Погледи

04. 05. 2023.

Аутор: Радмила Станковић Извор: УНС

Обраћање Радмиле Станковић, новинарке НИН-а, студентима новинарства: Срамота је служити било којој власти

Шта је данас таблоидно новинарство и да ли је будућност управо у томе? Моја позиција са које говорим о таблоидном новинарству је позиција новинара који је формиран у писаном новинарству, са искуством радио и телевизијског новинара. Моја одбрана писаног новинарства је данас све сумњивија, јер се оно из дана у дан потискује пред навалом дневног узвикивања – брутално, никад виђено, феноменално, фантастично, супер, ужас...

У новинарству се треба клонити великих речи и помпезних закључака, јер прибегавати томе је исто као и кад гледате глумца који вас убеђује да уме да глуми. Ви видите да он глуми, и самим тим није добар глумац. Добра глума се не види. Она се осећа, глумцу се верује.

Бата Живојиновић је пред крај живота изговорио један кратак есеј о сузи глумца. Говорио је да глумац треба гледаоцу да произведе стање у коме се налази пре него му око засузи. И да ту стане. Да та суза остане у углу ока.

Ронзање на филму нема никаквог уметничког ефекта, јер то по правилу значи да су глумцу сасуте велике количине капи за плакање и он је сав обливен као да је поливен водом.

Исто вам је са употребом речи у новинарству. Опишите догађај, особу, разговарајте са особом, напишите текст, урадите све да ја као читалац, гледалац, слушалац, закључим како је то величанствено, глупо, феноменално, брутално, ужасно...

Употреба епитета на начин како је данас користе новинари таблoидног формата, делује јефтино и банално.

Новинарство је информација, новинарство подразумева коришћење језика у његовом најбољем и најпунијем смислу.

Нажалост, данас новинар не зна каква је разлика између предњег и првог, задњег и последњег. И кад кажу, или напишу, задњи филм тог и тог редитеља, питам се знају ли да то подразумева како је дотични редитељ имао и предњи филм?

Лектори су данас у медијима велики луксуз и нема ко младом новинару да објасни употребу глагола бити, па махом говоре и пишу ми би уместо ми бисмо, што је граматичка основа матерњег језика.

Рећи ћете да су то ситнице, финесе, да се језик мења, што је све тачно. Али, славни сликари, рецимо кубисти, најпре су знали тајне сликарског заната, савршено су знали шта је портрет, да би попут Пикаса произвели револуционарне промене у модерној уметности.

Да бисте се играли са језиком, морате га најпре добро знати. А када га добро знате, када сте га потпомогли не само граматиком већ и добром литературом, нећете га уништавати разним измима који по правилу смишљају необразовани људи.

Јуче сам прочитала на порталу Новости потресан текст ’Дубравкина болест и смрт’.

Реч је о недавно преминулој књижевници Дубравки Угрешић (њену антологијску студију ’Култура лажи’ вам топло препоручујем).

Књижевник Синан Гуџевић заправо цитира причу Дубравкиног брата који описује како је изгледала смрт књижевнице која је одабрала када ће и како да напусти свет – еутаназија је била њен избор одређеног дана у одређено време, у присуству чланова породице и пријатеља.

Ко год ово прочита, биће му, наравно, жао колико се ова сјајна књижевница борила са тешком болешћу, али ће добити једну драгоцену лекцију о животу и смрти. Без икаквих епитета, који код таблоидних новинара следе у оваквом случају.

И кад то прочитате, са којом год се темом смрти сусрели у новинарској каријери, застаћете и размислити пре него ишта напишете.

 

Највећи део моје каријере протекао је у бављењу темама из области културе. Мада, пуних десет година сам као београдски дописник загребачког дневног листа ’Вјесник’ (одавно више не излази) пратила оно што се зове унутрашња политика. Познавала сам водеће политичаре осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Радила интервјуе са њима. Упознала многе који су се појавили двехиљадитих, али професионално ме нису привлачили.

Можда зато што су то углавном били људи из времена чврстог једнопартијског система, или касније, следбеници политике Слободана Милошевића.

Никада их нисам превише озбиљно узимала, нисам веровала у њихову идеологију и принципе, видела сам да је у основи њихове идеологије искључиво борба за власт. Наравно, свака власт уме да буде опасна ако као новинар желите да јој се супротставите. Мислим на супротстављање и излажење у јавност са подацима који сведоче да власт злоупотребљава своју моћ, што је увек на штету грађана, којима она по закону треба да служи.

Испричаћу вам једну истиниту анегдоту да бих вам илустровала како власт може да буде погубна, али и бедна. Године 1987. извештавала сам са Осме седнице Савеза комуниста Србије, која вама ништа не говори осим чињенице да је после ње Слободан Милошевић дошао на власт у Србији, која ће потрајати више од десет година. И завршити хапшењем и испоручењем у Хаг.

На једној од тих седница у оквиру Осме седнице, смењивали су председника Градског комитета Савеза комуниста Београда Драгишу Буцу Павловића. Непотребно је цитирати шта се све лоше изговорило на његов рачун, као после сваког одласка са власти сваког српског функционера. Али, мене је до суза насмејао извесни Радош Смиљковић, надирући кадар Слободана Милошевића, а потом и његове супруге Мире Марковић, који ће политичку каријеру завршити као амбасадор у Бугарској.

У једном тренутку, тај професор Београдског универзитета је, желећи да паметно поентира, позвао писца у помоћ и рекао: ’Како то лепо рече енглеска књижевница Сомерсет Мом...’

Гласно сам се насмејала, пришао је да ме опомене тадашње прво перо ’Политике експрес’ Драгољуб Милановић (потом ће постати директор РТС,  а после бомбардовања зграде Телевизије биће осуђен и провести у затвору 10 година). Објаснила сам му да ми је смешно како професор универзитета не зна да је Сомерсет Мом мушко, а не женско, на шта је он узвратио: ’Какве то везе има?’

Будућа Милановићева каријера и политика коју је водио Слободан Милошевић са својим политичким и медијским сарадницима, показала је да је заиста било све једно ког је пола био Сомерсет Мом.

Овакви и слични, далеко озбиљнији и бесрамнији примери понашања људи на власти који су новинаре коштали каријере, али и живота, потврђују и то колико је срамота служити било којој власти.

Како ја да верујем човеку који цитира Сомерсета Мома, а није га читао? Значи, саветник му је то написао, а ни он није знао да је енглески писац био мушког пола.

Служење власти, говорим само о новинарима, подразумева посебну врсту беспоговорног обожавања сваког вође – од локалног до оног који води државу. То значи не обављати свој основни задатак – информисати људе о ономе што се догађа у земљи. Власт жели свету да прикаже најлепшу слику о себи, њима подобни новинари је пласирају, а народ се информише из медија и по правилу им верује. Тако власти подобни новинари лажу народ, а за то по правилу  не одговарају.

Новинар не сме да буде ни против власти, само зато што он има друге фаворите који су остали у опозицији.

Тврдим да је најтеже бити објективан новинар. И када видите таквог на телевизији, када читате његов текст, знајте да иза тога стоји огромно знање, труд и разумевање функционисања система власти.

Власт је вечита тема у свим временима, окосница готово свих дела драмског писца Вилијема Шекспирa. Да бисте могли да пишете о њеним добрим и лошим потезима, морате добро знати све законске акте, од Устава једне земље до прописа који важе у једној установи.

Колико год се определили да будете новинар који ће се претежно бавити културом или спортом, морате знати како функционише власт. Ако то не знате, ударате на прву лопту и правите ружне фаулове. Испадате глупи.

Недавно је моја колегиница у једним дневним новинама прозвала по лошем једног редитеља који је добио националну пензију, јер по њеном мишљењу он то не заслужује.

Има она право на то, није у томе проблем. У случају овог редитеља, она није добро прочитала извештај владе о додели националних пензија, у коме се јасно види да је он добио ово признање као припадник националне мањине у Србији. А као такав, не пореди се са осталима у конкуренцији. Јер, по закону о овом националном месечном додатку, у сваком извлачењу се две пензије додељују и припадницима националних мањина.

Имам обичај да кажем како је добар новинар добар о чему год да пише. А то значи да мора много тога да зна. Неразумљива ми је давна пракса у дневним новинама да питам нешто колегиницу из области филма, а она каже да не зна јер она прати само позориште.

Имала сам колегу, и пријатеља, зове се Милан Влајчић и преминуо је пре годину дана, који је цео радни век провео у „Политици“. А после одласка у пензију је до смрти писао као колумниста, најпре у „Блицу“ а потом на порталу Нова рс. Писао је превасходно о филму и књижевности, али и о музици. Једнако квалификовано и квалитетно. Будући да је волео и гледао фудбал, кошарку и тенис, уверена сам да је тачно и привлачно могао и томе да пише.

Ја вама говорим о новинарима које сам ценила, као што су били Милан Влајчић, Мирослав Радојчић, Драган Марковић.

Драган Марковић је био један од најбољих и најхрабријих главних уредника НИН-а, вама вероватно познат као аутор сценарија серије Отписани. Мирослав Радојчић је био дописник „Политике“ из Америке и Велике Британије у годинама када није било директних телевизијских преноса тениских турнира, па је читаоцима описивао траву на Вимблдону, ко је са киме био, атмосферу, гардеробу...

Био је прозор у свет.

Замислите колико има смисла данас бити дописник из Лондона и писати о мечу финалиста Вимблдона када сте то све већ видели претходног дана?

Наравно, има смисла и пише се, али то је сада сасвим  друга новинарска перцепција.

И на крају, или на почетку, важно је, питање поверења. Како новинар стиче поверење код људи са којима сарађује, о којима треба да пише... Из мог искуства, треба бити поштен према саговорнику, уколико је и он фер према вама. Стицање поверења је дугорочан посао који се исплати. Можете једанпут, двапут одиграти на карту ексклузивности тако што ћете изневерити свој извор информисања, али та сте врата тиме затворили. У овом послу, као и у сваком другом, важно је трајати.

 

_____________________________________________________________________________

Обраћање Радмиле Станковић, новинарке НИН-а, студентима новинарства Филозофског факултета у Нишу на Светски дан слободе медија, 3. маја 2023. године.

УНС и Филозофски факултет у Нишу организовали су предавање колегинице Станковић на тему “Како бити новинар/ка од поверења и како избећи замке таблоидне стварности"