Погледи

04. 08. 2021.

Аутор: Бранко М. Жујовић Извор: УНС

Формула опстанка медија сведена је на максиму: преносим званична саопштења и ћутим с политичким предумишљајем, дакле постојим

Пре нешто више од две године, извор из Градске куће, који ме с времена на време снабдева информацијама и који притом никада није омануо, доставио ми је електронску преписку градских функционера, дакако страначког педигреа, у вези са изградњом канализације у насељу Палић.

Укратко, функционери су од службеника на нижим позицијама тражили да у поменути пројекат, тихо и преко ноћи, унесу могућност уградње знатно скупљих, а притом, показало се одмах потом, технички потпуно неприхватљивих цеви које ни приближно не одговарају палићком тлу и врло брзо би морале да буду замењене. Било им је касно да потраже свог Сашу Белопољанског, па су у журби несмотрено отворили карте.

Искакање из буџетског колосека 

Прича је била бомбона са набојем медијске бомбе!

Изградња палићке канализације је међународни пројекат чију окосницу чини аранжман са Немачком развојном банком. Град се несхватљивим кашњењем у остварењу тог пројекта већ био поштено избламирао, а шибицарска измена услова у вишемилионском пројекту потпуно би га компромитовала и осрaмотила. Суботичани би, притом, били изложени додатним и не баш занемарљивим трошковима.

Пошто је Градска кућа по обичају ћутала, као што чини увек када су по среди заиста озбиљне теме, контактирао сам предузеће које је било одговорни пројектант. Информације из преписке биле су истините. Шта више, одговорном пројектанту је већ било сугерисано да одобри поменуту измену пројекта.

Након неколико додатних провера и прикупљених изјaва, објавио сам целу причу, а одговорни пројектант је одбио да потпише измену пројекта која је са стручног аспекта била потпуно неприхватљива.

Читаност локалног сајта на којем сам објавио причу просто је експлодирала. Професионалном инерцијом очекивао сам да ће причу преузети остали локални медији или макар кренути њеним више него очигледним трагом, али се то није догодило.

Ниједан локални медиј у Суботици није сматрао да је покушај дубоког завлачења руке у џеп Суботичана прича вредна помена. Прецизније речено: сматрали су да је исплативије да читав случај прећуте, него да се замере функционерима и искоче из буџетског колосека.

Беспоговорно регистраторско извештавање

Истоветних примера има сијасет.

Последњи се у Суботици односи на недавно именовање вршиоца дужности директора Високе школе струковних студија за образовање васпитача и тренера. Против новог вршиоца дужности директора у току је кривични поступак пред Посебним одељењем за сузбијање корупције Вишег суда у Новом Саду. Објавио сам ту вест и поставио питање како неко може да буде изабран за вршиоца дужности директора високе државне школе, ако се против њега води кривични поступак. Све и да постоји рупа у закону која би тако нешто омогућила, пролазак кроз њу није никакво часно дело. Питао сам потом у коментару какву поруку нови вршилац дужности директора и школски одбор, који га је изабрао, шаљу студентима и јавности.

Како ми је нови вршилац дужности директора, помало славодобитно, у приватној поруци проследио, накнадно ће се показати неверодостојно, уверење да се против њега нигде, па ни пред поменутим одељењем Вишег суда у Новом Саду, не води кривични поступак, разговарао сам са поступајућом судиницом из Новог Сада. Причу сам поткрепио изјавом портпаролке тамошњег Вишег суда која је потврдила све моје информације.

По ко зна који пут, поновила се иста ствар.

Моје суботичке колеге су у интересном хору окренуле главу, вративши се текућем беспоговорном регистраторском извештавању и преношењу званичних саопштења. Један од њих ми, на моје запрепашћење, чак рече да приватни медији итекако имају право да преносе само информације које им иду у прилог, односно само оне вести од којих имају материјалну корист.

Ове две епизоде осветљавају механизам функционисања суботичких медија.

Суботички новинари и они који се тако представљају, као уосталом значајан број осталих новинара у Србији, вежу тастатуру тамо где им политичка моћ, а не значајне чињенице кажу. Формула опстанка медија сведена је на максиму: преносим званична саопштења и ћутим с политичким предумишљајем, дакле постојим.

Једначина је проста: колико “коректног” извештавања и корисног ћутања, толико буџетске инфузије. Циљ је домоћи се буџетског новца и “преживети”, по цену очигледног иступања из етичког поретка новинарске професије.

Систем за антимедије

Провлачењем важних информација кроз жрвањ аутоцензуре и њиховим уподобљавањем са интересима политичких центара моћи добија се парцијална или ретуширана слика стварности, а циљ уласка у политичку игру буџетске расподеле постаје једина сврха постојања медија. То је основна мана постојећег модела пројектног финансирања. Медији у таквом систему постају антимедији, а грађани и јавни интерес бивају подвргнути некој врсти унутрашњег бомбардовања са несагледивим материјалним и моралним последицама по све.

Суботичку комисију за оцену медијских пројеката последњих година чине представници Друштва новинара Војводине и Проунса, премда не треба сметнути с ума да предузеће ВТВ, тесно повезано са удружењем “ЦомНет”, које је класични усисивач буџетских средстава намењених медијима у Војводини, држи Суботичанин Владан Стефановић, власник Телевизије Суботица и читавог ланца малих медија (ТВ Бечеј, ТВ Нови Бечеј, Новобечејски дани, Дани...).

Стефановићу је ове године припала безмало четвртина суботичког буџета намењеног медијима, док се на другом месту нашла медијска кућа “Ју еко” која сада већ деценијама функционише по истом принципу буџетске испаше, са 6.620.000 динара, плус додатни милион који је припао фирми регистрованој на име зета власника поменуте медијске куће.

Ове године, суботичку комисију чинили су представници поменутог Друштва новинара Војводине, Проунса и независни медијски стручњак Јелка Митровић. Митровић је, на пример, лане у Зрењанину такође била члан градске комисије за доделу буџетских средстава, али у дресу Проунса.

Суботичани су за своје информисање издвојили 33.333.000 динара. Као и протеклих година, новац Суботичана подељен је у виду јавног хонорара за “коректно” извешатавање и ћутање. Не може се, на жалост, на другачији начин објаснити модел по којем буџетски новац одлази искључиво подобним медијима који извештавају регистраторски.

Проблем није само у једном по свему недопустивом принципу поделе јавног новца. Попут осталих градова, у Суботици је комуникацију са новинарима и медијима преузела централизована служба за односе са јавношћу градске управе. Када су се неки од суботичких новинара у лето 2017. године били побунили, због лошег рада поменуте службе, одговрено је да је по среди “субјективан осећај новинара” и да, што се градске управе тиче, пи-ар служба Градске куће ради као подмазана.

Зид за конкретна питања

Однос градске пи-ар службе према мени се на први поглед прпоменио у лето прошле године, сменом на позицији градоначелника. На редакцијску адресу почела су да стижу обавештења и саопштења, а пристигли су и први одговори на новинарска питања. Иако градска управа одговара лаконски на већину питања, испуњавајући минимум законом прописане обавезе, на важна питања је још увек глува. Зид према медијима који постављају конкретна питања и даље постоји у значајној мери. Тај међаш померен је на саму границу јавног интереса, али не даље од ње.

На пример, када је било објављено да ће суботичке апотеке преузети приватна апотекарска установа из Новог Сада, од градске управе и Апотеке Суботица затражио сам детаљне извештаје о пословању, како бих проверио незваничне информације до којих сам дошао, а које су упућивале на могућност да је градски систем апотека уништаван са намером и систематски. Упркос законској обавези, одговоре никада нисам добио ни од Апотеке Суботица ни од Градске куће која јој је оснивач.

Када сам јесенас новог градоначеника замолио за интервју, поводом стотог дана откако је изабран на поменуту функцију, добио сам начелни пристанак из његовог кабинета, да би, након што сам му послао двадесетак оквирних питања, како би могао да се припреми за разговор, градоначелник без образложења одустао од интервјуа који до данас нисам добио. Да се разумемо, потпуно иста ствар догодила ми се са шефом локалног одбора једне од најзначајнијих опозиционих партија у Суботици који такође није био вољан да одговара на конкретна питања.

На концу, предочени систем посредног управљања медијима из политичких центара убрзано урушава саму градску новинарску традицију. Значајна традиција српског новинарства, недељник Суботичке новине, више формално не постоји. Наследник листа основаног 1893. године, који је био дубоко укорењен и широко прихваћен међу читаоцима, данас је плитак страначки билтен назван Нове суботичке новине.

Оно што је остало од недељника “Дани”, који је својевремено такође био релевантан лист и за оне који су се са уређивачком политиком слагали и за оне који нису, дели се данас бесплатно, као месечник, на улазима у неколико супермаркета заједно са рекламним афишама трговинских кућа. Тај месечник, под патронатом поменутог Владана Стефановића, годишње згрће неколико милиона динара из градског буџета. Ове годне, “Дани” су из градске касе добили 2.300.000 динара.

Буџетска контрола медија донела нам је аутоцензуру, широку моралну и материјалну штету градској заједници и урушила нам је релативно богату новинарску традицију у корист регистраторских медија и колектора лајкова који медије на разликују од тезге на пијаци или пи-ар агенције, а професионално одговорно извештавање третирају као баласт.

Новинар из Суботице, члан Управе УНС-а, главни и одговорни уредник www.suboticke.rs