Погледи
09. 04. 2023.
Поводом текста „Погибија Милана Жегарца: Чији је снајпер у Вуковару на месту убио новинара `Вечерњих новости`?“
Лажна мистерија једне часне смрти
Уместо да доведе до истине, вишегодишње истраживање смрти Милана Жегарца - Жегија, новинара „Вечерњих новости“ који је, у јеку борби за ослобођење Вуковара, погинуо 7. октобра 1991. године на Трпињској цести, направило је конфузију око тог трагичног догађаја.
Најновији прилог томе је текст, објављен 31. марта на сајту Удружења новинара Србије (УНС).
Зато ћу, водећи се реченицом Бране Црнчевића „да може да се догоди да ме сећање вара, али не може и да ја варам сећање“, у редовима који следе, направити хронологију догађаја чији сам био актер, а који су везани за ту смрт. И демантовати неке од тврдњи које су потпуно нетачне и тиме исправити грешку коју сам направио пре десетину година када сам – верујући да Жегарчеве сени треба оставити на миру – одбио молбу колегинице Јелене Спасић да за УНС о тој смрти говорим. Кренимо редом.
Жегарац и ја смо из источне Славоније, Барање и западног Срема од раног пролећа 1991. извештавали као дописници београдских „Вечерњих новости“ и новосадског „Дневника“ из Сомбора. На терен смо, углавном, ишли заједно, а да би се на прави начин осветлила његова смрт није довољно говорити само у дану у ком се она догодила. Веома је важно знати и шта се збивало дан раније, о чему нико од саговорника УНС није говорио нити је, реално, могао да говори.
Елем, у рано поподне 6. октобра Жеги и ја смо са колегиницом из локалног радија Славицом Јовић седели у ратном прес центру у Борову Селу. Недуго по нашем доласку, у центар је бануо веома млад човек, кратко подшишане светле косе, у беспрекорној ратној униформи тадашње ЈНА и са три капетанске звездице на еполетама. Прилично помпезно се представио као капетан Коле, па нам је одмах било јасно да је реч о бледој копији у то време веома популарног капетана Драгана (Васиљковића).
И ту долазимо до прве тачке лажне мистерије смрти Милана Жегарца. Тај капетан Коле се, наиме у текстовима који се њоме баве, укључујући и онај који је повод за ове редове, сасвим погрешно поистовећује са високим функционером српске Службе државне бесзбедности (СДБ) и једним од оснивача „црвених беретки“ Радославом Костићем. Сасвим погрешно, јер смо управо Жегарац и ја, отприлике месец и по раније, у штабу одбране барањског села Јагодњак, упознали правог Радослава Костића. Био је то човек бар 15 година старији и најмање десет сантиметара виши од фалш верзије капетана Драгана са Трпињске цесте, па их једноставно није било могуће помешати.
Па зашто се онда прави Радослав Костић, потпуно неосновано, ставља у контекст Жегарчеве часне и храбре смрти? Па, зато што се тако – свесно или несвесно - инсинуира да са том смрћу неке везе имају и СДБ и „црвене беретке“ па то и њу саму, наравно, одмах чини сумњивом. И, успут, додаје нова црна нијанса ионако тамној слици одавно створеној и о једнима и о другима у нашој јавности.
Искрено се надам се да ће после овога на то дефинитивно бити стављена тачка, а сада се вратимо на поменути 6. октобар. Иако га, као што рекох, нисмо схватили сасвим озбиљно, прихватили смо позив капетана Колета који нам, ни тада ни касније, није саопштио своје право име, да с њим одемо на прву борбену линију на Трпињској цести, где је предводио групу припадника Територијалне одбране и добровољаца. Једноставно, дан је био потпуно миран, а наше бележнице празне.
Тамо смо затекли тридесетак младих људи, од којих су неки данас моји суграђани у Новом Саду и живо се сећају и 6. и 7. октобра 1991. године. Током разговора, неки од њих су нам рекли да знају тајни пут којим може да се зађе иза хрватских првих линија, да се одатле виде и могу безбедно сликати „зенге“ и направити ексклузивна репортажа. И понудили нам да сутра тамо одемо заједно са њима. Прихватили смо, наравно.
Стицајем околности, отишао је само Жеги. На терен смо, наиме, обично ишли тек пошто бисмо на ХРТ-у одгледали јутарњу конференцију за новинаре тадашњег градоначелника Осијека Златка Крамарића. Мада често нетачно, оно што је он говорио нам је понекад било добар путоказ. А тог 7. октобра Крамарић је изјавио да су, претходне ноћи, у барањском селу Копачеву „четници масакрирали 18 недужних хрватских цивила“. То се, иначе, касније показало као лаж, али је било повод да, после кратког телефонског договора, ја кренем у Копачево, а Жегарац, по јучерашњем плану, на Трпињску цесту.
Све што се на њој збивало – уверили су ме у то разговори са нашим борцима који су тамо били на положају, а које сам већ поменуо – догодило се баш онако како је претходног дана договорено. Неустрашиви Жеги је са Мирославом Јокићем, потпуно свестан ризика који преузима, кренуо да уради нешто што ни једном новинару, ни до тада ни касније, није пошло за руком: да направи ексклузивну репортажу са непријатељске територије, иза леђа до зуба наоружаних људи који су ту територију бранили.
То је, бар за мене, у његовој смрти једино важно и то је оно што ту смрт – и људски и професионално - чини узвишеном.
И сад долазимо до друге тачке наводне мистерије, односно до дилеме одакле су дошли за Жегарца и Јокића кобни меци? На основу сведочења бораца са Трпињске цесте, али не само њих, дубоко верујем да су испаљени са хрватских положаја. Остављам, међутим, могућност и да је, грешком, пуцао неко са српске стране. Јер, рат није оно што гледамо у холивудским филмовима где је све јасно и предвидиво, где јунаци без напора чине немогуће и где, на крају, правда обавезно побеђује.
Не, рат је један страшни метеж, један крвави хаос у којем се ланци командовања лако кидају, једна конфузија у којој – нарочито ако је грађански какав је био онај чији део су биле и борбе за Вуковар – субординација очас пуца и одметнути појединци раде шта хоће. У тако суровој реалности, грешке су не само могуће, него и веома честе. Зато смо сви ми који смо у њега свакодневно одлазили, знали да главу носимо на ратни пазар и да без ње – хицима и са једне и са друге стране - можемо да останемо.
Ко и сам на то није био спреман, нема право да нам суди, али важније од свега тога јесу питања:
А шта се то, суштински, мења и ако је Жегарац заиста погинуо грешком са наше стране?
Да то можда не умањује узвишеност његове спремности да за своју и нашу професију – и истину – да све, па и живот?
Да ли то треба да уздрма оправдан понос његове породице што га је имала баш таквог какав је био?
Или да обрише бар део српске крви са до рамена крвавих руку вуковарских џелата које је предводио злогласни Томислав Мерчеп?
И, најзад, да ли би, да је реч о обрнутом случају, друга страна икада, макар и шапатом, изговорила сумњу да су Срби виновници злочина?
Одговор на сва та питања је, разуме се, негативан и зато честитог и храброг Милана Жегарца заиста коначно треба оставити да мирно почива.
Заслужио је!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.