Из историје београдске штампе

07. 10. 2022.

Аутор: Др Александар Стојановић Извор: УНС

Међуратна београдска штампа у корак са новинама развијених европских престоница

У годинама између два светска рата, у Београду су излазила чак три значајна дневна листа: „Политика“, „Правда“ и „Време“.

Oни су били прозор у свет за већину Београђана, али и бројне становнике других градова Краљевине СХС/Југославије, јер су ови листови дистрибуирани и продавани широм државне територије. Обавештавали су јавност о међународним односима, унутрашњим југословенским политичким питањима, економском развоју и кризама, криминалитету, култури, спорту и разоноди.

Оснивачи и власници ових листова уживали су велики друштвени утицај и лично богатство, док су, истовремено, били повезани и са појединим политичким странкама, крупним капиталом и другим изворима моћи. Тако је лист „Време“ практично био у власништву Драгог Стојадиновића, рођеног брата др Милана Стојадиновића, председника Југословенске радикалне заједнице и премијера (1935–1939), док су браћа Рибникар, власници „Политике“, одржавали везе са југословенским комунистима. Драстични примери ограничавања слободе информисања догодили су се током периода монарходиктатуре краља Александра Карађорђевића, када је заведена строга цензура док је истовремено снажно подстицана интегрално-југословенска пропаганда, као и током 1940. и почетком 1941. године, када су услед доминације нацистичке Немачке у Европи многи југословенски дневни листови своје садржаје, а посебно информације о стању на ратиштима, заснивали готово искључиво на вестима немачких и италијанских државних агенција.

Међуратни период - време узлета београдске штампе

Oсновна одлика штампе која је излазила у Београду од 1918. до априла 1941. године била је разноврсност. Углед и моћ штампе били су на врхунцу, а објављивање текста у новинама најлакши и најефикаснији начин да одређена информација, вест, политички став или одређени вид пропаганде стигну до најшире публике.

Практично сви значајнији друштвени актери, од политичких странака, различитих институција државне и локалне администрације, преко струковних и уметничких организација, до удружења грађана најразличитијих профила, настојали су да имају своје званично гласило (тзв. „орган“) или да остварују значајан утицај на уређивачку политику неког од постојећих листова и часописа. Штампарије су радиле пуним капацитетом а десетине хиљада Београђана биле су редовно претплаћене на омиљена новинска издања, која су им неретко достављана и на кућни праг.

Гласила политичких странака служила пропаганди и полемици     

Поред поменутих дневних листова, велике тираже и утицај имали су политички листови и недељници. Већина политичких странака имала је сопствено званично гласило, чије је уредништво најчешће било састављено од страначких руководилаца. Тако су радикали (прво Народна радикална странка, а потом и ЈРЗ) издавали „Самоуправу“,демократе „Демократију“, републиканци „Републику“, Збор Димитрија Љотића „Отаџбину“...

Није било неуобичајено да утицајније странке имају и више од једног гласила, односно да остварују одлучујући утицај на уређивачку политику и у појединим локалним листовима, који су излазили у унутрашњости Србије или другим деловима Југославије.

Смисао политичке штампе био је да тумачи свакодневна дешавања из угла странке која је лист издавала, мобилише чланство странке, придобија нове симпатизере и утиче на бирачко тело. Ова врста штампе такође је служила за политичке дискусије на најразличитије могуће теме, при чему би се на став објављен у листу једне странке реаговало објављивањем одговора на страницама листа друге странке (која је била политички противник првој). Неке политичке дискусије трајале су месецима, а полемисања су се често одигравала на релацији Београд–Загреб, при чему су учешће узимали хрватски листови попут „Обзора“, „Велебита“ и „Хрватског дневника“. Уопштено узев, политички листови из међуратног периода имали су снажан пропагандни карактер и претпостављали су објективност извештавања страначким и дневнополитичким интересима.

Таблоиди у служби обрачуна и вређања људи

Међуратни период био је време настанка и развоја првих београдских таблоида. Овај процес нераскидиво је везан за контроверзну личност Крсте Цицварића, интелигентног, даровитог и бескрупулозног новинара, човека чије је име већ деценијама синоним за неетичност у журналистици. Прво на страницама скромног „Београдског дневника“, а потом знатно чувенијег „Балкана“, које је водио и уређивао, Цицварић је објављивао стотине и хиљаде нетачних информација, политичких памфлета и скандала, као и личних увреда, интонирајући садржај сензационалистички, памфлетистички и бескрупулозно. Читањем ових листова стиче се утисак да објективно информисање јавности није било ни на периферији памети аутора и уредника, већ да су новински ступци служили за различите личне обрачуне и иживљавање фрустрација, као и за подгревање постојећих предрасуда и сукоба у јавности.

Женска штампа – од високе европске моде до просвећивања жена на селу 

Попут дневне и политичке штампе, и женска штампа излазила је у Београду још у годинама пре Првог светског рата, али се њена пуна експанзија и друштвена афирмација догодила у међуратном периоду.

Од половине двадесетих година у Краљевини СХС била је приметна већа еманципација жена, посебно у градским срединама, а са њом је дошло и до наглог пораста интересовања за моду, улепшавање, политичко организовање жена, као и дуг низ тема које су, у оном времену, сматране готово искључиво „женским“ (домаћинство, родитељство, лична естетика).

Крајем двадесетих година дневни лист „Политика“ увео је рубрику „Женски свет“, а 1925. године покренут је најзначајнији београдски женски часопис који је излазио до Другог светског рата – „Жена и свет“. На страницама ове ревије промовисан је идентитет савремене, еманциповане и образоване жене, која је истовремено остајала стуб породице, а тиме и друштва. Значајна пажња посвећивана је естетици, укључујући практичне савете из улепшавања и модне трендове, а многи бројеви „Жене и света“ садржали су кројни лист, у чему су овај часопис касније следили бројни други.

И други часописи који су излазили у овом периоду посвећивали су значајну пажњу моди, а међу њима и „Илустровани лист“ и „Недељне илустрације“, чију је модну рубрику уређивала књижевница Мир-Јам.

Било би погрешно и неправедно посматрати међуратну женску штампу само кроз „Жену и свет“ и модне часописе и рубрике, јер су у Београду покретани и женски часописи сасвим другачијег уређивачког концепта. Тако је 1933. покренут часопис „Сељанка“ (у поднаслову: „Лист за просвећивање жене на селу“) а 1936. године почео је да излази комунистички лист „Жена данас“.

Уредништво „Сељанке“ настојало је да помогне женама на селу да побољшају свој друштвени положај и олакша им свакодневне послове практичним саветима и стручним поукама. Са друге стране, „Жена данас“ имала је јасно одређену идеолошку позицију, и настојала је да пробуди политичку свест жена, а потом и да их мобилише за учешће у антифашистичком фронту.

 

Београдске „Општинске новине“ први локални сервис грађана

Београдске „Општинске новине“ биле су, и по форми и по садржају, особена појава на београдској и југословенској медијској сцени (1918–1941). Формално, овај лист био је званични орган Београдске општине (локалне самоуправе Београда), али је имао професионално уредништво и широк круг изванредних сарадника и аутора прилога. Службени део сваког издања чинили су записници са седница градске скупштине, као и решења и други јавни акти градских власти. Неслужбени део имао је форму часописа који се бавио широким скупом тема од значаја за Београд и његове житеље.

На страницама „Општинских новина“ објављивани су текстови везани за урбанизам, комунална питања, хигијену насеља и здравствену превентиву и заштиту, локалну економију, туризам, као и прилози из историје града.

Аутори чланака спадали су међу најумније и најзнаменитије грађане ондашње државе: о здравству и хигијени писали су др Милан Јовановић Батут, др Стеван Иванић и други истакнути лекари и руководиоци здравствених установа; о проблемима радника писао је социјалиста и новинар Драгиша Лапчевић, урбанизму и архитектури дуг низ истакнутих архитеката и инжењера, о економији новинар Влада Миленковић и економиста др Стеван Поповић, док се на теме из области културе оглашавала др Марија Илић Агапов. На страницама листа нашао се велики број објављених радова чији су аутори били професори универзитета, међу којима и истакнути правници др Михајло Илић и др Драгољуб Аранђеловић, историчар Јован Радонић, математичар Михајло Петровић Алас и многи други.

„Општинске новине“ преносиле су информације о свим значајним политичким и друштвеним догађајима у престоници, углавном интониране неутрално или афирмативно, и нису се упуштале у дневнополитичке спорове. Изванредно високим квалитетом објављених текстова (од којих су многи имали академски карактер) и тежњом да у сваком погледу представљају сервис Београђана, ове новине оставиле су дубок траг у историји журналистике и у свему служиле на част југословенској престоници.

Разноликости и богатству међуратне штампе која је излазила у Београду значајно су доприносили новинари и уредници листова, као и велики број истакнутих јавних личности (књижевника, уметника, научника, индустријалаца, официра) који су били редовни колумнисти или чак уредници појединих рубрика. И онда, као и данас, публика је релативно лако разликовала пропагандисте и политичаре – ауторе уводника и политичких коментара, од професионалних новинара који су, премда је већина њих и сама имала изграђен политички став, настојали да објективно и непристрасно извештавају јавност о свим догађајима и процесима од значаја.

Највећи део међуратног периода био је обележен политичким плурализмом који се одражавао на штампу, резултујући разноликошћу тумачења и бројним дискусијама, од којих су неке биле конструктивне и достојанствене, а неке сасвим оштре и запаљиве.

Априлски слом - крај политичког плурализма у београдској штампи

Након Априлског рата, војног слома Краљевине Југославије и окупације Србије, у Београду је прекинуто објављивање готово свих предратних гласила, а покретана су нова, која су била подвргнута строгој цензури и контроли окупатора, и која су у суштини писала у складу са немачким ратним интересима. И у првим деценијама након ослобођења земље, због природе режима на челу са КПЈ, слобода штампе била је значајно ограничена, а политичко једноумље и идеолошке стеге пресудно су утицали на новинарску професију и листове који су у том периоду излазили.   

 

Београд - центар штампе Краљевине Југославије Београд је, као престони град Краљевине Србије, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије) био средиште политичких и друштвених процеса чији се утицај осећао широм државне територије. У њему се налазио највећи број најзначајнијих институција, почев од Народне скупштине и Двора, преко Српске краљевске академије, Универзитета, па све до многобројних струковних и уметничких удружења и друштава. Био је то град који је непрестано растао, динамично се развијао и хватао корак са престоницама развијених европских држава. Као епицентар политичких, привредних, друштвених и културних дешавања био је изразито плодно тле за покретање већег броја дневних листова, политичких недељника, часописа, магазина и остале периодике.

др Александар Стојановић

виши научни сарадник, Институт за новију историју Србије