Приватизација медија од 2014. године

15. 11. 2015.

Аутор: Енис Зебић, Гордана Сандић Хаџихасановић, Лела Шћепановић Извор: slobodnaevropa.org

Досије "Танјуг": Чекајући спас

Да ли ће Танјуг, ипак, опстати након најаве његовог гашења због неуспеле приватизације? И док једни прижељкују да се очува ова новинска агенција стара 72. године, као институција од национаног значаја и симбол једног времена, други упозоравају на важност поштовања закона и равноправности медија.

 

Танјуг и даље ради.

Стављање кључа у браву чинило се у једном тренутку као неминовност, но убрзо је најављена могућност да се за ову новинску агенцију, која постоји преко седам деценија, нађе неко решење.

"Танјуг функционише као и до сада. Сви максимално професионално раде свој посао, ја се надам да се то види по ономе што се емитује. Дакле, Танјуг није брисан из Регистра АПР-а (Агенција за привредне регистре) нити из регистра медија", каже за РСЕ директорка Танјуга Бранка Ђукић након што је премијер Александар Вучић, када је Влада већ донела одлуку о престанку рада ове новинске агенције, ипак, најавио да ће покушати да спаси Танјуг.

Први човек Владе Србије је рекао да ће покушати да помогне људима из Танјуга да наставе да раде свој посао на неки начин, али да не може да се крши закон који је предвидео да држава изађе из медија. У овом тренутку је тешко чак и нагађати какво би то решење могло да буде управо због слова закона.

Док Влада Србије вага шта може да учини Бранка Ђукић, на питање шта запослени очекују, каже да је људима у Танјугу одавно јасно да агенција неће моћи да остане на субвенцијама.

"И у складу са тим ми смо последњих година снажно изашли на тржиште са својим сервисима, пре свега са видео продукцијом, и Танјугови приходи са тржишта, не само српског него и из региона, непрестано расту. Ми пет година имамо профит после готово две деценије непрестаних губитака и задуживања. Дакле, све време смо унапређивали пословање, отплатили смо наслеђене дугове, учинили смо све да будемо што атрактивнији за потенцијалне инвеститоре од часа када се уђе у приватизацију", каже Ђукић.

На другој страни, Зоран Секулић, директор и главни и одговорни уредник новинске агенције Фонет, иначе бивши "Танјуговац" каже да су формално-правно ствари јасне јер од 31. октобра по слову Закона о информисању Танјуг више не постоји, што је и потврђено одлуком Владе Србије од 3. новембра, а да фактички имамо најаве да би ипак могло да се нађе неко решење sui generis.

"Што у овом тренутку не знам шта би могло да значи сем да евентуално личи на неки lex specialis којим би Танјуг, ипак, некако био спашен. Свако решење којим би Танјуг евентуално и даље остао у државном власништву, а поготово ако би и даље остао на државном буџету, довело би у питање цео концепт медијске реформе и приватизацију не само Танјуга, која је била неуспешна него и свих других јавних предузећа, и чини ми се да би то био један удар на целу оријентацију државе која није од јуче и није започета само усвајањем медијских закона 2. августа прошле године него још 2011. године усвајањем медијске стратегије што је, подсетићу, био један од услова да Србија крајем 2011. и формално добије статус кандидата за чланство у ЕУ", каже Секулић.

И пре полемике настале око судбине Танјуга било је оних који су указивали на повлашћену позицију ове агенције на медијском тржишту у односу на друге две, Фонет и Бету.

"Ми уопште не причамо о конкуренцији нити причамо о нелојалној конкуренцији, ми причамо о нечему што се зове директна дискриминација на тржишту", каже Зоран Секулић из Фонета.

"Ми нисмо у конкуренцији са Танјугом, ми смо у конкуренцији са државом која се поставила као актер на медијској сцени", наводи Секулић и напомиње да то није случај само са овом влашћу већ, ако причамо о 15 година транзиције, практично са свим владама.

"Ми не можемо да сматрамо конкуренцијом агенцију која државу, односно пореске обвезнике, годишње кошта два милиона евра и ако се изразимо спортским речником они имају два милиона евра форе на тржишту у односу на две приватне новинске агенције. Не рачунајући при том и могућност да учествују у јавним набавкама, не рачунајући могућност разних врста буџетских позајмица нарочито у време изборних кампања или не рачунајући и могућност да има подршку разних јавних предузећа. Дакле, ми не можемо да дефинишемо економске цене наших производа, не можемо да толеришемо неплаћање, где год да се појавимо ризикујемо да се суочимо са дампинг ценама државне агенције и све што не можемо да наплатимо или не можемо да развијемо на тржишту морамо да комензујемо задуживањем", речи су Секулића.

Танјуг није био атрактиван за потенцијалне купце па ни у два круга приватизације није било заинтересованих.

А како члан 146. Закона о јавном информисању и медијима предвиђа да Закон о Јавном предузећу Новинска агенција Танјуг престаје да важи или датумом потписивања купопродајног уговора или најкасније 31. октобра 2015. године Влада Србије је била принуђена да донесе одлуку о гашењу.

Међутим, само пар дана након тога уследио је обрт, који је извео нико други до лично премијер.

"Покушаћемо да људима у Танјугу помогнемо. Немојте да ме питате техничке ствари, ко бога вас молим. То решавају правници, њих петорица гледају шта и како да урадимо. Али не можемо да кршимо закон, него ћемо да видимо суи генерис да решавамо питање Танјуга", рекао је прошле недеље Вучић.

Дакле, Влада је прво донела одлуку о гашењу Танјуга, а онда се премијер у свом стилу правдао да је он за разлику од ресорног министра културе и информисања био против тога јадикујући да је када се вратио из посете Сарајеву у новинама прочитао: "Вучић угасио Танјуг!" што је пропратио једним јаоооо!

На случају Танјуга коначно се огласио и пословично ћутљив министар културе и информисања Иван Тасовац, који је упутио отворено писмо медијској сцени.

Признајући да је веома дуго имао "страх од медија, и од онога на шта су све спремни када им саопштиш неке истине" навео је да сваки страх, па и његов, мора негде да престане а да његов престаје на Танјугу и Куриру.

Преносимо делове који се тичу Танјуга:

"Први су, последњих дана, постали, преко ноћи, кичма српског новинарства, темељ и окосница националног идентитета и државног суверенитета, најсјанији од свих сјајних драгуља домаћег журнализма... Прве сам, како видим из осталих медија, лично угасио... А све је почело тиме, што су и једни и други сазнали истину. Танјуг – да нико неће да га купи... У случају Танјуга, тражено је да се, у року од 15 месеци, од оног дана када је, у складу са усвојеном медијском стратегијом, изгласан сет медијских закона, припреми за приватизацију, нађе купца, или пријави за поделу бесплатних акција запосленима", стоји у отвореном писму министра културе и информисања, те се наводи и ово:

"Пошто ништа од тога нису урадили, господа из Танјуга су одлучили да се прогласе за жртве, и да своју одговорност пребаце на владу. Пошто су драгуљ и кичма, ко год неће да им помогне, а пре свега влада, пристаје, у старту, да буде проглашен за онога ко ломи новинарске кичме и гаси медије. А то што такав драгуљ нико на овом свету није хтео да купи, то што су неодговорни према себи и запосленима, то што нису способни да постоје без државних, то јест пара пореских обвезника – нема везе."

"Закон ћете морати да поштујете", тим речима је министар Тасовац завршио своје отворено писмо.

Претходно је свом министру на седници Владе премијер замерио да није подметнуо своја већ његова леђа.

Да би на те стенограме са седнице Владе, који су процурели у медије, Тасовац одговорио саопштењем да премијер јесте био против гашења Танјуга, али не и против поштовања закона.

Влада мора у случају Танјуга да поступи по закону, упозорава професор Факултета политичких наука Раде Вељановски, као што је морала да поступи и у случају свих других медија, који су на основу закона морали да се приватизују, односно да се власнички трансформишу.

"Једна је ствар то што људима може да буде жао да једна агенција, која је постојала више деценија, сада нестане. Али о томе је требало водити рачуна пре примене закона и требало је водити рачуна у последњих 12 година јер је први законски предлог за приватизацију био усвојен још 2003. године у Закону о јавном информисању. Дакле, ако Влада сада наговештава да може на неки начин да помогне да Танјуг опстане она мора да саопшти на који ће то начин да учини јер би то значило да прекрши сопствени закон", каже Вељановски.

"Са друге стране, чак и да доведе Танјуг у ситуацију да он може и даље да постоји он не сме више да има монополски положај и да буде нелојална конкуренција осталим агенцијама које постоје на тржишту. Како ће то Влада после свега овога да уради, мени заиста није јасно, али то су неки основни параметри у оквиру којих она мора да се креће", напомиње Вељановски.

Вељановски даље пита зашто нико у тих 12 година није нашао неко другачије решење да се та агенција власнички трансформише, да опстане али да ради на другачији начин.

"Да не буде нелојална конкуренција осталим агенцијама, јер Фонету и Бети није било лако да раде у конкуренцији са Танјугом ако они морају сваки динар да зараде на тржишту, а Танјуг је имао огромне приходе из државног буџета. Дакле, то једноставно није могло тако да опстане и зато је закон предвидео приватизацију", истиче Вељановски.

У међувремену траје међусобно упирање прста у кривца зашто је Танјуг дошао у ову ситуацију, поставља се питање како за угледну агенцију није било купца, зашто запосленима нису понуђене бесплатне акције како то закон предвиђа у случају неуспешне приватизације, као што се и чују противљења изласку државе из власничке структуре медија и одустајања од постојања националне агенције.

Упитана да одговори на замерке које су Танјугу упућене из надлежног министарства и новинарских удружења да се као кућа нису довољно ангажовали у процесу приватизације директорка Бранка Ђукић најпре каже да је премијер рекао да се Танјуг за разлику од других корисника средстава из буџета није понашао лицемерно, да није инсиситирао на новцу из буџета и да је био фер у целом овом процесу.

"Дакле, није овде реч о министарству. Готово сви се Танјугом ових дана баве управо из тог аспекта ајде да нађемо кривца. Ја у томе нећу да учествујем, за то увек има времена. Мада знам да је то у Србији омиљена дисциплина, да ми видимо ко је крив и да колективно ликујемо. Али уопште се не ради о томе. Сад је кључно да тражимо решење. Законима су јасно прописане све процедуре, обавезе, одговорност свих актера процеса приватизације не само Танјуга, него уопште. Дакле, ми смо чинили све оно што закон налаже као што смо и до сада у свему поштовали и законе и све прописе који се тичу јавних предузећа. Ја не знам да ли ме ви питате, ваљда мислите да је требало на своју руку да делим акције запосленима што би значило да отуђујем туђу имовину и власништво", каже Ђукић напомињући да је у овом моменту најважније да се тражи решење.

Подсетимо, да је Танјуг поделио и новинарска удружења.

Док УНС апелује на државу да не препусти гашењу "националну новинску агенцију која је препознатљив бренд Србије и бивше Југославије у свету", НУНС и други чланови Асоцијације независних медија траже доследно спровођење реформских медијских закона. 

"Ми у Удружењу новинара Србије смо веома разочарани исходом приватизације Танјуга. Ми мислимо да је, у најмању руку, могло да се иде на решење да Танјуг припадне новинарима који ту раде. Не знам ко је у праву од људи који упиру прсте једни на друге, али ја сам разочарана и у колеге новинаре и у менаџмент агенције", каже Љиљана Смајловић, председница УНС-а.

"Гашење Танјуга је директна последица Закона за кога су гласали скоро акламацијом посланици у Скупштини у августу 2014. године. Једина замерка Министарству културе и информисања у овом процесу јесте што можда није активније радило на томе да се запосленима у Танјугу, као и запосленима у другим медијима који су предмет приватизације, омогући да преузму бесплатне акције. Са друге стране, менаџемент Танјуга као и других медија, све време је радио како би обесмислио процес медијских реформи. Убедљиво највећу кривицу за стање у којем се Танјуг нашао сноси менџмент те фирме", рекао је Недим Сејдиновић из Независног друштва новинара Војводине.

И док једни инсистирају да се у случају Танјуга мора поштовати закон Станко Црнобрња, редитељ и теоретичар медија, каже да је судбина ове агенције управо последица доношења лоших закона.

"Док год велики број земаља у свету и у Европи, нарочито у нашем окружењу, сматра да националне агенције одржавају одређене потребе у медијском извештавању становништва, не само домаћег него и иностраног, дотле вероватно и Србија треба тако да размишља. Национална агенција је једно место које не само да се бави дневном десеминацијом, скупљањем и обрадом информација него је де фацто законом дужна да све то чува, сортира и ствара велике архиве које су од непроцењивог значаја за баштину једног народа. Танјуг је управо таква институција", тврди Црнобрња.

Новинарка Ружа Ћирковић подвлачи да је информациона структура Танјуга државни капитал, па да је држава морала да покуша да нађе неку формулу за трансформацију Танјуга.

"Да држава такав капитал једноставно баци кроз прозор, за мене је неприхватљиво", каже она.

Историјат Танјуга

У овом тренутку судбина Танјуга, агенције старе 72 године, је неизвесна.

У преко седам деценија свог постојања Танјуг је имао узлете и падове.

Када је основана током Другог светског рата, 5. новембра 1943. године у Јајцу, у Босни и Херцеговини, три недеље пре Југославије, као Телеграфска агенција нове Југославије задатак је био да извести свет о антифашистичкој борби.

Подсетимо, оснивач Танјуга био је Моша Пијаде, а први директор Владислав Рибникар.

У деценијама после рата као агенција социјалистичке државе Танјуг је изградио ауторитет широко признате медијске куће да би у времену распада Југославије постао део пропагандне машинерије Милошевићевог режима. Опоравак после 2000. године како видимо завршава се могућношћу гашења.

Историјата Танјуга присећа се и црногорски публициста и новинар Рајко Церовић.

И он потврђује да је Танјуг био симбол Југославије и каже да ниједна агенција из социјалистичких земаља ни из далека није имала такав углед као Танјуг док се нажалост све није сурвало почевши од антибирократске револуције.

"Неславан је ово крај Танјуга. Лијепо би било да се на неки начин успомена на ту агенцију задржи, да се сачува, али тешко може да се сачува под тим истим именом Телеграфска агенција нове Југославије, прво није нова а друго нема Југославије. Могуће да је само требало мало промјенити назив, али свуда истицати да је то наследница Танјуга. То би могло на извјестан начин да спаси име те агенције, која је заиста много значила", каже Церовић и додаје:

"Посебно билтени Танјугови, који су били намијењени за директоре медија, за главне уреднике, за најистакнутије личности. Није то било нешто што може да користи свако, али је ту било и јако добрих текстова, посебно о томе како нас други виде, а и наших коментатора који су коментарисали ствари много шире од партијске ортодоксије која је важила за унутрашњу употребу тако да су ти билтени Танјуга у ствари били школа новинарства."

Један од дописника Танјуга Хајрудин Сомун, који је покривао земље Персијског залива, био је једини југословенски извештач из Техерана за време иранске исламске револуције.

Он каже за РСЕ да је Танјуг по много чему био светска агенција.

"Или ако баш нећемо тако рећи, носио се са светским агенцијама", наводи Сомун.

"Танјуг сам снабдјевао информацијама и коментарима готово колико и Ројтерс, који је имао пет својих страних дописника и још 10 иранских помагача. Танјуг је био цитиран, Танјуг је био цијењен, Танјуг је био и демантован али то је управо одлика свјетских агенција. Зато је мени било жао кад сам чуо да се Танјуг укида јер и дан данас у озбиљним медијима кад се каже Танјуг одмах се каже `то је била чувена агенција, Титова агенција", испричао нам је Хајрудин Сомун.

Прича о Танјугу може се читати и као прича о животу и распаду социјалистичке Југославије, могло би се закључити након разговора са дугогодишњим "Танјуговцем", а касније и једним од ветерана загребачког дописништва Радија Слободна Европа Младеном Малим, који је водио наш Енис Зебић.

Мали је био новинар Танјуга седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

"Без Танјуга се практички тих десетљећа није могло уопће замислити да би једна редакција, било којег медија, могла функционирати. Он је истовремено образовао новинаре у цијелој земљи. Занат се учио у Танјугу. Седамдесетих година Танјуг је прерастао у врло угледну агенцију на међународној сцени. Мени су страни новинари рекли да нема боље агенције за извјештавање са великих догађаја, као што су биле конференције на врху Несврстаних или рецимо партијски конгреси у земљи или смрт предсједника Тита. Такве велике догађаје, нитко није могао радити боље од Танјуга", каже Мали.

Младен Мали: "Ми смо били један од тзв. савезних органа. То нас је спасило седамдесетих година, да смо избјегли притисцима. Свака република, свако републичко вођство је имало своју радио-телевизију и свој главни лист, којима су утјецали на њихову уређивачку политику. Ми тога нисмо имали. Били смо ослобођени и зато смо могли професионално радити. Наравно, тиме смо ми дошли у сукоб са локалним вођствима. Али да би било шта подузели против савезног органа, морали су се сви сложити. Републике и покрајине се нису могле сложити око тога и ми смо могли радити поштено и истинито. Наравно, и тиме смо дошли у сукоб у свакој републици са сваким републичким вођством понаособ“, испричао нам је бивши новинар Танјуга Младен Мали.

Зоран Секулић, који је већ као 33-годишњак постао уредник политичке рубрике Танјуга, сматра да су осамдесете биле златне године у историји ове агенције.

"Дакле, то је био период пост-титовски а пре распада државе. У то време је у Танјугу дошло до смене генерација. Појавили су се људи млађих, средњих генерација, образовани, школовани, са знањем страних језика, људи који су већ стигли 70-их да пропутују светом и са једном потпуно другачијом идејом о томе како треба да функционише једна новинска агенција", присећа се Секулић.

А онда је кренула југословенска криза.

Од 1992. године до 1995./96. је из фирме отишло око 200 људи, односно више људи него што их данас ради у Танјугу, наводи Секулић.

"Танјуг се заједно са Борбом, као савезно гласило, релативно добро држао у почетку јер је политички трансфер моћи из центра у Београду почео да се сели у републичке и покрајинске центре, а политичке елите у републикама и покрајинама су гледале како ће прво да ставе под контролу своје медије. Али кад су они на крају некако у време почетка ратова у Хрватској и Босни, а нарочито у Босни, дошли на ред онда је, за разлику од искуства које је било у РТС-у да је свако ко се није слагао са уређивачком политиком добио отказ, у Танјугу је почела једна друга много софистициранија кампања јер је Танјуг себе практично изнутра променио. Десила се насилна промена уредничке гарнитуре и промењена је уређивачка политика", прича Секулић.