Приватизација медија од 2014. године
06. 11. 2015.
Продаја митова
Осећам потребу, поштовани читаоци, да са вама поделим свој став о гашењу новинске агенције Танјуг. Не чиним то да би остало забележено у новинских архивима, а није моје мишљење толико важно, као што је премијерово, да би било битно за историју.
Чиним то из чисте професионалне солидарности са 180 колега запослених у тој агенцији, чиним то из савести. Жао ми је што те колеге нису добиле бесплатне акције агенције и какву-такву шансу да се изборе са свој део медијског тржишта.
Намеће се логично питање ко је крив што је пропуштен рок за бесплатну поделу акција запосленима. Да ли се руководство Танјуга до последњег момента надало неком трећем решењу и није било свесно да ће силом закона то предузеће бити избрисано из регистра Агенције за привредне регистре.
Зато сад у изјави премијера Александра Вучића да је био против гашења Танјуга виде и наду да би могло нешто да их спасе и мимо закона. Или можда још има законских могућности да наших 180 колега постану власници агенције?!
Као доследни заговорник става да држава мора да се повуче из власништва у медијима, сматрам да је то једино исправно и поштено решење.
То решење је једино било праведно и због колега из друге две агенције Бете и Фонета које су основале такође новинари и све ове године водили уз велике финансијске проблеме, док је Танјугу све губитке покривала држава.
И ове агенције су основали људи који су радили и у Танјугу, али су га напустили кад тамо није било часно и професионално писати. Ово напомињем због оних који кукају за националним и државним симболима.
Основни проблем је, али то колико видим нико не помиње, што Танјуг не може да заради у тржишној утакмици плате за толики број запослених, а осим досадашњих трошкова сутра би као приватна фирма морали и да плаћају кирију у згради у којој тренутно раде.
Да је та зграда којим случајем била у власништву новинске агенције, нашао би се неки тајкун да је купи, новинаре би сатерао у ћошак, а остатак би рентирао док за две, три године не укине фирму и на лепом месту не отвори хотел и какав тржни центар.
Зар се приватизација у Србији, највећим делом, није одвијала по том моделу!
Танјуг није могао да пронађе купца који би имао искључиво професионални новинарски мотив, јер су процене вредности у оба случаја продаје биле нереалне.
На продају је био мит о националном симболу, а не новинска агенција без икакве имовине. Искрено се надам да још има законских могућности да запослени добију акције, јер тешко да ће већина колега у овој кризи пронаћи посао.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.