Путовање кроз историју српске штампе

14. 12. 2022.

Аутор: Проф. др Ференц Немет Извор: УНС

Мaђарска штампа у Војводини између два рата

Распадом Аустро-Угарске Монархије након Првог светског рата, оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, и Тријанонским мировним уговором (1920), Мађари у Војводини нашли су се у мањинском положају.

Наступило је ново поглавље у политичком, друштвеном, привредном и културном животу Мађара. Период мањинског, осамостаљеног књижевног и културног живота, који је био дијаметрално различит од претходног, усмерен на изградњу самосталног, специфичног пута развоја.

Међуратни период је, у погледу мађарске штампе у Војводини први период развоја мађарске мањинске штампе, која је најпре морала да превазиђе све оне почетничке проблеме, који су јој стајали на путу развоја: од цензуре и финансијских тешкоћа до промене уређивачке политике и обезбеђивања квалитетног новинарског и уредничког кадра. У овом периоду историје мађарске штампе била је значајна појава писаца и новинара - емиграната из Печуја, који су знатно допринели развоју и подизању квалитета листова, као и повећању броја нових наслова.

Период од 1918. до 1934. године свакако је био период тешких почетака у новинском издаваштву војвођанских Мађара, док је каснији период између 1934. и 1941. године био време процвата и изненађујућег жанровског шаренила мађарске штампе.

У већини случајева су издавачи били и уредници листова, и скоро свако место у провинцији трудило се да обезбеди себи локалну штампу, од локално –репортажних до партијско – политичких листова.

Важна је и чињеница, да је то било време у коме је стасала и нова генерација новинара и уредника, који ће, одмах после другог светског рата наставити свој рад у другим условима и у сасвим другом идејном усмерењу.

Из ранијег периода преживела су само два дневна листа: Бачмеђеи Напло (Bácsmegyei Napló) из Суботице и Торонтал (Torontál) Великог Бечкерека (Зрењанина), а покренута су и три нова дневна листа: Делбачка (Délbácska) у Новом Саду, Хирлап (Hírlap) у Суботици и Кезакарат (Közakarat) у Великом Бечкереку.

 

Томе треба додати и двестотинак других листова и часописа који су, краће или дуже време излазили у међуратном периоду у Војводини, на мађарском језику. Све ове листове је углавном карактерисао тежак материјални положај и борба за опстанак, проблеми са цензуром и трагање за сопственим темама и изражајним могућностима, али и појава новинарског сензационализма.

 

Најзначајнији дневни листови на мађарском језику између два рата

Бачмеђеи Напло је најпре излазио на четири, потом на три ступца, понекад и на 16 страна, имао је више недељних подлистака (привредни подлистак: Кезгаздашаги Напло [Közgazdasági Napló], дечји подлистак Хабошторта (Habostorta) итд. Осим спољнополитичких и домаћих вести лист је детаљно извештавао и о судским процесима који су заокупљали пажњу јавности, о великим пљачкама, убиствима и другим сензацијама.

У рубрици „Берза“ овај лист редовно је извештавао о кретању цена на Циришкој, Београдској, Новосадској, Будимпештанској, Винипешкој и Ливерпулској берзи. У књижевном подлистку доносио је кратку лирску прозу мађарских, српских или страних писаца. Бачмеђеи Напло имао је спортску, позоришну рубрику, одељак посвећен путовању, туризму и васпитању, а објављивао је и више страница малих огласа. Тако на пример, у броју од 27. априла 1929. од спољнополитичких вести доноси да је дирижабл „Граф Цепелин“ вршио шпијунска извиђања над Француском, да се у Румунији тајно припрема увођење војне диктатуре, те да су у Берлину започети немачко-француски војни преговори. Од вести из земље лист извештава о томе да је министар унутрашњих дела одобрио Статут Удружења новинара Југославије, те да је министар пољопривреде заузео став поводом кризе у производњи шећерне репе. Цела страна листа посвећена је великом финансијском скандалу – проневери Пала Визела, најављује се скори судски процес Пуниши Рачићу, те се извештава о пресуди суда у Прокупљу, који је озлоглашеног, вишеструког убицу осудио на смрт и 362 године затвора. Лист даље доноси и исповест индијског вође Махатме Гандија, као и интересантан чланак о томе да је у Банату откривен аутопортрет сликара Константина Даниела. Књижевни подлистак, пак, објављује прозу Борислава Станковића.

Језик листа и прелом био је примерен садржају листа, са наглашеним насловима и поднасловима, и концизним формулацијама.

Други, дуговечни лист у међуратном периоду био је Хирадо (раније: Торонтал) из Великог Бечкерека, који је углавном излазио на четири стране са преломом на четири ступца. Прве две стране биле су резервисане  за светске и домаће политичке теме, на трећој страни је доносио домаће вести из Великог Бечкерека и Баната, и писма уредништву, док је четврта страна била резервисана за спорт, биоскоп, позориште и  мале огласе.

 

У броју од 11. јуна 1932. лист доноси вест да је Београд прославио славу, те да је у поворци коју је предводио патријарх Варнава заједно са члановима Светог Синода, било око 30.000 грађана. Даље, читамо о „бруталном убиству у Осеку“, као и о интересантним судским споровима.

Од локалних дешавања Хирадо извештава о томе да је ученик Бечкеречке гимназије поднео пријаве против три професора због корупције. Читамо и вест о прослави коју је организовало великобечкеречко „Коло српских сестара“, као и вест о предавању др Зорана Каменковића на Скупштини организације Црвеног крста.

Новосадски Регели Ујшаг је излазио на осам страна, у прелому на четири ступца, доносећи вести из земље и света, важније прогласе, посвећујући посебну страницу локалним вестима из Бачке и спортским дешавањима, али објављује и доста малих огласа.

 

Према попису из 1921. године у Југославији је, од око 12 милиона становника, близу 4% (у апсолутним бројкама 467.658) било  припадника мађарске мањине, чији се број касније повећао на пола милиона. Већи део њих, био је концетрисан у Војводини, у којој су представљали близу 20%, а мањи део њих живео је у Словенији и Хрватскоj.

Живот у Краљевини СХС за Мађаре је значио други статус и положај. Наиме, мађарско становништво требало је да се навикне на свој нов, мањински живот, те да у промењеним условима гради свој самостални привредни, политички и културни просперитет у оквиру нове државе.

Мађарска штампа у Војводини је у међуратном периоду имала три периода свог развоја: од 1. децембра 1918. до 1922. године; од 1922. до 6. јануара 1929. године, те период од 1929. до априла 1941. године.

У међуратном периоду у Војводини је излазило oкo 200 наслова на мађарском језику. Tачна библиографска обрада, на жалост, још није извршена. Додуше, постоји само библиографија или историја  штампе свега неколико градова Новог Сада, Суботице, Сомбора и неких других места.

Овај велики број листова не би требало да нас изненађује, будући да је већина излазила веома кратко, а било је тек неколико значајних, дуговечнијих гласила, пре свега дневних листова, који су утицали на формирање јавног мњења и политичких ставова мађарске мањине.

Морамо дати за право Триви Милитару, који у погледу међуратне мањинске штампе констатује да је „покренут велики број листова и часописа различитог правца и карактера (...)  По њему је у међуратном периоду у Војводини свеукупно излазило 517 разних мањинских листова и часописа.

Интересантно је погледати и тираже тадашњих листова, пре свега дневних листова: суботички Бачмеђеи Напло је излазио у 18.000, бечкеречки Торонтал у 2.500, новосадска Делбачка у 5.000, Регели Ујшаг у 15.000, а суботички Хирлап у 8.000 примерака. Иначе просечни тиражи других листова су се кретали између 500 и 1000 примерака.

 

Рађањe мађарске мањинске штампе у Војводини (1918–1922)

Био је то вероватно најтежи период мађарске мањинске штампе, због проблема са којима су се суочавали тадашњи издавачи, новинари и редакције. Био је то период јаке новинске цензуре, отежаног добијања дозвола за издавање листова, тешке материјалне ситуације издавача и редакција, више покушаја издавања (углавном кратковечних листова), те чак период појаве и неких рукописних листова (нпр. А Диак 1919. у Суботици).

Први период је био период двојности мађарске штампе: и надаље су излазили неки листови из аустроугарског периода, дакако са промењеном реториком и уређивачком концепцијом, али су покретани и нови. Од дневних листова, са излажењем је наставио суботички Бачмеђеи Напло као и великобечкеречки Торонтал, док су покренута још три нова дневна листа: новосадска Делбачка, суботички Хирлап  и великобечкеречки Кезакарат. Дакле, 1920. године Мађари у Војводини имали су пет дневних гласила.

Интересантно је сагледати идејну оријентацију и каратер ових пет поменутих листова: суботички Хирлап је пропагирао тежње мађарских националиста, који су прижељкивали ревизију граница; новосадска Делбачка био је лист Мађара-конзервативаца; суботички Бачмеђеи Напло је представљао гласило грађанских демократски оријетисаних интелектуалаца; великобечкеречки Торонтал је по својој уређивачкој политици балансирао између демократске и десничарске оријентације, те је касније више нагињао десници; а кратковечан бечкеречки дневник Кезакарат, био је први комунистички дневни лист  у Војводини.

Био је то период новинског издаваштва у коме су значајну улогу имали емигранти из Печуја, као и интелектуалци који су након пропасти Барањске Републике, то јест Мађарске Совјетске Републике у лето 1921. године уточиште нашли у Војводини. Међу њима било је доста писаца, новинара и уредника, који су се врло брзо прикључили овдашњим мађарским редакцијама и својим квалитетним и стручним радом и деловањем значајно допринели подизању квалитета мађарских листова у Војводини (Јанош Детре, Шандор Харасти, Золтан Годањи, Јожеф Флам, Иштван Тамаш и други).

Захваљујући ангажовању емиграната из Печуја мађарски листови из тог периода убрзо су покренули нове рублике, док је новинарска реторика постала софистициранија, непосреднија и актуелна, па је чак и графичка опремљеност листова постала боља, мање провинцијска.

Они су отворили нову, ширу новинскоиздавачку перспективу, будући да су се и сами латили издаваштва, те покренули неколико листова: Тако је Тивадар Фекете покренуо у Новом Саду лист Аз Утца, Јожеф Хеслајн у Бечкереку књижевни часопис Факља, Золтан Чука зенитистички лист Ут итд. Поред тога, значајна је и њихова улога и допринос развоју књижевности војвођанских Мађара, нарочито у првим послератним годинама.

По оцени историчара књижевности, у међуратном периоду је управо мађарска штампа била главни ослонац књижевности војвођанских Мађара, и место за објављивања књижевних радова, бар у првом периоду, док нису покренути тематски литератни часописи Каланђа (1932) и Хид (1934), те док се није развила и разгранала издавачка делатност.

 

Постепени развој (1922–1929)

Био је то период када се уређивачка концепција мађарских листова већ прилагодила новим друштвеним условима, те је полако изграђивала југословенску оријентацију, доносећи вести и чланке у којима се говори о суживоту, заједничким историјским и културним додирним тачкама Мађара и Срба, али и других словенских народа на овим просторима. Леп пример представља суботички Бачмеђеи Напло, најквалитетнији мађарски дневник у међуратном периоду, који је већ почев од 1922–23. године с посебном пажњом неговао мађарско-српске културне и књижевне везе, преводећи песме или прозу савремених српских писаца, епске народне песме, али и објављујући текстове о прожимању српске и мађарске културе.

Овај период је био и период покретања више нових листова: Бачка Топола еш видеке (1924), Факља (1922), Харангсо (1925), Католикуш Хителет (1924), Киш Ујшаг (1925), Непсава (1922), Реви (1926), Сабад Со (1922)  итд. Ове листове, већином карактерише кратковечност: иако су покретани, излазили су свега неколико недеља или пак коју годину.

 

Процват и жанровско шаренило (1929–1941)

Шестојануарска краљевска диктатура, 1929. године одразила се, разумљиво и на мађарску штампу. Најпре су промењени наслови два водећа дневна мађарска листа, будући да су наслови указивали на аустроугарски период, односно на административну поделу, што је по оцени тадашњих званичника било неодрживо. Најпре је из имена суботичког листа Бачмеђеи Напло изоставњена географска одредница бачке жупаније, те је лист наставио да излази под скраћеним насловом Напло, док је великобечкереки Торонтал, из истих разлога, био приморан да име промени у Хирадо. Из заглавља листова уклоњене су националне и партијске одреднице, а појачана цензура је резултирала тиме, да су листови излазили са доста «празних места», са којих је цензор, претходно уклонио део текста. После извесног времена, наређено је да се уклоне трагови цензуре, и то на тај начин што су празне делове новина, то јест чланака редакције морале попуњавати разним огласима. Неки листови, као на пример суботички Сервезет Мункаш су забрањени, више бројева суботичког листа Аз Ујшаг итд.

У овом периоду, поред суботичког Наплоа, новосадскe Делbачке (који је име променио у Регели Ујшаг), и бечкеречког Хирадоа, покренут и нови дневник у Сомбору, Фриш Ујшаг. Издавачки центри мађарске штампе у овом периоду били су: Суботица, Нови Сад и Велики Бечкерек, док су мађарски листови излазили и у Апатину, Бачкој Тополи, Бездану, Фекетићу, Богојеву, Хоргошу, Мошорину, Бечеју, Бачком Петровом Селу, Темерину и Врбасу.

У уређивачкој политици дневних листова тога доба, поред потребе за објективним извештавањем, назиру се и елементи новинског сензационализма, што је, можда, делом последица велике светске економске кризе, која је утицала и на уређивачку политику и на садржај, уз присуство константне жеља издавача за повећањем тиража.

Био је то период процвата мађарске штампе, период појаве значајних књижевних гласила (Вајдашаги Ираш, Каланђа, Хид, Вилагкеп), али и изузетног жанровског шаренила новина. У међуратном периоду је, нарочито после 1934 године, међу мађарским листовима било заступљено више од двадесетак различитих врста новина: од илустрованих, поучно-забавних, локално информативних, верских, двојезичних, књижевних, стручних, репортажних, сатирично-хумористичких, спортских и омладинских, до позоришних и рекламних. Од политичких листова било је оних изразито десничарских, хришћанско социјалистичких, левичарских, независних, али и  радикалских, па чак и фашистичких. Као занимљивост, свакако треба поменути податак, да су Мађари у Војводини, у међуратном периоду имали чак десетак верских листова и часописа, почев од католичких, па до протестантских и евангелистичких, од којих су неки излазили и у 8.000 примерака.

*****************************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Новинарство у Војводини и знаменити новинари (1918-1945) - поуке и поруке", који је суфинансирао Покрајински секретаријат за културу и информисање и односе с верским заједницама.

 Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу и информисање и односе с верским заједницама.