Погледи
10. 08. 2021.
Новинарство на Косову и Метохији: Једни притискају, други трпе
„Госпођа није издржала притисак нашег медија“, похвали се у свом прилогу новинарка локалне телевизије Сири (Syri) из Ђаковице, извештавајући о јединој српској повратници Драгици Гашић. Осим што је сигурна да су новинари Богом дани да врше притисак на саговорнике, посебно ако су Срби, узимајући изјаву од госпође, новинарка јој не персира, дрско је прекида, мислећи да тако треба. Не знам да ли је неко држао часове младој колегиници, ако не новинарства, оно барем часове лепог понашања, али ако јесте, није била добар ђак. Није, јер да јесте, знала би да не сме никога, па макар то био и Србин у Ђаковици, да третира као грађанина другог реда.
Али, ту није крај умешности поменуте новинарке. Стицајем околности, и сама сам, заједно са још троје колега, имала прилику да је сретнем и да „будем почаствована“ да се појавим у њеном прилогу. Ништа необично, да смо колеге, новинари и сниматељи редакција на српском језику, знали да нас снима екипа поменуте телевизије. Разговарали смо са њима, као што иначе раде све колеге на терену за било коју редакцију да раде, размењивали информације, али се, ни криви ни дужни, а још мање обавештени, нађосмо у прилогу као непријатељи већинске заједнице на Косову и Метохији. Наравно да то нисмо, али смо Срби, па је ваљда нормално да у Ђаковици будемо непријатељи. За то што нас је неко снимао без нашег знања, пожалили смо се, али реакције Независне комисије за медије на КиМ није било. Нису хтели или нису смели да подрже кодекс који је обавеза свих који се баве новинарским послом. Међународне организације су нас подржале, али у приватним телефонским разговорима. Јавне осуде непрофесионалног односа екипе ТВ Сири према колегама који извештавају на српском језику није било, а неће је ни бити, чини се.
Догађај у Ђаковици је, нажалост, само део проблема са којима се срећу колегинице и колеге, новинари редакција на српском које раде на Косову и Метохији. У сваком граду, где Срба скоро да и нема или су на нивоу статистичке грешке, није лоше да два пута погледају око себе, пре него што се јаве својој редакцији уживо или нешто снимају. Што је сигурно, сигурно је.
А ако желе да пропрате све догађаје које организују косовске институције, често нема превода на српски, који је иначе службени језик. И то није изненађење, али када се деси да на конференцији за медије Мирослава Лајчака и Метјуа Палмера, нема довољно опреме за превођење, а од представника Канцеларије Европске уније на Косову чујете оправдање да нису очекивали „толико српских новинара“ и останете без текста. Колегинице и колеге се онда довијају како знају и умеју да направе тачан извештај и углавном успевају да пренесу информацију, тачно и на време, ако се не нађе неки уредник или директор и нареди да се то не може пустити, из овог или оног разлога, најчешће политичких. Али, то је већ проблем већине медија, и у централној Србији, као што су и ниске плате. Оно што одваја медије који раде на КиМ, када је финансирање у питању, јесте да за њих не вреди обавеза пројектног финансирања локалних самоуправа, иако имају по две општине, и у српском и косовском систему.
То је можда нека виша политика, као што је и финансирање медија са седиштем на КиМ од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. На списку добитника грантова, буде и медија који се заиста баве својим послом и заслужују сваки динар који им је додељен, али има често и организација које нису медији и које се медијским послом баве само у оквиру пројекта који добију, ако се то може назвати новинарством. Да ли има неко ко води евиденцију медија на Косову и Метохији, не знам, али сви ми који ту радимо и ове године смо били изненађени што за део добитника владиних грантова никада нисмо чули.
И поред свих тешкоћа, срећа је што се млади људи који живе на Косову и Метохији, ипак опредељују за рад у медијима, па младих медијских радника има, кале се и уче. А ми старији чинимо све да их изведемо на прави пут, да схвате да њихов посао није да било кога „притискају“, тајно снимају или се лажно представљају, и да рад у медијима није рад од пројекта до пројекта, већ свакодневно извештавање о свему што се догађа, добро или лоше, као и едукација публике.
Новинарка из Грачанице, члан Управе УНС-а и дописница Јуроњуз Србија (Euronews Србија)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.