Из историје београдске штампе
13. 10. 2022.
Београдске општинске новине, за разлику од политичке штампе, писале у јавном интересу
Новинари су између два рата живели тешко, а новинарство није била ни поштована ни омиљена професија у јавности сложили су се научни сарадник Института за савремену историју др Раде Ристановић и научни сарадник Института за новију историју др Александар Стојановић.
Mеђуратни Београд је био град великих социјалних разлика. На једној страни ницале су велелепне виле, а на другој нехигијенска насеља, а новинари су, како Ристановић каже, били осућени на пуку егзистенцију.
Како је Ристановић додао плате које су примали једва су биле довољне да им покрију трошкове за храну, комуналне издатке и кирију за стан. Живели су у неусловним становима, осуђени да се једном годишње селе.
За време окупације Београда (1941-1944) морао је да се води регистар новинара и сарадника листова. На основу ових података, а пошто је у питању кратак временски период, Стојановић је изнео како је изгледао фото-робот просечног новинара који је сарађивао са колаборационистичким листовима.
„Углавном су то били мушкарци у другој половини 30-их или првој половини 40-их година живота, најчешће разведени или неожењени, без потомства или са једним дететом, а изузетно ретки су примери више од двоје деце, несређених материјалних и животних прилика“, рекао је Стојановић.
Када је реч о образовању, како каже, најчеће су то били несвршени студенти Правног факултета, а њихова примања су била веома скромна, у рангу примања нижих чиновника у локалној самоуправи или просечне пензије. Многи су као адресу становања наводили адресу редакције листа у коме су радили.
Он је додао да су у међуратном периоду прилике биле нешто повољније, али с обзиром на то да је је у питању шири временски, а и просторни оквир, не може се извести једнако прецизна анализа.
„Приметно је да су се у међуратном периоду новинарског пера често прихватали студенти Правног или Филозофског факултета, као и један број уметника чија је каријера још увек била у повоју. Материјална ситуација била је боља у односу на ону из времена окупације, али се и даље радило о скромним приходима који нису омогућавали луксузан живот“, рекао је Стојановић.
Новинари Општинских новина, како истиче Ристановић, били су у повољнијој ситуацији од оних који су радили у другим дневним новинама.
Како каже, највеће стеге цензуре давиле су слободу штампе током периода Шестојануарске диктатуре, када су донете измене закона о штампи, чије су одредбе у суштини значиле укидање слободе штампе. Установљен је и Централни пресбиро – орган који је пратио писање домаће и стране штампе и имао пресудну моћ одлучивања „шта иде, а шта не иде“.
„Увођењем ових мера цензори су могли да забране улазак у земљу стране штампе и објаве домаће штампе. Одлуке о забрани доносили су полиција или државни тужиоци“, рекао је Ристановић.
Под ударом цензуре најчешће је била политичка штампа и то под изговором заштите угледа краља или Двора, државе и уставног поретка. Стојановић је објаснио да је цензура, нарочито током 1920-их година, спречавала објављивање текстова тако што би се на штампарски шаблон целе или дела странице листа уочи штампања стављао папир, па би уместо забрањеног текста на том делу новина остала празнина.
„Овај вид цензуре био је веома чест, готово свакодневан, и најчешће је погађао опозиционе листове и поједина радничка гласила која су била под утицајем комуниста. Знатно ређе су се дешавале заплене читавог броја неког листа, када би полицијски органи запленили целокупни тираж издања или унапред спречили његово штампање. После више оваквих заплена следила је забрана излажења, односно гашење листа“, рекао је Стојановић.
Готово свака редакција имала је запослене жене, али су оне углавном обављале послове лектора, коректора, секретарице или административца. Међу новинарима оне су биле изузетно ретке. У штампи су е издвајала имена Ксеније Атанасијевић, Исидоре Секулић, Мир-Јам.
Драгоценост Општинских новина за историју Београда
Општинске новине представљају битан извор за истраживање историје Београда. То доказују стотине чланака о историји града, актуелним комуналним проблемима, питањима урбанизма и ширења града, привредном развоју, питањима хигијене и здравствене заштите.
„Ратним разарањима и немаром нестала су многа вредна архитектонска здања. Фотографије на страницама Општинских новина су ретки сведоци њихове лепоте и вредности“, рекао је Ристановић.
Општинске новине су биле изузетак у односу на праксу међуратне штампе у Југославији. Како истиче Стојановић, слика тог времена значајно се разликовала у односу на представе објављиване у другим листовима, а нарочито политичким.
„Отворено су дискутовале о широком спектру проблема везаних за живот, функционисање и развој Београда, задржавајући готово академски тон и иступајући у јавном интересу. Архивски документи и сачуване белешке везане за међуратни период углавном потврђују стање ствари, онакво какво је било представљено на страницама Општинских новина“, рекао је Стојановић.
Како каже Стојановић још важнији део за историчаре је службени део Општинских новина, у којем су објављиване одлуке градских власти, записници са седница, постављења и разрешења чиновника.
„Тај део има карактер службеног гласила и представља историјски извор првог реда, једнако вредан као указ краља или уредбе владе, или стенограмске белешке Народне скупштине. Озбиљно проучавање историје Београда практично је немогуће без Општинских новина“, рекао је Стојановић.
|
Цена добре информисаности Београђани су за Општинске новине морали да издвоје сличну суму новца као и за другу дневну штампу. Када то упоредимо са ценом основних намирница онда се током тридесетих година за један примерак Општинских новина није могао да купи ни један хлеб, који је тада коштао око три |
*****************************************************************************************************
Текст је настао у оквиру пројекта "Београдска општинска штампа 1882 - 1941 - Сведочење о историји престонице" који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.