Тадашња периодика штампана је искључиво ћириличним писмом, што указује да су се власници листова и часописа, као и њихови уредници, борили за очување онога што је било, а и данас је једно од кључних идентитета српског народа.

Тада је у Новом Саду излазило чак три српска дневна листа: „Застава“, коју је покренуо Светозар Милетић у Пешти 1866. године, затим „Браник““ (1884-1914) и „Српство“ (1910-1914). За ондашње бројно стање становништва ово је заиста, са данашњег становишта, невероваран податак. Уз то у Новом Саду (Ујвидеку), тих година пред први светски рат излазили су и српски часописи „Летопис Матице српске“, „Нови српски век“, „Трговачка омладина“, „Финансијски гласник“, „Добротвор“, „Школски гласник“, „Жена“, хумористичко-сатирични часопис „Врач погађач“...

Релативно добро познавајући уредничка опредељења ових листова и часописа сигурно је једно, да би се развила велика полемика поводом сваког случаја, па чак и ових данашњих. То би без сумње умањило број напада и прењи преко ових данашњих друштвених мрежа, али те бројности нема, а интернет и друштвене мрже су идеалне за експонирање свих и сваког.

У Војводини тада је скоро сваки већи град имао своје српско гласило. Сомбор, Панчево, Вршац, Велика Кикинда, Сентомаш (Србобран), Митровица, Земун, Сремски Карловци... и сви су они имали критички став према нарушавању српског јединства, очувања народног имена, вере, језика и писма.

Перјанице "слободних и независних медија", Нова С и Н1, одбиле су да у изборној кампањи продају рекламни простор на својим телевизијама јер су процениле да је много боље да 24 сата њихови медији воде изборну кампању него да то чине само у терминима који су за то предвиђени.

РЕМ је, као и обично, ћутао.

Коначно, усвојени су нови закони, али се суштински ништа није променило.

Телевизије у власништву Јунајтед групе, фиктивно регистроване у Луксембургу, и даље безочно крше законе за које су се својски бориле и залагале.

Једини који се огласио због кршења медијских закона, био је директор Телекома, Владимир Лучић.

Логично, годинама, највећи губитник био је баш Телеком Србија, који уплаћује највише новца у државну касу, али и домаће телевизије, јер оне РЕМ-у плаћају надокнаду за дозволе које им издаје.

Интересантно, ни један домаћи емитер није поставио питање регулатору због чега су дискриминисани у односу на канале у власништву Јунајтед групе.

Новац домаћих компанија намењен за оглашавање, годинама се сливао у касу телевизија које се налазе ван пореског и фискалног система Србије, које немају дозволу регулатора.

Изгледа да никоме није стало да грађанима објасни како Јунајтед група контунуирано крши законе. Тај силни новац одлази преко границе, а стечен је изигравањем домаћих закона, уместо да је усмерен у државни буџет.  

Тада би 1.800.000 пензионера имали веће пензије, биле би веће плате државним службеницима, не би се угасило на десетине локалних медија, било би више новца за путеве, болнице, образовање...

Ко је дозволио да се противзаконито годинама прекрајају програми на прекограничним каналима убацивањем српских реклама?

Ко и због чега толерише да Спорт клуб, Н1 и Нова С имају статус прекограничних телевизија, ако се зна да се емитују из Београда, а немају дозволу РЕМ-а?

Да ли је заиста РЕМ немоћан да то спречи или је моћнији од државе и дозвољава да ове телевизије и даље брутално заобилазе прописе и крше законе ове земље.

Ако би то обични грађани (и они који чврсто верују да су Н1 и Нова С објективне телевизије)  знали, било би им много јасније да ти канали не постоје само да би извештавали о актуелним догађајима, већ да би се сачувала та империја стечена кршењем домаћих закона и то по опробаном шаблону: свако указивање на кршење закона  представља се као угрожавање слободе изражавања и покушаја гашења независних медија.

Кад би се јавности саопштило колико је од 2006. године до данас, Србију коштало то што РЕМ дозвољава да се крше закони, сигуран сам да би и онима коју се куну  у "објективност" Н1 и Нове С, било јасније колико је украдених, "наших" пара отишло преко границе, уместо у државни буџет.

На питање новинара Нове С зашто не жели да гостује на тој телевизији, Вучић је пре неколико дана одговорио да му не пада на памет, јер су ти медији њега и његову породицу прогласили  криминалцима,  да је за Н1 и Нову С он фашиста и Хитлер.

Поред тих разлога које је набројао, који су сасвим оправдани, вероватно да их има још.

Уочљиво је да годинама председник, министри и државни функционери владајуће коалиције само дају изјаве и одговарају на питања новинара телевизија Н1 и Нове С, али нико никада од њих није гостовао на тим каналима.

Уколико би они гостовали на тим телевизијама, које у Србији немају дозволу регулатора, а нису ни прекограничне јер се не емитују у иностранству, па самим тим и не  реемитују у Србији, претпостављам да је управо то разлог одбијања гостовања, јер би својим доласком дали легитимитет овим пиратским каналима, који по важећем закону  нису легални.

Зашто се ово дешава?

Зато што су српски медији, у већини, постали испразни, бесмислени, јер беже од домаћих тема и проблема у својим чланцима. А баве се голотињом, моралном и физичком, скандалима познатих личности или непознатих. Јер гаје меку порнографију и сексизам, симпатије према мафијашима. Баве се лешинарењем покојника и жртава убистава, као и измишљеним причама о чудесним људима са глупим судбинама.

Српско новинарство је на самрти, а медији који лажирају стварност су у успону.

Уследила је реакција Савеза удружења Србије за помоћ особама са аутизмом и извињење РТС-а.

Професор Сименуновић поновио је ову тврдњу на “Курир” телевизији.

Он је том приликом још једном саопштио да му је дечји психијатар из САД, Дејан Будимировић, писао да је, према ономе што је Будимировић “видео” из САД, могуће да је код малолетног убице посреди једна врста аутизма, односно Аспергеров синдром који се, по Симеуновићевим речима, “одликује” баш у годинама пубертета.

Подсећам да је др Ненад Глумбић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију у изјави датој овим поводом јасно саопштио да се Аспергеров синдром више званично не користи као ознака за високофункционални аутизам, да се аутизам не може први пут јавити у пубертету и да повезивање криминала и аутизма у медијима подстиче негативне ставове према особама са поремећајем из спектра аутизма.

Глумбић је притом недвосмислено саопштио и да је свако, па и имплицитно повезивање стања аутизма са масовним убиствима неетичка и неодговорна пракса.

Молим колеге новинаре да у емисијама и новинарским прилозима заштите особе из аутистичног спектра, чије стање не може бити повезивано са масовним убиствима, тероризмом и криминалом.

У новинарству се треба клонити великих речи и помпезних закључака, јер прибегавати томе је исто као и кад гледате глумца који вас убеђује да уме да глуми. Ви видите да он глуми, и самим тим није добар глумац. Добра глума се не види. Она се осећа, глумцу се верује.

Бата Живојиновић је пред крај живота изговорио један кратак есеј о сузи глумца. Говорио је да глумац треба гледаоцу да произведе стање у коме се налази пре него му око засузи. И да ту стане. Да та суза остане у углу ока.

Ронзање на филму нема никаквог уметничког ефекта, јер то по правилу значи да су глумцу сасуте велике количине капи за плакање и он је сав обливен као да је поливен водом.

Исто вам је са употребом речи у новинарству. Опишите догађај, особу, разговарајте са особом, напишите текст, урадите све да ја као читалац, гледалац, слушалац, закључим како је то величанствено, глупо, феноменално, брутално, ужасно...

Употреба епитета на начин како је данас користе новинари таблoидног формата, делује јефтино и банално.

Новинарство је информација, новинарство подразумева коришћење језика у његовом најбољем и најпунијем смислу.

Нажалост, данас новинар не зна каква је разлика између предњег и првог, задњег и последњег. И кад кажу, или напишу, задњи филм тог и тог редитеља, питам се знају ли да то подразумева како је дотични редитељ имао и предњи филм?

Лектори су данас у медијима велики луксуз и нема ко младом новинару да објасни употребу глагола бити, па махом говоре и пишу ми би уместо ми бисмо, што је граматичка основа матерњег језика.

Рећи ћете да су то ситнице, финесе, да се језик мења, што је све тачно. Али, славни сликари, рецимо кубисти, најпре су знали тајне сликарског заната, савршено су знали шта је портрет, да би попут Пикаса произвели револуционарне промене у модерној уметности.

Да бисте се играли са језиком, морате га најпре добро знати. А када га добро знате, када сте га потпомогли не само граматиком већ и добром литературом, нећете га уништавати разним измима који по правилу смишљају необразовани људи.

Јуче сам прочитала на порталу Новости потресан текст ’Дубравкина болест и смрт’.

Реч је о недавно преминулој књижевници Дубравки Угрешић (њену антологијску студију ’Култура лажи’ вам топло препоручујем).

Књижевник Синан Гуџевић заправо цитира причу Дубравкиног брата који описује како је изгледала смрт књижевнице која је одабрала када ће и како да напусти свет – еутаназија је била њен избор одређеног дана у одређено време, у присуству чланова породице и пријатеља.

Ко год ово прочита, биће му, наравно, жао колико се ова сјајна књижевница борила са тешком болешћу, али ће добити једну драгоцену лекцију о животу и смрти. Без икаквих епитета, који код таблоидних новинара следе у оваквом случају.

И кад то прочитате, са којом год се темом смрти сусрели у новинарској каријери, застаћете и размислити пре него ишта напишете.

Највећи део моје каријере протекао је у бављењу темама из области културе. Мада, пуних десет година сам као београдски дописник загребачког дневног листа ’Вјесник’ (одавно више не излази) пратила оно што се зове унутрашња политика. Познавала сам водеће политичаре осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Радила интервјуе са њима. Упознала многе који су се појавили двехиљадитих, али професионално ме нису привлачили.

Можда зато што су то углавном били људи из времена чврстог једнопартијског система, или касније, следбеници политике Слободана Милошевића.

Никада их нисам превише озбиљно узимала, нисам веровала у њихову идеологију и принципе, видела сам да је у основи њихове идеологије искључиво борба за власт. Наравно, свака власт уме да буде опасна ако као новинар желите да јој се супротставите. Мислим на супротстављање и излажење у јавност са подацима који сведоче да власт злоупотребљава своју моћ, што је увек на штету грађана, којима она по закону треба да служи.

Испричаћу вам једну истиниту анегдоту да бих вам илустровала како власт може да буде погубна, али и бедна. Године 1987. извештавала сам са Осме седнице Савеза комуниста Србије, која вама ништа не говори осим чињенице да је после ње Слободан Милошевић дошао на власт у Србији, која ће потрајати више од десет година. И завршити хапшењем и испоручењем у Хаг.

На једној од тих седница у оквиру Осме седнице, смењивали су председника Градског комитета Савеза комуниста Београда Драгишу Буцу Павловића. Непотребно је цитирати шта се све лоше изговорило на његов рачун, као после сваког одласка са власти сваког српског функционера. Али, мене је до суза насмејао извесни Радош Смиљковић, надирући кадар Слободана Милошевића, а потом и његове супруге Мире Марковић, који ће политичку каријеру завршити као амбасадор у Бугарској.

У једном тренутку, тај професор Београдског универзитета је, желећи да паметно поентира, позвао писца у помоћ и рекао: ’Како то лепо рече енглеска књижевница Сомерсет Мом...’

Гласно сам се насмејала, пришао је да ме опомене тадашње прво перо ’Политике експрес’ Драгољуб Милановић (потом ће постати директор РТС,  а после бомбардовања зграде Телевизије биће осуђен и провести у затвору 10 година). Објаснила сам му да ми је смешно како професор универзитета не зна да је Сомерсет Мом мушко, а не женско, на шта је он узвратио: ’Какве то везе има?’

Будућа Милановићева каријера и политика коју је водио Слободан Милошевић са својим политичким и медијским сарадницима, показала је да је заиста било све једно ког је пола био Сомерсет Мом.

Овакви и слични, далеко озбиљнији и бесрамнији примери понашања људи на власти који су новинаре коштали каријере, али и живота, потврђују и то колико је срамота служити било којој власти.

Како ја да верујем човеку који цитира Сомерсета Мома, а није га читао? Значи, саветник му је то написао, а ни он није знао да је енглески писац био мушког пола.

Служење власти, говорим само о новинарима, подразумева посебну врсту беспоговорног обожавања сваког вође – од локалног до оног који води државу. То значи не обављати свој основни задатак – информисати људе о ономе што се догађа у земљи. Власт жели свету да прикаже најлепшу слику о себи, њима подобни новинари је пласирају, а народ се информише из медија и по правилу им верује. Тако власти подобни новинари лажу народ, а за то по правилу  не одговарају.

Новинар не сме да буде ни против власти, само зато што он има друге фаворите који су остали у опозицији.

Тврдим да је најтеже бити објективан новинар. И када видите таквог на телевизији, када читате његов текст, знајте да иза тога стоји огромно знање, труд и разумевање функционисања система власти.

Власт је вечита тема у свим временима, окосница готово свих дела драмског писца Вилијема Шекспирa. Да бисте могли да пишете о њеним добрим и лошим потезима, морате добро знати све законске акте, од Устава једне земље до прописа који важе у једној установи.

Колико год се определили да будете новинар који ће се претежно бавити културом или спортом, морате знати како функционише власт. Ако то не знате, ударате на прву лопту и правите ружне фаулове. Испадате глупи.

Недавно је моја колегиница у једним дневним новинама прозвала по лошем једног редитеља који је добио националну пензију, јер по њеном мишљењу он то не заслужује.

Има она право на то, није у томе проблем. У случају овог редитеља, она није добро прочитала извештај владе о додели националних пензија, у коме се јасно види да је он добио ово признање као припадник националне мањине у Србији. А као такав, не пореди се са осталима у конкуренцији. Јер, по закону о овом националном месечном додатку, у сваком извлачењу се две пензије додељују и припадницима националних мањина.

Имам обичај да кажем како је добар новинар добар о чему год да пише. А то значи да мора много тога да зна. Неразумљива ми је давна пракса у дневним новинама да питам нешто колегиницу из области филма, а она каже да не зна јер она прати само позориште.

Имала сам колегу, и пријатеља, зове се Милан Влајчић и преминуо је пре годину дана, који је цео радни век провео у „Политици“. А после одласка у пензију је до смрти писао као колумниста, најпре у „Блицу“ а потом на порталу Нова рс. Писао је превасходно о филму и књижевности, али и о музици. Једнако квалификовано и квалитетно. Будући да је волео и гледао фудбал, кошарку и тенис, уверена сам да је тачно и привлачно могао и томе да пише.

Ја вама говорим о новинарима које сам ценила, као што су били Милан Влајчић, Мирослав Радојчић, Драган Марковић.

Драган Марковић је био један од најбољих и најхрабријих главних уредника НИН-а, вама вероватно познат као аутор сценарија серије Отписани. Мирослав Радојчић је био дописник „Политике“ из Америке и Велике Британије у годинама када није било директних телевизијских преноса тениских турнира, па је читаоцима описивао траву на Вимблдону, ко је са киме био, атмосферу, гардеробу...

Био је прозор у свет.

Замислите колико има смисла данас бити дописник из Лондона и писати о мечу финалиста Вимблдона када сте то све већ видели претходног дана?

Наравно, има смисла и пише се, али то је сада сасвим  друга новинарска перцепција.

И на крају, или на почетку, важно је, питање поверења. Како новинар стиче поверење код људи са којима сарађује, о којима треба да пише... Из мог искуства, треба бити поштен према саговорнику, уколико је и он фер према вама. Стицање поверења је дугорочан посао који се исплати. Можете једанпут, двапут одиграти на карту ексклузивности тако што ћете изневерити свој извор информисања, али та сте врата тиме затворили. У овом послу, као и у сваком другом, важно је трајати.

_____________________________________________________________________________

Обраћање Радмиле Станковић, новинарке НИН-а, студентима новинарства Филозофског факултета у Нишу на Светски дан слободе медија, 3. маја 2023. године.

УНС и Филозофски факултет у Нишу организовали су предавање колегинице Станковић на тему “Како бити новинар/ка од поверења и како избећи замке таблоидне стварности"

Зато ћу, водећи се реченицом Бране Црнчевића „да може да се догоди да ме сећање вара, али не може и да ја варам сећање“, у редовима који следе, направити хронологију догађаја чији сам био актер, а који су везани за ту смрт. И демантовати неке од тврдњи које су потпуно нетачне и тиме исправити грешку коју сам направио пре десетину година када сам – верујући да Жегарчеве сени треба оставити на миру – одбио молбу колегинице Јелене Спасић да за УНС о тој смрти говорим. Кренимо редом.

Жегарац и ја смо из источне Славоније, Барање и западног Срема од раног пролећа 1991. извештавали као дописници београдских „Вечерњих новости“ и новосадског „Дневника“ из Сомбора. На терен смо, углавном, ишли заједно, а да би се на прави начин осветлила његова смрт  није довољно говорити само у дану у ком се она догодила. Веома је важно знати и шта се збивало дан раније, о чему нико од саговорника УНС није говорио нити је, реално, могао да  говори.

Елем, у рано поподне 6. октобра Жеги и ја смо са колегиницом из локалног радија Славицом Јовић седели у ратном прес центру у Борову Селу. Недуго по нашем доласку, у центар је бануо веома млад човек, кратко подшишане светле косе, у беспрекорној ратној униформи тадашње ЈНА и са три капетанске звездице на еполетама. Прилично помпезно се представио као капетан Коле, па нам је одмах било јасно да је реч о бледој копији у то време веома популарног капетана Драгана (Васиљковића).

И ту долазимо до прве тачке лажне мистерије смрти Милана Жегарца. Тај капетан Коле се, наиме у текстовима који се њоме баве, укључујући и онај који је повод за ове редове, сасвим погрешно поистовећује са високим функционером српске Службе државне бесзбедности (СДБ) и једним од оснивача „црвених беретки“ Радославом Костићем. Сасвим погрешно, јер смо управо Жегарац и ја, отприлике месец и по раније, у штабу одбране барањског села Јагодњак, упознали правог Радослава Костића. Био је то човек бар  15 година старији и најмање десет сантиметара виши од фалш верзије капетана Драгана са Трпињске цесте, па их једноставно није било  могуће помешати.

Па зашто се онда прави Радослав Костић, потпуно неосновано, ставља у контекст Жегарчеве часне и храбре смрти? Па, зато што се тако – свесно или несвесно - инсинуира да са том смрћу неке везе имају и СДБ и „црвене беретке“ па то и њу саму, наравно, одмах чини сумњивом. И, успут, додаје нова црна нијанса ионако тамној слици одавно створеној и о једнима и о другима у нашој јавности.

 Искрено се надам се да ће после овога на то дефинитивно бити стављена тачка, а сада се вратимо на поменути 6. октобар. Иако га, као што рекох, нисмо схватили сасвим озбиљно, прихватили смо позив капетана Колета који нам, ни тада ни касније, није саопштио своје право име, да с њим одемо на прву борбену линију на Трпињској цести, где је предводио групу припадника Територијалне одбране и добровољаца. Једноставно, дан је био потпуно миран, а наше бележнице празне. 

Тамо смо затекли тридесетак младих људи, од којих су неки данас моји суграђани у Новом Саду и живо се сећају и 6. и 7. октобра 1991. године. Током разговора, неки од њих су нам рекли да знају тајни пут којим може да се зађе иза хрватских првих линија, да се одатле виде и могу безбедно сликати „зенге“ и направити ексклузивна репортажа. И понудили нам да сутра тамо одемо заједно са њима. Прихватили смо, наравно.

Стицајем околности,  отишао је само Жеги. На терен смо, наиме, обично ишли тек пошто бисмо на ХРТ-у одгледали јутарњу конференцију за новинаре тадашњег градоначелника Осијека Златка Крамарића. Мада често нетачно, оно што је он говорио нам је понекад било добар путоказ. А тог 7. октобра Крамарић је изјавио да су, претходне ноћи, у барањском селу Копачеву „четници масакрирали 18 недужних хрватских цивила“. То се, иначе, касније показало као лаж, али је било повод да, после кратког телефонског договора, ја кренем у Копачево, а Жегарац, по јучерашњем плану, на Трпињску цесту.

Све што се на њој збивало – уверили су ме у то разговори са нашим борцима који су тамо били на положају, а које сам већ поменуо – догодило се баш онако како је претходног дана договорено. Неустрашиви Жеги је са Мирославом Јокићем, потпуно свестан ризика који преузима, кренуо да уради нешто што ни једном новинару, ни до тада ни касније,  није пошло за руком: да направи ексклузивну репортажу са непријатељске територије, иза леђа до зуба наоружаних људи који су ту територију бранили.

То је, бар за мене, у његовој смрти једино важно и то је оно што ту смрт – и људски и професионално - чини узвишеном.

И сад долазимо до друге тачке наводне мистерије, односно до дилеме одакле су дошли за Жегарца и Јокића кобни меци? На основу сведочења бораца са Трпињске цесте, али не само њих,  дубоко верујем да су испаљени са хрватских положаја. Остављам, међутим, могућност и да је, грешком, пуцао неко са српске стране. Јер, рат није оно што гледамо у холивудским филмовима где је све јасно и предвидиво, где јунаци без напора чине немогуће и где, на крају, правда обавезно побеђује.

Не, рат је један страшни метеж, један крвави хаос у којем се ланци командовања лако кидају, једна конфузија у којој – нарочито ако је грађански какав је био онај чији део су биле и борбе за Вуковар – субординација очас пуца и одметнути појединци раде шта хоће. У тако суровој реалности, грешке су не само могуће, него и веома честе. Зато смо сви ми који смо у њега свакодневно одлазили, знали да главу носимо на ратни пазар и да без ње – хицима и са једне и са друге стране - можемо да останемо.

Ко и сам на то није био спреман, нема право да нам суди, али важније од свега тога јесу питања:

А шта се то, суштински, мења и ако је Жегарац заиста погинуо грешком са наше стране?

Да то можда не умањује узвишеност његове спремности да за своју и нашу професију – и истину – да све, па и живот?

Да ли то треба да уздрма оправдан понос његове породице што  га је имала баш таквог какав је био?

Или да обрише бар део српске крви са до рамена крвавих руку вуковарских џелата које је предводио злогласни Томислав Мерчеп?

И, најзад, да ли би, да је реч о обрнутом  случају, друга страна икада, макар и шапатом, изговорила сумњу да су Срби виновници злочина?     

Одговор на сва та питања је, разуме се, негативан и зато честитог и храброг Милана Жегарца заиста коначно треба оставити да мирно почива.

Заслужио је! 

Обраћам ти се у нади да ћеш коначно разумети зашто упорно покушавам да допрем до тебе не би ли коначно заиста схватио/ла колику одговорност имаш као делатник који би требало да штити интерес јавности, посебно када извештаваш о тако озбиљним и осетљивим темама као што је феномен самоубиства.

Обраћам ти се и у нади да ћеш, читајући ове редове, бар на тренутак застати и запитати се - зашто ово радим, да ли сам о томе маштао/ла када сам први пут крочио/ла у новинарску редакцију, да ли заиста у овом што пишем, на начин на који то чиним, видим своју животну, своју професионалну мисију…?

 Због свих нас који смо изгубили неког од суицида, због свих нас који се носимо са психолошким изазовима, морам да ти поново скренем пажњу на следеће - твоје речи повређују. Твоје речи стигматизују. Твоје речи ревиктимизују. Твоје речи ретрауматизују. Твоје речи могу бити кобни окидач да неко ко пати себи науди. Твоје речи. Твоји наслови. Твоје фотографије. Твоје свесно пропуштене прилике да покажеш елементарну људскост, када већ не можеш или не желиш да се држиш етичких кодекса струке којом се бавимо.

Не могу а да те не питам да ли би на исти начин писао/ла о неком ко ти је близак, кога волиш? Да ли би тако писао/ла или желео/ла да се не дај Боже тако пише о твојој мајци, оцу, брату, сестри, пријатељу, пријатељици…? Да ли би ти било ок да ти колеге опседају дом у тренутку када си располућен, распамећен од бола…? Да ли би прихватио њихова правдања да им је то посао, да се то од њих тражи, да то људи воле да читају? Заиста, да ли би?

Знаш ли да када описујеш начин на који је неко себи одузео живот стављаш у огроман ризик оне који се носе са суицидним мислима? Знаш ли да сваким тим насловом, сваким тим текстом дубоко повређујеш ближње преминулих од суицида? Да ли си свестан/свесна тога?

Шта је потребно да као твоја колегиница и родитељ који је искусио ту непојмљиву трагедију учиним да бих те навела да преиспиташ своје поступке, да кажеш “НЕ” том лешинарском извештавању, да искористиш моћ својих речи у стварању друштва у којем ће медији бити једни од кључних савезника у превенцији самоубиства, промовисању важности бриге о менталном здрављу?

Колико су “тешки” ти кликбејт наслови, да ли заиста опстанак на тржишту медија за који радиш искључиво зависи од тог беспризорног начина извештавања? Колико то кошта та суза, тај крик људи који пате? Да ли заиста немаш проблем да будеш саучесник у свему томе?

Желим да верујем да су промене могуће, да као новинари имамо довољно воље и снаге да повучемо ту црвену линију преко које се не може. Јер, #VAŽNOJE, како за тебе, тако и за сваког од нас јер брига, заштита, унапређење менталног здравља није само ствар појединца, већ друштва у целини. Није ли јавно здравље од највишег интереса сваког друштва? Ако не ми, ко ће бранити интересе грађанки и грађана који чине то исто друштво? На нама је да мењамо наратив, на нама је да преузмемо одговорност, али пре свега, на нама је да будемо људи.

Ан Мари Алвес Ћурчић, новинар

Сведочење пољопривредника Милете Матијевића из села Богданица у општини Горњи Милановац. Новинари, који су хтели, мноштво сличних исповести могли су да сниме у селима општина Мионице, Пожеге, Ариља, Лучана и других. Катастрофална суша је у целој држави али је најкритичније у западној Србији.

Општинари и Војска Србије снабдевају становништво водом за пиће али, као што сте чули, домаћини имају пуно проблема да напоје жедне животиње. Пресушују реке и извори, а у локалним водоводима воде нема. Занимљиво је и да чланови општинских већа задужени за пољопривреду у неким од угрожених општина нису спремни да за медије говоре о том проблему, а и у последњих неколико дана до писања овог текста ни у најважнијој информативној емисији у Србији, на Јавном медијским сервису, у другом Дневнику РТС, овој горућој теми уопште није поклањана пажња.

Од стручњака се више пута могло чути да је само у западној Србији недостатком воде угрожено 300.000 људи. Неки од комерцијалних медија препознали су овај проблем али не и уредници Дневника 2. Заинтересовни то могу да провере на одложеном гледању на сајту РТС, у емисијама 21.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4486441/.html), 20.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4485984/.html), 19.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4484576/.html), 18.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4483546/.html)...

Добро је да нас је РТС, у Дневнику 2, известио о пожарима у Калифорнији, Сибиру, Грчкој, Турској, али не треба очи затварати пред оним што се дешава у “нашој авлији.” Намерно апострофирам Дневник 2 јер је познато какав је његов утицај у претходних пола века, а вероватно и у наредних. Истини за вољу, о овој теми је говорено у емисији “Србија данас,” али ...

Недостатак воде за пиће заслужује да се нађе у сваком Дневнику. Има ту места за извештаје, анализе, потребно је укрстити мишљења. Да ли има одговорних за постојеће стање? Шта је потребно да се уради у наредним годинама...

Аутор је уредник емисије "Пољопривредно добро" Радио Новог Сада 

Реч је о проблему станара једне зграде са јавним комуналним предузећем из наше општине. Наиме, поменути станари су (како бар тврде Двери, јер ми то не знамо сигурно, ниједан станар нам се није обратио) због квара водомера месецима плаћали вишеструко веће рачуне за воду. У међувремену је проблем решен заменом водомера, али су Дверјани указали на лош однос јавног предузећа према станарима ове зграде, успут истраживши КО, ШТА, ГДЕ, КАД и КАКО, написали текст и послали га новинама насловљеног као саопштење.

Саопштење је било предимензирано за новине да би се пустило интегрално са потписом странке, а немогуће га је било смањити, те избећи опасност да нам неко други преноси какав проблем има неко трећи. С обзиром на мали број новинара у редакцији, немогуће је било ићи на адресу „оштећеног“, у ЈКП или пописивати водомере како би се утврдиле чињенице. Једноставно, ускратили смо политичку организацију Двери за објаву тог саопштења, како не бисмо ми били тужени, рецимо, од директора ЈКП-а да (инсинуцијама) имамо жељу да нашкодимо његовом угледу и части у доба пожара и суше.

Све чешће се дешава да политичке странке прибегавају овој методи „саопштавања“, саопштавају и у своје и у туђе име, уместо да грађане, који им се обрате поводом неког проблема, упуте на праве новинаре. Након што њихово „саопштење“ не буде објављено оптужују медиј да је пристрасан, наклоњен њиховим опонентима итд.

Дејан Ковачевић, председник општине Горњи Милановац, поднео је тужбу (због повреде части и угледа) Вишем суду у Београду, против „Таковских новина“ и главног уредника новина, са одштетним захтевом од милион динара.

У спорном тексту нoвинар је верно пренео наводе саопштења ГГ „Победи и спаси Општину Горњи Милановац“, јасно истичући да је реч само о њиховом саопштењу, при томе не износивши никакве своје тврдње о тужиочевој личности и предмету саопштења, те јасно истичући (са две тачке и у саопштењу се каже) да се ради о саопштењу групе грађана.

Дакле, у спорном тексту је у целости цитирано саопштење „ГГ Победи и спаси Општину Горњи Милановац“ (саопштење је смањено форматски, не и текстуално, избацивањем 7 прореда, како би стало на страну „Политика“),  а у коме су пренети наводи из истраживачког текста портала  VOICE. Истраживање VOICE-а бавило се Општинском управом Горњи Милановац, спорним пословима итд.

Новинар и новине су тужени за недостатак новинарске пажње, иако су подаци истраживачког текста VOICE, а које је пренела група грађана, лако проверљиви, чак и дати на линку у истраживачком тексту.

Са зебњем чекамо исход ове тужбе.

Без обзира на то што нам се чини да смо у оба случаја исправно поступили, сматрамо да су новине на „танком леду“ када се улази у проблематику преношења изјава других лица.

Евентуално кажњавање новинара за преношење изјава другог лица озбиљно омета  допринос новинара јавном интересу. Овим се, уједно, потискује расправа о питањима од јавног интереса. Улази се у неку врсту самоцензуре... Ускраћује се и могућност друштвеним актерима да се огласе по питањима од јавног значаја.

Где су границе и коме оваква ситуација одговара?

Аутор је главни уредник "Таковских новина"

Али, ту није крај умешности поменуте новинарке. Стицајем околности, и сама сам, заједно са још троје колега, имала прилику да је сретнем и да „будем почаствована“ да се појавим у њеном прилогу. Ништа необично, да смо колеге, новинари и сниматељи редакција на српском језику, знали да нас снима екипа поменуте телевизије. Разговарали смо са њима, као што иначе раде све колеге на терену за било коју редакцију да раде, размењивали информације, али се, ни криви ни дужни, а још мање обавештени, нађосмо у прилогу као непријатељи већинске заједнице на Косову и Метохији. Наравно да то нисмо, али смо Срби, па је ваљда нормално да у Ђаковици будемо непријатељи. За то што нас је неко снимао без нашег знања, пожалили смо се, али реакције Независне комисије за медије на КиМ није било. Нису хтели или нису смели да подрже кодекс који је обавеза свих који се баве новинарским послом. Међународне организације су нас подржале, али у приватним телефонским разговорима. Јавне осуде непрофесионалног односа екипе ТВ Сири према колегама који извештавају на српском језику није било, а неће је ни бити, чини се.

Догађај у Ђаковици је, нажалост, само део проблема са којима се срећу колегинице и колеге, новинари редакција на српском које раде на Косову и Метохији. У сваком граду, где Срба скоро да и нема или су на нивоу статистичке грешке, није лоше да два пута погледају око себе, пре него што се јаве својој редакцији уживо или нешто снимају. Што је сигурно, сигурно је.

А ако желе да пропрате све догађаје које организују косовске институције, често нема превода на српски, који је иначе службени језик. И то није изненађење, али када се деси да на конференцији за медије Мирослава Лајчака и Метјуа Палмера, нема довољно опреме за превођење, а од представника Канцеларије Европске уније на Косову чујете оправдање да нису очекивали „толико српских новинара“ и останете без текста. Колегинице и колеге се онда довијају како знају и умеју да направе тачан извештај и углавном успевају да пренесу информацију, тачно и на време, ако се не нађе неки уредник или директор и нареди да се то не може пустити, из овог или оног разлога, најчешће политичких. Али, то је већ проблем већине медија, и у централној Србији, као што су и ниске плате. Оно што одваја медије који раде на КиМ, када је финансирање у питању, јесте да за њих не вреди обавеза пројектног финансирања локалних самоуправа, иако имају по две општине, и у српском и косовском систему.

То је можда нека виша политика, као што је и финансирање медија са седиштем на КиМ од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. На списку добитника грантова, буде и медија који се заиста баве својим послом и заслужују сваки динар који им је додељен, али има често и организација које нису медији и које се медијским послом баве само у оквиру пројекта који добију, ако се то може назвати новинарством. Да ли има неко ко води евиденцију медија на Косову и Метохији, не знам, али сви ми који ту радимо и ове године смо били изненађени што за део добитника владиних грантова никада нисмо чули.

И поред свих тешкоћа, срећа је што се млади људи који живе на Косову и Метохији, ипак опредељују за рад у медијима, па младих медијских радника има, кале се и уче. А ми старији чинимо све да их изведемо на прави пут, да схвате да њихов посао није да било кога „притискају“, тајно снимају или се лажно представљају, и да рад у медијима није рад од пројекта до пројекта, већ свакодневно извештавање о свему што се догађа, добро или лоше, као и едукација публике.

Новинарка из Грачанице, члан Управе УНС-а и дописница Јуроњуз Србија (Euronews Србија)

Искакање из буџетског колосека 

Прича је била бомбона са набојем медијске бомбе!

Изградња палићке канализације је међународни пројекат чију окосницу чини аранжман са Немачком развојном банком. Град се несхватљивим кашњењем у остварењу тог пројекта већ био поштено избламирао, а шибицарска измена услова у вишемилионском пројекту потпуно би га компромитовала и осрaмотила. Суботичани би, притом, били изложени додатним и не баш занемарљивим трошковима.

Пошто је Градска кућа по обичају ћутала, као што чини увек када су по среди заиста озбиљне теме, контактирао сам предузеће које је било одговорни пројектант. Информације из преписке биле су истините. Шта више, одговорном пројектанту је већ било сугерисано да одобри поменуту измену пројекта.

Након неколико додатних провера и прикупљених изјaва, објавио сам целу причу, а одговорни пројектант је одбио да потпише измену пројекта која је са стручног аспекта била потпуно неприхватљива.

Читаност локалног сајта на којем сам објавио причу просто је експлодирала. Професионалном инерцијом очекивао сам да ће причу преузети остали локални медији или макар кренути њеним више него очигледним трагом, али се то није догодило.

Ниједан локални медиј у Суботици није сматрао да је покушај дубоког завлачења руке у џеп Суботичана прича вредна помена. Прецизније речено: сматрали су да је исплативије да читав случај прећуте, него да се замере функционерима и искоче из буџетског колосека.

Беспоговорно регистраторско извештавање

Истоветних примера има сијасет.

Последњи се у Суботици односи на недавно именовање вршиоца дужности директора Високе школе струковних студија за образовање васпитача и тренера. Против новог вршиоца дужности директора у току је кривични поступак пред Посебним одељењем за сузбијање корупције Вишег суда у Новом Саду. Објавио сам ту вест и поставио питање како неко може да буде изабран за вршиоца дужности директора високе државне школе, ако се против њега води кривични поступак. Све и да постоји рупа у закону која би тако нешто омогућила, пролазак кроз њу није никакво часно дело. Питао сам потом у коментару какву поруку нови вршилац дужности директора и школски одбор, који га је изабрао, шаљу студентима и јавности.

Како ми је нови вршилац дужности директора, помало славодобитно, у приватној поруци проследио, накнадно ће се показати неверодостојно, уверење да се против њега нигде, па ни пред поменутим одељењем Вишег суда у Новом Саду, не води кривични поступак, разговарао сам са поступајућом судиницом из Новог Сада. Причу сам поткрепио изјавом портпаролке тамошњег Вишег суда која је потврдила све моје информације.

По ко зна који пут, поновила се иста ствар.

Моје суботичке колеге су у интересном хору окренуле главу, вративши се текућем беспоговорном регистраторском извештавању и преношењу званичних саопштења. Један од њих ми, на моје запрепашћење, чак рече да приватни медији итекако имају право да преносе само информације које им иду у прилог, односно само оне вести од којих имају материјалну корист.

Ове две епизоде осветљавају механизам функционисања суботичких медија.

Суботички новинари и они који се тако представљају, као уосталом значајан број осталих новинара у Србији, вежу тастатуру тамо где им политичка моћ, а не значајне чињенице кажу. Формула опстанка медија сведена је на максиму: преносим званична саопштења и ћутим с политичким предумишљајем, дакле постојим.

Једначина је проста: колико “коректног” извештавања и корисног ћутања, толико буџетске инфузије. Циљ је домоћи се буџетског новца и “преживети”, по цену очигледног иступања из етичког поретка новинарске професије.

Систем за антимедије

Провлачењем важних информација кроз жрвањ аутоцензуре и њиховим уподобљавањем са интересима политичких центара моћи добија се парцијална или ретуширана слика стварности, а циљ уласка у политичку игру буџетске расподеле постаје једина сврха постојања медија. То је основна мана постојећег модела пројектног финансирања. Медији у таквом систему постају антимедији, а грађани и јавни интерес бивају подвргнути некој врсти унутрашњег бомбардовања са несагледивим материјалним и моралним последицама по све.

Суботичку комисију за оцену медијских пројеката последњих година чине представници Друштва новинара Војводине и Проунса, премда не треба сметнути с ума да предузеће ВТВ, тесно повезано са удружењем “ЦомНет”, које је класични усисивач буџетских средстава намењених медијима у Војводини, држи Суботичанин Владан Стефановић, власник Телевизије Суботица и читавог ланца малих медија (ТВ Бечеј, ТВ Нови Бечеј, Новобечејски дани, Дани...).

Стефановићу је ове године припала безмало четвртина суботичког буџета намењеног медијима, док се на другом месту нашла медијска кућа “Ју еко” која сада већ деценијама функционише по истом принципу буџетске испаше, са 6.620.000 динара, плус додатни милион који је припао фирми регистрованој на име зета власника поменуте медијске куће.

Ове године, суботичку комисију чинили су представници поменутог Друштва новинара Војводине, Проунса и независни медијски стручњак Јелка Митровић. Митровић је, на пример, лане у Зрењанину такође била члан градске комисије за доделу буџетских средстава, али у дресу Проунса.

Суботичани су за своје информисање издвојили 33.333.000 динара. Као и протеклих година, новац Суботичана подељен је у виду јавног хонорара за “коректно” извешатавање и ћутање. Не може се, на жалост, на другачији начин објаснити модел по којем буџетски новац одлази искључиво подобним медијима који извештавају регистраторски.

Проблем није само у једном по свему недопустивом принципу поделе јавног новца. Попут осталих градова, у Суботици је комуникацију са новинарима и медијима преузела централизована служба за односе са јавношћу градске управе. Када су се неки од суботичких новинара у лето 2017. године били побунили, због лошег рада поменуте службе, одговрено је да је по среди “субјективан осећај новинара” и да, што се градске управе тиче, пи-ар служба Градске куће ради као подмазана.

Зид за конкретна питања

Однос градске пи-ар службе према мени се на први поглед прпоменио у лето прошле године, сменом на позицији градоначелника. На редакцијску адресу почела су да стижу обавештења и саопштења, а пристигли су и први одговори на новинарска питања. Иако градска управа одговара лаконски на већину питања, испуњавајући минимум законом прописане обавезе, на важна питања је још увек глува. Зид према медијима који постављају конкретна питања и даље постоји у значајној мери. Тај међаш померен је на саму границу јавног интереса, али не даље од ње.

На пример, када је било објављено да ће суботичке апотеке преузети приватна апотекарска установа из Новог Сада, од градске управе и Апотеке Суботица затражио сам детаљне извештаје о пословању, како бих проверио незваничне информације до којих сам дошао, а које су упућивале на могућност да је градски систем апотека уништаван са намером и систематски. Упркос законској обавези, одговоре никада нисам добио ни од Апотеке Суботица ни од Градске куће која јој је оснивач.

Када сам јесенас новог градоначеника замолио за интервју, поводом стотог дана откако је изабран на поменуту функцију, добио сам начелни пристанак из његовог кабинета, да би, након што сам му послао двадесетак оквирних питања, како би могао да се припреми за разговор, градоначелник без образложења одустао од интервјуа који до данас нисам добио. Да се разумемо, потпуно иста ствар догодила ми се са шефом локалног одбора једне од најзначајнијих опозиционих партија у Суботици који такође није био вољан да одговара на конкретна питања.

На концу, предочени систем посредног управљања медијима из политичких центара убрзано урушава саму градску новинарску традицију. Значајна традиција српског новинарства, недељник Суботичке новине, више формално не постоји. Наследник листа основаног 1893. године, који је био дубоко укорењен и широко прихваћен међу читаоцима, данас је плитак страначки билтен назван Нове суботичке новине.

Оно што је остало од недељника “Дани”, који је својевремено такође био релевантан лист и за оне који су се са уређивачком политиком слагали и за оне који нису, дели се данас бесплатно, као месечник, на улазима у неколико супермаркета заједно са рекламним афишама трговинских кућа. Тај месечник, под патронатом поменутог Владана Стефановића, годишње згрће неколико милиона динара из градског буџета. Ове годне, “Дани” су из градске касе добили 2.300.000 динара.

Буџетска контрола медија донела нам је аутоцензуру, широку моралну и материјалну штету градској заједници и урушила нам је релативно богату новинарску традицију у корист регистраторских медија и колектора лајкова који медије на разликују од тезге на пијаци или пи-ар агенције, а професионално одговорно извештавање третирају као баласт.

Новинар из Суботице, члан Управе УНС-а, главни и одговорни уредник www.suboticke.rs

Да су се његови симпатизери окупили у недељу, другог дана Скупштине, на поновљеном гласању за Управу, могли су да пожању успех и тиме много отежају ситуацију новоизабраном председнику.

Али нису. Зашто?

Зато што је Радомировићева екипа била постављена пирамидално. На врху је био Председник са великим П, pater familias, глава породице, одмах испод њега његови политички комесари, његовa елита, племство... На дну пирамиде је плебс, сиротиња, обичњаковићи, гласачи и симпатизери окупљени на разне начине.

Питање је колико је он заиста могао да рачуна на те људе, окупљене "колективно". На њихов глас можда, али на њихово срце, сумњам.

Изборну комисију саставила је Радомировићева екипа, логично, он је УНС-ом у данима пред Скупштину неприкосновено владао, па се глас оних који нису мили Председнику Радомировићу врло слабо чуо. Дакле, имао је потпуно одрешене руке да себи прилагоди читаву логистику, па тако и чисто своје чланство у изборној комисији. Свих пет чланова изборне комисије били су његови људи. На седници Скупштине Председник је великодушно допустио да у ту комисију уђу још два члана. Словом и бројем 2.

Намерно инсиситирам на овом односу бројева. Пет према два, то је однос снага у комисији која се у суботу касно увече повлачи да отвори гласачке кутије и преброји гласове.

Занимљиво је то да је овако састављена Комисија прво посегнула за кутијом која је крила тајну новог председника УНС-а.
Зашто? Па зато што је, очигледно, то била најважнија чињеница у целој конструкцији. Ко је председник, то је било најважније питање.

Зато ни не чуди чињеница да је вест о новоизабраном председнику стигла тако брзо, само пар сати после почетка рада Изборне комисије.

Догодило се чудо, Радомировић је изгубио, Ракочевић победио.

Међутим, реакција која је уследила на ову вест показује сву промашеност Радомировићеве конструкције. Оног часа када је изгубио Председник, pater familias, кула од карата урушила се сама од себе. Радомировићева екипа остала је без главе и сва сила његове подршке у УНС-у нестала је као мехур од сапунице.

Зашто? Зар међу његовим витезовима није било снаге да прихвате пораз у једној битки, али наставе рат и освоје победу на другом фронту, у Управи УНС-а? Није, Радомировићеви симпатизери су се просто - разишли.

Да су имали идеале за које се боре, да су имали принципе којих се чврсто држе, да су имали своје сопствено мишљење, зар се не би појавили и другог дана и борили се за свој став до краја, па и постигли победу у гласању за Управу онако како су, иначе, у првом дану Скупштине редовно и без много напора постизали?

Али нису. Зашто? Па зато што они ни нису имали ништа друго осим њиховог Председника. Ни идеале, ни принципе, ни мишљење, ништа, само свог Председника. И кад је он изгубио силу, истовремено је и из њих истекла сва снага. Ником од њих више није било довољно стало. Ни самог Председника, сада бившег, читава ствар више није занимала. Зато се у недељу није појавио ни Он, ни његови витезови, ни његова "гласачка машина".

Председник Радомировић је поразио сам себе. Поразила га је сопствена грешка, погрешно постављена конструкција његове куле од карата. 

Нећемо претерати ако кажемо да се у последњих месец дана свашта издогађало, што је тињајући конфликт већ месецима уназад, унутар најстаријег новинарског еснафског удружења у Србији,  довело до линије пуцања, удараца испод стомака и шутирања у цеванице дојучерашњих колега и пријатеља. До неистина и подметања, масовних учлањења новинара услед тајних договора актуелног председника УНС-а Владимира Радомировића и првог човека нерепрезентативног ПРОУНС-а Зорана Величковића Зује, па све до правог рата саопштењима између актуелног генералног секретара УНС-а, Нина Брајовића и Љиљане Смајловић. И тако редом, до одбацивања кандидатуре јединог Радомировићевог противкандидата – Живојина Ракочевића.

Група чланова Управе УНС-а,  окупљена око актуелног председника Радомировића, поздравила је одлуку о дисквалификацији Ракочевића  коју је прегласавањем 2:1 донела трочлана комисија која је одлучивала по приговорима , док  део Управе који подржава Ракочевића сматра да је одбацивање његове кандидатуре – скандал над скандалима.

Подметања, блаћења, неистине

Да подсетимо, најпре је актуелни председник УНС-а у мејловима послатим  члановима УНС-а на Косову и Метохији (али и неким особама које нису чланови) оптужио колеге из огранка УНС-а на Косову и Метохији  да покушавају да отцепе тај огранак од матичног Удружења, “доказујући” то уписом огранка на КиМ у регистар удружења у Приштини, наводно иза леђа Управе УНС, те постојањем посебног пословног рачуна огранка. У тим мејловима, Радомировић је упро прст у  председника огранка УНС-а на КиМ, Будимира Ничића, оптужујући њега и Живојина Ракочевића, угледног новинара и писца да су сецесионисти. Исте оптужбе је изнео и на рачун генералног секретара УНС-а, Нина Брајовића.

У једном од тих мејлова, у које смо имали увида, Радомировић каже:

“Управа Удружења новинара Србије на седници одржаној у уторак 6. априла спречила је покушај отцепљења Друштва новинара Косова и Метохије. Отцепљење и удар на јединство Удружења припремили су Будимир Ничић, Живојин Ракочевић и Нино Брајовић, али је Управа прозрела њихову намеру и зауставила је већином гласова. Будите уверени да ће Удружење у наредном периоду бити много снажније него што је данас, да ће имати више чланова и да ће заступати интересе новинара на Косову и Метохији, а не групе појединаца који су новинарство и Удружење злоупотребљавали за своје интересе и приступ страним фондовима и буџетској каси.”

Уследила је оркестрирана подршка Радомировићу и патетични узвици: “Не дамо да се отцепи огранак на Косову!”  од стране неких новинара којима је мејл упућен.

Тим оптужбама се послужила касније и Љиљана Смајловић, понављајући сродне тврдње у серијалу јавне преписке са генералним секретаром УНС-а, Нином Брајовићем, објављеним на сајту УНС. Тако, на пример, на месту где Брајовићу замера  на подршци Ракочевићу и Ничићу, пише:

“Није смео ни да подржи Будимира Ничића и Живојина Ракочевића у стварању статутарних услова да се наш огранак на Косову једног дана отцепи од УНС-а. Не вреди ту позивање на Живојинов патриотизам. Свако путовање почиње првим кораком. Ако Србија једног дана призна Косово, и УНС ће колегама са Косова и Метохије рећи, можете да се отцепите ако желите. Али, до тада, сигурно неће.” – имплицирајући да је прича о сецесионизму, коју је започео Радомировић- чиста истина.

И све би то било ОК да јесте истина. Проблем је што није. Удружење новинара Србије, огранак на Косову и Метохији  је у регистар Удружења у Приштини уписан још давне 2002., јер без тог уписа не би смео ни могао да уопште постоји и ради. 2014. године је ре- уписан опет у складу са прописима који, свиђало се нама то или не, морају да се поштују на територији КиМ. О том упису, не само да је руководство УНС-а знало него је за њега дало и пристанак у писаној форми, као што су дали пристанак и за то да Будимир Ничић изврши тај упис, баш као што су дали пристанак да се отвори наменски посебни пословни рачун огранка. И  гле чуда, све те одлуке Управе УНС-а је потписала – Љиљана Смајловић, тадашња председница УНС-а. О томе сведоче документи у које смо имали увида.

После таквог, очито тактичког,  вербалног напада на део колега са Косова и Метохије, уследио је њихов одговор у виду кандидатуре Живојина Ракочевића за председника УНС-а на надолазећим изборима заказаним за 29.мај.

“Не да не желимо да отцепимо део Удружења са КиМ него кандидујемо нашег представника за место председника УНС-а”, поручили су на дан када је Ракочевићева кандидатура уз 62 потписа подршке предата.

Објављени су неки текстови подршке Живојину Ракочевићу, Будимиру Ничићу а један од њих, Милоша Ковића, историчара, објављен у “Печату”, под насловом “Ударио Врачар на Грачаницу” окинуће још читав низ невероватних догађаја.

Масовна учлањења медијских радника зарад сигурних гласова по моделу страначког приступања?

Као у неком бизарном филму,  актуелни председник УНС-а, сусрешће се 24.априла са председником, нерепрезентативног ПРОУНС-а, Величковићем,  и премда ће до дана данашњег и један и други ћутати  и правити се да тог сусрета није дошло (а да јесте потврдио је генерални секретар Нино Брајовић, који се и сам са Величковићем сусрео) и да није договорена срамна трговина гласовима, у УНС ће, симптоматично, одмах иза тога почети да стижу масовне, колективне приступнице запослених на медијима, уједно чланова ПРОУНС-а,  блиским режиму (гро тих медија је у власништву контроверзног бизнисмена Радоице Милосављевића, породице Гашић и кључних људи у ПРОУНС-у). Ствар ће толико постати бизарна да ће се на тај колективни начин учланити 300 људи, а за неке ће се установити да су, иако на списковима, заправо већ чланови УНС-а. Такво масовно учлањење ће се догодити и на покојном Тањугу, сада Тачно д.о.о. у власништву Жељка Јоксимовића.

Када је информација о томе доспела у јавност, Радомировић  ће немушто објашњавати да је нормално да се удружење омасовљује, при том не објаснивши како је могуће да се само месец дана пред изборе, у једном дану учлањује вишеструко већи број људи него што се у редовним околностима учлани у току читаве године. Јована Јоксимовић ће отићи корак даље смешном изјавом да су се  запослени са њеног медија учланили тако колективно преко ноћи, да би морали да поштују етички кодекс, јер то, ваљда, уколико нису приступили неком удружењу не треба да чине!?

Љиљана Смајловић ће и то масовно групно учлањивање запослених у медијима, са којих долази и највећи број чланица ПРОУНС-а,  блиским режиму у УНС  а уочи избора, коментарисати на начин којим ће, у обландама, поново заправо пецкати део Управе УНС-а који је у јавност и изашао са информацијама.

“Не верујем ни да у Удружењу новинара Србије заиста постоји струја која мисли да је часније бити дописник Гласа Америке него новинар Тањуга. Која новинаре дели по медијским газдама, па им је Стејт департмент симпатичнији од Радоице, а Јунајтед група од јавног сервиса, или обрнуто. Кодекс новинара Србије је један, камо среће да се по њему равнају и дописници Радија Слободне Европе и колеге из Параћина, Трстеника, Врања и Крушевца, против којих генсек сада покушава да окрене чланство. “ – изјавиће Смајловићка у покушају да скрене тему са непријатног корејског модела учлањивања будућих гласача, притом нас остављајући у стању потпуне збуњености, јер ваљда треба да се помисли да су управо “перјаници” ти медији који стоје на бранику професије и Кодекса новинара Србије. Разне Беле књиге и текстови о спровођењу или боље речено злоупотреби Закона о информисању  о томе речитије говоре од било чега што би се овде могло додати. Наречени Радоица Милосављевић је честа тема истраживачких текстова. Довољно је погледати само текстове које је о њему у последњих неколико дана пренела рецимо Цензоловка па схватити о чему је заправо реч.

Како се Зоран из Митровице претворио у Милену из Грачанице?

Вратимо се на текст историчара Милоша Ковића,  те на оно што ће изазвати.

У Удружење новинара Србије и на бројне е-маил адресе (посебно је забрињавајуће је што се не може ни претпоставити колико их је заправо, а ако је стигао до потписнице ових редова, број може бити заиста велики), стићи ће као реакција наводно на тај Ковићев текст, један изразито чудни урадак  у Wорд документу  назван а1, потписан са Милена Секулић, Грачаница, удружење Грачанички праг. У том тексту, маштовити аутор ће отићи баш далеко. Оптужиће Живојина Ракочевића, да је крив за исељавање Срба са Косова, извређаће Будимира Ничића , извређаће Ковића, написаће низ опасних оптужби  и квалификација, стављајући Ракочевића,  Ничића, Дарка Димитријевића  из Радио Гораждевца, у исту раван са Тачијем, Весељијем и Харадинајем. Неће поштедети ни супругу Ничићеву, Данијелу, оптужујући је да је организовала албанске изборе.

Глупост, до глупости, рећи ће упућени.  Тачно, ако се сметне с ума колико такве глупости, када допру до одређеног броја људи,  могу да буду опасне по људе о којима се ради, и овде, а поготово на сензитивном простору Косова и Метохије. Не заборавимо никада како се мантра “непоштен човек” , те инсинуације да је “издајник” – када је допрла до великог броја људи  окончала по трагично великог, трагично лепог Оливера Ивановића.

Одакле уопште идеја да је мање опасно да се такве квалификације шаљу унаоколо мејлом, опет јер се не зна коликом броју људи, а поготово  је опасно ако их упућује – новинар!

Да, добро сте разумели, Милена Секулић из Грачанице је фина жена, која са читавом овом ујудурмом нема никакве везе, и чије је име злоупотребљено да би се стекао утисак да га пише неко неутралан, а не неко близак Радомировићу, поготово не новинар.  Зоран Влашковић је аутор, чудно истог имена као новинар “Јединства,” са којим се недавно Радомировић састајао, и кога је у реакцији у “Печату” на Ковићев текст и цитирао.

Како знамо ко је аутор?  Простим познавањем основа информатике. Када се из мејла скине писмо тобожње Милене, па се десним кликом дође до Пропертиес,  па се кликне даље на Детаилс, на месту аутора ружног,  и по колеге потенцијално опасног,  писма пише – Зоран Влашковић. Толико је једноставно. Скривајући се иза имена грачаничке домаћице,  према свему судећи, Влашковић је извређао колеге Ракочевића, Ничића, Димитријевића, није га очито мрзело ни да за ту работу отвори и лажну е-маил адресу. Једино изгледа да није знао да оно што уђе на Интернет, остаје на Интернету, те да сваки клинац из старијих разреда основне школе може  једним кликом мишем да открије ко је аутор одређеног текста писаног у Wорд-у, односно на чијем је рачунару написан. Питања смо путем СМС порука упутили Влашковићу. Уместо да одговори простим да или не, да ли је он, заправо, аутор текста који је у Wорд формату под називом а1, послат бројним члановима УНС-а под именом Милена Секулић, колега Влашковић ме је назвао лудом, ненормалном и на крају ми је запретио позивањем полиције у Нишу због наводног узнемиравања. Уз то је негирао и да уопште зна за постојање таквог писма. Питања смо послали и на е-маил са ког је тај документ изворно послат, али одговор није стигао. 

Каква аутоголчина!

И за Влашковића  али и за Радомировића, који се у “Печату”, посебно, баш на њега позива.  У тексту, реакцији на Ковићев текст, под називом “Ударио историчар на чињенице”, Радомировић посвећује позамашни пасус управо колеги Влашковићу:

“Према томе, не претварајте се да браните Косово док само браните свог пријатеља. О њему изгледа много више знају они који му нису били пријатељи, а који су читав свој живот радили на Космету, као што је то Зоран Влашковић, новинар „Јединства“ из Косовске Митровице који ми је пре неколико месеци, када су ствари почеле да се разоткривају, послао писмо у коме каже: „Друштво новинара Косова и Метохије, с Будимиром Ничићем и Живојином Ракочевићем на челу, делује супротно од интереса бројних новинара на Косову и Метохији… Ми са Косова и Метохије можемо опстати и као народ и као новинари чврсто везани за своју матицу и своје матично удружење. Председниче, изабрали смо вас да чувате јединство УНС-а. Не дозволите никоме да цепа и уништава Удружење које су стварале генерације часних новинара много пре свих нас. Колега Влашковић каже да је крајем осамдесетих година „радо гласао да се укине сепаратно удружење новинара на Косову“ и да зато захтева да се одржи јединство Удружења новинара Србије, које нападају Ничић и Ракочевић.”- истакао је тада Радомировић, цитирајући Влашковића.

Сада, када је јасно да се “Милена из Грачанице”, зове  заправо Зоран, било би занимљиво истражити и да ли се на такав беспризоран чин блаћења колега из огранка УНС-а на КиМ, под псеудонимом грачаничке домаћице, неко одлучио сам, или је и то можда део некаквог трапавог специјалног рата који прати ову изборну новинарску кампању.

У нормалним околностима, овакав инцидент би морао да заврши на Суду части, а новинар,  уколико се утврди да  се на овакав начин избрукао, би морао да сноси санкције од Удружења. Занимљиво је чути и шта на све ово има да каже Љиљана Смајловић, председавајућа Суду части УНС-а?

После свега овога, Смајловићкино километарско препуцавање са бившим другаром Брајовићем, делује неубедљиво,  нарочито “шокираност”  што се неко, и то из Управе УНС-а, усудио да се обрати Радној групи за безбедност новинара и да достави на проверу и Радомировићеве мејлове али и писмо узнемиравајуће садржине, “Милене из Грачанице”.  Уместо шокираности, и називања читаве ствари “одвратним оптужбама”, довољно је било само да ураде просто проширену радњу – да кликну десним кликом на документ а1 и да схвате ко га је писао. Чињеница да се Радомировић управо на највероватнијег аутора забрињавајућег писма, позива као аргумент за даље оптужбе колега јужно од Ибра, сложићете се, превише је занимљива да би била случајна.

Победоносно устврђује Смајловићка у тексту на сајту УНС, да су из Тужилаштва пред Радном групом  случај прогласили неоснованим.  Не износи, међутим, да  неки чланови Радне групе сматрају да је заправо реч о таргетирању унутар организације, за шта Радна група нема мандат да о томе званично одлучује. Посебно је, међутим, спорно и само то што се пријава групе новинара Радној групи за безбедност новинара, управо захваљујући Смајловићки и Радомировићу уопште и нашла пред јавношћу. Такво јавно разрачунавање са колегама, при чему се износи садржина њихове притужбе, може да делује само демотивишуће на друге новинаре, који би се Радној групи обратили за помоћ када се осете небезбедно. А случајева, где се новинари таргетирају и угрожавају од стране колега из неких медија (углавном таблоидних), нажалост, у нашој земљи постају манир. Сетимо се само свежег случаја портала Крик.

И како сада, када се изанализира читава заиста филмска, додуше лоше режирана и реализована, ситуација са “Миленом из Грачанице” веровати и било чему осталом што се као аргумент против Ракочевића  и осталих колега износи?  Јер је сада све јасније – у заправо смешној трци за првог човека УНС-а служи се, па најблаже речено –  подметањима, неистинама па и оваквим бизарним, можда индивидуалним, али можда и нарученим блаћењем и таргетирањем колега.

Радомировић -у трци сам са собом

И таман, када смо помислили да је крај – не, нема тачке, запета је. Трочлана комисија која је одлучивала о приговорима на кандидатуре за председника и чланове Управе УНС-а, у саставу Љиљана Смајловић, Петар Јеремић и Снежана Брадић донеће одлуку 2:1 (Брадићева ће гласати против) да Живојин Ракочевић не може да буде кандидат за председника УНС-а, наводно због Члана 20 Статута Удружења у коме стоји да кандидат не сме да буде функционер органа управе.  Таква одлука је донета иако је Ракочевић у одговору на приговор Анела Грбовића, новинара Информера, и Драгане Пејовић, новинарке НИН-а на његову кандидатуру,  доставио мишљење надлежног Министарства за државну управу, те овлашћеног адвоката из којих се види да то што обавља функцију директора Дома културе у Грачаници га не доводи у конфликт интереса нити је у супротности са Чланом 20 Статута УНС, те несметано може да се кандидује за председника Удружења. Просто објашњено, иако је по послу који обавља јавни функционер он није функционер органа управе а што је тим спомињаним чланом 20 Статута УНС-а недозвољено. Пар дана касније, Ракочевић ће, у складу са законом затражити и добити и званично мишљење Агенције за спречавање корупције, која је једина институција у Србији овлашћена да тумачи сукоб интереса јавних функционера, даје мишљења и поступа у ситуацијама постојања сукоба интереса.

И из њиховог мишљења, недвосмислено је да обављањем дужности председника УНС (уколико би био изабран), уз функцију директора Дома културе у Грачаници, Ракочевић није у повреди одредби чл.40, ст 1 Закона о спречавању корупције у вези Члана 20 Статута УНС, нити, како кажу, у наведеној ситуацији поступа супротно одредби чл.49 Закона. Заправо су у складу са законом потврдили да се не ради о функционеру органа управе.

Ништа од приложених и објављених докумената није било довољно да се измени одлука комисије чију већину (две трећине) чине људи који су потписници Радомировићеве кандидатуре, Љиљана Смајловић и Петар Јеремић. Кад смо већ код конфликта интереса.

Уместо тога, и сам Владимир Радомировић води заправо класичну функционерску кампању у којој са позиције актуелног председника УНС-а говори о делу Управе Удружења негативно, гостујући на националним каналима, као што је на пример урадио пре неколико дана у јутарњем програму телевизије ПИНК који води и уређује Предраг Сарапа.

Обраћајући се са малог екрана “ружичасте” телевизије, гостујући код контроверзног Сарапе, Радомировић је поново изговорио оптужбе на рачун колега са Косова и Метохије а о свом противкандидату Ракочевићу је испотенцирано све време наглашено говорио као о функционеру, као да је желео да се стекне утисак да је неки политички постављени службеник на чело неког јавно комуналног предузећа, а који гоњен некаквим лудилом, жели да буде председник Удружења новинара Србије.

Нити једне једине речи да је Живојин Ракочевић, који заиста од 2014. води Дом културе у Грачаници као својеврсну сјајну искру српске културе и духовности на Косову и Метохији, уз то и новинар, колумниста Политике, за шта је овенчан и престижним наградама од којих је довољно поменути само награду “Милан Пантић” за новинарску храброст коју је показао у извештавању о погрому 2004. али и награду “Александар Тијанић” за борбеност у новинарском изражавању које му је доделило Удружење новинара Србије не тако давно да би се заборавило, 2019.године. Како је могуће да Радомировић то не зна или не памти? Немогуће је, али је свакако пригодније у изборној кампањи убедити потенцијалне гласаче да се ради о тамо неком функционеру кога треба уклонити из изборне трке него о заправо одличном новинару, који  је светлосним годинама далеко од било какве политике, а камоли злоупотребе или искључиво личног интереса.

Још је чудније да Радомировић, који ових дана из свих расположивих оружја циља Ракочевића,  позивајући се на комплетни УНС, са позиције на којој се још увек налази, не зна да је Ракочевић и до сада био члан Управе УНС-а  и да никада  посао којим се бави, већ неколико година уназад  у Грачаници, није био сматран препреком томе иако је Статут и тада и сада био исти. Занимљиво је да је био члан Управе, чак и потпредседник УНС-а  и у време када је Смајловићка била “примус интер парес” а Јеремић председник Извршног одбора Удружења.  Тада Ракочевићево радно место није било препрека да буде биран у органе УНС-а. Па шта се онда променило?

Једино то изгледа, што се дрзнуо да као једини контра-кандидат одмери снагу са Радомировићем на мајским изборима.

Да ствар буде заиста још проблематичнија  – двоје од троје чланова Комисије који су одлучивали по приговорима, Љиљана Смајловић и Петар Јеремић, су  – потписници Радомировићеве кандидатуре, и немогуће је не помислити да су оваквом одлуком о уклањању Ракочевића са изборне листе и коначно утабали Радомировићу потпуно чисту стазу да у трци “сам против себе” победи и обезбеди још један мандат на челу УНС-а.

Остаје, међутим, утисак да је сво то заиста претерано ангажовање (јер побогу говоримо све време о новинарским изборима, а не о парламентарним или председничким), које би  због маштовитости, могло да их препоручи ПР тимовима политичара догодине у правој политичкој изборној кампањи, заправо одраз изгледа поприличне несигурности Радомировићевог тима у исход избора. Могло би лако да се догоди, уколико се ситуација још више заоштри  до 29.маја, када ће се у Хотелу Југославија гласати за ново руководство УНС-а,  да сваки исход буде као у филму Гладијатор,  где ће се јасно видети ко је онај смушени Комодус а ко Маxимус у овој готово филмској причи.

Али није ствар у томе. Оно што је битно, јесте да ионако понижено новинарство као такво доживљава још један ударац.  Побеђује подметање, побеђује и прекаријат, и  једино остаје нада да неће колеге из бројних градова, учлањене преко спискова,  преко ноћи  у УНС, ући погнуте главе, у некакве аутобусе о којима се шушка, да као бесловесна бића убаце свој глас у гласачку кутију, а да се они који су подржали Ракочевића неће деморалисати и одустати од доласка на Скупштину да се чује и њихов глас.  Друга ствар која брине јесте јасна политичка матрица, по којој се све то спроводи као у оном супер  смешном чешком филму “Држ те лопова!” Где се користе нечасна средства а спинује се да то раде у ствари они други. Па, тако у тренутку закључења овог текста, искаче нови напад из дела  УНС-а, око Радомировића, овог пута на Агенцију за спречавање корупције јер се наводно меша у избор председника Удружења. Пре неколико дана, на тапету им је била министарка Гојковић, па и сама Радна група за безбедност новинара. И то све личи на спин, да се јавност увери да је Ракочевић као “државни” а Радомировић “неутрални”, чак у овој ситуацији и “опозициони” кандидат.

Када се, међутим, размисли мало зрелије,  кад се загребе испод површине, па се повежу сви конци и кончићи овог изборног новинарског замешатељства, када се погледа где то ових дана, у ствари, Радомировић гостује као радо виђен гост, без дуела, сам, и из којих и чијих медија је преко ноћи колективно повукао у чланство запослене, ситуација постаје јаснија.

А, могло је лепо, без свега овога, политикантског, ружног. Онако, како и приличи било ком репрезентативном удружењу новинара, и како се, углавном, у цивилизованом, демократском  свету и ради. Одржавају се избори, представљају се програми, па нек људи одлуче кога желе. Не удара се испод појаса, не износе се неистине,  не вређају се противкандидати,  не праве се тајни договори, не утабава се стаза за једног јединог тркача, тако што се као у већ поменутом “Гладијатору”, прво пусте лавови и тигрови – па не упали, па се онда на кварно поломе ребра некоме  -па не упали ни то.  Па се, у верзији актуелног руководства УНС-а, уклони онај други из арене и пре финалног боја.  Много је ружно.

У филмовима, при таквом расплету, публика у арени звиждуцима кажњава такво понашање. Како ће се завршити тај фамозни Дан Д, 29.маја, за који се, како данас сазнајемо пријавио рекордан број учесника, чак 585 – остаје да се види.  Остаје, међутим, и горак укус у устима и осећај да су сви већ унапред све изгубили. Што у медијском миљеу Србије и није, нажалост, већ дуго времена, нека вест.

Текст је објављен 25. маја 2021. године на порталу www.citysmart.media

Реч је о обелодањеном снимку телефонског разговора између њих двојице, у коме овај други свом медијском гласноговорнику прича како је наместио и јавно хапсио Љубета Бошковског, бившег министра македонске полиције. У том апсурдном петоминутном разговору, који изгледа као скеч, садржане су све аномалије нечасне сарадње између посленика седме силе и моћника из власти и бизнис елите.

Пракса „Ало, начелниче“, зацементирана је у десетогодишњој владавини вмроваца, а у њој се именом и презименом етаблирали новинари који су се ругали и новинарству и етици, фабрикујући неистине и клевете, против ондашње опозиције и свих и свакога ко се на било који начин замерио свити премијера Николе Груевског.

Захваљујући чувеним „бомбама“ актуелног премијера Зорана Заева - обелодањено је милион и сто хиљада, од три и по милиона, снимљених телефонских разговора. Занимљиво је да су главни актери у објављеним разговорима Груевски и његови најближи сарадници и увек неки власник медија, уредник и новинар. Неки од тих разговора превазилазе границе здравог разума и остају трајни сведок безумља и бахатости спреге између власти и новинарства.

За илустрацију, овом приликом поменућемо две срамне епизоде из поменуте накарадне сарадње неморалних новинара и покварених политичара. Прва се тиче поменутог хапшења министра Бошковског, односно репризе тог срамног чина. Шеф тајне полиције, Мијалков, уредника Павловића грди што на време није послао телевизијску екипу па је хапшење морало да се поновља само како би Сител телевизија имала ексклузивни снимак. У другом случају, шеф кабинета премијера Груевског, Мартин Протуђер диктира текст директору Телевизије канал 5, а потом неименованом полицијском службенику наређује да са својом екипом „још ноћас“ запале ресторан познатог и непослушног охридског угоститеља. Договори су испуњени, ТВ канал 5 је пласирала клеветничку информацију, а ресторан у Охриду је изгорео до темеља.

Време, тај неумитни судија је учинило своје па су се, после промене власти и бекства Груевског у Мађарску, његови први сарадници нашли на ветрометини, а двоје недодирљивих, министар полиције Гордана Јанкуловска и шеф тајне полиције Сашо Мијалков осуђени су на дугогодишње казне затвора. Њихови медијски комесари - поменути Павловић, Миленко Неделковски, Ивона Талевска, Јанко Илиевски и још десетак њих месецима живе у страху чекајући судски позив или полицијску патролу. Премијер Зоран Заев је још пре две године изјавио и најавио да ће сви медијски сарадници Груевског и његове екипе бити позвани на суд.

Недавно хапшење Орце Камчева, бизнисмена и једног од најбогатијих Македонаца, иначе главног пословног партнера притвореног Саше Мијалкова, актуелизовало је питање кад ће Павловић и њему сличне колеге одговарати за почињена злодела. На то питање посредно је одговорио премијер Заев, рекавши недавно, да „нема недодирљивих и да ће доћи ред и на све који су у режиму одбеглог премијера Груевског били умешани у криминалне и друге радње“.

Хапшење бизнисмена Камчева, који је великодушно финансијски помагао неке писане и електронске медије, у игру је увукло и Бранка Геровског, угледног македонског издавача и новинара. Наиме, он је приликом хапшења Саше Мијалкова и Орце Камчева, у својој колумни написао да би волео да чује и другу страну, односно причу ухапшених, па да на основу тога, треба извући закључак да ли је испоштована законска процедура. Дан иза тога, Геровски се нашао пред унакрсном ватром медија чији су власници његови еснафски противници Миленко Неделковски и Саше Ивановски.

И они и аутори текстова на социјалним мрежама, прозвали су Геровског „адвокатом криминалног двојца Мијалков Камчев“ и запретили да ће објавити снимак телефонског разговора у коме Камчев каже да ће (Геро) Геровски, на руке добити 25 хиљада евра и да ће „кренути да пуца из свих оружја“. Наравно, против актуелне власти коју персонификује премијер Зоран Заев.

Геровски је негирао да је било кад и било коме наплатио новинарсу услугу и позвао Неделковског и Иванова, да објаве снимак његовог наводног разговора са притворним бизнисменом Камчевом.

Било како било, најављени нови судски процеси Мијалкову, Камчеву и њиховим помагачима, на светло дана ће показати и њихове медијске сараднике, који су, отварали или заташкавали криминалне афере са милионским профитима и страдања стотину непослушних фирми и појединаца. Додатна незгода по два непријатељска новинарска блока-врмоваца и осталих, свакако је што и једни и други поседују информације и материјалне доказе да су активно учестовали у криминалним активностима својих мецена, на обе стране.

Кад су својевремено Драгана Павловића, перјаницу вмровске пропаганде у време владавине Николе Груевског, питали зашто компромитује новинарску професију, пласирајући „чисте“ неистине, он је лаконски одгорио: „Онај који најбоље плаћа увек ће имати моје новинарске услуге“. Нова власт социјалдемократа је против Павловића покренула 18 судских процеса, а више од половину од њих односи се на прекршаје које је овај учинио у спрези са вмровским властима, којима је  целу деценију био ударна медијска игла. На жалост, његовом девизом „ко више плати“,  руководили су се и уредници и новинари у неким другим медијима, и за то били обилно награђени, високим хонорарима, становима, а многи су шуровање са  властима искористили да организују бизнис који нема додирне тачке са новинарством.

А да би апсурд био потпун, и нове власти су „плаћеним пропагандистима“ понудили искупљење, понудивши им сарадњу. Поменути Павловић је јавно признао да му је, доцније осуђена Катица Јаневска, шеф Специјалног тужилаштва за борбу против корупције и организованог криминала, понудила нагодбу, коју је, наводно одбио. Ако је Павловић одбио сарадњу, прихватили су је многи други, жестоко се устремивши на пале своје бивше налогодавце. Једна од таквих је и Телевизија канал 5, која, као некада Груевског, сада нападно често угошћује актуелног премијера Заева.

Имајући у виду чињеницу да већину водећих македонских компанија, које спонзоришу актуелне медије, и даље контролишу притворени Мијалков и Камчев, на делу је модификована форма народне пословице - више није „Вежи коња где ти газда каже“, већ „одвежи коња кад ти газда каже“. Довољно је одслушати ударне вести на електронским медијима или прочитати наслове на интернет порталима, па схватити да је реч о „Врзином колу“, којем свирку плаћају главни гости у македонским истражним и другим затворима.

Занимљиво је нагласити да је јавно мњење у Македонији, као и читава медијска сфера, ретко подељено на оне који свим силама бране оптужене „вмровске“ медије и новинаре и друге који траже њихов линч. Будући да су нове афере са „продајом пасоша криминалцима“ и „трговина дрогом рођака премијера Заева“ у жижи овдашње јавности, наставак приче о „новинарима плаћеницима“ ће причекати нека боља времена или промену власти.

Од јутрос, ово право гарантовано чланом 19. Опште декларације о људским правима не важи за још увек актуелног председника Сједињених Америчких Држава.

Твитер налог Доналда Трампа који прати скоро 90 милиона људи више не постоји. Та друштвена мрежа је своју одлуку покушала да оправда „ризиком од даљег подстицања насиља“.

Узбуњивач Едвард Сноуден је у реакцији на ову вест подсетио на „damnatio memoriae“, латински израз којим се означава брисање и забрана јавног сећања на неку особу. Казна је била својствена Римској републици, али не и демократијама 20. и 21. века.

Осим Твитера, реаговали су и Фејсбук и Инстаграм који су Трампове профиле суспендовали (засад) на одређени период. У исто време, алтернативна платформа „Парлер“ је уклоњена са Play продавнице.

Не ради се овде само о кршењу Првог амандмана америчког Устава, пошто ово није само проблем једне државе или једне приватне компаније. Поставља се питање, шта нам тек предстоји? Доналда Трампа су, наводно, скидали са власти због његових „аутократских“ аспирација, а сада га модернизованим средњовековним методама уклањају из јавног живота?

Не треба занемарити ни чињеницу да се ово дешава само два дана након што је оснивачу „Викиликса“ Џулијану Асанжу одбијена кауција. Он је још пре неколико година упозорио на тамну страну Интернета: „Интернет, наше највеће средство еманципације, трансформисан је у најопаснијег подупирача тоталитаризма ког смо икада видели“.

Ни шведски новинар Питер Имануелсен није оптимиста. Он предвиђа да „улазимо у застрашујућа времена цензуре, последњи пут виђене у Совјетском Савезу“.

А 2021. је тек почела.

* Аутор је студент новинарства на Факултету политичких наука

Дакле, кренуло је у понедељак ујутро. Он је устао пре мене, обукао нешто на брзину, нити ме је питао, нити шта рекао, пола сата касније укључим ТВ, он седи у оној мајици коју му ја не бих дала да обуче и прича све што му ја не бих дозволила. Кад се нисам удавила оним бљутавим пахуљицама које ми спрема ујутро уместо људског доручка. Чујем кроз маглу како прича да онај није новинар него је хумориста, и да треба да га брани удружење хумориста а не новинара, и све нешто тако.

- Добро, Владимире, шта си запео „није новинар“, па ко се све овде зове новинаром, па није пропао свет, може и он, к'о да је битно - кажем револтирано, јер већ замишљам како ће изгледати наредних неколико дана малтретирања острашћених ликова који чекају као запете пушке да отпочну још једно јавно стрељање. 

Није прошло много, звони телефон.

„Шта је опет рекао мајке ти?“

Пријатељица, новинарка. Једна од оних које би удружење сигурно бранило. Нема смисла за хумор уопште. Озбиљна новинарка, за разлику од мене. Видела да је већ кренуо таблоидни третман. И то од оних што се као боре против таблоида. То је најгоре.

„Па рекао оном да није новинар и да треба да га брани удружење хумориста, а не новинара, а онај све толико озбиљно схвата као да је стварно новинар а не хумориста, наљутио се и више му ништа није смешно“, објашњавам јој укратко.

Чујем са друге стране слушалице како се она лупила руком по челу.

„Па где хумористи то да каже, па је л' он видео колико се он увреди кад га вређају ови што их он вређа у својој емисији, а камоли кад му неко каже да није довољно озбиљан да буде новинар, него хумориста“, пита озбиљна новинарка реторички.

Њој тај хумор није нешто нарочито, она је увек и на моје „духовитости у писању“ гледала с висине. Ваљда јој то није довољно озбиљно, шта ли?

Та моја аверзија према озбиљним новинарима датира од пре десетак година, када су нас неки баш угледни и озбиљни новинари поотпуштали из једних исто озбиљних новина јер смо се побунили против цензуре. И мене и њега, и још неколико добрих и искусних новинара. То је све било у оно време никад већих медијских слобода када о политичким чисткама по редакцијама и отпуштањима новинара нико није смео ни да зуцне. Ни у сврху забаве и хумора. 

Шта бих ја тад дала да је неки хумориста, макар у сврху забаве и хумора, у својој двосатној емисији рекао једну једину реч о прогону новинара под демократском влашћу у чистој, невиђеној  слободи. Шта бих ја дала да је тада неки хумориста, или ако баш хоће - новинар, ма било ко, нас прогнане новинаре који су се борили против цензуре поменуо макар у неком вицу. Да је имао храбрости, солидарности и поштења да испрозива председника, послушне режимске уреднике, несолидарне новинаре, удружења новинара, или макар, ето, тог Горана Весића који данас користи државу да прогања, овај пут, њега.

Али тада је слобода била толика да су се хумористи бавили само озбиљном забавом. Брајан Фери, Стинг, ексклузива, лудило… јок него ће неким тамо новинарима које прогања најбоља власт најслободније државе икада са највећим медијским слободама откако је света и века.  Никад боља, ни пре ни после. Мислим, власт. А и емисија.

„Па ако ћемо поштено, не треба хумориста да брани новинаре, имају они своја удружења новинара, па нека их они бране“, добацујем заједљиво.

До првог мрака на Твитеру се изређао са својим лажима све један лопов о коме смо свих ових година писали, њихови партијски другари, разни опскурни ликови жељни расправе на друштвеним мрежама и слични, а богами и понека интелектуална елита. Уобичајене ствари, претње, увреде, и на крају оптужбе „ових“ да је овај мој на страни „оних“ који су га прогањали док су „они“ и „ови“ били заједно. Можда звучи мало конфузно, али суштина је да кад ниси ни са онима ни са овима, надрљао си и од ових и од оних.

А онда је исте вечери, после десет година, у својој гледаној емисији чувени храбри хумориста озбиљно проговорио и о новинару који је отпуштен пре десет година јер се супротставио цензури док је он био заузет прављењем забавног програма за грчког газду који је купио и уништио чувену телевизију Б92 а да нико од ових данас слободних о томе реч није рекао. Са још пар својих другара, од којих су неки исто као и он сувише били заузети својим пословним комбинацијама да би се бунили против отпуштања новинара пре десет година, овог мог искритиковали су како мора да брани професију јер у супротном има да пропаднемо. И још му ставио слику преко целог екрана да га случајно неки лудак не мимоиђе на улици ако буде лоше воље а Вучић му није при руци.

Онда је опет кренуо да звони телефон. Зове добронамерни забринути колега, озбиљан новинар, наравно, да пријатељски посаветује овог мог да изда неко саопштење где ће хумористи да понуди заштиту, не мора као новинару, него онако, као човеку. 

- Видиш како је, нема потребе да им се замераш, каже онако помирљиво.

- Мудар човек, дај му то саопштење, да си паметан могао би и неку награду, делили сте оноликима можеш једну и њему - додајем сад већ озбиљно забринута.

Сутрадан се наставило са угледном професорком са Факултета драмских уметности, стручњаком за медије. Она тражи да овог мог смене из Удружења новинара. Да, далеко било, више не буде председник. А ни ја са њим.

- Која је то, је л' то она што му је онда кад је правио интервју са Тадићем поручивала да се председнику не постављају непријатна питања? - пита мој отац забринуто јер се сетио шта је било прошли пут кад су професорке навалиле на овог мог.

- Ма није та, ово је друга. Она онда је била професорка новинарства, објашњавам му.

- Па је л' она зна како се то ради?, пита ме.

- Ма она зна, него не зна овај мој. Никако да научи, брецнух се.

Добра ствар у целој причи је да макар не може да добије отказ на послу. Сад се тек испоставља као права правцата срећа што пре десет година нико није смео ни да нам се јави на улици а не да нам да посао. Па сад, ето, нема ко ни да нас отпусти.

„Моја супруга је сада под лековима, спава. Некада је била темпераментна, ватра жива“, каже за УНС новинар Милан Јовановић и сам свестан да се у причама о нападима на новинаре углавном говори каквим су претњама или опасностима били изложени, али готово никада о томе шта доживљавају њихове породице.  

Јела Дељанин, због професије свог супруга, на сваком суђењу пролази као боса по трњу, иако ничим у свом животу то није заслужила, нити допринела. „Судија испред себе има папир да је под терапијом. Чудно је што је дозволио такво испитивање. Адвокати одбране нису имали обзира“, прича за УНС Јовановић.

Горак утисак код жртви изгореле куће, али и присутних новинара, оставила су последња рочишта на којима се ценкало око вредности њихових ствари. Нити Јела, нити Милан нису желели више од онога што су имали. Правосудни систем, међутим, не препознаје додатну трауму коју на суђењу сада доживљавају.

Не постоји нити један механизам да буду заштићени, већ напротив - поново постају жртве које се упорно правдају да нису криве за оно што им се десило. Оно од чега су жртве силовања на суђењима заштићене, суд у овом случају то не познаје.

Јелу никада није занимало новинарство, нити политика. Цео радни век, 35 година, била је главна медицинска сестра у геронтолошком центру у Београду, у којем је неговала друге. Уместо аплауза, којим се у свету награђују здравствени радници због борбе са невидљивим непријатељем, Јела слуша сасвим други аплауз - када присталице Симоновића испред суда аплаудирају њиховом лидеру.

Иако умањивање цене породичне куће новинара оставља дубоке ожиљке на жртве, адвокат Симоновића каже да је тужилаштво управо због вредности уништених ствари тражило максималну казну за Симоновића од осам година затвора. И ко је у овом систему заштићен – они за које се страсно боре да им се умањи казна или они који су имали срећу да остану живи.

Јовановић се преко малог медија Жиг инфа дрзнуо да испитује послове најмоћнијег човека у Гроцкој. Каже да их не занима богатство, већ да им се обнови оно што су имали. То доказује и тиме што је, каже, одбио „безобразну цифру“ која му је нуђена како би поступак против Симоновића био заташкан.

„Како се приближава суђење Јела је нервознија. Када падне мрак пусти телевизијски програм, шета по тераси и гледа да ли ће неко да уђе поново у гаражу. Стрепи. Говори ми - молим те, Милане, да скупимо паре да поставимо камере“, каже Јовановић, који објашњава да су управо због комшијских камера које су снимиле шта се десило кобне ноћи, нападачи пронађени.

Јела Дељанин спасила је супруга из црног дима који им је однео све – здравље, успомене и веру у правосуђе. Сада на суђењу мора да слуша колико други вреднују њене бунде, гоблене и завесе.

„Које трауме је жена преживела, то је ужас и жалост. Да сам знао да ће ово да се деси, можда не бих писао о корупцији. Очекивао сам да ће Симоновић да нападне мене, јер сам једино о њему као политичару писао. Ни у сну ми није падало да ће неко да ми ноћу пали кућу“, каже Јовановић.

Адвокати Симоновића препознали су Јелу као лаку мету за рушење њеног кредибилитета, па су јој у недоглед постављали питања - како је могуће да је имала више завеса од броја прозора, зашто је купила телевизор пре пожара и који је распоред кауча био у кући пре пожара. Изгледало је као да Јела нема никакве шансе да се бори за оно што јој је силом одузето.

Иако тужилац на суђењу упозорава да се адвокати Симоновића иживљавају над жртвама, њихови мотиви су, како кажу, другачији: „Бавимо се свим елементима кривичног дела које је тужилаштво ставило на терет оптуженима“.

Адвокат Симоновића наводи да се тврдњама да малтретирају жртве „обезвређује“ читав кривични поступак. Чак је и Јовановића оптужио да све чињенице указују да је он пуцао на нападача куће, која је већ била у густом диму.

„Била је темпераментна, енергична, упорна, педантна. За породицу је у стању да погине. Подржавала ме је и док сам радио као полицајац. Али је стално причала - чувај се, чувај се, посао који радиш је опасан. Знала је да се не бојим“, каже Јовановић.

Када је писао за Жиг инфо, супруга је новинару говорила: „Милане, остави то. Смири се. Посвети се деци“. Он јој је, каже Јовановић, увек одговарао: „Јело, целог живота се борим против криминала. Знаш какав сам. Не могу да гледам како се пљачка овај народ“, на шта би она рекла: „ Добро, ти знаш шта радиш“.

Јовановић о Вилеровим гобленима, чију вредност адвокати Драгољуба Симоновића желе да умање, прича да је их је Јела страсно радила док је била млађа, у нека срећнија времена, а да је поједине и куповала.

„Да будем искрен, бранио сам јој да ради гоблене јер више за њих нико није заинтересован. Поједини су били урамљени, а било је доста оних који су били упаковани. Били су на америчком плакару, чекајући да буду подељени снајама“, наводи Јовановић.

Живот Јеле Дељанин је од уживања са унуцима у идиличној башти у Врчину у пензионерским данима претворен, због професије којом се супруг бави, у крвничку борбу за доказивањем да није крива зато што јој је кућа изгорела и остала жива.

Спасивши супруга из пожара, један је од сведок шта се десило те ноћи – да јој муж није био пуцач, већ жртва.

„Закон адвокатима Симоновића дозвољава да се бране свим средствима - да нас нападају, да изгледамо као криминалци. То је ван памети. Циљ ми је, док смо живи, да правда прогледа. Ништа више. Надам се да ће до тога доћи. Да није било узалуд ово писање“, закључује новинар, који ће на суду у октобру наставити своју борбу.

* УНС се захваљује Марку Рисовићу на уступљеној фотографији.

То је, како се чини, општеприхваћена "логика" када је у питању статус и слобода штампе у широким транзиционим коридорима и тунелима. Након свечаног опроштаја од журналистичког једноумља, наравно. Ништа није како је било, бележе се бољитци, жилави су опозициони медији, што не значи да "они други" спавају. Зашто би, иначе, ти силни европски преговарачи свуда, ама баш свуда, инсистирали на већој слободу штампе?

Овде, у Прагу, одакле тим невидљивим електронским путем крећу ови редови - иста мета, исто одстојање. Партија која је до 1989. године "палила и жарила" скоро се не препознаје на отвореном тржишту медија. Остало је само њено мегдашње "Руде право" које је данас само "Право" са завидним тиражом од око 300 хиљада примерака.

Смењени су власници, штампају се нове новине, а свима је до гуше дошла поплава телевизија - што националних, што локалних, што и међународних. Од прошлог месеца, на пример, Си-ен-ен  на Првој чешкој телевизији (а свуда има нека прва) емитује програм на чешком језику. Увек се почиње вестима.

Но, то је само једна, скоро тачкица, на мапи распрострањених медија у овој земљи.

Критичке опаски струке и јавности (корона отишла, оставила бар у терминологији употребу "струке") увек су упрте у оно што уопште, а то се добро распознаје у медијима, чине нови власници. Неки су, што оно кажу, "транспарентни" а други се крију по чешким шумама и горама као у сезони лова на лисице.

Андреју Бабишу, који крајем године пуни три године у заиста врућој премијерској фотељи, стално се упућују критичке стрелице што је његов "Агроферт" на нерегуларан начин узео кредит из бриселских фондова, али му се не оспорава да је чешка економија у самом европском врху.

Тај Бабиш је, међутим, као тадашњи милијардер и власник "Агроферта" 2013. године купио издавачку кућу Марфа. Наравно, то вам име ништа не значи док се не каже да баш та Марфа јесте издавач најутицијнијих и најстаријих прашких новина - "Младе фронте ДНЕС" и Лидове новине. И ту прича добија други ток.

Они који памте не баш много дуже, присетили су се ових дана, да је 2013. године из "Младе фронте ДНЕС" отишао главни уредник, те да је годину дана касније и Сабина Слонкова замењена, да би дошао Јарослав Плесл који траје до данас. Из Лидових новина је отишао Далибор Блашинка, а дошао Иштван Леско. Сама Марфа је медијски гигант, који, осим Младу Фронту Днес и Лидове новини, штампа и читав спектар других часописа са укупним тиражом од око 4,5 милиона.

Не искључује се Бабишев утицај и на Чешку телевизију и радио. Колико год  је заиста наивно поверовати да неко купује медије да не би имао баш никакав утицај у њиховом раду, било би, чини ми се, нечасно рећи да Бабишове новине врију од навијачке страсти, па и злоупотребе у корист власника.

Неупућени чак не би приметили оне "нијансе" поменутих на почетку текста. Навијачке страсти нема ни у опозиционим медијима, мада они, наравно, нису нежни према властима. А и зашто би? Зар то није природни ред ствари? Баш варка (не оптичка) било би веровати да средњеевропљани живе поред дивних река коз које тече само мед и млеко. Ух, колико се овде прича о свакојаким загађењима, па и медијским. То се, дабоме, не ради нежно, али не и простачки, са измишљотинама и којекаквим бљувотина.

Премијер Бaбиш и сопственик највеће куће штампаних медија, на пример, своје интервјуе најчешће даје листу левице "Право" (бивше "Руде Право"), а председник Земан је скоро екслузивни гост телевизије Барандоф, а не чешке "државне" телевизије.

Обашка, не примећује се да се неки медиј хвали помоћу из иностранства која би гурнула напредак демократије. Штавише, више је оних који то сматрају нездравим и некорисним, попут менице без покрића. Медији, исправљени пред новим електронским изазовима, чувају се непријатних изненађења сваке врсте.

Без плана Б, како примећује коментатор прашког "Форума" Јан Јандоурек, се не може. Не треба се заваравати, него имати у обзир интересе и конкуренцију: ауторитети, самопроглашени конзервативци, кремљолози, пекиншке слуге, псеудо-власници и разни други отпадници могу само привремено остварити своје циљеве, до неке следеће пролазне нормалности.

Од самог почетка није се нашао формалан начин да се сваки политичар (па и не само политичар, јер на списку власника медија су и неки други милијардери којих нема међу политичарима онемогући да власништво искористе за нешто друго, далеко од медијског бизниса.

Сви власници чешких медија, поготову они који имају "блиске контакте" са политиком, дају часну реч да је утицај на медије далеко од њихових интереса, те да шефовима њихових медија увек кажу "пишите шта хоћете", што целој причи даје Потемкинов премаз.

Са мало, у ретким случајевима и мало мање потемкинизма, чешко медијско тржиште држи се пре свега конкуренције, а биће да је то један од главних разлога што је сачувана структура и профил озбиљних новина свих битнијих политичких оријентација, да има само два таблоида који нису ни корак до могућности да "прегазе" озбиљну штампу. И, злу не требало, увек имају већ поменути план Б.

* Аутор је песник, бивши директор Танјуга и оснивач македонске телевизије Телма

С великим жаљењем подносим оставку на дужност у „Њујорк тајмсу“.

Пре три године сам пуна захвалности и оптимизма почела да радим у овом листу. Када су ме ангажовали, циљ је био да се окупе и они гласови који се иначе не би појавили на страницама „Њујорк тајмса“: писци почетници, људи центристичке идеолошке оријентације, конзервативци и остали којима „Њујорк тајмс“ иначе није природна средина. Разлог за тај напор био је сасвим јасан: лист није успео да предвиди резултат новембарских избора 2016. године, што је значило да нема потпуно јасну представу о Америци, не разуме је сасвим. Извршни уредник Дин Бакет и други су то мање-више признали у разним приликама. Зато је у рубрици Мишљења приоритет дат исправљању тог суштински важног недостатка.

Била ми је велика част да будем део тих напора које је предводио Џејмс Бенет. Поносна сам на текстове које сам написала и објавила и туђе текстове које сам приређивала као уредник. Међу онима којима сам помогла да се појаве на нашим страницама били су венецуелански дисидент Вујили Артеага, иранска шаховска шампионка Дорса Дерахшан и хонгконшки демохришћанин Дерек Лам. Ту су такође били Ајан Хирши Али, Масих Алинеџад, Заина Арафат, Елна Бејкер, Рејчел Денхоландер, Мати Фридман, Ник Гилеспи, Хедер Хеинг, Рандал Кенеди, Џулиус Креин, Моника Луински, Глен Лори, Џеси Сингал, Али Суфан, Клои Валдари, Томас Четертон Вилијамс, Весли Јанг и многи други.

Међутим, поуке које је требало да извучемо из председничких избора - поуке о томе колико је важно разумети друге Американце, колико је важно супротставити се трибализму и придати централни значај слободној размени идеја у демократском друштву - те поуке нисмо научили. Уместо тога, у штампи се појавио нови консензус који је био можда нарочито изражен управо у „Њујорк тајмсу“: истина није процес колективног откривања, већ догма која је већ позната малом броју просвећених чији је посао да о тој догми обавесте све остале. Твитер, додуше, није у заглављу „Њујорк тајмса“. Међутим, Твитер је постао његов главни уредник, онај који има последњу реч. А како су етика и обичаји те платформе полако постајали етика и обичаји „Њујорк тајмса“, тако се и сам лист све више претварао у неку врсту простора за различите перформансе. Приче се бирају и износе на начин који ће задовољити најужи сегмент публике, а не начин који ће омогућити радозналој јавности да чита о свету и сама доноси сопствене закључке. Одувек сам сматрала да је новинарима стављено у задатак да напишу онај први, оквирни нацрт текста, нешто што бисмо могли назвати „прва рука“ историје. Сада је, међутим, и сама историја постала још једна ефемерна ствар која се обликује тако да се прилагоди потребама унапред утврђеног наратива.

Зато што нисам презала да се упустим у оно што је Орвел назвао „Зломисао“ изложила сам се непрестаним силеџијским нападима колега који се не слажу с мојим ставовима. Прогласили су ме нацистом и расистом; временом сам огуглала на коментаре у стилу: „Ено, она опет пише о Јеврејима“. Малтретирани су и они за које се сматрало да су у пријатељским односима са мном. Мој рад и мој карактер отворено су ниподаштавани на комуникацијским каналима на платформи Слацк које врло помно проучавају најважнији уредници листа. Ту су неке од колега инсистирале на томе да треба да будем избачена из „Њујорк тајмса“ да би те новине постале истински „инклузивне“, док су остали уз моје име постављали имоџије са сликом секире. Неки други људи запослени у „Њујорк тајмсу“ јавно ме на Твитеру клевећу као лажова и задрту особу, уопште не страхујући да ће им због тога што ме прогањају неко ко је за то надлежан на одговарајући начин узвратити. Нико им није узвратио.

Постоје називи, јасне квалификације за то чему сам изложена: незаконита дискриминација, непријатељско радно окружење, приморавање на раскид радног односа. Нисам правни експерт. Ипак, знам да је све ово лоше.

Не разумем зашто сте дозволили овакву врсту понашања у компанији „Њујорк тајмс“ пред очима свих запослених и пред целом јавношћу. И свакако не могу да разумем како сте ви и други челници „Њујорк тајмса“ мирно стајали и све то посматрали а приватно ме тапшали по рамену и хвалили ме због моје храбрости. Није ваљда да је човеку потребна храброст да би се као поборник центристичке идеологије појавио на послу у једним америчким новинама?

Један део мене би волео да је ово моје искуство јединствено. Међутим, истина је да је интелектуална радозналост - да и не говоримо о спремности на прихватање ризика - сада нешто што се у „Њујорк тајмсу“ доживљава као мана. Зашто бисте као уредник радили на нечему што је изазовно за наше читаоце или написали нешто храбро да бисте се потом изложили заглупљујућем процесу да то што сте приредили или написали сведете на идеолошки подобан (кошер) текст, када можете себи обезбедити сигурност посла (и безбројне кликове подршке) тако што ћете објавити четирихиљадити текст у рубрици Мишљења и коментари у коме ћете тврдити да Доналд Трамп представља јединствену опасност за нашу земљу и за цео свет? Тако је аутоцензура постала норма.

Оно мало правила што је још остало у „Њујорк тајмсу“ примењује се крајње селективно. Ако човек исповеда идеологију која је у складу са новом догмом, онда и тај човек и његов рад бивају остављени на миру, нико их не надзире. Сви остали живе у страху од дигиталне буке и беса. Дозвољено је изливати отров у онлајн простору докле год је тај отров усмерен ка правим метама.

Коментари који би лако били објављени још пре две године сада доводе и писца и уредника у велике недаће, чак се може догодити да због њих и посао изгуби. Ако се за неки коментар или чланак закључи да ће вероватно изазвати бујицу интерних реаговања или реаговања на друштвеним медијима, онда уредник или писац избегавају да то објаве. Ако уредница осећа да има довољно снаге да сугерише објављивање, брзо ће је преусмерити на безбедније тло. А ако и успе да објави нешто што не представља експлицитну промоцију прогресивних циљева, и тада ће сваки редак бити пажљиво проверен, умивен, о њему ће се преговарати и све ће се некако упаковати и обезбојити.

„Њујорк тајмсу“ су била потребна два дана и два радна места да каже како није требало објавити текст Тома Котона зато што „не задовољава наше стандарде“. Лист тако све више прелази у неку удаљену галаксију, где доминирају питања која су истински удаљена из животне сфере већине становника.

Међутим, ја сам уверена да већина запослених у „Тајмсу“ не верује истински у такве ставове, само су застрашени и приморани да се тако понашају. Зашто? Можда зато што верују да је крајњи циљ ипак исправан. Можда зато што верују да ће уживати заштиту све дотле докле буду климали главом. Можда зато што у нашој земљи постоје милиони незапослених а они имају срећу да су уопште добили посао у економској грани у којој се ради на уговор.

А можда и зато што знају да се данас не исплати устати и борити се за начела - то вам само црта мету на леђима. Зато не користе платформу Slack, када ми се обраћају, него ми шаљу приватне поруке о томе да је завладао „нови макартизам“ у овом угледном листу.

Све то слути на зло, нарочито за независно оријентисане младе писце и уреднике који обраћају пажњу на то шта треба да раде да би напредовали у каријери. Правило број један: ако говорите оно што мислите себи ћете наудити. Правило број два: никада немојте ризиковати да наручите текст који је у супротности са владајућим наративом. Правило број три: никада немојте веровати уреднику или издавачу који вас подстиче да идете уз длаку. На крају ће се тај издавач приклонити маси, уредник ће бити отпуштен или ће добити неки други посао, а ви ћете остати на цедилу.

Ипак, постоји једна утешна ствар за  те младе писце и уреднике: у време када „Њујорк тајмс“ и остале некада велике новинарске институције издају своје стандарде и губе из вида сопствена начела, Американци су и даље гладни за вестима које су тачне, за мишљењима која одражавају живот и за дебатом која је искрена. О томе слушам сваког дана. „Независна штампа није ни либерални ни прогресивни ни демократски идеал. Независна штампа је амерички идеал“ - тако сте ви говорили пре неколико година. Тешко да бих сама то могла боље да кажем. Америка је велика земља која заслужује велике новине.

Ништа од тога не значи да неки од најдаровитијих новинара на свету не раде и даље у „Њујорк тајмсу“. Раде, и управо због тога ово нелиберално окружење делује толико болно. Ја ћу и даље помно читати њихове текстове. Али не могу више да обављам посао због кога сте ме довели овамо - посао који је некадашњи власник „Њујорк тајмса“ Адолф Окс описао у својој чувеној изјави из 1896. године: „Нека колумне ’Њујорк тајмса’ буду форум за разматрање свих питања од јавног значаја и нека се у том циљу у њима води интелигентна расправа између различитих нијанси мишљења“.

Оксова идеја је једна од најбољих за које знам у новинарству. Али, идеје не могу саме да победе. Потребан им је глас који ће их изрећи. Потребно им је ухо које ће их чути. Што је најважније, потребна им је подршка људи који су спремни да живе у складу са њима.

Бари Вајс

Тим чином, врх државе је заправо пуцао у новинарску професију, а Славко Ћурувија је био симбол слободног новинарства. На уцене и притиске није пристајао. Чак није потпао ни под утицај оних сила које су финансирале опозиционе медије. Не само медије, већ све оне који су били против Слободана Милошевића. Иако се сукобио са тадашњим председником, Славко је пре свега био новинар. То га је, између осталог, разликовало од многих политичких активиста скривених испод новинарског огртача. Он је само желео да прави новине које нико неће цензурисати. Управо због тога је био "опасан" по режим.

Пошто ни на који начин није могла да га дискредитује, власт је срамно искористила бомбардовање СР Југославије као погодан тренутак за то да Славка прогласи непријатељем који је славодобитно "дочекао бомбе". Тако је створена атмосфера у којој је један новинар постао легитимна мета.

Две деценије касније, суочавамо се са могућношћу да Апелациони суд поништи првостепену пресуду којом је врх Државне безбедности осуђен на 100 година затвора због убиства Славка Ћурувије. То је недопустиво, као што је и недопустиво да сећање на таквог човека избледи. Управо на његовом примеру, студенти новинарства би требало да се уче како изгледа новинар који се непоколебљиво бори за своју професију. Ипак, дешава се супротна ствар: његово убиство је постало део дневнополитичих сукоба у којима је најважније оправдати своју страну и извући што више политичких поена.

Не смемо дозволити да они победе. Ретко ко поред новинара схвата значај слободног новинарства и зато се не можемо уздати у друге да воде наше битке. Ми морамо ићи путем којим је Славко храбро корачао. На том путу, новинари морају бити уједињени.

Можда су убили једног од најбољих, можда су медијску заједницу бацили на колена и прегазили је, али новинарско срце још увек куца. Не предаје се.