Путовање кроз историју српске штампе
03. 11. 2023.
Нацистичка и антинацистичка пропаганда у међуратној Војводини
„Дунав“ - антинацистички лист на немачком језику у међуратној Војводини
Након Другог светског рата дошло је до полемике о антиобновитељском значају католичке штампе и улози свештеника Адама Беренца у борби против нацизма.
Његова улога је у западнонемачкој јавности преувеличавана, док је у комунистичком режиму у Југославији ниподоштавана. Чињенице говоре да је у Апатину (који је имао локални „Batsckaer zeitung“) 22. јуна 1935. године почео да излази недељник „Die Donau“, чији уредник је био Антон Лотерер (Lotherer).
Лист је јануара наредне године преузео Беренц, од кога би се као свештеника очекивало да се посвети верским темама чему је првобитно „Дунав“ и био намењен. Али Беренц је од листа направио борбено средство против обновитеља на које су они атаковали више него на „Deutsches Volksblatt“, који је заступао званичне органе Културбунда.
Суштина сукоба и борби католичких свештеника са обновитељима вуче корене из неспоразума између вођства Трећег Рајха и католичке цркве тј. папе. Да бисмо појаснили тај сукоб и његове консеквенце, употребићемо српску штампу тог времена која је пратила конфликт на линији Ватикан–Берлин.
О том сукобу извештавао је као дописник листа „Време“ из Берлина наш чувени новинар и књижевник Милош Црњански: „После сукоба са црвенима, Берлин је данас под утиском судара са Ватиканом. Немачка је предала Ватикану ноту, којом је практично прекинула односе са столицом Светог оца папе. Нико се не упушта у тиху палату папског нунција монсињора Орсенига, потомка венецијанског дужда. Зграда је данас тиха и као изумрла. Тим је живље у министарству г. Гебелса. Иако немачки посланик још није опозват из Рима, ситуација је још врло озбиљна. Ово су догађаји који ће свету показати ових дана, да се у Берлину не игра са речима и да постоји једна Немачка новог духа, нових појмова, која се не колеба“.
Сукоб папе са Хитлером оставио је значајне реперкусије и код војвођанских Немаца, а осим подељености на католике и протестанте треба узети у обзир и обновитељски презир према хришћанству као важан елемент. „Иако су војвођанске Швабе биле конзервативан и побожан свет, умрлице у Волксруфу биле су без хришћанских обележја“.
Обновитељски покрет је имао свог стручњака за новинарски сукоб са црквом, у лику Јакоба Крамера (Крамер), који је често укрштао пера са Беренцом, а у сукобу је по принципу „папир трпи све“ коришћен низ увреда које су обе стране одапињале по потреби. „Волксруф“ је у стилу националсоцијалистичке штампе из Рајха ударио на лик и дело Беренца и напао га чак и због корпулентног стаса: „По крви је Немац. Ипак, по свом осећању, образовању и васпитању, националном и политичком ставу, свом начину размишљања, културној припадности и језику укратко по целом свом унутрашњем бићу он је Мађар, боље речено Мађарон. С обзиром на угао из ког посматра свет, он је римски мрачњак“.
Истине ради Адам Беренц јесте био непријатељ националсоцијализма, али је истовремено био заговорник векликомађарске идеје и поштовалац „сентиштванске“ Мађарске, што он није пуно ни крио.
Обновитељска струја често је нападала „Die Donau“ истичући да је захваљујући католичким поповима немачки народ у Подунављу доживео мађаризацију огромних размера, а имена нападаних свештеника писана су намерно у мађарској транскрипцији. Поред Беренца обновитељи су често нападали и бискупа Лајча Будановића и тврдили да је он подговарао југословенске власти и на њих утицао да хапсе обновитеље.
Како год да је изгледао велик и замршен сукоб католичке цркве и обновитељског покрета, трајао је све до 1941. године и то несмањеном жестином, а било је сукоба и по мађарској окупацији Бачке. За интензиван конфликт требало је доста чињеница, података, мотива, аргумената,...а тога у богатој немачкој историји није недостајало.
Дописници југословенских листова који су познавали стање у Рајху обавештавали су домаћу публику баш о том аспекту историјског конфликта цркве и државе у Немачкој. „Они који воле историјску реминисценцију указују на сличне сукобе у прошлости, на борбу римских папа са немачким царевима, на сукоб папе и Наполеона.
Они који воле да ударају на г. Хитлера, по сваку цену, указују на то да је г. Мусолини умео да се измири са папством и да Цркву употреби у корист свог режима. Међутим, нити има сличности између ове борбе немачког режима и папе и између прошлости, нити је ситуација Хитлерова и Мусолинијева, када је реч о католичкој цркви, ма и приближно иста“.
___________________________________________________________________
Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.