Из историје београдске штампе
07. 12. 2021.
Криминалистика, форензика, судство, потернице и књижевност на једном месту
Полицијски Гласник био је гласило Министарства унутрашњих дела. У заглављу листа најпре је писало „Стручни лист за све полицијске радње“, да би касније био „Стручни лист за полицију безбедности и администрацију полицијских општинских власти“. Излазио је једном недељно од 1897. до 1921. године у Београду, са паузом током Првог светског рата. Први уредник био је бивши полицајац Наум Димитријевић.
Од 1905. године у заглављу пише да је „Службени лист Министарства унутрашњих дела“, а уредник постаје тадашњи начелник Министарства унутрашњих дела Душан Алимпић. До 1913. године на месту уредника смењивали су се Алимпић и Добривоје Бакић, који су писали за лист од његовог оснивања. Када је основан, годишња претплата за лист је износила 20 динара за Србију, односно 30 динара за иностранство. Последње године постојања, пре Првог светског рата, годишња претплата је остала 20 динара, али само за припаднике полицијских власти, а за све друге смањена је на 12 динара. За иностранство цена новина је била двоструко већа, односно 24 динара годишње.
У првом делу листа објављиване су фотографије и биографије полицијских старешина, док је други други део, који је носио назив Чланци, објављивао полицијске истраге и полицијски речник. Као илустрација ево дела текста „О крађи“, којим се грађани обавештавају на које све начине разбојници врше крађе.
„Неки домаћин враћао се позно у вече са неке пријатељске вечере својој кући, у којој је баш у то време крађа вршена. Лоповски стражар, који је знао да је он газда куће, даде својој дружини у кући знак, да гледају пута и начина, како ће умаћи. Он међутим сачека газду пред капијом. Чим му се приближио и упитао га шта ту ради и кога чека, он му одговори: да му се жена напрасно разболела; да има јаке болове и да је дошао по бабицу, која у тој кући станује, да је одведе његовој болној жени. Газда га увераваше да у његовој кући не седи никаква бабица, да никада није ни седела, нити би он дозволио да у његовој кући станује. Али овај лоповски стражар запомагаше непрестано, доказујући, да му је казато, да на сигурно у тој кући бабица станује. На томе остаде све дотле, док му газда не рече, да ће га одвести до стана једне најближе бабице. Ту понуду прими овај са највећом благодарношћу, па се онда обојица упутише што брже могоше бабичиној кући. Али кад се газда уморан вратио својој кући, имађаше шта и видети“.
(Полицијски гласник, број 15, 15.новамбар 1897, страна 115, „Истрага – О крађи“)
У трећем делу, под називом Приповетке и фељтони, објављивана су у наставцима дела истакнутих домаћих и страних писаца, Радоја Домановића, Симе Матавуља, Војислава Илића, Максима Горког, Достојевског, Толстоја, Чехова и других. Постојало је и поглавље Стручни и научни део, где се по текстовима истицао др Милан Јовановић Батут.
Текстом „Је ли особа `жива изгорела` или је мртва била када је у ватру доспела“, Батут у наставцима у девет бројева покушава да објасни читаоцу како се врши судско-медицинско вештачење.
„Ми, дакле, у слојевима и гомилама чађи по извесним деловима мртвога тела (устима, носу, ждрелу и т. д.) имамо у свима приликама готово поуздан знак, који нам утврђује факат, да је сумњива особа још за живота у ватру доспела, па се или у самом диму угушила, те већ као лешина „сагорела", или је касније утицајем високе температуре угинула. (...) У таким приликама могло би се н. пр. у остатцима ждрела, грла, једњака, душника (гркљана), плућа и желудца наћи трагова од дима у облику накупљене чађи као знак, да је та особа, кад је у ватру доспела, дисала (односно гутала) – дакле јамачно и жива била. С тога је тај знак у судско-медицинокој пракси веома цењен, и гдегод се укаже потреба, судско-медицински вештак ће се њиме са коришћу послужити, те на том доказу своје мишљење оснивати“.
(Полицијски гласник, број 42, 23. октобар 1905, страна 396/397, „Је ли особа `жива изгорела` или је мртва била када је у ватру доспела“)
Из полицијског албума
Последњи део листа под називом Из полицијског албума, са поднасловима Тражи се, Ко је ово?, Скреће се пажња, садржао је фотографије и биографије разбојника, коцкара и лопова. У овом одељку припадници полиције објављивали су и упозорења на лопове, који су одлежали казну и пуштени на слободу, актуелна хапшења, али и потернице за криминалцима и бегунцима са робије, упућујући остале полицијске станице и друге грађане на сарадњу.
Ево примера овакве јавне стигматизације из првог броја, где уз име разбојника Димитрија Говедарића и његову фотографију, стоји и опис `лопов`.
„Ова слика показује једну врло препредену лопужу, који је небројено пута кажњаван за крађе и преваре. Родом је из Турске но одавна живи у Србији; стар је око 43-45 година. Тамо, где се овај настани, пати цела околина. Врло се вешто и дрско увлачи по кућама и краде што стигне. У последње време измакао је полицији из вида и незна се где је. Неки мисле да је отишао у Турску, али по свој прилици биће да се завукао у неку омању варош у Србији и вреба прилику да изврши какву већу крађу, или друго какво зло дело. Димитрије има обичај да по који пут пређе у Мађарску пресвучен у тамошњу сеоску ношњу, где се прилично позабави. Сигурно, да и тамо има дружину са којом врши крађе“.
(Полицијски гласник, број 1, 9. август 1897, страна 7, „Из полицијског албума“)
Први уредник Наум Димитријевић обоновио је гласник крајем 1920. године, али је лист тада у целини био посвећен некадашњој рубрици Из полицијског албума. Излазио је свега неколико месеци.
Грађани су могли да пријаве ако им нестане неко од чланова породице или ако их неко покраде, биле то животиње или драгоцености, и то би се нашло у рубрици Из полицијског гласника.
„Во, матор 3 године, средње величине, длаке по врх сивкасте, а испод врата вране, рогова средњи, по врху шиљастих, без жига и роваша, украђен је од непознатих лопова Живојину К. Марићу, из Куница, среза ваљевачког“.
Али је било и текстова који су упућивали на супротно од крађе: „Мазгов, висок, длаке зекасте, чији је сопственик непознат, налази се код Суда општине Крчмарксе, среза колубарског“.
(Полицијски гласник, број 2, 25. јануар 1921, страна 7)
Полиција као конкурент Полицијском Гласнику
У октобру 1910. године појавио се лист Полиција. Како се наводи у првом броју, лист је основан зато што је Полицијски Гласник постао службени орган Министарства унутрашњих послова, који је имао законом утврђени програм, изван ког није расправљао. Излазио је два пута месечно до краја 1911. године, па током 1920. године једном месечно. Обновљен је 1924. и наредне четири године излазио је у континуитету.
Војни лист 18 година пре полицијског
Генералштабни пуковник и тадашњи војни министар Јован Мишковић и професор Јован Драгашевић 1879. године покренули су часопис Ратник, са образложењем: „Доста је времена прошло откако је наша војска без свог гласила, без војног листа. Уплив тога недостатка на нашу војску може да цени само онај, који зна, какву улогу игра данас уопште књижевност у свету. Војска без свог листа је као човек без говора“.
Генерал Милојко Лешјанин 1881. године мења назив часописа у Службени војни лист и уређује га по угледу на француски и пруски војни лист. Излазио је 60 година, до марта 1941. године. За време Првог светског рата је излазио у Солуну, осим 1916. године. Био је недељни лист, али када је било потребе излазио је и чешће. Годишња претплата за војничку публику износила је 5 динара, за остале грађане 6 динара, а за иностранство 10 динара.
Први део листа `Званични део` је садржао војне законе, указе, прописе, објашњења, постављења и размештаје, пензионисање и оставке, одликовања и помиловања војним лицима. Такође су се у овом делу могли наћи предлози Народној скупштини, закони и прописи.
Научни чланци из војне тактике и стратегије и чланци из природних и друштвених наука, али углавном стручни, намењени војним лицима, били су објављивани у другом `Научном и поучном делу`.
На крају листа су се налазили наслови нових књига, везаних за војну службу, огласи, конкурси и исправке у вези са Војним листом и војном службом.
************************************************************************
Текст је настао у оквиру пројекта "Београдске новине и новинари"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.