Путовање кроз историју српске штампе
02. 11. 2022.
Јован Храниловић, поборник етичког новинарства и удруживања новинара у Војводини
Човек који је остао у широј јавности упамћен као аутор Жумберачких елегија у историји Новог Сада и Војводине оставио је неизбрисив траг. Рад Јована Храниловића може се оценити као пример залагања за јавни интерес а његов живот указује да се ангажовање засновано на моралним врлинама високо цени и са дистанце од једног века.
Јован Храниловић је иза себе оставио око пет хиљада новинарских текстова, књижевних критика, приказа, фељтона, што га чини вредним новинаром, који се увек држао журналистичке етике. Храниловић је осим што је био један од председавајућих на Великој народној скупштини у Новом Саду 1918. године, био и оснивач Новосадске секције Југословенског новинарског друштва где је окупио новинаре без обзира на веру и нацију, што га чини пиониром струковног организовања војвођанских журналиста.
|
Животопис Јован Храниловић имао je занимљиву биографију, јер био је новинар, хуманиста, песник, јавни радник, интелектуалац и свештеник. Храниловић се родио у породици гркокатоличког свештеника Николе у Кричкама на Петровом Пољу 18. децембра 1855. Његов отац био je присталица јужнословенског јединства и Илирског покрета те је објављивао песме на славеноруском језику под псеудонимом Љубомир Славјанчић. Јован Храниловић је крајем 1878. постављен за свештеника и секретара гркокатоличког владике Ђуре Смичикласа да би ускоро, већ наредне 1879. постао парох у Жумберку. За те године у поетском смислу везује се његов најплоднији стваралачки период, када пише чувене Жумберачке елегије. У Жумберку остаје до 1882. када је премештен у Радатовиће, а према некрологу у новосадском дневном листу Јединство, у жумберачком крају је по разним парохијама провео девет година. Храниловић је одређено време био ван службе али је већ 1887. постављен за свештеника у бачком селу Куцури, затим у Руском Крстуру да би од 1889. до смрти био парох у Новом Саду. То је била парохија са сиромашним али вредним и поштеним верницима Русинима, те је Храниловић живео доста скромно. У цркви светих Апостола Петра и Павла имао је уобичајене свештеничке послове и радо се дружио са угледним људима ондашњег Новог Сада. Притиснут материјалном бедом и оскудицом умро је 5. августа 1924. године. Сахрањен је у присуству великог броја поштовалаца и угледних грађана на Русинском гробљу у Новом Саду. |
Извор: Застава, број 185, 19. август 1922. године, Универзитетска библиотека Светозар Марковић
Етика испред свега
Храниловић је значајан за историју новинарства у Војводини јер је након уједињења био директор и уредник демократског листа „Јединство“, који је излазио у Новом Саду.
Пре Јединства објављивао је текстове у „Бранику“, „Позоришту“, „Стражилову“ и другим листовима, чиме је успео да се афирмише као новинар и уредник.
Познат као поборник примене новинарске етике у пракси и присталица поштовања туђе личности у журналистици, пишући о стању у ондашњој штампи Храниловић огорчено примећује:
„Изрази се не бирају, већ се олако напишу и онакве погрде, какове човек не би се усудио никада човеку у лице бацити, па ако се и за наше прилике предалеко зађе, онда један мали исправак, или изјава, да је редакција била погрешно информисана и – као да ништа није ни било. То се онда зове политичка борба. Ко је навикао на тон новина других културних народа, мора црвенити због наше штампе“.
Јован Храниловић био је први председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења, а за ту дужност изабран је на конститутивном састанку који је одржан 25. јануара 1922. у Новом Саду. У секцију су ушли виђенији новосадски новинари свих националних заједница, што је био велики успех у тешко послератно време. Секција се старала о социјалном збрињавању старих и болесних журналиста а сам Храниловић је настојао да у редове струковног друштва не уђу људи који нису достојни новинарског позива.
Као уредник „Јединства“ и председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења Храниловић је показао бригу за новинаре, и у свом листу помно прати дешавања и осуђује прогон и насиље над колегама, без обзира на политичку орјентацију. Карактеристичан пример бриге за професију је текст „За обрану новинара“: „У недељу је у Београду одржан велики протесни митинг студената и инвалида поводом туче новинара др Иконића и Павловића од непознатих, у војничко одело обучених индивидуа. Митинг је отворио у име ратних инвалида професор Миодраг Ристић, а за њих је говорио студент Поповић и многи други. Оно су сви осудили мучки нападај на новинаре и обележили тај случај као покушај угушивања личне слободе и слободе штампе“.
Као личност од великог ауторитета Храниловић је 1921. године ушао у редакцију „Јединства“ и одмах постао главни уредник листа, а затим је био и директор. Не само да је Храниловић својим уредничким радом значајно ојачао „Јединство“ већ му је давао културнији, углађенији тон, што је немала заслуга ако знамо да су ондашњи медији (као уосталом и данас), били оштри, агресивни и нетолерантни у сукобу са противницима.
Храниловић је био уредник који је веома ценио етички приступ новинарству: „Ако је у Јединству било и племенитијег штива, то је његова заслуга. По сећању једног од сарадника Жарка Огњановића, он се тешком муком борио „да у лист не уђе каква оштрија лична инсинуација, замерка или нападај“, а чланци које је сам писао, и када су били опозиционо настројени „свагда су били уздржљиви, пристојни, тактични“.
Од када је Јован Храниловић преузео уређивање листа видно се повећао број и квалитет текстова из области културе. Има наслова о књижевности и позоришту, а више пажње се обраћа локалним, новосадским темама и проблемима, што сведочи о његовом израженом осећају за јавни интерес и право читалаца да не буду само информисани о „високој“ политици већ и о свакодневним животним проблемима „обичних смртника“ – читалаца.
Храниловић се залаже за пуну слободу штампе те се потпуно оправдано буни када је на почетку 1922. године уведена неумерено висока такса на новинске огласе, о чему он аргументовано пише: „Примена те уредбе о таксама за новине, часописе и књижевна издања, значи у пракси: отварање борбе на живот и смрт за опстанак новинарске и књижевне продукције, у којој ће многи политички дневници са мањим бројем претплатника сигурно морати угинути и настати застој у књижевној продукцији – што не само неће донети никоме користи већ баш обрнуто проузроковаће велику материјалну штету у првом реду самој држави, да и не говоримо о штетним последицама у културном и моралном погледу“.
Као високо морална личност Храниловић се згражавао над личним увредама и епитетима који су могли да се прочитају у ондашњој штампи. Посебно је огорчен на сукоб „Београдског дневника“ Крсте Цицаврића и Протићевог „Радикала“ где су узајамно размењене најгоре и најприземније увреде упућене на рачун чланова породице. Као одговор на такав медијски дискурс у штампи, Храниловић је 9. марта 1922. године иницирао доношење резолуције од стране Новосадске секције ЈНУ у којој се каже: „Новосадска секција Југословенског новинарског Удружења осуђује клеветање породице у новинама, и решава да новинар, који клевета породицу, не може бити члан Новосадске секције ЈНУ“.
У новинарским круговима Храниловић је био познат као заговорник поштовања професионалне етике и као уредник који није дозвољавао злоупотребу медија у сврхе личних обрачуна. Високо изграђена свест о улози и значају струковног и професионалног организовања, указују да је Храниловић доста размишљао о новинарском позиву и важности организовања журналиста, чиме ће они постати „велевласт“ односно „огледало, водитељ и коректор јавног мишљења“, што сугерише зрело размишљање и визионарски поглед у будућност.
Оснивач Новосадске секције ЈНУ је своју организацију поставио на здраве основе. Већ 1923. године у секцију се пријавило 63 новинара, обавезе је измирило 46 чланова док су 22 члана били професионални журналисти. Трива Милитар наводи да је Храниловић дужност председника секције обављао до краја 1923. године када је фукцију предао Димитрију Мити Клицину: „Први претседник секције пок. Јован Храниловић стајао је на челу секциске управе године 1922 и 1923. Од краја те године па до марта 1933. године био је претседник секције г. Димитрије Мита Клицин, публициста и јавни национални радник, који је изабран и за почасног претседника секције.
Народни трибун
Храниловић је као дугогодишњи парох гркокатоличке цркве св. Апостола Петра и Павла, у којој су верници били Русини, имао велики утицај на ту националну заједницу у Новом Саду. Њега су власти сматрале за једног од русинских првака (иако по националној припадности није био Русин) и човека који се од стране својих парохијана често консултује не само за духовна већ и за разна друштвена и политичка питања.
Храниловић је остао доследан идејама јужнословенског јединства за које се залаго, а нама је оставио изузетан пример врсног новинара, јавног делатника и моралног човека који је био председавајући Велике народне скупштине која је присајединила Бачку, Банат и Барању Краљевини Србији, чиме су ови крајеви ушли у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
Аутор: Проф. др Владимир Баровић
___________________________________________________________
Текст је настао у оквиру пројекта "Новинарство у Војводини и знаменити новинари (1918-1945) - поуке и поруке", који је суфинансирао Покрајински секретаријат за културу и информисање и односе с верским заједницама.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу и информисање и односе с верским заједницама.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.