, па да озбиљније приступимо послу“.

 

 

Притиснути немаштином и последицама рата, у околностима које су у сваком погледу биле ванредне, милиони Европљана напустили су своја села и варошице и решили да срећу потраже под светлима великих градова. Како се током трајања ратних дејстава није градио нови стамбени простор, а у многим градовима, укључујући и Београд, чак је и уништен део постојећег стамбеног фонда, нови становници кућили су се како су и где знали и могли. Тако се широм Европе јавио феномен тзв. дивљих насеља, пуних импровизованих стамбених објеката, грађених неплански, често без основних хигијенских и других услова за живот. Лондон, Париз, Марсељ, Берлин у Европи, као и низ великих градова у САД-у, на челу са Њујорком, добили су своја нехигијенска насеља, од којих су се нека налазила у најнепосреднијој близини центра града. 

Почетком тридесетих година прошлог века, поред већ поменутих насеља, „предграђима Београда“ сматрали су се још и Чукарица, Царева Ћуприја, Раковица, Вишњица, Жарково, Кумодраж, Ђерам, Топчидерско брдо и Булбудер. Ова насеља динамично су се развијала и већ у наведеном периоду у њима је живело више становника него у целом Београду крајем 19. века.

Нагла експанзија престонице носила је собом, као један од централних проблема, питање хигијене у граду, а посебно у приградским насељима и на градској периферији.

Владислав Миленковић, иначе уредник „Трговачког гласника“, указао је на страницама „Општинских новина“ да је стање хигијене у граду, у целини сагледано, незадовољавајуће. Главни узроци оваквом стању били су неадекватни стамбени простор и недовољно развијена хигијенска култура код великог броја нових Београђана.

Нездрав животни простор у периферним деловима града био је само део проблема: једнако лоши хигијенски услови били су и у већини фабрика и предузећа, као и у угоститељским објектима (кафанама, народним кујнама, хлебарницама, бакалницама), који су чиниле „на посматрача тежак и мучан утисак очајног хигијенског варварства“.

Неке друге анализе узрока стања у београдској периферији, објављене на страницама „Општинских новина“, истицале су недостатак адекватног грађевинског законодавства, као и превисоку цену кирија у тзв. „органској периферији“ (насељима уз сам руб градског центра, привредно и саобраћајно снажно увезаним са центром) као главне кривце за животне услове Београђана из приградских насеља. 

 

Периферија Београда - ружно наличје града

Периферија града била је, у више публицистичких осврта објављених на страницама „Општинских новина“ почетком тридесетих година прошлог века, представљена као „ружно наличје Београда“, као место у коме се „осетио недостатак свега онога што је неопходно за здрави и нормални развитак једног насеља“.

Геометрија улица на периферији описана је као чудна, а њихова имена као локална или случајно одабрана, што је доприносило таквој конфузији у оријентацији, да су се чак и поштари тешко сналазили у тим условима.

Ограде периферијских дворишта биле су састављене од „дрвеног и гвозденог коља, цигли, камења, жица: бодљикавих и разних, дасака од сандука, старих блехова и блеханих пантљика – и свега другог са непроцењивим пореклом и обличијима“.

Периферију града, посебно ону даљу, насељавали су, у огромном проценту, сељаци из унутрашњости земље, неквалификовани и фабрички радници, као и један број печалбара из суседних држава или удаљених крајева Краљевине СХС, који су привремено боравили у престоници због пословних обавеза. Њихова примања била су веома скромна и једва довољна за пуко преживљавање, и они свакако нису били у стању да издвајањем сопствених средстава значајније утичу на урбанизацију и уређивање насеља у којима су живели.

Увођење водовода и канализације, калдрмисање улица и путева, урбанистичко уређивање као и изградња квалитетнијих стамбених објеката, изискивали су трошкове које ни ондашња Београдска општина није била у стању да покрије. Због тога је у првој деценији по окончању Великог рата „трошарина“ (комунална такса) у престоници повишавана у више наврата.

Професор Правног факултета Драгољуб Аранђеловић указивао је на нужност ове економске мере, истичући истовремено, и својеврсан парадокс „да највише на трошарину вичу грађани оних крајева, који непрестано траже од општине увођење водовода, трамваја, електричног осветљења, изградњу школа, а нарочито калдрму“.

И овај, као и други објављени текстови у „Општинским новинама“, драгоцено су сведочанство о томе да су модернизацијски процеси, а понекад чак и они најелементарнији – директно везани за здравље и безбедност грађана – често били дочекивани са неповерењем и отпором значајног дела грађанства, и то управо оног који је од сређивања прилика требало да има највећу директну корист.

Визија професора Анђелковића - У Београду може живети два милиона становника

Професор Аранђеловић указао је и на чињеницу да већину грађевина у престоници чине ниске куће мале искористиве површине, што је доприносило неконтролисаној експанзији града у ширину. Поредећи Београд са развијеним метрополама, он је истакао да је неопходно овакве грађевине заменити модерним вишеспратницама, те да је у уређивању града потребно кренути од самог центра.

Веома је занимљива и на неки начин пророчки тачна била Аранђеловићева опсервација да у ширем центру града има простора за насељавање близу милиона становника, док је читава површина Београда са периферијом одговарала потребама насељавања два милиона житеља.

Професор Аранђеловић преминуо је 1950. године и није доживео остварење свог предвиђања о уређеном Београду као вишемилионском граду, што је и остварено уочи распада Југославије.

Београд по „мустри ужичких села“

Да је експанзија Београда у ширину, непланском изградњом дивљих насеља и спонтаним насељавањем придошлица, значајно нашкодила процесу урбанистичког уређивања југословенске престонице истицао је и Павле Кара-Радовановић, градски одборник и новинар, сарадник градоначелника Владе Илића, иначе и аутор запажене брошуре „Крупни проблеми Београда“ (1934).

Кара-Радовановић је, пишући у „Општинским новинама“ у лето 1936. године, окривио градске управе с краја 19. и почетка 20. века да су допустиле „да се Београд изгради онакав какав је данас, од Дунава и Саве до Раковице, Остружнице, Торлака, Миријева – по мустри ужичких села“. Кара-Радовановић је јадикујући констатовао да је „Београд данас једно велико село са раштрканим кућерцима на простору општинског атара од сто шездесет и девет квадратних километара“, те да стога и не чуди што би његово урбанистичко сређивање имало цену која се више не мери у милионима, већ у милијардама динара.

Ширење града непрестаним померањем међе даље од његовог центра доприносило је, како је, на страницама „Општинских новина“ приметио публициста др Петар Ђорђевић, сиромаштву духовног живота периферије, која је, уместо да се културно уздиже и интегрише у престоницу, сваком даљом експанзијом заправо постајала и духовно и културно још удаљенија од ње.

 

Општинске новине с највећом пажњом извештавале о проблемима житеља периферије Београда

И у економском погледу, јаз између центра града и даље периферије само се увећавао са протоком времена. Може се говорити и о расту извесног анимозитета између житеља ова два дела градске целине, посебно, јер је у више аналитичких чланака објављених у „Општинским новинама“ било истакнуто да је комунално старање за периферне делове града у пракси спровођено на штету бриге и инвестиција у комуналну инфраструктуру центра престонице.

Остајући објективни и професионални у свом приступу, аутори текстова на ову тему исказивали су значајну дозу емпатије и бриге, како за новопридошле становнике престонице, који су живели у лошим условима, тако и за сам Београд, његову будућност и развој.

Лишени идеолошке и дневнополитичке инструментализације, текстови посвећени периферији града и предграђима, садржали су анализу генезе проблема као и низ конкретних и практичних решења, на чији су значај опомињане како државне и градске власти, тако и сами житељи ових насеља.

„Општинске новине“ обрађивале су поменуте теме у складу са највишим стандардима журналистике, а висок академски и стручни ниво аутора учинио је објављене чланке и прилоге изванредним штивом за читање и веома драгоценим извором за историју Београда.  

***********************************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Београдска општинска штампа 1882 - 1941 - Сведочење о историји престонице" који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање