Приватизација медија од 2014. године
06. 11. 2015.
Ветерани Танјуга: Гнев, туга и понека суза
НЕ миримо се да је крај. То не сме и не може да се догоди. Није Танјуг нечија, од јуче, разгласна станица. Он је историја. И, више од тога.
У ове четири реченице сажета је порука са у четвртак одржаног, традиционалног окупљања Танјугових ветерана. Њих двадесетак окупило се у Новом Београду, у ресторану "Дурмитор", на 72. рођендан једине наше новинске националне агенције.
И, све би било као и претходних година, да бардови југословенског и српског новинарства на место сусретања и сећања нису стигли са вешћу да куће у којој су, када би се сабрао читав њихов радни стаж, провели преко пола миленијума - више нема.
Ова потресна, за многе трагична чињеница у првим минутима сусрета тањуговаца примљена је као губитак драгог бића.
- Можда ће некоме прејако зазвучати моје речи, али вест о престанку живота Танјуга примила сам као смрт драге особе - каже нам Љупка Милановић, некадашњи дугогодишњи уредник спољнополитичке редакције и дописник из Рима и Мадрида.
- Танјуг је деценијама био најреспектабилнија новинска агенција, не само у региону, већ у целом свету.
Љупка Милановић, потом, подсећа на славне дане и подвиге редакције ове националне куће.
- Први смо, на пример, известили о културној револуцији у Кини. О лету човека на Месец. О шаховском сусрету Спаски - Фишер, о завршетку рата у Вијетнаму. По информативности и брзини носили смо се са великим светским агенцијама. Осим тога, Тањуг је био кров новинарима који су се у занату изградили до таквог нивоа да су касније основали своје агенције, не само у Србији, већ и у бившим југословенским републикама. Те агенције живе, као националне информативне куће у Хрватској, у Словенији... и, тамо никоме не пада на памет да их гаси.
Сећање, гнев, туга и понека суза, били су, као никад пре, неизбежни део овог сусрета. Неко је, пре првог гутљаја, малчице пића просуо на под. Као обичајни део каквог опела.
- Написао сам, не тако давно, текст "Реквијем или опело за Танјуг" - говори Душан Радовановић, својевремено вршилац дужности генералног директора Танјуга, дописник из Лондона и Париза.
- Слутио сам крај. Али, сад вам кажем: трачак наде ипак постоји. Верујем да свест и савест нису свуда угашени. Неко мора да подигне лучу и каже: Ово је катастрофална грешка. Држава мора да има националну новинску агенцију, како год се она у будућности звала.
Упркос поподневној гужви у "Дурмитору", речи тањуговаца су одјекивале.
Може се рећи - утишавали су жамор гостију.
Било је чак и отворене подршке и речи поштовања за ове људе од којих су училе генерације и генерације новинара.
За људе иза којих су остале небројене странице извештаја који нису били од користи само новинским и телевизијским кућама, већ и држави.
Говоре: Давор Хољевић, дугогодишњи дописник из Лондона и уредник у Танјугу, Бошко Кљурина, дописник из Женеве и скупштински извештач, Саво Босанац, уредник у деску и дописник из Москве, Душан Зупанц, некадашњи директор и дописник из Вашингтона, Војислав Лалић, дописник из Стокхолма и Анкаре, Душан Дражић, дописник Танјуга из Софије и новинар "Борбе". Предраг Толпа "покривао" је Пекинг и Бангкок. Вјекослав Радовић, дописник из Вашингтона.
Говорили су и Живота Ивановић, један од најбољих преводилаца за немачки језик и уредник, редактор. Бошко Чолак-Антић, један од најбољих симултаних преводилаца, каквог на овим просторима није било, Зорица Марковић, дугогодишњи уредник Танјуга, Весна Арсенић, коментатор и један од најбољих познавалаца домаће и светске економије, Драгован Лазаревић - Лаза, уредник и редактор, Младен Арнаутовић, дугогодишњи главни и одговорни уредник и дописник из Хаване. Међу овим бардовима био је и Мирко Мариновић, две деценије велика подршка Танјугу, као савезни министар информисања...
- Не, неће бити растанка са Танјугом - каже нам Бошко Чолак-Антић.
- Ја у то нећу и не желим да верујем. Држава мора да нађе начин да сачува Танјуг. А, како? Како год, али мора да га сачува.
Зашто баш сада?
- Није ми јасно зашто је баш сада пало на памет некоме да у Танјугу угаси светло - пита се Душан Дражић.
- Зашто баш сада да се затвори информативни простор Србије, када се бије одсудна битка за Косово и Метохију, за српску баштину? Ако се неко лепо сетио да ЈАТ-у да име "Ер Србија", да га сачува, зашто се и Танјуг не би преименовао у, на пример, "Прес Србија". Наравно, не мора држава да га у потпуности финансира. Али, отварају се многе могућности за разне пројекте који би помогли да Танјуг живи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.