Погледи

01. 06. 2021.

Аутор: Ивана Петровић Извор: www.citysmart.media

Избори за председника УНС-а – препуцавања и скандали, ударци испод појаса, елиминисање кандидата

Иако су грађани навикли на нешто другачије кампање у пролеће, у којима се не бирају средства и начини да се осигура унапред одлучени победник, изгледа да ће пролеће 2021., бити упамћено по до сада невиђеној кампањи за избор новог председника – Удружења новинара Србије.

Јасно је, звучи  сулудо, готово невероватно и логично је да се свако иоле упућен у све што се збива чудом чуди , јер, у нормалним околностима, избор првог међу једнакима међу новинарима, у било ком удружењу, је редовна активност и није налик политичким малверзацијама.

Нећемо претерати ако кажемо да се у последњих месец дана свашта издогађало, што је тињајући конфликт већ месецима уназад, унутар најстаријег новинарског еснафског удружења у Србији,  довело до линије пуцања, удараца испод стомака и шутирања у цеванице дојучерашњих колега и пријатеља. До неистина и подметања, масовних учлањења новинара услед тајних договора актуелног председника УНС-а Владимира Радомировића и првог човека нерепрезентативног ПРОУНС-а Зорана Величковића Зује, па све до правог рата саопштењима између актуелног генералног секретара УНС-а, Нина Брајовића и Љиљане Смајловић. И тако редом, до одбацивања кандидатуре јединог Радомировићевог противкандидата – Живојина Ракочевића.

Група чланова Управе УНС-а,  окупљена око актуелног председника Радомировића, поздравила је одлуку о дисквалификацији Ракочевића  коју је прегласавањем 2:1 донела трочлана комисија која је одлучивала по приговорима , док  део Управе који подржава Ракочевића сматра да је одбацивање његове кандидатуре – скандал над скандалима.

Подметања, блаћења, неистине

Да подсетимо, најпре је актуелни председник УНС-а у мејловима послатим  члановима УНС-а на Косову и Метохији (али и неким особама које нису чланови) оптужио колеге из огранка УНС-а на Косову и Метохији  да покушавају да отцепе тај огранак од матичног Удружења, “доказујући” то уписом огранка на КиМ у регистар удружења у Приштини, наводно иза леђа Управе УНС, те постојањем посебног пословног рачуна огранка. У тим мејловима, Радомировић је упро прст у  председника огранка УНС-а на КиМ, Будимира Ничића, оптужујући њега и Живојина Ракочевића, угледног новинара и писца да су сецесионисти. Исте оптужбе је изнео и на рачун генералног секретара УНС-а, Нина Брајовића.

У једном од тих мејлова, у које смо имали увида, Радомировић каже:

“Управа Удружења новинара Србије на седници одржаној у уторак 6. априла спречила је покушај отцепљења Друштва новинара Косова и Метохије. Отцепљење и удар на јединство Удружења припремили су Будимир Ничић, Живојин Ракочевић и Нино Брајовић, али је Управа прозрела њихову намеру и зауставила је већином гласова. Будите уверени да ће Удружење у наредном периоду бити много снажније него што је данас, да ће имати више чланова и да ће заступати интересе новинара на Косову и Метохији, а не групе појединаца који су новинарство и Удружење злоупотребљавали за своје интересе и приступ страним фондовима и буџетској каси.”

Уследила је оркестрирана подршка Радомировићу и патетични узвици: “Не дамо да се отцепи огранак на Косову!”  од стране неких новинара којима је мејл упућен.

Тим оптужбама се послужила касније и Љиљана Смајловић, понављајући сродне тврдње у серијалу јавне преписке са генералним секретаром УНС-а, Нином Брајовићем, објављеним на сајту УНС. Тако, на пример, на месту где Брајовићу замера  на подршци Ракочевићу и Ничићу, пише:

“Није смео ни да подржи Будимира Ничића и Живојина Ракочевића у стварању статутарних услова да се наш огранак на Косову једног дана отцепи од УНС-а. Не вреди ту позивање на Живојинов патриотизам. Свако путовање почиње првим кораком. Ако Србија једног дана призна Косово, и УНС ће колегама са Косова и Метохије рећи, можете да се отцепите ако желите. Али, до тада, сигурно неће.” – имплицирајући да је прича о сецесионизму, коју је започео Радомировић- чиста истина.

И све би то било ОК да јесте истина. Проблем је што није. Удружење новинара Србије, огранак на Косову и Метохији  је у регистар Удружења у Приштини уписан још давне 2002., јер без тог уписа не би смео ни могао да уопште постоји и ради. 2014. године је ре- уписан опет у складу са прописима који, свиђало се нама то или не, морају да се поштују на територији КиМ. О том упису, не само да је руководство УНС-а знало него је за њега дало и пристанак у писаној форми, као што су дали пристанак и за то да Будимир Ничић изврши тај упис, баш као што су дали пристанак да се отвори наменски посебни пословни рачун огранка. И  гле чуда, све те одлуке Управе УНС-а је потписала – Љиљана Смајловић, тадашња председница УНС-а. О томе сведоче документи у које смо имали увида.

После таквог, очито тактичког,  вербалног напада на део колега са Косова и Метохије, уследио је њихов одговор у виду кандидатуре Живојина Ракочевића за председника УНС-а на надолазећим изборима заказаним за 29.мај.

“Не да не желимо да отцепимо део Удружења са КиМ него кандидујемо нашег представника за место председника УНС-а”, поручили су на дан када је Ракочевићева кандидатура уз 62 потписа подршке предата.

Објављени су неки текстови подршке Живојину Ракочевићу, Будимиру Ничићу а један од њих, Милоша Ковића, историчара, објављен у “Печату”, под насловом “Ударио Врачар на Грачаницу” окинуће још читав низ невероватних догађаја.

Масовна учлањења медијских радника зарад сигурних гласова по моделу страначког приступања?

Као у неком бизарном филму,  актуелни председник УНС-а, сусрешће се 24.априла са председником, нерепрезентативног ПРОУНС-а, Величковићем,  и премда ће до дана данашњег и један и други ћутати  и правити се да тог сусрета није дошло (а да јесте потврдио је генерални секретар Нино Брајовић, који се и сам са Величковићем сусрео) и да није договорена срамна трговина гласовима, у УНС ће, симптоматично, одмах иза тога почети да стижу масовне, колективне приступнице запослених на медијима, уједно чланова ПРОУНС-а,  блиским режиму (гро тих медија је у власништву контроверзног бизнисмена Радоице Милосављевића, породице Гашић и кључних људи у ПРОУНС-у). Ствар ће толико постати бизарна да ће се на тај колективни начин учланити 300 људи, а за неке ће се установити да су, иако на списковима, заправо већ чланови УНС-а. Такво масовно учлањење ће се догодити и на покојном Тањугу, сада Тачно д.о.о. у власништву Жељка Јоксимовића.

Када је информација о томе доспела у јавност, Радомировић  ће немушто објашњавати да је нормално да се удружење омасовљује, при том не објаснивши како је могуће да се само месец дана пред изборе, у једном дану учлањује вишеструко већи број људи него што се у редовним околностима учлани у току читаве године. Јована Јоксимовић ће отићи корак даље смешном изјавом да су се  запослени са њеног медија учланили тако колективно преко ноћи, да би морали да поштују етички кодекс, јер то, ваљда, уколико нису приступили неком удружењу не треба да чине!?

Љиљана Смајловић ће и то масовно групно учлањивање запослених у медијима, са којих долази и највећи број чланица ПРОУНС-а,  блиским режиму у УНС  а уочи избора, коментарисати на начин којим ће, у обландама, поново заправо пецкати део Управе УНС-а који је у јавност и изашао са информацијама.

“Не верујем ни да у Удружењу новинара Србије заиста постоји струја која мисли да је часније бити дописник Гласа Америке него новинар Тањуга. Која новинаре дели по медијским газдама, па им је Стејт департмент симпатичнији од Радоице, а Јунајтед група од јавног сервиса, или обрнуто. Кодекс новинара Србије је један, камо среће да се по њему равнају и дописници Радија Слободне Европе и колеге из Параћина, Трстеника, Врања и Крушевца, против којих генсек сада покушава да окрене чланство. “ – изјавиће Смајловићка у покушају да скрене тему са непријатног корејског модела учлањивања будућих гласача, притом нас остављајући у стању потпуне збуњености, јер ваљда треба да се помисли да су управо “перјаници” ти медији који стоје на бранику професије и Кодекса новинара Србије. Разне Беле књиге и текстови о спровођењу или боље речено злоупотреби Закона о информисању  о томе речитије говоре од било чега што би се овде могло додати. Наречени Радоица Милосављевић је честа тема истраживачких текстова. Довољно је погледати само текстове које је о њему у последњих неколико дана пренела рецимо Цензоловка па схватити о чему је заправо реч.

Како се Зоран из Митровице претворио у Милену из Грачанице?

Вратимо се на текст историчара Милоша Ковића,  те на оно што ће изазвати.

У Удружење новинара Србије и на бројне е-маил адресе (посебно је забрињавајуће је што се не може ни претпоставити колико их је заправо, а ако је стигао до потписнице ових редова, број може бити заиста велики), стићи ће као реакција наводно на тај Ковићев текст, један изразито чудни урадак  у Wорд документу  назван а1, потписан са Милена Секулић, Грачаница, удружење Грачанички праг. У том тексту, маштовити аутор ће отићи баш далеко. Оптужиће Живојина Ракочевића, да је крив за исељавање Срба са Косова, извређаће Будимира Ничића , извређаће Ковића, написаће низ опасних оптужби  и квалификација, стављајући Ракочевића,  Ничића, Дарка Димитријевића  из Радио Гораждевца, у исту раван са Тачијем, Весељијем и Харадинајем. Неће поштедети ни супругу Ничићеву, Данијелу, оптужујући је да је организовала албанске изборе.

Глупост, до глупости, рећи ће упућени.  Тачно, ако се сметне с ума колико такве глупости, када допру до одређеног броја људи,  могу да буду опасне по људе о којима се ради, и овде, а поготово на сензитивном простору Косова и Метохије. Не заборавимо никада како се мантра “непоштен човек” , те инсинуације да је “издајник” – када је допрла до великог броја људи  окончала по трагично великог, трагично лепог Оливера Ивановића.

Одакле уопште идеја да је мање опасно да се такве квалификације шаљу унаоколо мејлом, опет јер се не зна коликом броју људи, а поготово  је опасно ако их упућује – новинар!

Да, добро сте разумели, Милена Секулић из Грачанице је фина жена, која са читавом овом ујудурмом нема никакве везе, и чије је име злоупотребљено да би се стекао утисак да га пише неко неутралан, а не неко близак Радомировићу, поготово не новинар.  Зоран Влашковић је аутор, чудно истог имена као новинар “Јединства,” са којим се недавно Радомировић састајао, и кога је у реакцији у “Печату” на Ковићев текст и цитирао.

Како знамо ко је аутор?  Простим познавањем основа информатике. Када се из мејла скине писмо тобожње Милене, па се десним кликом дође до Пропертиес,  па се кликне даље на Детаилс, на месту аутора ружног,  и по колеге потенцијално опасног,  писма пише – Зоран Влашковић. Толико је једноставно. Скривајући се иза имена грачаничке домаћице,  према свему судећи, Влашковић је извређао колеге Ракочевића, Ничића, Димитријевића, није га очито мрзело ни да за ту работу отвори и лажну е-маил адресу. Једино изгледа да није знао да оно што уђе на Интернет, остаје на Интернету, те да сваки клинац из старијих разреда основне школе може  једним кликом мишем да открије ко је аутор одређеног текста писаног у Wорд-у, односно на чијем је рачунару написан. Питања смо путем СМС порука упутили Влашковићу. Уместо да одговори простим да или не, да ли је он, заправо, аутор текста који је у Wорд формату под називом а1, послат бројним члановима УНС-а под именом Милена Секулић, колега Влашковић ме је назвао лудом, ненормалном и на крају ми је запретио позивањем полиције у Нишу због наводног узнемиравања. Уз то је негирао и да уопште зна за постојање таквог писма. Питања смо послали и на е-маил са ког је тај документ изворно послат, али одговор није стигао. 

Каква аутоголчина!

И за Влашковића  али и за Радомировића, који се у “Печату”, посебно, баш на њега позива.  У тексту, реакцији на Ковићев текст, под називом “Ударио историчар на чињенице”, Радомировић посвећује позамашни пасус управо колеги Влашковићу:

“Према томе, не претварајте се да браните Косово док само браните свог пријатеља. О њему изгледа много више знају они који му нису били пријатељи, а који су читав свој живот радили на Космету, као што је то Зоран Влашковић, новинар „Јединства“ из Косовске Митровице који ми је пре неколико месеци, када су ствари почеле да се разоткривају, послао писмо у коме каже: „Друштво новинара Косова и Метохије, с Будимиром Ничићем и Живојином Ракочевићем на челу, делује супротно од интереса бројних новинара на Косову и Метохији… Ми са Косова и Метохије можемо опстати и као народ и као новинари чврсто везани за своју матицу и своје матично удружење. Председниче, изабрали смо вас да чувате јединство УНС-а. Не дозволите никоме да цепа и уништава Удружење које су стварале генерације часних новинара много пре свих нас. Колега Влашковић каже да је крајем осамдесетих година „радо гласао да се укине сепаратно удружење новинара на Косову“ и да зато захтева да се одржи јединство Удружења новинара Србије, које нападају Ничић и Ракочевић.”- истакао је тада Радомировић, цитирајући Влашковића.

Сада, када је јасно да се “Милена из Грачанице”, зове  заправо Зоран, било би занимљиво истражити и да ли се на такав беспризоран чин блаћења колега из огранка УНС-а на КиМ, под псеудонимом грачаничке домаћице, неко одлучио сам, или је и то можда део некаквог трапавог специјалног рата који прати ову изборну новинарску кампању.

У нормалним околностима, овакав инцидент би морао да заврши на Суду части, а новинар,  уколико се утврди да  се на овакав начин избрукао, би морао да сноси санкције од Удружења. Занимљиво је чути и шта на све ово има да каже Љиљана Смајловић, председавајућа Суду части УНС-а?

После свега овога, Смајловићкино километарско препуцавање са бившим другаром Брајовићем, делује неубедљиво,  нарочито “шокираност”  што се неко, и то из Управе УНС-а, усудио да се обрати Радној групи за безбедност новинара и да достави на проверу и Радомировићеве мејлове али и писмо узнемиравајуће садржине, “Милене из Грачанице”.  Уместо шокираности, и називања читаве ствари “одвратним оптужбама”, довољно је било само да ураде просто проширену радњу – да кликну десним кликом на документ а1 и да схвате ко га је писао. Чињеница да се Радомировић управо на највероватнијег аутора забрињавајућег писма, позива као аргумент за даље оптужбе колега јужно од Ибра, сложићете се, превише је занимљива да би била случајна.

Победоносно устврђује Смајловићка у тексту на сајту УНС, да су из Тужилаштва пред Радном групом  случај прогласили неоснованим.  Не износи, међутим, да  неки чланови Радне групе сматрају да је заправо реч о таргетирању унутар организације, за шта Радна група нема мандат да о томе званично одлучује. Посебно је, међутим, спорно и само то што се пријава групе новинара Радној групи за безбедност новинара, управо захваљујући Смајловићки и Радомировићу уопште и нашла пред јавношћу. Такво јавно разрачунавање са колегама, при чему се износи садржина њихове притужбе, може да делује само демотивишуће на друге новинаре, који би се Радној групи обратили за помоћ када се осете небезбедно. А случајева, где се новинари таргетирају и угрожавају од стране колега из неких медија (углавном таблоидних), нажалост, у нашој земљи постају манир. Сетимо се само свежег случаја портала Крик.

И како сада, када се изанализира читава заиста филмска, додуше лоше режирана и реализована, ситуација са “Миленом из Грачанице” веровати и било чему осталом што се као аргумент против Ракочевића  и осталих колега износи?  Јер је сада све јасније – у заправо смешној трци за првог човека УНС-а служи се, па најблаже речено –  подметањима, неистинама па и оваквим бизарним, можда индивидуалним, али можда и нарученим блаћењем и таргетирањем колега.

Радомировић -у трци сам са собом

И таман, када смо помислили да је крај – не, нема тачке, запета је. Трочлана комисија која је одлучивала о приговорима на кандидатуре за председника и чланове Управе УНС-а, у саставу Љиљана Смајловић, Петар Јеремић и Снежана Брадић донеће одлуку 2:1 (Брадићева ће гласати против) да Живојин Ракочевић не може да буде кандидат за председника УНС-а, наводно због Члана 20 Статута Удружења у коме стоји да кандидат не сме да буде функционер органа управе.  Таква одлука је донета иако је Ракочевић у одговору на приговор Анела Грбовића, новинара Информера, и Драгане Пејовић, новинарке НИН-а на његову кандидатуру,  доставио мишљење надлежног Министарства за државну управу, те овлашћеног адвоката из којих се види да то што обавља функцију директора Дома културе у Грачаници га не доводи у конфликт интереса нити је у супротности са Чланом 20 Статута УНС, те несметано може да се кандидује за председника Удружења. Просто објашњено, иако је по послу који обавља јавни функционер он није функционер органа управе а што је тим спомињаним чланом 20 Статута УНС-а недозвољено. Пар дана касније, Ракочевић ће, у складу са законом затражити и добити и званично мишљење Агенције за спречавање корупције, која је једина институција у Србији овлашћена да тумачи сукоб интереса јавних функционера, даје мишљења и поступа у ситуацијама постојања сукоба интереса.

И из њиховог мишљења, недвосмислено је да обављањем дужности председника УНС (уколико би био изабран), уз функцију директора Дома културе у Грачаници, Ракочевић није у повреди одредби чл.40, ст 1 Закона о спречавању корупције у вези Члана 20 Статута УНС, нити, како кажу, у наведеној ситуацији поступа супротно одредби чл.49 Закона. Заправо су у складу са законом потврдили да се не ради о функционеру органа управе.

Ништа од приложених и објављених докумената није било довољно да се измени одлука комисије чију већину (две трећине) чине људи који су потписници Радомировићеве кандидатуре, Љиљана Смајловић и Петар Јеремић. Кад смо већ код конфликта интереса.

Уместо тога, и сам Владимир Радомировић води заправо класичну функционерску кампању у којој са позиције актуелног председника УНС-а говори о делу Управе Удружења негативно, гостујући на националним каналима, као што је на пример урадио пре неколико дана у јутарњем програму телевизије ПИНК који води и уређује Предраг Сарапа.

Обраћајући се са малог екрана “ружичасте” телевизије, гостујући код контроверзног Сарапе, Радомировић је поново изговорио оптужбе на рачун колега са Косова и Метохије а о свом противкандидату Ракочевићу је испотенцирано све време наглашено говорио као о функционеру, као да је желео да се стекне утисак да је неки политички постављени службеник на чело неког јавно комуналног предузећа, а који гоњен некаквим лудилом, жели да буде председник Удружења новинара Србије.

Нити једне једине речи да је Живојин Ракочевић, који заиста од 2014. води Дом културе у Грачаници као својеврсну сјајну искру српске културе и духовности на Косову и Метохији, уз то и новинар, колумниста Политике, за шта је овенчан и престижним наградама од којих је довољно поменути само награду “Милан Пантић” за новинарску храброст коју је показао у извештавању о погрому 2004. али и награду “Александар Тијанић” за борбеност у новинарском изражавању које му је доделило Удружење новинара Србије не тако давно да би се заборавило, 2019.године. Како је могуће да Радомировић то не зна или не памти? Немогуће је, али је свакако пригодније у изборној кампањи убедити потенцијалне гласаче да се ради о тамо неком функционеру кога треба уклонити из изборне трке него о заправо одличном новинару, који  је светлосним годинама далеко од било какве политике, а камоли злоупотребе или искључиво личног интереса.

Још је чудније да Радомировић, који ових дана из свих расположивих оружја циља Ракочевића,  позивајући се на комплетни УНС, са позиције на којој се још увек налази, не зна да је Ракочевић и до сада био члан Управе УНС-а  и да никада  посао којим се бави, већ неколико година уназад  у Грачаници, није био сматран препреком томе иако је Статут и тада и сада био исти. Занимљиво је да је био члан Управе, чак и потпредседник УНС-а  и у време када је Смајловићка била “примус интер парес” а Јеремић председник Извршног одбора Удружења.  Тада Ракочевићево радно место није било препрека да буде биран у органе УНС-а. Па шта се онда променило?

Једино то изгледа, што се дрзнуо да као једини контра-кандидат одмери снагу са Радомировићем на мајским изборима.

Да ствар буде заиста још проблематичнија  – двоје од троје чланова Комисије који су одлучивали по приговорима, Љиљана Смајловић и Петар Јеремић, су  – потписници Радомировићеве кандидатуре, и немогуће је не помислити да су оваквом одлуком о уклањању Ракочевића са изборне листе и коначно утабали Радомировићу потпуно чисту стазу да у трци “сам против себе” победи и обезбеди још један мандат на челу УНС-а.

Остаје, међутим, утисак да је сво то заиста претерано ангажовање (јер побогу говоримо све време о новинарским изборима, а не о парламентарним или председничким), које би  због маштовитости, могло да их препоручи ПР тимовима политичара догодине у правој политичкој изборној кампањи, заправо одраз изгледа поприличне несигурности Радомировићевог тима у исход избора. Могло би лако да се догоди, уколико се ситуација још више заоштри  до 29.маја, када ће се у Хотелу Југославија гласати за ново руководство УНС-а,  да сваки исход буде као у филму Гладијатор,  где ће се јасно видети ко је онај смушени Комодус а ко Маxимус у овој готово филмској причи.

Али није ствар у томе. Оно што је битно, јесте да ионако понижено новинарство као такво доживљава још један ударац.  Побеђује подметање, побеђује и прекаријат, и  једино остаје нада да неће колеге из бројних градова, учлањене преко спискова,  преко ноћи  у УНС, ући погнуте главе, у некакве аутобусе о којима се шушка, да као бесловесна бића убаце свој глас у гласачку кутију, а да се они који су подржали Ракочевића неће деморалисати и одустати од доласка на Скупштину да се чује и њихов глас.  Друга ствар која брине јесте јасна политичка матрица, по којој се све то спроводи као у оном супер  смешном чешком филму “Држ те лопова!” Где се користе нечасна средства а спинује се да то раде у ствари они други. Па, тако у тренутку закључења овог текста, искаче нови напад из дела  УНС-а, око Радомировића, овог пута на Агенцију за спречавање корупције јер се наводно меша у избор председника Удружења. Пре неколико дана, на тапету им је била министарка Гојковић, па и сама Радна група за безбедност новинара. И то све личи на спин, да се јавност увери да је Ракочевић као “државни” а Радомировић “неутрални”, чак у овој ситуацији и “опозициони” кандидат.

Када се, међутим, размисли мало зрелије,  кад се загребе испод површине, па се повежу сви конци и кончићи овог изборног новинарског замешатељства, када се погледа где то ових дана, у ствари, Радомировић гостује као радо виђен гост, без дуела, сам, и из којих и чијих медија је преко ноћи колективно повукао у чланство запослене, ситуација постаје јаснија.

А, могло је лепо, без свега овога, политикантског, ружног. Онако, како и приличи било ком репрезентативном удружењу новинара, и како се, углавном, у цивилизованом, демократском  свету и ради. Одржавају се избори, представљају се програми, па нек људи одлуче кога желе. Не удара се испод појаса, не износе се неистине,  не вређају се противкандидати,  не праве се тајни договори, не утабава се стаза за једног јединог тркача, тако што се као у већ поменутом “Гладијатору”, прво пусте лавови и тигрови – па не упали, па се онда на кварно поломе ребра некоме  -па не упали ни то.  Па се, у верзији актуелног руководства УНС-а, уклони онај други из арене и пре финалног боја.  Много је ружно.

У филмовима, при таквом расплету, публика у арени звиждуцима кажњава такво понашање. Како ће се завршити тај фамозни Дан Д, 29.маја, за који се, како данас сазнајемо пријавио рекордан број учесника, чак 585 – остаје да се види.  Остаје, међутим, и горак укус у устима и осећај да су сви већ унапред све изгубили. Што у медијском миљеу Србије и није, нажалост, већ дуго времена, нека вест.

Текст је објављен 25. маја 2021. године на порталу www.citysmart.media