Не знамо, дакле, чему служи тај брат и каква је његова функција, али по томе видимо да имамо једну потпуно приватизовану власт коју не можемо да контролишемо.

Али, да се вратим на ову тему.

Очигледно да је у питању спор око тога чији је власнички удео других 50 одсто Политике.

Жалосно је што нико није изашао са чињеницама, да видимо да ли је тај део купио Богићевић или је купио Родић, чије је, дакле, власништво тих 50 одсто ’Политике’.

Колико ја разумем, Вучић не да Родићу да преузме тај део 'Политике’, који би евентуално њему припао - нажалост, како рекох, то нико није истражио, ми увек нешто радимо, а да не знамо чињенично стање јер се оно сакрива и да би то спречио, он је извео овај напад на Родића, да му не дозволи да преузме тај део ’Политике’ него да он припадне Вучићу.

Он је, у ствари, организовао целу ову причу о државном удару”, сматра Весна Пешић.

„Тужилаштво за организовани криминал води преткривични поступак у вези са наводима Мирослава Богићевића”, рекли су јуче за „Политику” у овој институцији, уз тврдњу да од јула проверавају наводе у вези са продајом дела „Политике”.

Према незваничним сазнањима нашег листа, и полиција води предистражни поступак у вези са спорном куповином „Политике”.

Како сазнајемо, полиција сада треба да саслуша Александра Родића, и људе које је Богићевић поменуо у својој изјави, и да затим о томе обавести тужилаштво које ће одлучити о даљем току кривичног поступка.

Према незваничним информацијама нашег саговорника блиског истрази, за тврдње Богићевића нема докумената који би их поткрепили.

Иначе, Мирослав Богићевић је само два дана након што му је суд укинуо кућни притвор уз електронски надзор, открио јавности детаље о давању „рекета”, уз тврдњу да су за све то знали тадашњи председник Србије Борис Тадић, као и Миодраг Ракић и Душан Петровић.

Спорни „тајминг” ове изјаве вратио је у жижу интересовања и кривични поступак који се против Богићевића води.

Занимљиво је да је оптужница против Богићевића, подигнута због малверзација око банкарских кредита, пет пута враћана тужилаштву, а њему је, од хапшења и притвора, преко мере електронског надзора, сада једино забрањено да напусти место боравишта – Шабац.

Тужилац Миљко Радисављевић јуче није желео да коментарише одлуку суда којом је Богићевићу у петак укинут и кућни притвор.

Подсећамо, електронски надзор и кућни притвор одређени су му због истраге злоупотреба одговорног лица са кредитима „Фармакома”.

Специјални тужилац није желео да тумачи ни чињеницу да је суд за годину дана пет пута укинуо оптужницу против Богићевића, тражећи од тужилаштва да допуни истрагу.

Божо Прелевић, Богићевићев адвокат, за наш лист каже да је суд у неколико наврата давао налог да се разјасне одређене ствари, првенствено око вештачења.

– Оптужница суштински није мењана, али промене до којих је дошло нису мале – каже Прелевић за „Политику”.

Он објашњава да закон не ограничава суд у томе колико пута може тражити додатна разјашњења од тужилаштва.

Подсетимо, Тужилаштво за организовани криминал је 25. јуна подигло оптужницу против власника концерна „Фармаком МБ”, и још шесторо окривљених, због незаконитог одобравања и коришћења 42 кредита Привредне банке Београд АД.

Осим Богићевића оптужницом су обухваћени и председник кредитног одбора Привредне банке Београд Миодраг Салаи, чланови кредитног одбора те банке Александра Јанковић, Вера Медић и Предраг Тошић, заменик члана кредитног одбора Душан Вујадиновић и Оливера Ђорђевић, финансијски директор концерна „Фармаком МБ”.

Оптужница је подигнута због сумње да су учинили кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица којим је „Фармакому МБ” прибављена противправна имовинска корист у износу од 3.943.733.588 динара.

Привредној банци Београд нанета је имовинска штета од 4.021.584.762 динара у виду новца пласираног корисницима на име 42 спорна кредита, који нису враћени тој банци.

За ово кривично дело запрећена је казна до 10 година затвора.

Мирослав Богићевић је сувласник компаније која издаје лист „Политика” а акције је од немачког ВАЦ-а откупио преко фирме „Ист медија груп”. Ухапшен је у новембру прошле године на београдском аеродрому „Никола Тесла” када је покушао да изађе из земље.

Антонијевић није радио у полицији

Богићевић је изјавио да је цео случај 2013. године пријавио полицији преко познаника који је радио у МУП-у Миодрага – Микија Антонијевића.

Он је, према тврдњама Богићевића, цео случај пријавио тадашњем начелнику Управе криминалистичке полиције Родољубу Миловићу, а после тога случај је остао у „фиоци”.

„Политика” из незваничних извора из полиције сазнаје да Миодраг – Мики Антонијевић није никад био запослен у МУП-у. Такође, према незваничним информацијама, Антонијевић није венчани кум директора полиције Милорада Вељовића.

Он је, на данас заказаној конференцији за штампу, поручио да је свој посао обављао у складу са законом и упитао зашто се само дан после формирања новог опозиционог савеза емитују "емисије на телевизији и кампања приватних медија, наручених коментатора, криминолога".

"Ово је крај правног система и крај правне државе и уколико се овако буде наставило, цену за овакав поступак платиће грађани", рекао је Тадић.

Власник Фармакома Богићевић изјавио је данас да је власнику Курира Александру Родићу и његовом сараднику Душану Бјелопетровићу дао милион евра да би ушао у посао са ВАЦ-ом везан за куповину "Политике".

Богићевић је за ТВ Пинк рекао да то није била провизија, нити мито, већ класичан рекет, те да је био уцењен.

За то су, према његовим речима, знали бивши председник Србије Борис Тадић, његов шеф кабинета Миодраг Ракић и функционер ДС Душан Петровић.

Тиме су се испоставиле као тачне оцене оних који су тврдили да таблоид „Курир” није тако финансијски успешан захваљујући тиражу и приходу од реклама, већ превасходно захваљујући уцењивачким капацитетима. Јер, како другачије описати ситуацију у којој се бизнисмен, уз знање државног врха, натера да откупи уговор од препродавца.

Из Богићевићевог јучерашњег обраћања први пут смо добили и потврду ранијих нагађања да је „Курир” још 2011. хтео да купи „Политику”. Тачније, испоставило се да је „Курир” био у игри и пре него што је Богићевићев „Фармаком” преко руске компаније „Ист медија груп” купио 50 одсто „Политике новине и магазини” (ПНМ), компаније која издаје дневни лист „Политика”.

Заправо, о продаји 50 одсто учешћа у ПНМ врло се мало знало, а сваки покушај објашњавања уносио је додатну забуну у целу причу. Продаја је деловала толико компликовано да је премијер Александар Вучић једном приликом рекао да „ни Свети Петар то не би могао да размрси”. А сада, после изјаве Богићевића, све делује доста једноставније.

За почетак, испоставило се да је био у праву бивши посланик Либерално-демократске партије (ЛДП) Зоран Остојић када је крајем 2011. саопштио да предузеће „Курир инфо” намерава да откупи удео немачке компаније ВАЦ у дневним листовима „Политика”, „Вечерње новости” и „Дневник”.

Остојић је саопштио да иза читаве трансакције стоје људи из тадашњег државног врха и да ће куповина акција ВАЦ-а од стране „Курира” довести до потпуне медијске блокаде.

Дан касније, на конференцији за новинаре Остојић је проширио тврдње навођењем конкретних имена људи блиских власти с којима је доведена у везу могућа „Курирова” куповина акција ВАЦ-а у три дневна листа. Тада је рекао да иза тог покушаја директно стоји члан Демократске странке и саветник у Министарству правде Душан Бјелопетровић, а све у циљу да се монополизује утицај на медије и загосподари медијском сценом пре изборне кампање.

Остојић је навео и да су „Курир” и његов власник Александар Родић само параван за утицај групе моћних појединаца из власти који су се удружили у овом подухвату. „Куповину ових дневних новина воде делови извршне власти, концентрисани око неких кругова у ДС-у. Суштина је да они кроз низ прикривених аранжмана желе да откупе уделе немачког ВАЦ-а у компанијама које су издавачи три дневна листа. Оквирни уговор с представником ВАЦ-а 10. новембра 2011. у Диселдорфу су потписали Александар Родић и Душан Бјелопетровић. По том уговору, до 22. децембра 2011. треба да буде реализован и плаћен посао вредан четири милиона евра”, тврдио је тада Остојић.

Остојић је изнео тврдњу да је новац за реализацију овог посла првобитно тражен из средстава које Европска банка за обнову и развој преко Владе Србије даје кроз субвенционисане кредите за помоћ медијима. Међутим, тврди Остојић, та намера је откривена, па је направљен нови план да се као финансијер куповине појави конзорцијум домаћих фирми, опет под посредном контролом владајућих кругова.

О свему томе ЛДП је обавестио Агенцију за борбу против корупције, која је тада обавестила јавност да је предмет „узет у разматрање”. До данас нису познати детаљи њихових провера.

Остојић јуче није желео додатно да разговара на ову тему.

Друга битна чињеница у јучерашњем Богићевићевом исказу јесте улога државног врха Србије, тачније тадашњег председника Србије Бориса Тадића, шефа његовог кабинета Миодрага Ракића и тадашњег заменика председника ДС-а Душана Петровића, који је оперативно руководио тада најмоћнијом странком у земљи.

Богићевић је јуче тврдио да су поменута тројица знала за цео аранжман. Међутим, њихово понашање из периода препродаје „Политике” било је знатно другачије. Може се претпоставити да су, уместо јавног и државног интереса, штитили приватни и партијски интерес.

Заправо, држава се тада понашала као да се ништа не дешава. Када је ВАЦ по праву прече куповине понудио „Политици АД” (која је власник 50 одсто удела у ПНМ) да откупи акције немачког концерна, није стигао никакав одговор. Заправо, држава није одговорила на понуду да откупи других 50 одсто акција. ВАЦ је то ћутање протумачио тако да Србија не жели да откупи тај део, после чега се окренуо другим потенцијалним купцима. Сада се испоставља да држава није желела да откупи удео у „Политици” како би га преузели људи блиски тадашњој владајућој гарнитури. Овде ваља подсетити да се све ово дешавало 2012. године, у време председничких и парламентарних избора, па се намера тадашњег државног врха може веома лако препознати.

Даље, веома је битан део јучерашњег исказа Богићевића који се односи на куповину дуговања „Политике”. Заправо, Богићевић тврди да је „Курир” још тада откупио потраживања „Политике” и да је хтео да им сам Богићевић за то плати пет милиона евра.

„Курир” је, да подсетимо, тек средином октобра ове године саопштио да је откупио права и потраживања „Политике”, после чега је започео језиву кампању против наше компаније, листа и директорке Мире Глишић-Симић.

Зато је питање: зашто је „Курир” тек четири године касније саопштио да је откупио потраживања и да има намеру да постане власник најстаријег листа на Балкану.

Притом, та наводна дуговања „Политике” предмет су судског спора који се води у Немачкој, где наша кућа жестоко оспорава та дуговања.

Оно што је битно, испоставило се и да је Александар Родић човек који је у то време радио за интересе ДС-а. Зато је и данас опет актуелно питање: за кога сада Родић ради и кога то сакрива његова пословна хоботница? И да ли ћемо морати да чекамо четири године да бисмо то сазнали?

Душан Телесковић

--------------------------------------------------------------------

Тадић пориче, тврди да се „није мешао”

Председник Социјалдемократске странке Борис Тадић демантовао је тврдње Мирослава Богићевића, власника „Фармакома”, изнете јуче на ТВ Пинк, да има било какве везе са рекетирањем и изнудом у поступку продаје „Политике”. Он тврди да не само у случају Богићевића, већ и у свим случајевима такве врсте, никада није имао удела.

„Богићевић мe оптужује за учешће у криминалним активностима, уценама и рекетирању, и зато хоћу да изјавим да немам никакве везе са тим поступком. Никада ни од кога нисам узимао новац, никога нисам рекетирао и уцењивао. Такође, никада у животу нисам тражио од Богићевића, нити од било ког привредника у Србији да купи било коју новину конкретно”, истакао је Тадић, на јучерашњој ванредној конференцији за новинаре.

Он уверава да је од српских привредника тражио да инвестирају не само у ауто-индустрију, пољопривреду или нове технологије, него и у медије, јер, како је Тадић рекао, није добро да странци буду власници свих српских компанија.

„Али никада у животу нисам водио разговор ни са једним привредником у Србији да купи било које конкретне новине”, нагласио је Тадић.

Он је признао да је као председник Србије, знао да је у току поступак куповине „Курира” и да је у току поступак приватизације свих осталих компанија, али, уверава да се није мешао у тај процес.

„У међусобне односе српских компанија, било да су питању „Курир”, „Фармаком” или „Вац” нисам се мешао. Али често сам као председник Републике имао ситуацију да покушавам да разрешим проблеме из прошлости у вези са разним приватизацијама поготово за оне у којима су учествовале стране компаније”, нагласио је Тадић.

Када је реч о немачком „Вацу”, Тадић тврди да је о томе је говорио Бодо Хомбах и да је то, како он каже, најчешће било политичко питање о коме је било речи на састанцима највиших представника немачке и српске државе.

„О оптужбама изнетим на мој рачун говорићу у судском поступку, уколико тужилац нађе за сходно да судски процес отвори и подигне оптужницу. Али свакако нећу говорити пред режимским медијима, пред нарученим аналитичарима, пред људима који урушавају правни систем ове земље”, рекао је Тадић.

Борис Тадић је јуче констатовао да се напади на њега догађају само дан после формирања новог о опозиционог савеза ЛДП-а и СДС-а.

„Одмах после тога имамо овакву врсту емисија, оркестрирану кампању приватних медија, Владе Републике Србије, наручених коментатора, такозваних криминолога, аналитичара и свих осталих. Ово је крај правног система и крај правне државе. И уколико се овако буде наставило цену за овакав поступак платиће грађани”, нагласио је Тадић.

Он је због прозивки на свој рачун закључио да је у Србији на делу „урушавање демократије и основних европских вредности” и закључио је да се у Србији не спроводи реформски процес.

„Начин управљања земљом од стране власти је такав да се угрожавају људска права, угрожава кривични процес и успостављање правног поретка у држави”, рекао је Тадић.

Д. Спаловић

--------------------------------------------------------------------

Тадић: Понашајте се пристојно; Вучићевић: Одговорите на питања

Јучерашњу конференцију за новинаре обележио је вербални сукоб лидера СДС-а Бориса Тадића и главног и одговорног уредника листа „Информер” Драгана Вучићевића, који је иницирао бивши председник Србије јер је дозволио да му се постави само три питања. Пре него што је одговорио на питања, Тадић је закључио „да су медији из Србије, у овој сали, када се врши директан напад на опозиционе политичаре”. Тадић је нагласио да то, како је рекао, говори о једној невероватној ситуацији, са становишта демократије и медија у Србији.

Председник СДС-а прво је саслушао први сет питања, али када није дао одговор на питања новинарке ТВ Пинк, бурно је реаговао Драган Вучићевић.

„Ви немате намеру да одговорите на питања. Како вас није срамота. Људе ово интересује и ред је да добију одговор о томе да ли сте тражили од Богићевића да купи ’Политику’”, питао је између осталог, Вучићевић.

Тадић му је два пута рекао: „Молио бих вас да се понашате пристојно”.

Вучићевић је одговорио: „Ја се и понашам пристојно. Шта је то непристојно у питањима моје колегинице”, питао је уредник „Информера”.

Када је ускраћен за одговоре, Вучићевић је оштро реаговао: „Што сте нас звали ако нећете да одговарате на питања? Какав је то начин? Рекли сте три питања, а ми вас питамо и остајемо без одговора”.

После тога Тадић је саслушао питања новинара „Политике” и онда је одговорио на сва питања, али тим одговорима није био задовољан Вучићевић који је питао зашто су дозвољена само три питања.

„Ма долазићу му на сваку конференцију за новинаре и тражићу одговоре на питања о његовој умешаности у куповини „Политике”. Неће се мене тако лако решити”, закључио је Вучићевић по завршетку конференције за новинаре.

--------------------------------------------------------------------

Душан Петровић: ништа није било незаконито

Мирослав Богићевић изјавио је јуче за ТВ Пинк и да је за рекетирање којем је био изложен, осим бившег председника Србије Бориса Тадића и шефа његовог кабинета Миодрага Ракића, знао и Душан Петровић, који је у време поменутих дешавања 2012. године био потпредседник Демократске странке.

Затражили смо од Петровића коментар поводом оптужби Богићевића и он нам је одговор послао у СМС поруци.

„У току претходних неколико година више пута сам изјавио да немам сазнања да је било ко учинио било шта мимо своје слободне воље или на било који начин незаконито у вези с правним пословима у вези с власништвом над ’Политиком’ и ’Новостима’ у време пре формирања владе у лето 2012. године. Колико ми је познато, немачки ВАЦ је имао јасну намеру да своју имовину у Србији прода, а сви који су с њима о томе преговарали, чинили су то својом слободном вољом. Дакле, према мојим сазнањима, како немачка компанија, тако и други учесници у овом процесу, водили су се искључиво својим пословним интересима. Такође, немам сазнање да је свим овим догађајима у времену о којем говорим јавни интерес оштећен на било који начин.”, навео је синоћ у писаној изјави за „Политику” Душан Петровић.

Д. Ивановић

--------------------------------------------------------------------

Крстић: Био сам саветник за медије, а не саветник за продају медија

Саветник за медије бившег председника Бориса Тадића Небојша Крстић каже за „Политику” да није имао сазнања о спорној продаји „Политике”. „Знам да ми многи људи неће веровати, али у то време заиста ништа нисам знао, а ни касније нисам био упућен у послове или договоре о којима се данас говори. Људи које ме данас питају шта знам о приватизацији ’Политике’ или ’Новости’ заборављају да сам ја био саветник за медије а не саветник за продају медија.”

--------------------------------------------------------------------

Стефановић: Предајемо извештај тужилаштву

„Данас ћемо предати извештај тужилаштву које даље треба да поступа. Тврдње Богићевића откривају нови правац рада за полицију, јер ово што се десило не може да се остави нерасветљено. Неко ће за то морати да одговара”, рекао је синоћ на ТВ Пинк Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова.

У супротном, рекао је Богићевић, запрећено му је да ће против њега бити поведена медијска кампања у "Куриру".

За то су, према његовим речима, знали бивши председник Србије Борис Тадић, његов тадашњи шеф кабинета Миодраг Ракић и функционер ДС Душан Петровић.

Богићевић наводи да је тај новац 2012. дао у кешу, у више наврата.

Међутим,  када су му тражили још 5 милиона евра за наводни дуг који Политика има према ВАЦ-у, он је одлучио да случај пријави полицији! Власник Фармакома је рекао да има фиктивне уговоре на пет милиона евра, о чему је недавно сведочио и на полиграфу. Он је, такође, рекао да је спреман да о свему што је рекао сведочи на суду.

ПОЛИЦИЈА: Полиграф показао да је Богићевић говорио истину!

Полиграфско испитивање валсника Фармакома Мирослава Богићевића показало је да су тачни наводи да су га рекетирали власник Курира Александар Родић и његов сарадник Душан Бјелопетровић, изјавила је данас начелница Управе криминалистицке полиције Наташа Сенић.

- Мирослав Богићевић самоиницијативно је приступио у просторије полиције и том приликом дао изјаву да га је у више наврата Аклександар Родић рекетирао и покушао од њега да изнуди новац - рекла је она у изјаву за ТВ Пинк.

Она је рекла да је Богићевић у више наврата предао Родићу око милион евра у кешу.

- Након давања такве изјаве уз сагласност Мирослава Биоћевића извршено је полиграфско испитивање како би се потврдило да ли су наводи такве изјаве истинити и тестирање је показало да јесу, односно да је том приком говорио истину - поручила је она.

„Чињеница да су спорни текстови већ објављени у другом медију вам не даје за право да ’преузимате’ кршење закона, повреду права и наступање с дужном новинарском пажњом”, стоји у опомени коју је добио УНС.

Такође, правни заступници ове компаније навели су да ће, уколико УНС не уклони спорне текстове са портала и не објави исправку, покренути судски поступак.

Прва опомена на адресу овог удружења стигла је 25. августа и у њој је дат рок од 24 сата за уклањање спорних текстова. У супротном, следи тужба за накнаду штете.

УНС није поступио у складу са захтевом „Адриа медиа групе”, а уместо обећане тужбе, за месец дана стигла је још једна опомена пред утужење.

„Спремни смо да објавимо сваку конкретну и јасну исправку истинитости изнетих чињеница, а верујемо да знате да нам закон и професионална правила не дозвољавају да једнострано исправљамо објављене текстове, декларишемо њихову (не)истинитост или арбитрирамо у полемици. Није нам познато да сте поводом спорних текстова против оснивача и уредника листа „Информер” водили поступак за објављивање исправке или за накнаду штете проузроковане објављивањем неистинитих информација, јер бисмо информацију о томе такође објавили”, наводи се у одговору који је УНС упутио „Адриа медиа групи” и Александру Родићу.

„Курир” за две године 11 пута прекршио новинарски Кодекс

Таблоид „Курир” није био у Савету за штампу од његовог оснивања, али за само две и по године 11 пута је прекршио новинарски Кодекс.

Комисија Савета за штампу је у осам случајева одбацила жалбу против овог таблоида.

На текстове објављене у „Куриру” жалили су се Ненад Чанак, Драган Ђилас, Зоран Живковић, Горан Поповић, Владимир Георгиев, Љуба Пантовић, Борислав Стефановић, Александра Бартон, Министарство културе и „Рингијер Аксел Шпрингер”.

Такође, политички магазин „Њузвик”, једно од издања „Адриа медиа групе”, за само два месеца рада зарадио је један прекршај, а жалбу је поднела Светска банка.

Немачка фирма је од 2002. до 2012. имала 50 одсто власништва у три државне предузећа и тад им је и дала новац.

Покушаји ових државних фирми да се извуку од враћања кредита из њиховог угла сасвим су логични, јер да није било тог новца тешко да би преживеле. Међутим, и са тих 20 милиона евра добијених у кешу представници државе који су их водили нису успели да направе успешне компаније јер, кад се погледају њихови финансијски извештаји, види се да су последњих година стално бележиле губитак.

Кредити

Ако би ове државне фирме морале да врате новац који су добиле од ВАЦ, биле би у много већем губитку, па би држава као већински власник могла да пита одговорне како су водили ове компаније претходних година.

Могла би да пита Миру Глишић Симић како као директорка ПНМ има годишњу плату од 1,4 милиона динара, а фирма коју води има кумулирани губитак од 4,1 милијарду динара.

Ниједна од три фирме не оспорава на суду даје добила новац од немачке компаније. Око 17 милиона евра добили су у готовини како би се побољшала њихова ликвидност, јер без тог новца не би могли нормално да послују, а остало је опрема која је за штампарију купљена од ВАЦ каже за Курир особа која је упозната са целим случајем.

Да је „Политика новине и магазини" свесна да дугује ВАЦ говори и њихов редован финансијски извештај за 2014, који је пословодство ове фирме предало Агенцији за привредне регистре. У овом документу у више наврата се потврђује да им је ВАЦ дао новац.

Под ставком „дугорочни кредити" наводе се два кредита од 3,75 милиона евра и 6,16 милиона евра, укупно 9,9 милиона евра, односно 1,1 милијарда динара.

Пише да су кредити добијени од ВАЦ уз камату од два одсто, плус еурибор с роком отплате до јануара 2010, односно децембра 2007. Оба зајма нису враћена.

Џаба милиони

Међутим, сав тај новац није био довољан да ПНМ послује позитивно. Губитак је само од 2010. до 2014. укупно био, већи од пола милијарде динара или око четири милиона евра, док је кумулирани мањак из претходних година на крају прошле достигао 4,1 милијарду динара.

„Политика а.д.", ,,Политика новине и магазини" и „Политика" штампарија" нису имали коментар.

Махмуд Бушатлија

Грађани заслужују одговор зашто је направљен губитак

Економиста Махмуд Бушатлија каже за Курир да је легитимно да сувласник неке фирме позајми тој фирми новац, а како ће се то признати и да лије све урађено у складу с прописима, утврдиће суд. Грађане више, сматра он, треба да занима шта је са државним капиталом у ове три државне фирме јер, као и многе друге, послују с губитком. Међутим, држава не зна да чува свој капитал, нема систем, то видимо 15 година. Легитимно је у свим фирмама, па и у овим, поставити питање шта су радили представници државе ако су направили губитак. Државни капитал има власника, то су грађани Србије и верујем да они заслужују одговор зашто неко смањује њихову имовину сматра он.

Миломир Марић одговара уредници Политике

Смајловићева је као окупатор

Главни уредник ТВ Хепи Миломир Марић, одговарајући на прозивку уреднице Политике Љиљане Смајловић да је „открио најнижу степеницу ријалитија, а издаје се за новинара", каже да данас више истине има у ријалитијима него у Политици.

Познато је даје Љиљана Смајловић без духа. Ми смо увек у Београду били слободног духа и шарма, били смо непокорени, а она је својевремено донела провинцијални дух тамног вилајета. И упркос томе је боље је пливала од нас који смо и даље остали „сумњива лица" каже Марић.

Он оцењује да Смајловићева доживљава Србију „као окупатор, који је равнодушан за муке народа", те да је она увек била на страни оних који су упропастили нашу државу.

Они који другима држе лекције о томе како треба радити морали би да знају да једно од основних правила у новинарству налаже да се мора чути и друга страна.

Непоткрепљене тврдње

На то, на крају крајева, обавезује и пристојност!

Но, ништа од тога јуче нисмо прочитали на четири стране Политике. А нисмо ни могли да видимо зато што ниједан од новинара „најстаријег листа на Балкану" није позвао Курир како би чуо „другу страну", а такође нико није послао ниједну поруку или мејл с питањима.

Ето како ради Политика док се све време куне у професионалност.

За разлику од њихових текстова, који су углавном написани на основу статистичких података, Курир је претходних дана своје писање о катастрофалном пословању компаније „Политика новине и магазини" поткрепио бројним званичним документима.

Истовремено, Политика је јуче писала и о нашим наводним кршењима Кодекса новинара. А ако ћемо о Кодексу и професионалности, треба имати у виду даје на рачун Политике Савету за штампу такође стизао велики број жалби.

Међутим, све оне, на неки волшебан начин, а највероватније због различитих притисака, скоро никада не долазе на дневни ред Савета. Разлог за то можда лежи у чињеници да је претходних година у раду тог тела учествовала и Љиљана Смајловић лично.

Кад ће плата

Незадовољство међу запосленима у Политици никада није било веће. Бесни су због бахатог понашања директорке Мире Глишић Симић, којој је само битно да сачува своје привилегије, астрономску плату од чак 1,4 милиона динара и огромне бонусе, односно фотељу. Ми, „обични" запослени у Политици имамо, за разлику од топменаџмента, само једну бригу. Да ли ћемо добити плате каже саговорник Курира, који је из разумљивих разлога хтео да остане анониман, и додаје да им је најмање битно у чијем су власништву, а много више када ће им плате бити бар за динар веће од потрошачке корпе.

Тома Фила

Нека нам је бог у помоћи

Главна уредница Политике Љиљана Смајловић је у свом јучерашњем уводнику критиковала адвокате Тому Филу и Боривоја Боровића зато што су се огласили поводом рећи председника Томислава Николића, који је злоупотребио положај, коментаришући могућност да „Адрија медија група" преузме „Политику" и „Новости".

Она је познате адвокате, рекло би се подругљиво, назвала „Курировим стручњацима". Фила каже да не разуме шта је Смајловићева тиме хтела да постигне. Не разумем зашто се она побунила осим да овако жели да подигне тираж Политике. А ако заиста пљувањем адвоката диже тираж, онда нека нам је свима бог у помоћи. Иначе, како видим, тираж Политике се уопште не повећава каже он.

Али, није овде реч само о предаторском капитализму. „Куриров” напад на „Политику” је објава завршне фазе културног рата у ком су се линије фронта тако испомерале да, ако „Политика” падне, неће бити потребно ни да се воде преговори о капитулацији пристојне Србије.

Власници „Курира” нису дали ниједан доказ да су од немачког ВАЦ-а купили потраживања која „Политика” ионако оспорава. Немају доказе да су било шта купили, али воде прљаву кампању против листа који тобож покушавају да купе. Све живо што имају су више пута ставили под хипотеку, али не презају ни од чега да под контролу ставе лист за који истовремено измишљају да је дужан педесет милиона евра.

Наравно да нису Родићи ти који су измислили транге-франге трговину, фингирање тржишта и куповину без новца. У напад на „Политику” они су само уложили своје посебне вештине у разарању људи и институција. „Хеџ фондови” у Америци не маре за пустош коју за собом остављају у локалним заједницама, али немају таблоиде да их као претходницу шаљу да уз псовачку хајку ломе отпор жртава.

Зато није чудо да се људи устручавају да се супротставе „Куриру”. Прексиноћ је председник Србије изложен погрдама само зато што се усудио да јавно каже да би била катастрофа да „Политика” почне да личи на „Курир”. Таблоид је муњевито нашао чак два позната адвоката, Тому Филу и Боривоја Боровића, који су очитали лекцију Томиславу Николићу да је „злоупотребио функцију и утицај” и „извршио притисак” на медије. „Курирови” стручњаци се чак претварају и да верују како су Родићи „Политику” купили на берзи, кроз деонице.

А јуче се у хајку укључио и Миломир Марић, да објасни како су људи некад учили да читају из „Политике”, а сад се уз њену помоћ одвикавају од читања. Знате Миломира Марића? Открио је најнижу степеницу ријалитија а издаје се за новинара, па многи грађани Србије мисле да је новинар човек који убацује или избацује из штале у „Фарми”.

Лакоћа којом овај лист проналази „стручњаке” који ће да потврде оно што Раји и Аци одговара није вест, али јесте важан део друштвене моћи „Курира”. У неуређеном друштву се моћ стиче и тако да се ничег не стидите и да ни од чега не презате. Паукова мрежа утицаја „Курира” у српском друштву налик је оној „жутој хоботници” с графикона који је Савет за борбу против корупције нацртао о испреплетености њихових фирми и мрежи пребацивања потраживања.

Постојао је „Курир” и пре стотину и више година, када су Рибникари основали „Политику”, само се нико више не сећа како се тада звао јер су сви ондашњи „курири” изумрли. И није ту посреди никаква специјална српска ругоба: хоће то у фази „дивљег капитализма”, разарања породице и слабљења институција. „Курир” по себи не представља ништа, он је снажан само ако постоји упоредо с криминалним немаром државе. Тај немар је стварна претња судбини „Политике”, која је делом још у државном власништву.

Да ли држава излази из медија да би у њих ушли Родићи или Пецони?

Власт Бориса Тадића прва је покушала да тајно прода „Политику” „Куриру”, али је та брука спречена. Александар Вучић је по доласку на власт 2012. године обећао да ће се до краја августа те године знати потпуна истина о куповини „Политике”. Тридесет месеци касније, на врхунцу моћи, изјавио је да ни Свети Петар не би могао да размрси власништво „Политике”. Хоће ли остати на томе да држава не може ништа или ће истражни органи ипак успети да распетљају пипке те хоботнице?

Ру­ко­вод­ство ПНМ-а, тач­ни­је ди­рек­тор­ке Ми­ра Гли­шић-Си­мић и Ни­на Са­мар­џић, обра­ти­ле су се ВАЦ-у кад је об­ја­вље­на вест да је „Ку­рир” от­ку­пио пра­ва и по­тра­жи­ва­ња од ове не­мач­ке ме­диј­ске ку­ће, али ни­су до­би­ле ни­ка­кву по­твр­ду да је та­кав до­го­вор по­стигнут.

Чак и ако би тај па­пир по­сто­јао, али је фа­ми­ли­ја ме­диј­ских пред­у­зи­ма­ча од­лу­чи­ла да га чу­ва у по­ро­дич­ној ри­зни­ци, за­јед­но с дру­гим па­пи­ри­ма ко­је љу­бо­мор­но чу­ва­ју да­ље од ис­тра­жних ор­га­на, тај па­пир би зна­чио са­мо јед­но – да је „Ку­рир” од­лу­чио да пре­у­зме пра­ва и по­тра­жи­ва­ња ВАЦ-а пре­ма „По­ли­ти­ци”, ко­ја на­ша ку­ћа ина­че же­сто­ко оспо­ра­ва на су­ду, јер је не­мач­ка ком­па­ни­ја упла­ће­ни но­вац при­ка­зи­ва­ла као кре­дит, упр­кос то­ме што је ВАЦ у то вре­ме био вла­сник 50 од­сто ка­пи­та­ла „По­ли­ти­ке”.

У јед­ном од тих про­це­са, не­мач­ки суд је не­дав­но пред­ло­жио по­рав­на­ње ко­је је не­у­по­ре­ди­во ма­ње од су­ме ко­је ја тра­жио ВАЦ, али је Управ­ни од­бор „По­ли­ти­ке АД” од­био ту по­ну­ду.

За­што је нај­ве­ћа фа­бри­ка скан­да­ла на Бал­ка­ну од­лу­чи­ла да об­ја­ви ка­ко је ку­пи­ла нај­ста­ри­ји лист на Бал­ка­ну? И за­што во­ди кам­па­њу про­тив ли­ста ко­ји је, на­вод­но, ку­пи­ла?

Уоп­ште, ко­јем то би­знис ге­ни­ју па­да на па­мет да са фир­мом „Адриа ме­диа гру­па” ко­ја има упи­са­ни ка­пи­тал од 12 ми­ли­о­на евра ку­пи „По­ли­ти­ку” са упи­са­ним ка­пи­та­лом од 40 ми­ли­о­на евра? Мо­жда они у ко­ји­ма је „Ку­рир” са­мо ку­рир, не­ко­ме моћ­ни­јем ко сто­ји иза ове оп­скур­не тран­сак­ци­је и ко је на­ру­чио кам­па­њу про­тив „По­ли­ти­ке” ка­ко би по­ку­шао да јој што ви­ше обо­ри це­ну?

Јер, како другачије објаснити кампању у којима се данима тврди да је „Политика” у огромној финансијској дубиози, али се опет не бирају средства, попут лансирања сличних измишљотина, да се купи фирма с огромним дуговима. И како другачије објаснити одлуку „Курира” од пре неколико месеци да престане да се штампа у „Политици”. Зашто би неко напуштао битан посао у фирми коју жели да преузме?

За „Политику” је репутациони ризик и сама чињеница да „драгуљ српског треш новинарства” показује намеру да постане власник најстаријег листа на Балкану, баш као што би углед Народног позоришта био пољуљан када би Станија почела да објашњава како ће постати управница те националне институције.

Александар Родић и његов отац Радисав Родић, познатији као Раја, покретач „Курира”, често се у пословним круговима описују као људи који су на делу показали како је у Србији могуће избећи сва дуговања и порезе, а да се фирме не сакривају у „пореским рајевима” попут Сејшела и Кипра. Јер, Родићи су још деведесетих разрадили систем отварања и затварања фирми и пребацивања власништва у Србији како би се избегле све обавезе према држави и повериоцима. Тај систем је толико разгранат да је рецимо припадницима СБПОК-а током истраге 2009. требало чак шест месеци само да поброје како Родићи пребацују пословање из фирме у фирму.

Стварање Родићевог система је пратила политичка и безбедносна подршка без чије помоћи такво пословно понашање није било могуће. А таблоид „Курир” је био ту да својим специфичним новинарством, по принципу поштанског сандучета, помогне у разним обрачунима моћника, иза чега се скривала жеља Родића да спречи било какве озбиљне акције државних институција.

Зато, данас, Родићев систем више личи на хоботницу која жутим мастилом сакрива трагове сумњивог пословања, него на озбиљну пословну компанију. Најбољи пример таквог пословног понашања, можете пронаћи управо у данашњем „Куриру” у чијем заглављу пише да му је година издавања тек друга (иако је први број изашао 2003), као и да је досад издато свега 612 бројева, иако их је реално изашло више од 4000.

О тренутном пословању Родића можда најбоље говори чињеница да је он „Адриа медиа групу” ставио под залог АИК банци која је у власништву Миодрага Костића, човека који је у јавности познат као краљ "шећера”.

Наиме, Родић је заложио целокупни капитал Костићевој АИК банци због кредита од 470.000 евра.

Ништа у овом не би било спорно да уписана вредност капитала „Адриа медиа групе” није 12 милиона евра.

Уколико, Родић до 18. децембра 2015. не исплати последњу рату кредита, целокупна "Адриа медиа група" ће прећи у Костићеве руке. Зашто је Родић заложио своју имовину за 24 пута мање новца од вредности фирме коју води.

Овакво понашање један од саговорника „Политике” описао је као „коцкарско“. Он је казао да се веома ретко дешава да било која фирма у свету залаже своју имовину за 24 пута мање новца.

„То се ради само у случају панике или кад је потребно направити привид у убедљивост трансакције”, рекао је наш саговорник, иначе познати бизнисмен с дугогодишњим искуством, чији се послови задњих година тичу делом и медија.

Судећи по папирима, Родић је кредит узео да би исплатило дуговање према истој АИК банци која је у извршном поступку хтела да прода зграду у Влајковићевој улици где се налази централа Родићеве „империје” како би наплатила ранија потраживања. Први основни суд је 17. децембра прошле године отказао јавно надметање за зграду, а нови кредит у којем је заложена цела „Адриа медиа група”, АИК банка је одобрила само дан касније.

И сада, само годину дана након што није имао новца да исплати дуговање за централу „империје” и само два месеца уочи могућности да изгуби комплетну фирму, Родићи би да купе „Политику”. И „Новости” и „Дневник”.

Костић није хтео да разговара за „Политику” о овој теми. После поруке коју смо му послали, јавила се Александра Станковић која се представила као „шеф кабинета МК групе”. Она је рекла да је „господин Костић председник Управног одбора АИК банке и да се он с те позиције бави банком на стратешком нивоу, а не на оперативном”. Тако смо остали ускраћени за одговор на питање да ли је посао са „Адриа медиа групом” стратешки или оперативни.

Желели смо да од Костића да чујемо и да ли је у својој успешној пословној каријери икада заложио целокупан капитал неке од својих фирми за 24 пута мање новца.

Поред чињенице да је фирма која је сву имовина заложила за кредит од 470.000 евра али свеједно намерава да купи компаније неупоредиво већег обима и угледа, пословање „Адриа медиа” оптерећује и једна необична тужба иза које, по свему судећи стоји, нико друго до отац директора Александра Родића – Радисав Родић. Наиме, преко фирме „Долис”, потражује се пет милиона евра, по тужби која је Привредном суду 28. марта 2014. У тужби се потражује право на жигове „Курира”, „Др Курира”, „Екипе”, „Курир Предатора”, АБЦ-а, „Стилбука” и „Стил магазина”. Уз ово, потражују се и аутомобили „пасат”, „ауди А7”, „алфа ромео мито”, два „пежоа 206” и два „фолксваген пола”.

Да Радисав Родић стоји иза тужбе против фирме чији је покретач и чији је директор његов син указује неколико чињеница. Заправо, власник фирме „Долис” која је формални покретач тужбе стоји фирма „Манами”. А управо је због фирме „Манами”, Родић, између осталог, осуђен на две године и четири месеца затвора, јер је преко те фирме узео кредит од Комерцијалне банке. Тај кредит није вратио, јер је променио име фирме „Манами” у „АБЦ продукт”. Ова тужба, потписана од адвоката Веселина Кићовића, у ствари открива како су Родићи пословали ранијих година.

Из тужбе се види да су потраживања Родићевих фирми пребацивана с једног на другог члана породице, чиме је заправо избегнута наплата осталих повериоца. Тако су потраживања Родићевог „АБЦ продукта” најпре пребачена на Радисава Родића. Затим су иста потраживања уступљена његовом другом сину Вукадину Родићу, па после дугу приступа „Курир Инфо” чији је власник Александар Родић, да би на крају све прешло у њихову „Адриа медију”. Сада, још једна Родићева фирма чији траг води до Енглеске и директора са Сејшелских острва, поново судски потражује дуговања.

Само је питање да ли је Радисав Родић поднео тужбу против сина подстакнут причама о његовој наводној издаји после хапшења 2009. или је реч о још једном закулисном пребацивању капитала на чијем крају ће опет неко бити оштећен за уложени износ. Можда управо онај ко сада покушава да дође до власништва у „Политици”.

Из полиције без одговора о истрази око „Политике”

Премијер Александар Вучић изјавио је недавно да не може ни да потврди ни да демантује вест да је Адриа медија постигла споразум с немачком компанијом Функен (наследницом ВАЦ-а) о преузимању права и потраживања у „Политици”, „Новостима” и „Дневнику”. Вучић је објаснио да полиција ради на том случају, а тешко је, како је изјавио, утврдити шта је истина, с обзиром на малверзације претходног режима.

Према његовим речима, ту ништа није јасно, чисто, нормално и уобичајено.

Из МУП-а Србије нисмо добили одговоре на питања о истрази која се води у вези са нашим листом. Питања ко води истрагу о „Политици”, од када се она води, шта је предмет истраге и докле се стигло, односно шта је до сада утврђено, послали смо Бироу за односе с јавношћу у четвртак. Надлежни у полицији два дана нам нису послали одговоре на питања путем мејла, нису се јављали на телефонске позиве, нити су одговарали на поруке које смо им слали у вези истраге око „Политике”.

Шта породица Родић смера с две нове компаније није познато. Али, посматрајући њихово досадашње пословање, за њих нема ништа лакше него основати нову фирму. Мустра њиховог породичног бизниса је следећа: прво оснују нову фирму, а потом је угасе чим је оптерете неплаћеним дуговањима, чиме они који су с њима сарађивали остају без новца.

Тако су се рађала и нестајала предузећа у њиховом власништву. На то указује и Савет за борбу против корупције. У свом извештају о власничкој структури и контроли медија у Србији наводи да су се Родићи у прошлости више пута послужили променама у имену и власништву над „Куриром”.

Осим фирме „Курир инфо”, издавача листа „Курир” крајем 2005. године основана је фирма „Курир нет” која је потом угашена 2010. године услед припајања с фирмом „Курир плус” и „Белеге”. „Курир плус”, који је основан 2008. године, припојен је четири године касније фирмама „Термол” и „Етиграф”. „Етиграф” је је у фебруару те године угашен. Док је „Термол” остао у животу, али је према подацима Народне банке Србије (НБС) у блокади од 13. октобра 2012. године. Она је у минусу за 213 милиона динара. Према подацима Народне банке Србије фирма „Термол”, осим што дугује порезе држави, радницима није уплаћивала порезе и доприносе.

На списку оних који су остали ненамирени је и „предузеће Контал” за продају штампарске опреме, али и фирми „Беозаштита” која се бави безбедношћу и здрављем на раду. За овом фирмом остао и је и неизмирен дуг према Рајфајзен банци. Осим тога, остао је ускраћен и један број поверилаца који су добили судску заштиту, али нису имали из чега да се наплате. У НБС напомињу да на списку поверилаца нема физичких лица јер у то време није постојала законска обавеза банака да пријављују њихове рачуне у Јединствени регистар рачуна код Народне банке Србије.

Како ствари тренутно стоје, „Курир” је део једне од највећих медијских кућа на западном „Балкану Адриа медиа групе”.

Предузеће „Курир инфо” је 10. децембра 2013. године саопштењем обавестило јавност да је постало нови власник 100 одсто удела компаније „Адриа медиа Србија”. Власник 100 одсто удела у предузећу „Курир инфо” д. о. о. има Александар Родић који је након обављеног преузимања уписан и као власник 100 одсто удела у предузећу „Адриа медиа Србија”. Александар Родић у свом власништву има и фирме „Курир инфо”, „Српска медијска група”, „Брендмарк инфо”, „Гласник”, „Дигитални град”, „Фатман”, „Социал медиа хаб”, „Провидус”.

А све је почело још 1998. године када је његов отац Радисав Родић, који се до тада бавио транспортом и трговином, окупио групу незадовољних новинара који су напустили „Блиц”. Заједно са синовима Александром и Вукадином је ушао на медијску сцену када је основао „Нови Блиц” убрзо преименован у „Глас јавности”. Таблоид „Курир” се на киосцима појавио на Ђурђевдан 2003. године, после убиства премијера Зорана Ђинђића.

Неколико година касније ушао је у рат с тадашњим министром финансија Млађаном Динкићем због неплаћања пореза. Пореска управа је тада оптужила Родића за највећи покушај преваре у наплати ПДВ-а за износ већи од 400 милиона динара. Као последица тога током предизборне кампање 2008. године „Курир” је на 40 насловних страна имао фотографију Млађана Динкића, у негативном контексту. Динкић је касније тужио „Курир” за све лажи изнете о њему и добио десетине пресуда на суду.

Када је на власт дошла коалиција ДС, Г17 плус и СПС, „Курир” им је омогућио да се преко његових страница обрачунавају како с противницима у својим редовима, тако и с политичким противницима међу којима су били функционери Српске напредне странке Томислав Николић и Александар Вучић.

Међутим, тадашња власт 2009. године подиже оптужницу против Радисава Родића због невраћања кредита, који убрзо завршава у затвору. Према писању медија бивши режим пристаје да Родић, уместо у затвору, казну служи на ВМА, али да заузврат преузму главну улогу у уређивању тог таблоида. Та веза „Курира” и владајућег режима јасно се види на случају Душана Бјелопетровића, који је као саветник у Министарству правде долази у управу „Курира”. Бјелопетровић постаје директор фирми „Балкан њуз груп” и „Друштво оснивача и издавача штампаних гласила Србије”, које су у власништву сина Радисава Родића Александра, који преузима вођење очеве фирме.

Бјелопетровићевим доласком, компанија као да доживљава пословни преображај. Према подацима АПР „Курир” 2010. године бележи приход од милијарду динара, који остаје приближно толики и наредних година, да би на пример у 2013. години избио на 1,2 милијарде динара.

Медијски монопол

Члан 63. Закона о заштити конкуренције предвиђа да се пријава концентрације подноси Комисији у року од 15 дана од стицања контроле. „Адриа медиа”, колико је познато, није стекла контролу над „Политиком”. Међутим, став 1. истог овог члана закона каже да се 15 дана од закључења споразума или уговора концентрација мора пријавити. С обзиром на то да јавности није познато шта у уговору пише, нејасно је да ли је „Адриа медиа” закаснила с пријавом концентрације пред надлежним органима. Антимонополској комисији власници овог предузећа се, бар за сада, нису званично обратили.

Такође, компаније су у обавези и да свако стицање акција веће од пет одсто пријаве Београдској берзи и Комисији за хартије од вредности. Након тога Комисија је дужна да тај документ јавно објави.

Адриа медиа Србија – Кад је у питању ова компанија она има релативно стабилне приходе током овог периода, али је ипак њена главна карактеристика континуирано негативно пословање које је „појело” цео капитал којим је ова компанија располагала. Дакле, током целог периода (и пре), ова компанија прави губитак из пословања, а у 2011. и 2012. је остварен и крајњи (нето) губитак. У последњој години крајњи резултат је позитиван, али искључиво као последица високих осталих прихода. И ова фирма није много задужена, па то није главни разлог остваривања лоших резултата.

Родић је осуђен на две године затвора јер је оштетио Комерцијалну банку за готово 50 милиона динара. Виши суд прогласио га је кривим јер је поједина своја предузећа намерно остављао без имовине, пребацујући средства на друга да би избегао плаћање кредита. Родић је 5. априла 2011. године постигао с тужилаштвом споразум о признању кривице. Према овом споразуму он је признао извршење кривичног дела које му се оптужницом ставља на терет.

У казну затвора му је урачунато време које је провео у притвору од 27. октобра 2009. године, када је ухапшен, до доношења пресуде 27. јула 2011. године.

У наредби за извршење наводи се да се Радисав Родић обавезује да плати оштећеној Комерцијалној банци 48.949.002 динара. Такође, као што смо већ поменули, изречена му је мера безбедности забране вршења свих дужности у вези с располагањем, коришћењем и управљањем туђом имовином у трајању од шест година. О овој одлуци суда обавештена је и Агенција за привредне регистре.

Пресудом, у коју је „Политика” имала увид, утврђено је да је Радисав Родић од 1. марта 2001. до 20. јула 2005. године, као оснивач и власник предузећа „Глас јавности”, „Манами”, „Ронако”, „Белеге”, „НИП Глас”, „АБЦ продукт”, искористио свој положај у намери да себи с умишљајем прибави противправну имовинску корист. Како се наводи у овом документу, Родић је преко предузећа „Манами”, чији је директор био Славољуб Качаревић, главни и одговорни уредник листа „Глас јавности”, узео кредит од 1.035.658 тадашњих немачких марака (31.549.045 динара) с роком отплате од пет година ради осавремењивања редакције и штампарије „Гласа јавности” набавком штампарске машине.

Предузеће „Манами” је потписало са Комерцијалном банком уговор којим је одобрен кредит од 31.549.045 динара с грејс периодом до 30. јуна 2002. Међутим, прво је 15. јануара 2002. године предузеће „Манами” променило име у „АБЦ Продукт”.

Затим је Родић по сопственом признању 1. априла 2002. сву имовину „АБЦ Продукта” пребацио на своје друго предузеће НИП „Глас”. Тако је предузеће „АБЦ Продукт” остало без имовине, а Комерцијална банка није могла да се обештети за кредит који је одобрила. Од укупне суме Комерцијална банка је наплатила 5.466.235 динара, а Родић је, како пише у оптужници, незаконито стекао 26.082.810 динара.

У пресуди се наводи и да је Радисав Родић на сличан начин оштетио Комерцијалну банку за још један кредит и тако незаконито стекао још 22.866.191 динар.

Родићево предузеће „Ронако” било је јемац за кредит које је, узело предузеће „Веко инжињеринг” чији је власник Векомир Јоксимовић, против кога се водио раздвојен поступак. У документу пише да је Родић својим утицајем обезбедио одобравање кредита, иако предузеће „Веко инжињеринг” није испуњавало услове за добијање кредита. Разлог за овај кредит је била наводна куповина непокретности у Вишњичкој улици 106 а у Београду. С Комерцијалном банком је 22. октобра 2002. године склопљен уговор, а Родићево предузеће „Ронако” било је у обавези да упише хипотеку на непокретност коју је поседовало такође у Вишњичкој улици. Међутим, наведена непокретност никада није пренета на „Веко инжињеринг” нити је Родић поступио по уговорној обавези да на њој успостави хипотеку, иако га је Комерцијална банка више пута позивала да то уради. Хипотека никада није пренета на „Веко инжињеринг”, а с рачуна „Веко инжињеринга” новац је у три наврата пребациван на рачуне Родићевих предузећа.

Прво је 22. октобра 2002. године пребачено на рачун „Ронака” 13.875.000 динара, затим је 11. новембра 2002. године пребачено 7.034.509 динара на рачун предузећа „Манами” и истог дана 1.956.682 динара на рачун предузећа „АБЦ Продукт”.

Велики број предузећа отваран је и затваран и у Булевару краља Александра 405 а, где се налази фабрика ЕИ „Никола Тесла”. У ове две зграде, у последњих петнаестак година, пословало је неколико десетина фирми, које су се бавиле или се још баве пословима везаним за издавачку делатност.

Према подацима Агенције за привредне регистре (АПР), ово предузеће само у 2014. години забележило је губитак у износу од 163,9 милиона динара, док је претходних година тај губитак износио 3,9 милијарди. То значи да је кумулирани укупни губитак невероватних 4.091.064.000 динара.

Према томе, овај званични податак, који је сама „Политика“ доставила АПР, демантује наводе овог листа да се издржавају из сопствених средстава и од читалаца јер су им расходи далеко већи од прихода. А познато је да губитак морају да надокнаде власници, у овом случају и држава.

Задуживали се код ВАЦ-а

Даље, како се види у финансијском извештају за 2014. годину, на дан 31. децембар 2014. ово предузеће имало је дуговања од 1,6 милијарди динара, од чега су Вацу на име кредита дужни 1,2 милијарде динара. Овај податак, црно на бело, показује и да су у овом предузећу слагали и у наводима да од 2009. ПНМ „није узео ниједан кредит нити било какву позајмицу“. 

Иначе, ова дуговања према Вацу била би и већа да није извршен отпис дуговања из периода од 2008. до 2010. године у износу од 154,9 милиона динара. Захваљући томе ПНМ је позитивно пословао једино 2013. године. На лоше финансијско пословање предузећа упозорио је и ревизор Зоран Комарица, који је у свом извештају скренуо пажњу да су краткорочне обавезе друштва веће од обртних средстава за чак 942 милиона динара. То практично значи да предузеће опстаје по основу задужености! 

С друге стране, директорка, која је на ту функцију постављена у време када је председник Србије био Борис Тадић, не штеди када је она у питању. Како је Курир писао, она је себи доделила плату од преко 10.000 евра, као и астрономскибонус, који достиже 30 одсто од њених годишњих примања.

Директорка ћути 

Управо је висина плате генералне директорке „Политике“ један од разлога што она, између осталих, покушава да застраши „Адрија медију“ и Курир како не би ушли у власничку структуру „Политике“. Подсећамо да је Политика напала Курир чим је „Адрија медија група“ (у чијем саставу послује наш дневни лист) објавила да је купила права и потраживања од немачког Ваца. Курир је јавно поставио питања да ли је разлог бурне реакције то што је директорка Мира Глишић Симић „Политику“ обећала неким новокомпонованим тајкунима - али одговор ни после неколико дана није стигао. 

Директорка Мира Глишић Симић ни јуче није одговарала на наше позиве, поруке и мејлове које смо јој упутили. 

Консолидовано финансијски извештај*

2010. Губитак 216.086 2011. Губитак 18.440 2012. Губитак 309.698 2013. Добитак 36.340 2014. Губитак 163.944 * Према подацима АПР, у хиљадама динара.

Безобразна плата

Верољуб Арсић, посланик СНС и председник Одбора за финансије Народне скупштине, каже да је плата директорке Мире Глишић Симић безобразно висока. 

- Слажем се са тим да неко ко направи годишњи профит од 160 милиона динара има плату од неколико хиљада евра, али је безобразно толико се луксузирати када ф ирма послује у минусу. Овакве плате нема скоро ниједан директор успешног приватног предузећа - наводи Арсић. 

Предузеће пред распадом 

Економиста Милан Ковачевић каже да није нормално да неко има месечну плату од око 1,4 милиона динара, а да је фирма коју води у минусу. 

- Поред тога што ПНМ има губитак од око 160 ми-Лиона динара у прошлој години, њихова ћерка фирма, то јест штампарија, има губитак од око 100 милиона. Са оваквим резултатом предузеће је спремно за распадање - објаснио је Ковачевић и додао да овако висока пЛата подстиче сумњу у постојање нечијег скривеног интереса.

Питања за директорку

Како је могуће да примате плату од 1,4 милиона динара кад је предузеће које водите презадужено?

Због чега сте слагали да ПНМ није узимао никакав кредит када се из званичних докумената види да је на име кредита ПНМ 31.12.2014. био дужан Вацу 1,2 милијарде динара?

Како коментаришете то што је чак и ревизор скренуо пажњу на висину задужености? 

Да ли ће дуговања ПНМ покрити „Политика а. д.“, која је у већинском власништву државе? 

Због чега нападате Курир и зашто вам смета издавач „Адрија медија група“ у власништву породице Родић? 

Да ли сте у договору с неким новокомпонованим тајкунима у вези са продајом „Политике'? 

Борко Стефановић

Ово је скандал

Шеф посланичке групе ДС Борко Стефановић директоркину плату је оценио као скандалозну. 

- Убудуће се високи износи неће изражавати у динарима, него по презимену те жене. Ово је само једна од лоших појава - менаџмент ће да има астрономску плату, а запослени ће да грцају у дуговима и једва ће преживлавати. Ово је пораз и државе и свих власти до сада који су оваконештотолерисали - поручио је Стефановић. 

Војислав Шешељ 

Држава треба да реагује

Чињеницу да Мира Глишић Симић месечно инкасира једанаест премијерових зарада прокоментарисаоје и лидер СРС Војислав Шешељ: - Нисам упућен у детаље тог случаја, али плата од 4 милиона динара бруто изгледа невероватно. Ако је то истина, то је заиста скандалозно. Нико не може да заслужи ту плату. Сматрам да држава треба да реагује.

„Куриров” начин куповине налик је „непријатељском преузимању”, а не пословној трансакцији. Ваљда по оној истој логици по којој журнализам у „Куриру” више личи на „разбојништво по перу” него на новинарство – у духу сто година старог, али бесмртног поређења „Политикиног” аутора Јована Дучића.

У кампањи која је започела простачким СМС-ом оснивача „Курира” Раје Родића, правоснажно осуђеног на две године затвора и шест година забране обављања свих дужности у вези са располагањем, управљањем и коришћењем туђе имовине, доминира теза да је „Политика” тобож на „буџетским јаслама” и државној помоћи и да су запослени нека врста државних чиновника који плате добијају из буџета државе Србије.

Ништа није даље од истине. Лист „Политика” не финансира се из буџета већ се издржава искључиво од сопствених прихода и живи од својих читалаца. Не зависи ни од тајкуна ни од државе јер од њих не добија паре. Од 2009. године компанија ПНМ, која издаје наш лист, није узела ниједан кредит нити било какву позајмицу. ПНМ уредно плаћа порезе и измирује све своје обавезе према добављачима, а „Политика” је уједно и можда једина медијска кућа у Србији која годинама редовно и на време исплаћује зараде и сва друга давања запосленима. Од 2010. сваке године је позитивна према ЕБИТДА (скраћеница која у међународном рачуноводству означава резултат из оперативног пословања). СИД банка и Аустрија банка дале су ПНМ-у највиши рејтинг за осигурање пословних трансакција, као јединој кући у Србији са високим рејтингом пословања.

Људи који раде у „Политици” с поносом говоре о традицији нашег листа, али је сасвим могуће да власници „Курира” мисле да је историја „Политике” сувише монотона јер више од 111 година послујемо под само једним именом. То мора да је јако досадно за људе који ни сами више не знају колико су фирми основали или угасили како би избегли плаћање пореза, радника, добављача и огромних судских казни.

„Политика” зато захтева од истражних органа да темељно испитају пословање и наше куће, али и тих такозваних шампиона медијског предузетништва који су сами угасили више медијских предузећа него што је у Београду последњих деценија излазило новина. Будући да смо уверени да Раја и његова деца имају кураж за ситне сплетке али не и способност да сами преузму компанију попут „Политике”, сматрамо да су државни органи дужни да објасне који су политички и финансијски моћници изабрали Родиће за своје подизвођаче.

Јер овде није реч ни о бизнису, ни о слободном тржишту, већ о кршењу читавог низа закона и прописа ове земље.

Непримерено

Саговорници Курира постављају питање како у компанији која нема никакав профит директор зарађује једнако као топ-менаџер светских корпорација које у Србији послују у плусу.

- Мислим да нигде у свету нема тога да у компанији која нема профит и на државним је јаслама плата директора буде виша од 7.000 евра, и то у време кризе, смањења плата и пензија. Не знам на који начин она и компанија „Политика“ оправдавају ту висину плате - каже за Курир аналитичар Бранко Радун.

Председнику Синдиката новинара „Политике" Милану Јанковићу знатно виша примања директорке изгледа да не сметају. На наше питање како коментарише то што је просечна плата новинара 28 пута мања од директоркине, Јанковић је казао да то није посао синдиката.

- Ми се бавимо правима новинара, а не платама (?!) - рекао је Јанковић.

Као шездесет пензија

Поставља се питање за кога она ради и ко јој је одредио плату која је 60 пута већа од просечне пензије у Србији. Управо је висина плате генералне директорке „Политике" један од разлога што она, између осталих, покушава да застраши „Адрија медију“ и Курир како не би ушли у власничку структуру „Политике“.

- Да ли Симићева покушава да спречи улазак АМГ у „Политику“ јер је неким новокомпонованим тајкунима обећала помоћ око куповине те компаније како би могла да задржи свој специјални статус - остаје да се види.

Уцене и притисци

Симптоматично је да су напади на српску издавачку кућу кренули у оном тренутку када је изражена намера да се уђе у власничку струкуру компаније, а по среди је сценарио сличан оном из 2011. године. Тада су уз помоћ уцена и притисака спречили Курир да преузме српски бренд. Тачније већински удео у „Политици“ продат је тајкуну, због чега држава и дан-данас има проблема с власничком структуром овог листа. Овог пута застрашивање неће проћи.

Искључила телефон

Симићева се сакрила

Мира Глишић Симић није одговорила на питања редакције. Она је, након што се новинарка Курира представила, прекинула везу и потом искључила телефон.

Зоран Стојиљковић

Тешко да је плата оправдана

Аналитичар Зоран Стојиљковић истиче да је пракса у великим корпорацијама да топ-менаџмент прима плате у висини примања Симићеве, али да се поставља питање да ли је њена оправдана.

- Није неуобичајено да топ-менаџмент у корпорацијама има ту висину плате, али је питање, имајући виду финансијску ситуацију у „Политици", да ли је њена плата реална - каже Стојиљковић.

Пошто сте погрешно схватили мој СМС, јер сте се као и обично, бавили формом а не суштином, осећам потребу да Вашим читаоцима и Вама лично разјасним шта сам хтео да кажем. Наиме, хтео сам да Вам кажем да престанете да игноришете и изврћете истину, да не употребим неку другу, како бисте Ви рекли, таблоидну реч, која би додуше била истинита.

Али, кога то брига. Вас истина не занима, већ "пристојност". Видите госпођо Смајловић, елементарна је непристојност не говорити истину, нарочито ако Вам је позната.

Ако Вам је била намера да ме Вашим уводником увредите, нисте успели. Инсинуација да ја као оснивач Курира репрезентујем неписмену, просту, непристојну Србију, а Ви неку другу, лепу, паметну, образовану, пристојну, нимало ме не вређа. Ја сам рођен пре 68 година у селу Рипањ, надомак Београда. Дакле, Србин сам и свим бићем припадам свом народу. Иза мене има више од 50 година приватног рада. Богатство сам стекао по свету, па и у Америци, а знам да Вам вредности које та земља промовише леже на срцу.

Ја сам се тамо доказао и по њиховим, западним мерилима и аршинима и постао успешан. Богатство које сам тако стекао 80-их година прошлог века донео сам у Србију. Док сам се ја у демократском и капиталистичком свету доказивао, Ви сте у сарајевском "Ослобођењу" ослобађали Југословене од капиталистичког зла. касније сте ослобађали Србе од Милошевића, а сада Србе од Срба. Оне напаћене од оних који мисле да су мање напаћени. Елиту која, нажалост, не постоји од руралне и примитивне руље која је већина. Како Ви кажете, пристојне од непристојних.

А не видите, драга госпођо, где је проблем?

Нису пристојни у мањини него се не чују. А знате зашто? Не због мене и Курира него због Вас. Није "Фарма" најгледанија зато што постоји Курир већ зато што не постоји Политика. Чијом заслугом, мојом или Вашом? Да је нисам ја можда свео на историјски најнижи тираж? Да нисам можда ја ВАЦ-у пре десет година продао српску традицију, или неко други, и коме то сада смета што опет српска кућа купује Политику. Да нисам ја можда задужио Политику за 60 милиона евра и ставио сву њену имовину под хипотеку.

Да ли ономе ко води бисер српског новинарства следују само права у виду велике плате и свих привилегија? Да ли он има неке обавезе? Да покаже резултат, на пример. А не да недостатак истог објасни тиме што је он јако паметан и несхваћен у овом примитивном и не пристојном свету. Судбина генија, илити Љиљане Смајловић.

Тадић наводи да је проблем ВАЦ-ових инвестиција у Србији наследио из времена претходних влада и да је током свог другог мандата учинио све да се тај проблем реши, наводећи да су зато бесмислене критике које му Хомбах упућује.

„Олигарси које Хомбах помиње су Мишковић, Беко и Суботић, јер су то једини олигарси који су у току мандата поменутих влада посредовали и учествовали у ВАЦ-овим финансијским операцијама у Србији”, истиче Тадић.

Он каже и да је проблем очигледно у томе што је инсистирао да се тај проблем решава на законит начин, а не привилеговањем инвеститора или тајкуна, које су како је навео, претходне владе укључиле у читав процес.

Он наводи да је када је ВАЦ решио да напусти инвестиције на простору читавог Балкана, укључујући и Србију, сматрао да је за нашу земљу и наш медијски простор корисно да њихове акције откупи и неко од домаћих инвеститора.

„Дакле, уколико није постојала законска препрека, није било ни политичке. Међутим, нико од домаћих инвеститора није био теран или присиљаван да откупи ВАЦ-ове акције и то је мој одговор на ноторне лажи које се у вези са овом темом у протеклим данима пласирају у медијима”, истакао је Тадић.

Бивши специјални Координатор Пакта стабилности Бодо Хомбах је у интервјуу за „Хоризонт” пребацио Тадићу одговорност за „торпедирање послова” ВАЦ-а у Србији и изнео уверење да ће српски премијер Александар Вућић до краја довести започети процес полицијске истраге, када је реч о куповини медија.

„Куповина Новости била је неуспех. Ја сам, међутим, убеђен да ће српски премијер Вучић полицијску истрагу којој је дао импулс и коју ја подржавам, водити до краја и да ће преваранти бити ухапшени”, рекао је Хомбах за „Хоризонт”, специјализовани недељник за маркетинг и медије.

„Борис Тадић, који је једно време на западу важио као носилац наде, допустио је у Србији да олигарси са одговорним у картелској служби „играју” заједно, како би ВАЦ-групу торпедирали у њеним пословима”, рекао је Хомбах.

Но, да се не лажемо, да није Курира, многе афере никад не би угледале светлост дана. Многе крађе не би биле откривене да смо чекали драгуље и бисере српског новинарства. Више смо штитили ј авни интерес него ови вредни експонати заједно. Где смо ми гурали главу, они нису смели ни ногу. Али пошто немају шта да нам замере, пронашли су нам „ријалитије“ - оно што милиони Срба гледају на три телевизије с националном фреквенцијом?!

Свако има своју уређивачку политику. Неко у Куриру воли то да прочита, а неко текстове Фајненшел тајмса, који нам је партнер од прошле године, други пак садржај на страни културе, трећи критику власти...

Да закључимо, више је него очигледно да „благу“ и „драгуљу" сметамо из неких других разлога који нису концептуалне природе. Али о колегама све најлепше, засад.

П. С. Није лепо обмањивати министра Тасовца да су Вечемје новости најпродаваније. Можда сте заборавили да ажурирате податке од пре пет година.